Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Pomoz'te ljudi! Za časak nakladoše nov kotao i podjariše vatru. — Simeune, zove te otac Sopronija — doletje đače. — Tebi je, Mićane, rekô da mu u 'vaj ardović uliješ rakije, ama dobre...
Iznad oltara prema vatri ukaza se Sopronija Luburić Knežololjac, proiguman od namastira Gomjenice i Simeun Pejić Rudar đak od namastira Gomjenice.
Ne da nam se spavati... te dođosmo da... — zapleće jezikom otac Sopronija. — Ne šjedaj, Simeune, na tu klupu! — viknu Mićan i podmače mu svoj stolac da sjedne.
— reče vrlo meko, gotovo pobožno otac Sopronija i sjede na prag od podruma. — Ja najvolim na pragu... — Od podruma! — dodade neko iz mraka.
— Uli, Mićane uli — ču se neko iz mraka. — Pa moreš i Simeunu jednu uzgred natočiti. — Nek je otac Sopronija zadovoljan i počestvovan, a za me je lako!
— Utoči, Mićane, uzgred i meni jednu — pruži mu i otac Sopronija čašu. — Istina, oče Sopronija, to se čini čojeku žalostivno, ali to je jedna žalobitna pripovjest, kô jedno, što veli
— Utoči, Mićane, uzgred i meni jednu — pruži mu i otac Sopronija čašu. — Istina, oče Sopronija, to se čini čojeku žalostivno, ali to je jedna žalobitna pripovjest, kô jedno, što veli Simeun, istoričesko zbitije, —
— uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu. — Pa to je, bolan Simeune, kô jedna istorija! — uzviknu otac Sopronija meko i kao malo začuđeno, pa izvrnu čašu naiskap.
— uzviknu otac Sopronija meko i kao malo začuđeno, pa izvrnu čašu naiskap. — Tako je, tako, oče Sopronija: upravo kô jedna, što rekô ti, istorija, kô jedno istoričesko zbitije, što kažu naše svete, pravoslavne knjige —
— 'Vala ti, sinko, na tvojoj časti i čestvovanju! Bog nek te blagoslovi, ova sveta crkva i otac Sopronija! — jedva izgovori Simeun i prinese čašu ustima, a suze ga obliše.