Radičević, Branko - PESME
Tešku ovu boljeticu Nije jadan preboleo, U lednu je nju grobnicu Sa sobome on odneo. (1844, 12. dek.) SLATKA MISLI!
viteško, Pleći dade, pa konjica savi Ka čadoru gde zlato ostavi, Da je uzme pa da bega s njome — Oh zašto je mače sa sobome!
“ kliknu i korači, Po oturi vrata pred sobome. Uđe Milun, glednu unaprijed, I opazi dvije ženske glave, Oh ne dvije, jednu, brate, samo, Fata njemu bistro oko
I u to ona amo priskočila, Pa vide svoga pred sobome mila. Tu nju mi lati oni jad sileni, Od jada silna sva se okameni, Nit štogod reče, niti suznu okom, Nit glednu
Rane ove boljeticu Nije jadan preboleo, U ledenu je grobnicu Sa sobome on poneo. OPROŠTAJ OD KARLOVACA U tebe je, breže, rđav glas, Na tebi nema nikakvi kras, I osim što zeleni strom
rata; Beše l' mirno, zajedno smo bili, Po gorici sa puškom odili Kroz kamenje, rastovik i cerje, Premetali pred sobome zverje; A kad dođe vreme za junaka, Svak pojaha svoga konja laka, Pa zajedno, dragi sine moj, Potekosmo u krvavi
Oni vide jade pred sobome: Dim se digâ ka nebu vedrome Sa svi strana sa ravne zelene, Ta šumama divno okićene; Onde selo, tu gori palanka, —
Da je dragom njezinome mane? Da je drugi i grli i ljubi?... Sav se strese i škrgutne zubi, Te pogledi pred sobome Cvetu, Al' ga čudna do dva oka sretu, Svako oko mlogo njemu kaže, Mlogo kaže, još više odmaže: „Ta i svoju ugasiću