Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
” pozdravi, i kad ga vidoše i njegove reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!” čuše, — verujte, deco, da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Najedared se nešto prolomi. Oni prenuše... Poljanu pred šancem pritiskao Turčin... — Mirno, sokolovi!... Samo u meso gađajte!... Neka svako zrno olova donese smrt onome koji se zakleo uništiti ime naše!...
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Kad je valjevska vojska čula Karađorđeve reči: „Dobro došli, braćo moja, srpski sokolovi!“, „verujte deco (kaže prota Mateja) da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze
Matavulj, Simo - USKOK
— Dobro došli, moji sokolovi! — reče vladika, ljubeći ih. — Obradovali ste me, zanago, kao ikad! A, zaista, žao mi je što se namučiste po ovoj
On sjede i stade vikati: — Ha, udri, za krst časni! Urte! — Tata! Tata! — viknu ga ona. — A, urte, sokolovi!... Ha, Milune! Ha, Krcune!... Udri Mušovića! — Kuku meni! — vrisnu djevojka. — Kuku meni! — ponovi otac...
Radičević, Branko - PESME
1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.
Oj vi srpski vitezovi, Vi zmajevi, sokolovi, Ta ima vas na iljade, Al' brojiti nemam kade, Ta kad bi vas sve brojio, Kad bi jadan vinca pio!
Šta je ovo, zar se tako radi? Glednu čele, oh divne čeljadi, Ta sve oni krasni sokolovi, Sve trutovi, da Bog blagosovi! Oj detići, reko, zdravo, zdravo! Kaki amo vas postavi đavo?
ovaj vrli, Pa dovati sa zemlje jerove, Pa i ljubi, pa i sretan grli, Pa još zbori reči ovakove: „O jerovi, moji sokolovi, Deco moja, moja velja snago, Sjajno moje vi kamenje drago, Kuda otac sa vama poiti, Beži nojca, a danak zasviti.
De je tebe ona Srbadija Pred kojome drkta Turadija, De ognjani onizi sinovi, De su tvoji sivi sokolovi? Ovi ovde noga uštapljeni, A po vratu teško uvijeni, A na glavam' kape kalajbuće, A u rukam' ono vito pruće, Što
28. Zaman ginu Varadinci, Zaman, zaman Banaćani, Zaman oni krasni sinci Sokolovi Kikinđani! Oh, otkad se bojak bije, Žešći guja bilo nije! 29.
— Al' sad amo, da mu vidiš muku. Ispadoše sivi sokolovi, Ispadoše iz gore Srbovi, Divan juriš Turkom učiniše, Živim ognjem na nji udariše, Puške puču, pra pred okom gori,
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odande je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
VLADIKA DANILO Blago meni, moji sokolovi, blago meni, junačka svobodo! Jutros si mi divno voskresnula iz grobovah našijeh đedovah!
Igraju se na bijela jata, kako jata divnih labudovah kad se nebom vedrijem igraju nad obrazom svijetla jezera. Sokolovi pet Martinovićah, koje jedna prsa zadojiše a odnjiha jedna kolijevka, dva Novaka s barjaktarom Pimom, i viteže
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Ha, Milice, luč uždi!“ graknu serdar, pa nastavi: „Dobra vi sreća — i vama na dobro doš’o, sokolovi moji!“ Vrata se zatvoriše a plamen se opet ispravi.
„A Martinoviću, krilo gospodarevo, ne stoj!“ opet će đakon. Drago Martinović, smijući se, uljeze. „A sokolovi od krvava Čeva na Krajini! Vojvoda Mićo, turska krvopijo! Stevane Perka Šaletina, gospodsko koljeno!
Đakon ih prekide svijeh, pa graknu: „Nemoj Gospodaru!... A što! ovaki sokolovi, šta je to njima: „Priprtiše torbe obramnice, „Preturiše struke singavice, „Granajlije puške dofatiše, „Pa...“ „Pa što?
„Tata, tata!“ „A, urte sokolovi!“ graknu on što je ikad bolje mogao, a znamo već kako je mogao da viče. Ranjenik jauknu. „Tata moj, neka!
Serdar se sad promjeni u licu. Mjesto žalosti obuze ga srdžba i pregnuće, pa kliknu: „A sokolovi osvetite me! A, Janko, Janko...“ No mu Stana ne dade da dovrši.
“ zvoni!“ „Prekinite vi sad svako pričanje, pa ajte k crkvi. Eno već „Hoćemo s pomoću Božijom. Ajtemo sokolovi!“ reče serdar i prvi se diže.
Marko se pomoli na avlijska vrata i naredi da se momčadiji vina iznese. „Tako, tako, sokolovi!“ on će. „Ama kamo đevojke? kamo nevjeste?... potrčite koji od vas i okupite ženskadiju!“ To bi u čas.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Smokva, Lokva, Divinja; Potrkušo devojko! 3 Oj Jovane, kordovane, Svi su konji kopitari, I orlovi sokolovi; Soko pade na livade, Sa livade na tarabe: Tarabe se polomiše, Turske kuće oboriše; — Elem, Belem
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo u sred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ Oko svakog svetlog groba Prikuplj'o se život novi, Naslednici sveta žara, Kupili se sokolovi, Pijuć' dušom svetle zrake Jest, tako je, braćo draga, Ti grobovi nisu rake, Već kolevke novih snaga!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju; onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Što ste neveseli? — silom šali se Lazo, s očitom željom da ih razigra. — Lijepo se sastaste, pa da uživate! De, sokolovi!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Baca joj pred noge donesene darove.) Evo! I uzmi, naša nesrećo! Ej, brate, nikad nisam mislio Da ćeju nam se i sokolovi U mučnom lovu modrih visina Zavišću gadnom srca divijeg Ošinut krila oštrim peretom, Il’ konji brzi ikad pod nama,
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
beže Kostadine, idi, brate, bezistenu mome, donesi mi strelu tataranku, u kojoj je streli tataranki devet beli sokolovi pera; a ja idem s agom na kadiju, na mešećemi da nam sindžilati da međ' nama posle nije kavge“.
Utom Marku i Kostadin dođe i donese strelu tataranku, u kojoj je streli tataranki devet beli sokolovi pera. Metnu Marku strelu tataranku, ode strela u pra i u maglu, očima se ne da pregledati, a kamoli premerit aršinom!
Kad stigoše na Kosovo ravno, razapeše te bele šatore, pak besedi vojevoda Janko: „Sad na noge, moji sokolovi, te čuvajte straže od Turaka, a ja idem sanak boraviti“.
bili bijelu Lijevnu, ugledaše prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula; tad govori stari Vujadine: „O sinovi, moji sokolovi, vidite li prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula?
Onđe će nas biti i mučiti: prebijati i noge i ruke, i vaditi naše oči čarne. O sinovi, moji sokolovi, ne budite srca udovička, no budite srca junačkoga, — ne odajte druga ni jednoga, ne odajte vi jatake naše, kod kojih
se bješe pokajao, al’ se veće dockan pokajati; već povika dvanaest delija, i Uzuna, svoga kavedžiju: „Čujete li, moji sokolovi!