Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— Pa kako si mi, Sofkine? Jesi bila dobra? — saginjući se k njoj tako raspoložen, zastajao bi sa Sofkom ispred kujne i počeo da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama zdravi, a ne, kao do tada, da i ne
U ostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave, pošto on, efendi Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje ispruženo koleno naročito u svoje lakovane, plitke, i
Zato je ona sad, osećajući se pred Sofkom kao kriva, za te svoje nade i misli o njemu, svome mužu, stideći se te svoje slabosti, jednako krila od Sofke glavu i
Jedino se ne dade tetka Stoja. Ona kad dođe, pošto se ižljubi dole sa Sofkom, tu i ostade i sita se narazgovara, pa tek onda ode gore kod „one“, matere, svoje sestre, i ostalih žena.
— I mene je sramota! Jednako uspravljajući se i već od besa tresući se, I to ne kao pred Sofkom, već kao pred samim sobom poče sav jad da izliva: | — Zar mene nije sramota? Zar ja to hoću, milo mi?
kose, vide kako on zna da on sada može pred celim svetom biti onaj stari, veliki efendi Mita; ali pred njom, svojom Sofkom, svojim čedom, posle ove njene ovolike žrtve radi njega, gubi sve: i poštovanje, i divljenje.
I, kao u naknadu za to, za to svoje maločas poniženje pred Sofkom, on, čim iziđe iz sobe, poče tamo kod tetke i napolju da razmahuje rukama, zavrće rukave, i Sofka ču kako on, kao uvek,
svetlost, trčkaranje, kao pri svakoj svadbi i proševini, svi se iznenađeno trgoše i uveriše se da je zaista i sa njom, Sofkom, već jednom svršeno...
I posle čašćenja i gošćenja sa ocem, čak i večere i posle nje dubokog u noć sedenja, on, odlazeći i praćen Sofkom sa svećom do kapije, uvek u potaji, krišom, da ga ne bi ko čuo, pitao bi je: — Da ti ne treba para? Da ti dâ tata.
pogleda, kao kroz šibu prolazile i bežale na više ka mostu i amamu, tako da je baba Simka, kad je videla da će sa Sofkom gotovo sama ostati, morala da ih glasno zove. — More, šta se rasturate?
Za Sofkom uđoše i ostale. I čim se za njima zatvoriše i zaključaše amamska vrata, sve, osetivši se zatvorene, sasvim se oslobodivši
Baba Simka ih s mukom zadržavala, dok naposletku ne diže ruke od njih i gotovo samo sa Sofkom ostade. Ali Sofka je toliko bila umorna da ništa od toga nije primećivala.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Sa Sofkom kao pripovedačem. Tim putem, međutim, Stanković nije mogao udariti, mada inače ima pripovedaka koje su u prvom licu is
češće prikazuje na jednom istom ili sličnom mestu, ili u jednom istom ili sličnom položaju, kao što je to slučaj sa Sofkom, i kada se to pri čitanju oseća, moramo se upitati da tu možda ne postoji i izvesna skrivena veza.
čukununuka, koja će se možda zvati i Sofkom, biće sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju,
spolja (sa ulice) zaprečen nije u Nečistoj krvi samo opisan nego je, štaviše, i srećno uključen u naraciju: zajedno sa Sofkom , nama čitaocima daje se da sa prozora gledamo ono što se na ulici i u varoši dešava , ali se zato u romanu isključuje
Tako su i Borisava Stankovića poistovećivali - zanimljivo je - upravo sa Sofkom. „Sofka je sam Borisav Stanković u svom bogatstvu njegove duše i njegove umjetnosti”, veli na jednom mestu Midhat Begić.