Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Baš do njegovog zabrana kuća je Đure i Spasoje Pavića. To su vam dva otresna, valjana i vredna momka. Imaju sestru — da je nije šale u svoj kapetaniji.
Ona ćuti. — A gde ti je Spasoje i Đuro? — Ne znam... Idi pa ih traži! — odgovori ona ljutito. — E baš si mi jutros nešto ljuta...
— Đavo te nosio, kljusino matora! — reče ona, pa nastavi kopati. Utom dođoše Spasoje i Đura da se malo prihvate. A Marica, te pred njih: — Ama, Đuro, bogati, priviknide ti onom Radovanderi — nek me se
— Šta, zar ti opet ne da s mirom? — upita Spasoje. — Ne mogu nikud da se maknem od njega! Kao da ga sam đavo nanese — kud god pođem, jali će me sresti, jali stići...
— A, valja to javiti kmetu — reći će Đura. — To je već i suviše. — Nije vajde, Đuro, ja ti kažem, prihvati Spasoje. — Nego hajde da mi njega izdevetamo... to će biti bolje.
Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti. — A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura. Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo...
— A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura. Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo...
Spasoje se smeje jednako i sve više. — Šta ti je, more? Kaži, šta ćemo... — Neka stoji, kazaću ti posle — reče Spasoje prekidajući smehom. Povuče Đuru za rukav, iziđoše oba na stranu i počeše nešto šaptati. Na to se Đura poče smejati.
— Baš ste đavoli! — reče ona i ode da posluje nešto po kući. Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje. Bilo je već oko zaranka.
Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da
— reče Sima zagledajući je. — Ne može to nijedan vo u našem selu poneti. — Ima jedan te će moći — prihvatiti Spasoje. — Golem je zijanćar — reče Đura — pa mu valja podobru udariti. Ako bude golema, lasno je pokratiti...
Ako bude golema, lasno je pokratiti... A otkle ti s tim vrećama? — Ta odnesoh onom ugursuzu potru. (Tu se Đura i Spasoje opet zgledaše i osmehnuše.) — Htede mi oči iskopati. Jednako čangriza...
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Tražili su samo da se, s vremena na vreme, sastanu, vide, bar jednom u godini. Neki Pavlov, daleki, rođak, čiča Spasoje, dolazio je Pavlu, iz Rume, ne samo u Varadin, nego i u Temišvar, pešice. A bio je prešao sedamdesetu.
Pa vam tu čitulju njegov brat, Spasoje, nesretnik, dade, za dukat, pa se još hvalio, kako je dobro prodao, čađavu kupusaru.
Oni onda pozvaše čiča Spasoja, rođaka, onog što je dolazio, pešice, Isakovičima i brojao im, na kući, vrata. Čiča Spasoje, zatim, nestade, i ode sa čamdžijama, da pregleda obale. Zalazio je, dva‑tri dana u Tursku, i dublje.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
ČIN 75 POKOJNIK (KOMEDIJA SA PREDIGROM U TRI ČINA) LICA Pavle Marić Milan Novaković Spasoje Blagojević Gospodin Đurić Ljubomir Protić Anta Mladen Đoković Mile Aljoša Adolf Švarc Rina Agnija Vukica Prvi policijski
Požuri, molim te! (Ostavlja slušalicu.) Evo ga ide! XI SPASOJE, PREĐAŠNjI SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (Ljubi ruku Rini.) Izvinite, kucao sam dva puta.
Požuri, molim te! (Ostavlja slušalicu.) Evo ga ide! XI SPASOJE, PREĐAŠNjI SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (Ljubi ruku Rini.) Izvinite, kucao sam dva puta.
RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam preča posla, zajedničkih briga koje se tiču i vas. SPASOJE: Mene? RINA: Vi niste ništa čuli? SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti?
SPASOJE: Mene? RINA: Vi niste ništa čuli? SPASOJE: Ne znam šta bih imao čuti? RINA (Anti): Kako to, gospodin-Anto, niko sem vas nije čuo?
RINA (Anti): Kako to, gospodin-Anto, niko sem vas nije čuo? ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video. SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca? SPASOJE: Da, nešto malo.
ANTA: Ja nisam čuo, ja sam video. SPASOJE: Šta si kog đavola video? ANTA: Reći ću ti. Patiš li od srca? SPASOJE: Da, nešto malo. ANTA (zvoni): Razume se, to ti i pripada u tim godinama. XII ANA, ANTA ANA (dolazi): Molim!
XII ANA, ANTA ANA (dolazi): Molim! ANTA: Ana, donesite čašu sveže vode. ANA: Molim! (Ode.) XIII RINA, SPASOJE, PREĐAŠNjI ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka.
Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate? ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio.
ANTA: Onaj čiju si kuću na Terazijama i sve ostalo imanje ti nasledio. SPASOJE: Ta idite, molim vas; ludost, kao da smo deca... koješta... otkud to može biti? RINA: I ja ne mogu da verujem.
koješta... otkud to može biti? RINA: I ja ne mogu da verujem. SPASOJE: Ko bi još tako što verovao i ko je, molim vas, takvu glupost mogao izmisliti?
RINA: Meni je naš rođak, gospodin Anta, doneo vest. SPASOJE: Ti? ANTA: Ja. SPASOJE: Šta ti piješ ovako izjutra? ANTA: Ne pijem ništa, ali bih mogao sad ispipi ceo motor
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
ako je rođeno u nedelju dobije ime Nedeljko; na Đurđevdan, Đura ili Đorđe; na Spasovdan, Spasoje itd.). Detetu se daju i imena babe i dede da bi stalo umiranje.
Matavulj, Simo - USKOK
— Dakle, ti si moj đak, Ko te je postavio? Milun se zbuni ali se brzo pribra: — Đakon. On je htio da ti Spasoje bude đak, ali ja sam ga molio.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Koga da pita za savjet, kome da se obrati za utješnu riječ? Babino posvojče, vragometni šeret Spasoje, odavna je odmaglio u rat i sad se javlja iz armije. Kaže, poručnik je.
Kaže, poručnik je. I veća su se čuda danas pokazala, pa nek bude i to — Spasoje poručnik. Doklipsao Spase jednog dana na odsustvo, ravno svojoj baki, kom će drugom.
Ne bi to bio stari Spase kad ne bi bio takav. Na Ilindan, pred veče, vraća se Spasoje s crkvenog sabora i referiše starici: — Bako, nikom ni riječi o ovome što ćeš čuti: danas na zboru pojavio se magarac
ti sad ovo: mora on, svedržitelj naš, čak i magarce s čeljadećim nogama slati po svijetu da se budale pameti dozovu. Spasoje lukavo ukosi oči. — Ništa ja, bako, nijesam kazao. Uniforma je na meni, a ona te stvari ne dopušta.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
I on mu se pokorio slepo, bez razmišljanja, bez protesta.... Kad nastupi proleće dođe iz vojske deda Milanov sin Spasoje. Prvih dana po dolasku iziđe u polje da razgleda imanje, pa svrati i na njivu u brdu.
Tako treba i sa decom činiti dok su mlada... — Čiča Peri baš zgodno beše da razveze sa svojim poukama, ali Spasoje, nervozan i nestrpljiv, prekide ga naglo: — Ama što ti ne pleviš svoju pšenicu nego moju?
Istina, to je taština, i čiča Pera zna kako je to veliki greh, ali ni on nije bio svetac. — Znam to, — poče Spasoje, — ali nećeš valjad’ mesiti svecu kolač od tuđe pšenice, sa tuđe njive...
— Ne znam ja za to... njiva je moja i ne dam nikom da priđe tu. Izlazi, čiča! Viknu Spasoje, a košulja na njemu zadrhta k’o list na jasici. Beše pozelenio i došao, što vele, van sebe od ljutine.
Izdadoše mu i rešenje, koje on plati, pa odmah ode kući. Posle nekoliko dana Spasoje poruči Peri: — Da imaš još sto rešenja od najvećih sudova, ništa ti ne pomaže. Na njivu mi živ ne izlazi!
Tako je mislio čiča Pera celoga proleća i uz to radio svoje poslove. Samo ga po nekad uznemiri kakav glas iz sela da Spasoje još isto ’nako govori, i da mu ništa ne pomažu saveti starijih ljudi, koji su ga zbog toga naročito korili.
Čiča Pera slučajno baci oko u stranu i pogled mu se zaustavi na njegovoj drenovači, koja stajaše naslonjena uz krušku. Spasoje pogleda za njegovim očima, pa kad vide šta on gleda, vrisnu: — Šta, ti gledaš u batinu! Hoćeš da se biješ?
— Hej, sveče tunjavi!... Pominješ Boga uza svaku reč, a tuđe otimaš, — reče mu Spasoje podrugljivo. Čiča Peri klecnuše kolena. Pođe mu nešto teško od srca, pa se razli po celu telu i zaustavi se pod grlom.
odgovori zagušljivo: — Tako ti samoga Boga stvoritelja, ostavi me na miru da radim svoj mal, koji sam s mukom zaradio! Spasoje planu, pa viknu iz sveg glasa: — — Krao si, bre, sa ćivota svečeva, pa ti je to poštena zarada.
I Spasoje beše dočepao motku i pošao napred. I taman on poče da izdiže ruke, a palica fijuknu kroz vazduh i pršte na njegovoj glav
I taman on poče da izdiže ruke, a palica fijuknu kroz vazduh i pršte na njegovoj glavi. Spasoje se prostre na zemlju kao pokošen, zadrhta jednom nogom i beše mrtav.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Ponekad zagraj e bi probudio i...“ „I mrtve?“ „Ne samo njih, no i tebe, valaj!“ Otaš i Spasoje slatko se nasmijaše. Mišan mu odgovori: „Šapat u paprat! Ko ti je kriv e si lakosan ka’ kokot, a možda baš kao zec...
„Neka, ljuđi, nekate! Prekinite, pa da založimo što!“ reče Otaš, ponajstari među njima, visok, koštunjav čovjek. Spasoje, omalen ali živ kao zrno, čovjek u najljepšoj snazi, prostrije praznu torbu a na nju postavi ono što bješe iz nje izvadio
Oba skidoše kape, prekrstiše se po tri puta, pa počeše jesti. „Ajde Krcune, ostavi šalu, biće vam je do malo!“ reče Spasoje, vidjevši da se ona dvojica ne razdvajaju. „Bogami, pojedoše!“ viknu Krcun, te jednim skokom stani se ukraj torbice.
“ reče Otaš, izmaknuvši se malo i počevši puniti lulu. I Spasoje to isto učini, pa stade kresati. Krcun odriješi mješinicu u kojoj je bila voda, pa se napi i dade i drugima da piju.
“ „E ma lijepo li zboriš, Janko! Ne čuh te tako do sad!“ prekide ga Spasoje. „A, moj brate, ćaše ovako zimus u mlađupnici.
U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta. Zaludu su ga zapitivali Otaš i Spasoje o postojbini i rodu mu, on je uvijek umio svrnuti govor na drugo što.
S Otašem ostadoše: Spasoje, Petar i Marko. Četovođa je htio da na njega prvoga naidu Turci, da ih propusti koliko treba i da udari kad treba.
I ove znam, jer smo negdje onomlani hvatali vjeru š njima pa dohodiše na sastanak u Rudine“, nastavi Spasoje šapatom. „Mir!“ breknu lagano stari. Onaj prvi što pjevaše već stiže. Ture stade baš pred šešanom Otašovom.
Može im biti!“ „Što ne dođe majka ti, Spasoje?... Njoj je najbliže, a ona je najpotonja iz ove kuće povedena“, zapita Joka nekog zgodnog crnomanjastog momka.
“ reče Petar Ceklinjanin. „Ha, bogami, to je! Taman je to tâ no i meni bi muka iskazati!“ reče Spasoje. „Nekate ljuđi, prebrodio sam ja sve!“ prekide serdar, pa odmah viknu: „Milice, kamo ta rakija već!
“ reče serdar nemarno, pa je dade Stani. Djevojka se zagleda u Elvirinu sliku. „Ja bih rad vidjeti ranjenika!“ reče Spasoje, sestrić serdarev. „I ja!“ ponovi svaki. „Pa elate!“ reče medik, koji je dotle muče sjedio.
“ reče Ozrinić, sagnuvši se i ljubeći se s njim. „A kako si?“ „Dobro!“ odgovori Janko. „Crnogorac! Bogami!“ reče Spasoje, ushićen. „Čuli ga kako reče: dobro!“ „Ama soko, čoče!“ prihvati Ozrinić.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Braća se pogledaju i prezavo obaziru na nj, a stariji, Spasoje, upoznaje ga bolje i misli: „Sigurno je on; čini se nevješt i prenaša mirno kamenje, kao da ni za šta ne zna”.
Mlađi sin potjera konje, pa s ocem odjuri iz grada. Starac, srdit, odmah se ne sjeti da je Spasoje zaostao, a poslije, kad su kola odmakla, pomisli: „Požuriće priječicom, pa će ih dostići”.
—Stani! A što nam ne poruči, već si naredio da me brat ti bije? — proslijedi Spasoje, i sve više žesti se. — I ja ću, ako mi skriviš! — odgovori on, i prezrivo mahnu rukom.
— plane i efendija; mahne bičem, no ne spusti ga, već ga sobom drži. —Neću, dok mi ne odgovoriš! — bjesni Spasoje i gleda ga čisto u oči. — Miči, skote, jer si poginuo!
I kad Spasoje naglo ispriča kako je bilo, a otac se uvjeri da je tako, reče sinovima: —Bježimo, da spasemo glvu! — i sam pomože
Oni tek što su granicu prešli, osjetiše se lakši: mladost ih nosi. Spasoje je zadovoljan što je iznio živu glavu: osjeća se živ; a mlađi, kad ga gleda, divi se njegovoj snazi i junaštvu; žesti
U svanuće stari Nikola i sin mu Spasoje pođoše na Cetinje da se vlastima prijave i da čisto ispričaju što se dogodilo. Pa ako vlasti nađu da su pravo radili, u
Stariji brat Spasoje sve je uzbuđeniji što više razmišlja; žao mu je što je dolje silazio i brata sobom poveo da obojica ludo nastradaju.
—Što si zamišljen? — pita mlađi brat, s namjerom da čuje što će Spasoje reći. —Najbolje bi bilo da ostavimo rabotu, pa da se kući povratimo. Ne opominje otac onako; odgovori on smišljeno.
—Najbolje je da se povratimo, — ponavlja Spasoje. Nije vajde svoje poslove drugome kazivati. —Radi kako znaš, — odgovori mlađi. Ali časkom smisli se: — Znaš što?
—Jeste li zdravo? — pita ih zabrjžuti otac. —Toliko što imamo dobra, — odgovara Spasoje, da upita: — A kako je na domu? Možeš li sam? —Slabo... stoka tek što se drži...
To ti uzmi kod njega što ti je potreba, pa ponesi kući... valjaće ti, — odgovara Spasoje, i očito žali oca. —A kako majka? — sjeti se najednom mlađi, i stidljivo obori oči i mače se s mjesta.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
JEROTIJE: Znam ja da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek”, a gazda Spasoje ima šeset godina.
Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek”, a gazda Spasoje ima šeset godina. Pa onda, i da ga uhapsiš, kamo ti kod njega revolucionarni i antidinastički spisi?