Obradović, Dositej - BASNE
tuda, vidi te seni, ili kakva psa da tuda protrči, ili mačka kom se u noći sijaju oči, ili koji istrunut krst gdi se sija i plamti: onda ti mu se užeže mečtanije i uzbuni krov, užas napadne na njega, a jošt kad je sam!
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Ona dunja, i ona jabuka! Da se sluti onaj sneg! Da se čuju od onih kuća iz one tame oni psi! A u prozoru sija neopran mesec!
Uzleće Petrova crkva, praćena svojim grobljem, sija Gračanica u oblaku, iznad rasula, okruženi žetvama uzleću Sopoćani, leti Žiča, lete Visoki Dečani, puna jabuka,
Pod sijalicom od 20 sveća, gluv, na tezgi bakalin sapun seče kanapom. 2. Sad nova sila sija, ali ne spasava, kao što nas ni bivša nije spasla.
SVETA JESEN Ima li ičeg da ujesen ne sija? Na suncu, u prozoru, dozreva paradajz. Iz šaše svetli gomila tikava: jesen dovodi tikve do usijanja!
Na suncu, u prozoru, dozreva paradajz. Iz šaše svetli gomila tikava: jesen dovodi tikve do usijanja! Svako drvo sija kao crkva! I krekljavo je drvo ujesen zlatno! Nema puta da nije posut zlatom! I do svinjca se ide stazom od zlata!
Greje, ko da se na neki smrtni greh izliva milost, sija, kao da nečija gladna ruka vrapce hrani. VEST Preko ljubičastog polja, u kasnu jesen, brzo i šumno, prelete jato
Neko bi mogao kazati sinja Evina: sinja Evina zenica ili kosa! A da ovom imenu na početku možda ne stoji i ne sija Sinaj?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Međutim, to je Zavrzan vršio da bi se našalio. — Vidiš, gazda Kruško, kako lepo sunce sija. Badava!... Što bog da, on da! Eto, ova bubica!... Vidiš kako mili. A ona je srećnija od čoveka...
je preko ramena o kajišu visila, pa veli Devi: — Hajde da pijemo daću onome na zelenku, što je usturio čalmu te mu se sija temenjača kao bakrena tepsija i... onome lepom, crnomanjastom Turčinu do njega. — Hajde! — veli Deva. — E...
Dučić, Jovan - PESME
PESME SUNCA Prijateljima Aleksi Šantiću i Atanasiji Šoli SENKE PO VODI ZALAZAK SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iza crne šume starih četinara.
Zrno u mraku žurno klija, Da ga izraste cela šuma! A na mom putu sama sija Sumnja, to sunce moga uma. GOZBA Kad prođu dani, ko će znati Da kaže povest o njima — Prolaze kao ludi svati, Na
No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene. JESENjA PESMA Prvi vetri s cveća
I oslobođenoj od smrti, bez uza Za sve oko sebe — sad novi put sija: Kad poznamo čari pokajničkih suza, Tad postane ljubav jedna religija.
Da ispunjen dugim sutonom i strahom, Potomak mog bola, strasno kao i ja, Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija Mlečni Put pokriven usijanim prahom...
koja klija, Pojam i rešenje; ti držiš u ruci, Kô što ponor drži brodove u luci, Sav svet bezgraničnih sunaca što sija.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež — nigde se ništa ne miče. Onda videh bábu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
i, posle nekog opiranja i izvinjavanja, zapeva starosvatica petu strofu: Zar tamo kud si pošla, Zar sunce lepše sija, Il’ cveće lepše klija? O, vrat’ se, snaice!
Afrika
Bela, sa svojim terasastim domovima kao od šećernog kristala. Ona je bez ijedne mrle i sija na suncu ispred svileno plave pozadine neba.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca. Sve prođe a to Sunce sija. Kako nas lepo grije. Nema ničeg lepšeg na svetu od jednog ovakvog proletnjeg dana.
Htela je da mu kaže sve to, da zna, i, da ne misli da je sretna, i da je sve, što se sija, zlato. Ona krije koliko može, svoju nesreću i sramotu, ali je htela da se izjada čoveku koji je tako časno, tako
Jedna starica, među njima, kad ču da govori razumljivim jezikom, upita ga ko je on. Ukaza im se, kaže, kao što Sunce sija kroz jelovo granje. I druge žene doviknuše nešto Isakoviču.
ona divota njegove zadivljenosti prema svojoj ženi, ona neobična ljubav, koja je noć pretvarala u čudo, svetlo, kao kad sija mesečina. Đurđe bi, i sad, katkad, zaspao, na njoj.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Zna se svačija putanja i mesto, i kad ko izgreva u punoj slavi i dokle mu traje plima, zna se kojom svetlošću ko sija i od koga je prima.
Za ljude i žene u čijoj su mašti razmere sveta pomerene, za one koji usred podne, dok sunce bilionima sveća sija tebi i meni, care, nose neku svoju, malu, sveću, za ljude do zuba naoružane na rogove puža kad naleću.
Radičević, Branko - PESME
“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje.
Gle i danas sunašce uteče, Gle i danas zaman prođe veče, Noć u tamu ceo svet zavija, Al' u srcu velji nad mi sija.
Pa zapevam otprilike vako (Čula nojca, sad nek čuje svako): Tamo noćna, bez zvezdice tamo, Šta kroza te tako sija amo?
Ne roni više njeg'vo oko suze, Odletio je tuge mutni oblak, Umilno gledi radosti sad nebo, Vesela sunce iz oka mu sija: „Zaš da na stenu ja se ne pužam? Visoko što se njezin strmen diže?
Poznao bi Srbljanin Turčina, Poznao bi Turčin Kaurina I po noći, kad je najtavnija, Kad ni mesec nit zvezdica sija. Okle plamti?... Puška kreše vela — Eto dosta za bojak videla.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Vide samo ono što pliva na vrhu vode. (Vraća se Jusuf sa kolevkom) HASANAGINICA: Evo moje molitve, sija u kolevci... Poslo mi Alah kolevku punu svetlosti... Jabuko moja...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od klepetuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk“; san tamnih večeri, razvalina
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Slušam kako suho granje pucka, gledam gde mesečina sija, tišina se rasprostire a suv, nekako oštar, i kao star vazduh puni mi grudi, guši me i nateruje na kašalj...
Sutra je Đurđev-dan! Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost,
Ležite, a miriše ovlažena prašina. Mesec sija, te se crne stare, zelene već obrasle mahovinom ćeramide na kućama. Čisto ne smete da dahnete.
Ali, ko će da jede! Pred nama tepsija, večera nedirnuta. Mesec sija kao rastopljeno olovo. Senke velike, mrke, talasaju se i šire.
sedi u čelu; na njoj kratko džube, povezana je modrom šamijom, te joj se blago, izbrazdano kao smežurana dunja, lice sija.
Kostić, Laza - PESME
Samo Varnavu smestite lepo, od njega prvi da vidim pepô! Žurite momci, neka se sija! i meni je zima! grejô b'ž se i ja!” Namignu paša na svoje lude, i što reče, tako se zbude.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
KROZ GORAŽDE Kosiš li to ili žanješ belo žito? Šta li sija? Sanjamo li i ti i ja? Od nezgode, tebi ponoć - meni podne. Plitke rake. Truo mozak piju svrake.
Šaren čardak - blaga senka. Zašto Pava, a ne Lenka? Sija li to - o Gospode! zlatan čador iza vode ili lebdi, u čudima, stara kuća kraj Budima?
Inicijal: planu Slova s Orfelina, sa Jakova. U prikrajku, a sa visa, žuti sveska Letopisa Reljef krsta: s njega sija reč prozračna - eparhija. Urnebesak: grozd-pijanka. Zri sećanjem šljiva ranka.
gde Rudnik ljubi ruku Medvedniku, gde glog se klanja Čarapiću Vasi, a tako svetle močvar, čot i jelav kao da sija sa vatralja žerav?
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Sada mu meca opasno prijeti, sprema se, kaže, da mu se sveti. Kraj bukve leži njivica prosa, po njemu, jutrom, sija se rosa kao da blista kamenje drago, pa vrapci Ćosi mira ne daju, od same zore podižu graju: „Uh, alaj imaš veliko
“ Kad stigli kući, panika prava, u sobi divna curica spava, a kuća mala, sređena, čista, sija ko rosa s ružina lista. Blista se patos, prozori, zid. Sva tri prljavka spopadne stid.
Od luda straha promuca Žuća: „Ti si mi, Tošo, brat! Gromove čujmo, pa savez kujmo, nek đavo nosi rat! Dok sunca sija i jedan tračak drugovi biće pseto i mačak.
Veselo momci, dignite glave, vedar sam, evo, i ja, ako su ovde magla i tuga, negde nam sunce sija. Negde u svetu sve je zeleno, a sutra k vama proleća eno.
Prozora bezbroj u tamu sija, blista se čitav grad, a ja ih gledam ponosan silno: i to je tatin rad. Posluje tata garav i znojav, lice mu
“ Tu je i lavić, mališan ljut, na njemu sija kaputić žut. Ujkinu mačku veoma krivo, pa vazdan frkće, naježen sav: „Kad ne bi krzno imao sivo, i ja
Svakoj bi kući zadao strah! Alaj bi Žući zastao dah!“ Ovo je tigar, oko mu sija, tragati za njim, to nije igra. Ti ga se bojiš, bojim se i ja, pa ipak neko ulovi tigra.
Na prvoj stazi djevojka Una, vječito mlada, znana iz buna, kićena cura od Martin—Broda, nakit joj sija, zelena voda. Uzela zalet sa ličkih čuka, od strmih stijena Štrbačkog buka.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Sela po jezeru zaplovila na njegovu vodu. Na vrhu jednog brda u dubini, koje je celo još u magli, sija samo pod prvim sunčanim zracima selo Mont Palankinos.
Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Zar je zima strašna tako, Te razvijaš krila jako? — Za poljima, za gorama, Jarko sunce sija nama. Rosno tamo cveta cveće, Ne odlazi premaleće. Tamo, gde se lasta sprema, Nema zime, mraza nema.
I nad lepom glavom, u dubini mraka, Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka. IX BRODAR Bez krmila svoga, bez pravca i puta, Brod zanesen juri, tumara i luta.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Pevač sa brda zapeva: zašto se odaste toj veri u pošast, kad eno sunce bodro sija i divna su zdanja za čovečijeg sina, kule od mermera i krovovi od medi.
borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži pustinjom Mojsije vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je Sinaj isposnik nije veći od tačke i sunce je manje od svog sjaja velika javljanja tek
visoko na vrh koji se zove Golija poput vodenog stuba koji na vetru govori kao da je od šupljikavog metala tako i sija i kaže vrlo jasno da je čuo naša htenja i zna snagu naše volje žao mu je što se naš glas kukavno izvija sad hoće
Ne veruje sunce ni samo da toliko sija sebe preseče preko pasa sunce na najnižoj tački usred velikog carstva povuklo je iz zemlje lepotu za vlasi
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Kažu da su poginuli od naših topova. Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i nešto neodređeno. A pogled nikako da se odvoji od obezglavljenog trupa, odakle krv lagano
Iako s prezirom mislim na pozadinu, ipak, ipak... čovek nema šest života. Sunce blago sija i povetarac kao da miluje. A ona tikva probušena, sigurno od kuršuma, i ja podskočih, te se prilepih uz jednu vrzinu.
Možda smrt, a i mm svi ostali. A onaj jauče... Sad će, sad... Sunce sija, a zemlja plitka... Srce dumbara po grudima kao mal. — Eto ih! — viknu Radojko i poletesmo ka puškarnici.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
prsnula je vatrena svetlost po tom nedoglednom prostranstvu i obojila ga čudnim, raznim bojama, te sve treperi, sija se i preliva pod jasnim nebesnim svodom, koji se, i sâm osvetljen žarkom rumenom svetlošću, nadneo nad ovim kitnjastim
Beše veoma zadovoljna svojim radom ; kad god iziđe sa decom na odmor, iz očiju joj sija zadovoljstvo, ali se brzo navuku oblaci na njeno ravno, nisko čelo...
A posle već svakad je isti: ozbiljan, oštar pogled; samo iz onih jasnih plavih očiju sija ljubav i dobrota... Taka mu je narav. Ako će; to i dolikuje muževima, a ne kao...
Kakav ispit, škola... kad je ovde pitanje o smrti i životu !... Sve se promenilo u novom učiteljskom gnezdu; ne sija više sreća i zadovoljstvo na domaćičinu licu, ne čuje se ljubavni šapat i ne razležu se vesele pesme kad ona radi u
Polako, na prstima... Soba nije zaključana ... Eno ormana! Tu je!... Samo da izvuče onu gornju fijoku... Gle kako se sija čelična, niklovana cev... A revolver kratak, mali kao kakva igračka... Vidiš, stoji velika mrlja na zastiraču od ormana.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ 105. Šta se sija kraj gore zelene? Da l’ je sunce, da l’ je mjesečina? Nit’ je sunce, nit’ je mjesečina, Već dva zlatna roga od
ide, javorina trune; Mlad je vojno ruža napupila, Vjetar Duva, ruža se razvija, A od kiše biva veselija, Sunce sija ona rumenija“. 127. U Milice duge trepavice, Prekrile joj rumen’ jagodice, Jagodice i bijelo lice.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
Ili ko razne šare. Pa turiš unutra sveću. I sveću zapališ. I poklopiš onim poklopcem. A sveća iznutra kroz one rupe sija! SOFIJA: To mora da je lepo! DROBAC: Ponekad tako sija po pešes tikava! SOFIJA: Lepo pričaš.
I poklopiš onim poklopcem. A sveća iznutra kroz one rupe sija! SOFIJA: To mora da je lepo! DROBAC: Ponekad tako sija po pešes tikava! SOFIJA: Lepo pričaš. Satima bih te slušala! DROBAC: Mene?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ljubav mutna više na usnama mi ne rudi, nit mi po nesvesti protiču preobraženja. Zgasnuo žar za Tobom sija mi još na grudi, ali pun žalosti i očajnog razdraženja. Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
A larma još traje. Samo ko je bio nem — nije ništa rek'o o begstvu Miličinom... Mesec izgrejao, pa sija i smeši se na vesele komišioce, što se polako, niz brdo, vraćaju kućama i osvetljava im put, da ne zalutaju.
Sad nije mislio ni o čemu, već je gledao u ono najveće crkveno kube i na njemu jabuku, kako se sija na mesečini. Pade mu na pamet, da se baš na onaj prozor od kubeta, koji je prema njemu, meće barjak o narodnim
Najedared mi jaka svetlost prodre do očiju, otvorih oči i zanemih od čuda. Sva se soba sija, kao da je upaljeno hiljadu električnih sijalica...
tres — tres... Pretvori se sav u uho, a u očima sija živi plamen nenadne sreće. Zveckanje se približuje, zvuci sve jasniji, vetar nanese i glas vesele pesme...
Teta se već beše pribrala. Trže se na vrisak i skoči. Gleda nekako zbunjeno, kao krivac, ali u dubini same zenice sija sreća beskrajna, nevina, puna nekog novog, življeg, ozbiljnijeg značenja... Dete se zbunilo...
A beli cvetić mirtin treperi i šapuće o blaženstvu... Sve sija srećom. Samo lice malog mačenceta prešlo u konvulsivno stanje.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo rasipa zrake, greje i svetli
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Isprsi se delija, Zavrte se kao zvrk: „Dede, stara, ti i ja Da probamo jedan trk!” Zbori, a oko mu sija, I drhti mu levi brk. „Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!
U MALOJ ULICI Ko buket klikera trešnja zrela Tamo, na kraju moje ulice Na ogradu je nisku sela, Od mlakog sunca sija joj lice Pa je ustreptala kao strela, Ko topla jara na kraju sela, Ta trešnja zrela, nevesela ...
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
Na moja že malaja prinošenija prizri i va mnoga vameni, sija ne po dostojaniju bo tebe pohvalu prinesoh, n po sile malago mi razuma, temže i mala vazmazdija čaju.
Jefimija usrdno prinosi sija tebe, sveti. POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje, o novi mučeniče
Rakić, Milan - PESME
Ona mene čeka Ko nekad plava Izolda Tristana. Strepi, i sluša topot iz daleka, Dok mesečina nasmejana sija I ćuv mirisni zanosno ćarlija U bokorima cvetnog jorgovana!
Gledaj kako mesec nad poljima sija I oblačke retke rastura i vedri, I trava miriše i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!
Pandurović, Sima - PESME
Nada mnom i sada sija tuga jednih Očiju bisernih. I onda, kad zvezda moje sudbe zađe Za malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji,
Prokapljuje. Noć. VREME Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo Svih mojih snova od njinog postanja; Na licu tvome još sija detinjstvo, U očima jedan setan zrak saznanja.
rečnim, Nad dušama našim kojim veče prija, Boreći se s tamom, prostorima večnim, Plavi nam Kanopus saučešćem sija. Ti, najdalja čežnjo očiju nam zemnih!
Varljivi svet starih iluzija plavi Staru baštu nada što davno ne lista; Krupno sunce sija u prolećnoj slavi, U svetlosti što je, kao nekad, čista.
Moj pogled jasan i čistoti predan! Moj uzor svétli što me čini robom. Ja opet živim svojim davnim dobom, Gde sija život bezazlen i čedan, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom! III Pomiriću se.
Tu ne sija sunce nit’ se leje šire, Tu talasi nemi troše čvrste hridi. Stari se dani sa nama ne mire, I agonija prošlosti se
spora, Tužna k’o dani kiše, blata; Da sam već danas miran i ja, Da meni dugi odmor prija, Da sunce danas drukče sija, I da se bliži starost skora.
Svet, muzika, sveće... Blesak i žagor; masa što se kreće Kao val; veselje što raste k’o plima, Radost koja sija na licima svima; I u tome sjajnom hýku mala scena. Glavna lica: jedan p e s n i k, jedna ž e n a.
Tu se stere Široki pokrov snežnog zaborava, Crnina groba, gde sunce ne sija, Gde ćuti, kao u dnu mora plâva Kržljava flora, ljubav moja, čija Snaga i nežnost u hladnoći spava; Gde cveće bola i
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Puca mu srce kao kobili za suvačom. Raduju mu se kô kokoši lisu. Siguran kao vrbov klin. Sija se kao tiganj na mjesečini. Slažu se kao rogovi u vreći. Sretan je kao kokot kad se namjeri na bobovo zrno.
— I panj je lep obučen i nakićen. — Nije toliko đavo crn k o liko ga moluju. — Nije sve zlato što se sija. — Spolja gladac, a iznutra jadac. — Pod jagnjećom kožom mnogo puta kurjak leži. — Ne gledaj vlat, nego klas.
ĐURĐEV DAN I MITROV DAN Sveti Đurađ veli svetom Mitru: — Vidi kako je, Mitre, meni lijepo! Sunce sija, trava klija, na sve strane ptičice kliču, dok narod radi i pjeva; a tebi kiše i snijegovi padaju, vjetrovi dušu: niko
Iz njih doleće na izvore te se kupa... Zmaj kad leti noću preko neba, onda mu se osobito rep sija, i od svega njega odskaču varnice. 3.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Reka... paučina... tegla sa medom... svitac... riba... čaša vode... njena noga... u svemu ko da sija delić... STAVRA: Boga? SKITNICA: Izvinite, ja to... Sve to naravno utiče... Dan po dan, i tako ti ona ostane...
Misliš da ljudi pate onako, bez razloga? Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija, da vidi kuda ide, osvetljava mu druge ljude, osvetljava mu kuću, astal, ženu, večeru, ceo život!
MANOJLO: Sve mi se zacrnelo pred očima! TANASKO: Ma kaki zacrnelo, pogledaj kako sija! Sija Šabac, Timok teče ko zlato, bački kukuruzi prepuni suncokreta, Beograd svetli kao belo grožđe, svetli
MANOJLO: Sve mi se zacrnelo pred očima! TANASKO: Ma kaki zacrnelo, pogledaj kako sija! Sija Šabac, Timok teče ko zlato, bački kukuruzi prepuni suncokreta, Beograd svetli kao belo grožđe, svetli Prizren, pun
MANOJLO: Šta vredi što sija, kad nama ne sija? TANASKO: Nemote tako, goskapetane! Sija drugome, kao da sija i meni!
MANOJLO: Šta vredi što sija, kad nama ne sija? TANASKO: Nemote tako, goskapetane! Sija drugome, kao da sija i meni! — S kapetanima moraš ko s malom decom!
MANOJLO: Šta vredi što sija, kad nama ne sija? TANASKO: Nemote tako, goskapetane! Sija drugome, kao da sija i meni! — S kapetanima moraš ko s malom decom! — Ajmo, polako, goskapetane, polako.
MANOJLO: Šta vredi što sija, kad nama ne sija? TANASKO: Nemote tako, goskapetane! Sija drugome, kao da sija i meni! — S kapetanima moraš ko s malom decom! — Ajmo, polako, goskapetane, polako. Tako, nogu prednogu!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.
i lažljivo basnoviti[h] izmišljenja raspoznati, imajući vsegda na pameti da nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista — dragi kamen.
Serb servijski — srpski serdečnejši — Najsrdačniji sija — ova siliti — truditi sireč — to jest skloniti se — primaći se, prići sklonjenije — sklonost, naklonost skorb —
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Potomke davnih ptica uz niski oblak brode. SIENA Još uvek sunce sija nad Toskanom I ove noge gle još svetom idu: Tabani već su procvetali ranom. Lik svoj senkom crtam i na drevnom zidu.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Sve će to njima da ostane.“ — „Ne bih ga ja radi toga trpela pa da mu čelenka na glavi sija.“ — „Ništa mu ne fali. Muško je, i sluša. Kad smo sami, on me još uvek zove gazdarica.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Tvoja je dika zvezdica mala, Što tiho, lako nebom se njija; Nojca naiđe - zlato se mrači Al' tvoja zvezda sve ljupče sija! M.
L. Kostić DRUGO DOBA (Posle 1880) L ZALAZAK SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, i crveni reka od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iz crne šume starih četinara.
Ona mene čeka K'o nekad plava Izolda Tristana. Strepi, i sluša topot iz daleka... Dok mesečina nasmejana sija, I ćuv mirisni zanosno ćarlija U bokorima cvetnog jorgovana. M.
I sad se dižeš... U tvojoj kosi Gore korali, sija se biserje, Rize su tvoje oblivene Svetlošću blagom, i dahom morske trave, I grudi mirisave, Rosne i meke K'o labudovo
Gledaj kako mesec nad poljima sija, I oblake retke rastura i vedri, I trava miriše, i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov... Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na svakom licu... Samo Đurica neobično izgleda.
— Da mi je ovako da proživimo koji mesec dana zajedno, pa posle ne marim, nek poginem. — I sve ovako da sija mesec, da pirka vetar, a mi da ćutimo pokriveni u kukuruzu, je li? — odgovori Đurica, prebacivši ruku preko nje.
A nad njom, nad mračnom i sumornom planinom, sija vrelo sunce, greje i peče gustu goru, u čijoj se hladovini slatko i slobodno diše... Gde si, lisnata zelena goro !
— obrte se on Đurici. A Đurica gleda namršteno, prezrivo, u nepomičnu paćenicu. U oku mu sija izraz zadovoljene osvete, ali ne prozbori ni reči...
Petković, Vladislav Dis - PESME
je onaj život, gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
IDILA Reka teče mirno, blago; voda blista; Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu; Povetarac lako gazi preko lista; Odmara se i sam vazduh u tom času.
Čobanin se tako smeši milo, bono! Šta li sanja i kog gleda sada u snu? Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono; Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.
A zbog greha što učini reka ista, Sunce sija, kao i pre, toplo, blago; Povetarac lako gazi preko lista; Ovce pasu, i voda se tako blista.
Uiđosmo u dvoranu žurno. S naših lica još se nebo sija. Nismo znali za život i zvona. Dočeka nas smeh kostura burno, Vetar greha, miris zemlje: i ja Digoh glavu, lice pokri
Vidim sebe kako tražih puta, Al' sad blato znam gaziti i ja. Vidim snagu kao duh da luta I bol što mi k'o pobeda sija.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
A lijepi san još je milinjem ispunja: našla se negdje u plodnome kraju. Po oranicama i livadama pase ugojeno blago i sija toplo sunce. Tu se u suncu sreta sa Spasojem. On je vodi u hlad. Planduju i razgovaraju, no ne sjeća se riječi.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
u trenutku kad se on, stojeći iza Dafininog kovčega, seća njenog pogleda koji - već pretočen u nebesku modrinu - odozgo sija: „Njene oči bile su mu još u pameti.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Na čelu joj još žarčiji zraci, Lice sija, dušu ti opija, Duge vlasi živi su talasi, Kroz njih buja električna struja.
Kolo milih brata i milih sestrica, Čini l’ vam se nebo danas druga lica? Čini l’ vam se sunce da drukčije sija, Javorova grana mnogo zelenija? Mirisniji vazduh kroz zeleno granje Kô da vam se nudi sam na uzdisanje.
Tika-taka, tika-taka — Neka, neka. Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija.
Putuj pute izagrobne, Gledaj sunce kako sija: Onde će ti ruku stisnut’ Tekelija. Tam’ te neće niko pitat’ Za života šta si bio, Već: uradi l’ što si mogô,
Božićni je dȁnak kruna sviju dana, Barem u Hrišćana; A u tojzi kruni alem što se sija Radost je dečija. Ko u toj radosti ne zna da uživa, Srce ga izdalo, S njime nemam zbora, nemam razgovora — Takvića
snegom je evo veće; Al’ za malo, — dan za danom, Osláviće i proleće: Po grobu će nići trava, A po travi cveće sija Što miriše kao duša, Kao duša najčistija; A u ruci srpskoj knjiga Krasnih misli i pesama, I svi kliču: „Nije umro,
Eno jarko sunce divno sija s neba, Želje oživljava, nade obasjava Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Kako ste vi visoki nauka, to će biti za nju apropo. RUŽIČIĆ: Nebo grmi, zemlja strepi, Sunce sija, trava rasti, Slavuj peva, ševa trepti, A duh stihotvorca leti Preko polja, preko brega, Preko vozdušnoga snega, Na
RUŽIČIĆ: Vsjačeski. Obače ne vjesi li kim obrazom mogl bi az maloje pjenaz čislo pod lihvoju na sija vešči polučiti?
RUŽIČIĆ: Otišla je vo svoja si. EVICA: Ej, teško si ga meni! (Otrči.) RUŽIČIĆ (sam): Njest li sija bolja od matere jeja?
Miljković, Branko - PESME
Pepeo ne huli. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati. Sunce je reč koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Bela, sa svojim terasastim domovima kao od šećernog kristala. Ona je bez ijedne mrle i sija na suncu ispred svileno plave pozadine neba.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Oko mu crno kô u sokola, A duga kosa sve do ramena Zagasit prisen daje obrazu, Te mu se lice sija snežinom, Baš kao labud kada putuje, Sa belim krilom oblak cepajuć; Pa onda vesô, dobar, ugodan...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XLVIII Noć je tija, — mesečina sija, Hajde, luče, da brojimo zvezde. Zvezda mnogo, da ne zabrojimo, Poljupcima da ih beležimo.
Molovô bih slike vedre, Sve što oku vašem prija; Mesečina kako j’ meka, — Kako zvezda jato sija. Kako lepo zora rudi; — Kako s’ divno sunce rađa; — A na mora mirnih grudi Kako sretno plovi lađa.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Kija ž' jemu dari, vozdasi s utvari? Odvješčaj na sije! „Orel krepki na vsja strani da slavit sja v mirje i brani, sija jemu dari.“ Priskorbna gorlice! Čto ješče vozdasi i vosklikneš glosi? Odvješčaj na sije!
Čto ješče vozdasi i vosklikneš glosi? Odvješčaj na sije! „Verhu vodah da letejet i v pustinjah razbotejet, sija ješče daju.“ 1781.
Ona sluša i gledi, a kako sluša i gledi, Ljubov sa cele sija, ljubov neznana sebi. Nije moguće gledat da t’ ljubov lomi devojče, Pa da t’ ruku sila k njoj ne ponese moćna.
Zar tamo, kud si pošla, Zar sunce lepše sija? Il’ cveće lepše klija? O vrat se, snahice! Gle, druge dar ti nose: Od ruža gnezdo krasno, U gnezdu guču jasno Dve
Sjajno lice meseca Noći goni mrak, Nežna zemlji Danica Ljupki spušta zrak, Sunce više što sija, Ruža sve rumenija, — Veli mlada Srpkinja, Slavna Srpkinja. Našto suncu nebesnom Živi topli žar?
Jakšić, Đura - JELISAVETA
RADOŠ: Još nijesam vidio krune — nu, vele da se sija u zlatu i u rubinu; a na zlato se čovjek lakomi. BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!... RADOŠ: Možda i znam....
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Dobra veče, ktitori i priložnici sija svjatija obitelji i vsego mira! — Bog dobro dao, oci naši du'ovni! — odazvaše se svi i poskakaše na noge.
Jakšić, Đura - PESME
joj proseca: Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje, I u muci teškoj proždire kamenje; Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija, Samo grom je, mraznu, sa hukom probija, Plamenita munja opali joj lica, Da većma potavni, sramna prokletnica!
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Zaklanjajući rukom oči i čelo od sunca, ona im prilazi. Idući tom suprotnom stranom gde sunce obasjava, ona se sva sija.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
koje meću na česnicu namenivši ih raznom žitu, stoci i novcu: biće najviše onoga čija žeravica najduže sija i na kojoj ostane najviše pepela, a pepeo od b.
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. LjUBIM TE, DUŠO! Sumračak pada; tišina se svija, U milu tone vasiona sva; Večernja zvezda treperi i sija: Veselo sve je - samo nisam ja! Nemir mi stiskô umorene grudi, Nesrećno srce što ljubiti zna!
Meni se jako spava. 1883. SAN Hladna jesen magle svija Poljem zelenim, Sunce trepti, sunce sija Zrakom ledenim. Na ognjištu plamen liže Kamen studeni, I u kutu slike niže Mrtve jeseni.
1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija. Visoka trska uznela se gore, I sitni vali među njom žubore.
A vetrić pirka i trska se nija, I bledi mesec nad jezerom sija. 1887. ISTOK Hajde, o hajde sa mnom, moj ljupki, proletnji cvete, Na daljne, čarobne pute, u krilo čudnoga sveta!
I sad, u pozne dane, kad vetrić talase nija, I mirta sladosno šumi I Vesper na nebu sija, Na tvome jezeru plavom Čarobni stihovi I šume.
Stalan kô stena, mudar kao zmija, On čuva narod i brani slobodu, Čelo mu vedro, a pogled mu sija Kô jasna zvezda na nebeskom svodu On tiranina mačem povrgava, On belim krinom roba uvenčava.
njegovu dušu obuze sumorna seta Nad spomenikom mračnih, minulih i drevnih leta A sova s razvala kliče i mesec na nebu sija, I vetar sumorno dŷše i crni kiparis nija. 1889.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
PUTNIK I TICA BRANKO RADIČEVIĆ Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija. A na reci lednoj Divne lipe stoje, A na lipi jednoj Divno tica poje.
Šta je Srpstvo? Svetla kruna Biserova kama puna; A u kruni što se sija, Biserče sam jedno i ja! DAROVI OD PRIRODE (Odlomak) MITA POPOVIĆ (ČIKA MITA) Ognjevito sunce Veselo je sjalo Kraj
ČETIRI GODIŠNjA VREMENA STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Svuda se beli – pao je sneg! Zasuo dolju, posuo breg, Sonik se sija, stakli se led, Sonice amo – na njih je red! Ko voli zimu, ko voli sneg Nek hita amo na snežni breg!
Let, let, tičice male! Let, let, let! Radost nek vam svuda sija, Svuda gde god smerno klija Mirisavi cvet, Let, let, let! Let, let, tičice male! Let, let, let!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor.
— „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor.
Vazduh se odjedared pročisti, gospodin-Vasa sija od ponosa, a Agnica se prosto valja po maminu argumentu. Naravno da je i braca-Miša imao tu svoj deo zadovoljstva, s
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Za tebe osobita zvezda sija, i ja čitam u mojoj pameti da ćeš ti vrlo znatan čovek biti. Ti si već, fala bogu, sad veličak, i ja meni za dužnost
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
poljupcem štapa Sanjivim zelenim trepavicama Trava i skriva i otkriva Studenu providnu istinu Na dnu ove vode Sija biljurna vučja glava Sa dugom u čeljustima Umivanje ovom vodom Leči od svake smrtobolje Gutljaj ove vode Od svake
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Stara sebičnost se ispoljava na licima onih što produžuju put. Nama je sada ipak ugodno. Zaštićeni smo. A sunce blago sija i na dogledu js ogromna ravnica.
Ako se zatekne koji mrtav u šatoru, snesu ga samo na put. A kiša svakoga časa pada i sunce opet sija. Tako se menja i naše raspoloženje. Posle toliko dana ljudi se setiše i svojih porodica.
Petrović, Rastko - PESME
Pa iskradem li se noću u polja Zlatna gde sija mesec puni, Beskrajna nas će ljubav da zbuni. Tamo gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro
Pa iskradem li se noću u polja Zlatna gde sija mesec puni, Beskrajna nas će ljubav da zbuni. Tamo gde sija mesec puni, Izljubiću se sa zverovima svima, Za dobro upitaću se zdravlje, Postavljena su evo srebrna postolja, Oko njih su
umreti: Bez glasa, tiho, mirno, Kroz tihu noć srebrnu, A po jezeru zaspalu, Otploviće Smrti čun; Iskradem li se kad sija mesec pun.
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu; sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri, moj život mi sija kao zvezda iz daleka, i sve ono što treba da se nastavi čeka da je prvo ugnjavim pesnicama, pa...
Šantić, Aleksa - PESME
1908. BADNjA VEČE Večeri sveta, hoću li te i ja Slaviti pjesmom radosti i sreće? U mome oku, evo, suza sija, I moje rane postaju sve veće.
I njezina suza, što se tužno sija, Plač, jecanje ono što ga svake noći Vlažni vjetar nosi po gluhoj samoći, To je moga roda tužna elegija... 1903.
I u tihoj sreći sve trepti i sija I voda i kamen, džbun i vršak grana, Kao da se nebo bliže zemlji svija I sam gospod hodi preko mirnih strana.
Oko usana tvojih podsmeh vidim hudi; Vidim gde oholost nadima ti grudi i vidim gde prkos iz oka ti sija, No ipak si bedna, bedna kao i ja.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
obali do vode Sitnice jedan zelen tu bijaše čador; širok čador pole pritisnuo, na čadoru od zlata jabuka, ona sija kako jarko sunce; pred čadorom pobijeno koplje, a za koplje vranac konjic svezan, na glavi mu maha stambolija, bije nogom
izvezeni, zlatne kite biju po kopitim’; bojno sedlo od šimšir-drveta, šimšir-sedlo srebrom okovano, na oblučju kamen sija dragi, o oblučju gospodsko oružje: s jedne strane sablja okovana, s druge strane šestoper pozlaćen; zauzdan je uzdom
u srezu kosmajskom (u okrugu beogradskom) sigurati — spremati: Siguraj mi gospodsku večeru siditi — sedeti sije — sija: Kad se smije — kâ da biser sije silaj — pojas za oružje; „silaj je” — kaže Vuk — „dvojak: jedan se opaše pa se
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Mačak izvadi iz njedara električnu lampu i svečano je podiže uvis. — Evo je! Nov je novcat umetak u njoj. Sija kao sunce. Dječaci trkom krenuše kroza šumu. Nad jarugom je još ležala jutarnja sjenka. Jovanče se naježi.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Ti že, blaguju čast izbral jesi; čati knigi i pitaj se slovesi duhovnimi. Slišav že sija brat, pokloni se starcu do zemlje i paki glagola jemu starac: — Svakome človeku polza jest s posla zlopatljiva.
I da tko je taki veliki ljudski dušman da zakteva sav taj obšti ganiluk samo sebi zgrabiti? Eto, sunce svima jednako sija, kiša jednako služi boljarom i bogaljem, dni i noći svim su s promenom opšti.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Svakoga dana imaju dosta posla devojke dok sve to izribaju, pa se sija po čorbadži-Zamfirovoj avliji kao da su se sunca spustila i poređala dole po kaldrmi. A tek po odajama!