Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Više se penji slave na lestvicu. Prepona tmu tih ljutih seci, K dverma besmertija speši bodro. Obitelj trudom željeznim cveta već, Bliže ju k svetoj celji privedosmo.
Junak ne trpi podlu ljagu. Odlazi. Ždral nam ga verni čeka. Noć ispred njega beži, a zorica Pred njega speši, — put mu osvetljuje. Vuk lažom kuje braći okov. Njija se drvo svobode Serbom. Car Murat leži.
Vuk lažom kuje braći okov. Njija se drvo svobode Serbom. Car Murat leži. S mačem u desnici, Nazad gord speši Obilić k svojima. Opet ga reč zadana vrati K sultanu. Gnječi mu petom šiju. To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Tome služi sav svet — dobija, gubi; Svemu pričina on. Gde jači život, Tamo pobeda speši. Drema u miru i lav. 11. decembra 1818. Lukijan Mušicki ODA K SAMOM SEBI Teško meni bez mene!
Gle kako Dunav struji ogromno, Kupeć kapljice, tam’ u more sinje nosi. Kao bogatca život, čas tiho, čas speši burovno, Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
O, vrati se natrag!” Ne sluša roditelj molbe ni sovjeta mlađana sina; K planini već je okrenuo lice i Turcima speši. Smutnja u narodu raste, i briga se diže i jauk. Mole i zaklinju, pomoći traže od Đorđa i majke.
On ne vidi, on oslepi, Na bele joj grudi speši. Brat ga zove, viče, moli, Seća g’ majke, sebe, mete, — Nego svima slepo dete Mamiteljki vili voli!... Oj!