Upotreba reči sreće u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

obrazi joj se zažariše, usne su se samo micale, ali ne mogoše nijedne rečice više progovoriti; srce joj beše prepuno sreće, ljubavi, nadanja!... U njemu beše raj, a u tome raju je njena nevinost slikala po bledoj magli daleke budućnosti...

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

? Ta ako ti je otac poginuo, nije ti sreće odneo, ostalo ti je prijatelja” i proče. Ja i njima udesim moju staru pesmu i kažem im, da oni dobro znadu da su dahije

Tako su se bili vozgordili sa onom malom svojom iskrom slučajne sreće, da nijednoga imperatora u Evropi sebi sravnjali nisu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ni sam ne zna kud ni zašto. Često su ljudi govorili: »Baš šteta što ovaj pošten momak nema sreće, a ova ko vredan i pošten!

Molim te, gospodine, tako ti sreće, sve mu zapiši, ama sve, što god znaš... — A što ti to nisi javio najpre opštini? — reče kapetan.

— The! Šta ću mu ja? Eto, neka rđa ne da mu nikako da se otrese. — Nema sreće, veselnik. — Nema, pošo — potvrdi pop, pa nastavi gotovo sasvim ozbiljno: — Pravo da ti kažem, ja sam često pomišljao

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— reče Stanko, pošto ga je neko vreme netrenimice gledao. — Ja mislim da nema veće slasti ni sreće od osvete! — I primaš bratstvo?! — Primam pobratime!

I Petra, i kućani, sve beše življe i veselije... Ta, eto, opet nastadoše stari dani, dani sreće i razgovora!... Eto, ljudi prelaze prag za koji se mislilo da ga neće prekoračiti noga čovečja. — Uđite, uđite!

Od nekoliko dana on više ne beše gosa svoje pameti... Svaki trenutak otvarao mu je po jedan izvor sreće... On nije znao šta se s njim radi... Njegov Stanko! Ama je li mogućno da je to njegov Stanko?...

Srce mu zalupa od bola. — Baš smo ti ude sreće! — reče. Ona ništa ne odgovori... Ali on vide kako joj poigravaju rumene usnice. — Ne da nam bog!...

Istina, sad se svaki dan sukobljavaju, pa su iskalili srca... Pa stade razmišljati o sebi... Bio je retke sreće. Toliko je bojeva preturio, pa ostao zdrav i čitav. Ni vrelo zrno ni oštri nož ne taknu se tela njegova...

Nebom se ganjahu sivi oblaci, a dosta studen vetar nagna ih te počeše vatre ložiti... — Kakve smo sreće, još će i osnežiti!... — reče jedan Valjevac. — Vala, kako je dragom bogu volja!... — odgovori mu Rudničanin.

Dučić, Jovan - PESME

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće, A ja najtužniju ispevah poemu; Počnem da se nadam, a osetim veće Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Oči su ti danas pune tople tajne, Po poljubac ima u pogledu svakom; I ima u glasu tužnom, nejednakom, Obećanje sreće nove i beskrajne. Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta! Mi smo jedno drugom davno sve već dali.

ni minute neme, Da pitam kud ode uzdah što odleće: Toliko je uvek bilo kratko vreme Između dve suze i izmeđ dve sreće.

Tako jadna duša nikad neće znati Gde beše kraj bola, gde početak sreće... SUZA Kô jesenja šuma tako umiraše Ceo jedan život tiho i nečujno.

RAPSODIJA Da mi je da ljubim kao nekad prije — Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći Ispuniti opet cele svoje noći Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli. Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli.

neće Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova Što ne osta više od negdašnjih snova Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće. Ali starom strašću pogledam li u te: To nove ljubavi javlja se glas smeo!

U muzici svega što oko vas teče, Sva ste uvek puna samo večitoga, A mrete, o srca, srca! I zar stoga Ima sreće za vas, srca?

I zar stoga Ima sreće za vas, srca? jedno reče: „Beskrajne su naše sreće nebrojene, Na toj međi izmeđ večnog i trenutka: Jer, ma smrt i bila u dnu našeg kutka — Svet je samo ono koje u nas

već punim zvezda što će doći, Ja ću da se pustim u to more tame; I zaigraće u svojoj samoći Srde od čekanja i od sreće same.

Znam da nećeš doći, a čekam; i mašte Nepoznate sreće rastu u noć nemu; Neću više čuti tvoje reči tašte, Da tvoj glas svemoćni osetim u svemu.

Ko zna plač idola pod zemljom? Ko znade Kletvu molitava zamuklih? I rane Nepamćene sreće i prestale nade? I gorčinu jedne suze ubrisane?

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!... Kao što vidite nema tu sreće ni života! I tako je moja mati bila nesrećna i mi smo svi uz nju bili nesrećni...

Neće on, seljače, nikad sreće imati! Uđosmo već u selo. Uspomene navališe i pritiskoše mi grudi. — Lakše, Ilija, lakše, još lakše! Zategni uzde.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Moj Proko — nastavlja Gliša, a glava mu pala od žalosti na grudi, — da je sreće da ti menikana ovako piješ za spokoj duše, a ne ja tebikana!

— A pa naravno. To je ideal i moj i mojih roditelja bio... He, al’ to zavisi od slučaja, od sreće... ako budem tako srećan pa dočekam da se uprazni kakva dobra parohija...

Trebalo bi, da je sreće, da je primer selu, a on se osušio već od te nesrećne ljubavne čežnje kao kakav provansalski trubadur.

I tako, iako su Šaca i Jula, kao svi zaljubljeni, najradije voleli samoću, — ipak su bili te hude sreće da budu ne samo opaženi, nego čak i spevani.

Nije to šala — ići pred preosveštenstvo! Valjda sam ja To naučio! A kakve sam sreće, još mogu ja biti kriv! — Sav svet zna da je on kriv. — E, slaba je to utjeha za mene! Znam ja Spiru.

ja pomisli’: ode mu brada k’o da je nije ni im’o, — a on još pohvaljen i crven pojas dobio! Ima taj više sreće neg’ pameti, — to ja samo znam! — Dolijaće! Dolijaće, Ćiro, ako ima boga, k’o što ga i ima!

Dakle: suma-sumarum, — vi ste krajni vinovnik sve ove današnje sreće gospodin-Perine, a i gospođica-Melanijine (k’o što bar vi velite). — Ta pomalo jeste i tako! — veli pop Pira.

— reče i pođe, pa zastade. — A šta je bilo dalje? Ot’š’o si, dakle, prazni’ šaka kod gospodina vladike? — Kamo sreće da sam, al’ to je đavo što nisam.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba bi rad u nečem većem sreću pokušati. Pored malo novaca, malo posla, a mnogo sreće — to se njemu u glavi vrzlo. Žitarska trgovina, to je dobra trgovina.

— Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana? — Skače. — Tako i ovde. Kamo sreće da sam pre dva meseca žita nakupovao, mogao sam dosad najmanje dve hiljade hasniti.

Ljuba je samo iz kurmaheraja rečima zabadao, no frajla-Mileva znala se vešto izvući. Ljuba svršava vizitu. Kao sreće radi, ostavi dva talira i obeća da će sutra opet doći. Sutradan eto Čekmedžijića već u sedam sati u posetu.

„Put za paorušu Tatijanu Skorićevu u P. — deset forinti. „Kad sam gledao Milevu Mileusnićevu u B., dao sam joj sreće radi dva talira — to je pet forinti — dabogda nikad ne imala sreće!

, dao sam joj sreće radi dva talira — to je pet forinti — dabogda nikad ne imala sreće! „I njenoj sluškinji sam dao pet forinti, da mi kaže ko dolazi kod frajle u vizitu. Otišlo mi u štetu — lagala je.

Siromah Marko! Takva glava, pa večit mučenik, u kući ženin rob. A Milivoj, slabije glave a bolje sreće, od početka do kraja lako je i dobro živeo. Često više vredi sreća nego mozak. Mica umre bez poroda.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Primicao se dan retke sreće i on, iskidan prošlim nevoljama, potpuno sam i povučen posle svih patnji, sa potrebom one žive uzbudljive radosti

Lepo. Voleti znači: imati za cilj sreću onoga koji se voli, tuđu sreću. A njoj sreće nema bez njega i čovek se čuva za nju i radi nje.

život, u jednoj miloj, idealnoj vernosti dva bića, započeo da teče široko i odmereno kao najlepša reka, kad se pupoljak sreće stao rascvetavati, dolazi ovo, ovaj nov, neočekivani rat, čiji se kraj i rasplet ne može sagledati i koji ga sa one

Pa šta? Je li čovek dužan da se baš sad odrekne one slatke, one krasne sreće? Je li baš dužan? Gde je ta granica kad čovek može, kad ima potpuno pravo da kaže: „e pa, brate, molim te, dao sam

nje, uz nju, on sa svom svojom muškom snagom i lepotom, on, na čijim je grudima ona prvo upoznala onu slatku stvarnost sreće.

Svi bi oni meni zavideli. Jer, šta? ja idem verenici. Znači: volim, drhtim od sreće u onoj radosno harmoniji bića i sav treba da sam blažen i preobražen onom čarobnom sjajnošću. A je li tako?

A je li tako? Jesam li ja preobražen zaista, osećam li onu harmoniju, onaj mir, onaj rajski mir „sreće što plače?“ ne osećam, ni izdaleka ne osećam.

Jedan divan talas sreće poplavio mi je grudi do suza. A kroz ovaj otvoren prozor ulazilo je neko sveže, radosno, rajsko i praznično jutro.

Pogledaj kako drhtim, kako sva, sva drhtim. Osećaš li kako blistam od sreće? Osećaš li šta si ti meni? Dok si tamo bio i kad god sam pomislila da te mogu izgubiti, ja sam uvek pred sobom gledala

Afrika

To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem. Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih

mezimče — poslednje dete. Nisam odavde. Na Kama, kći Djelia Kiule. Zabavljam se. Na Kama, ti koja imaš sreće stigla si. Ti koja si divna da te gledaju; ja se zabavljam. Četvrta pesma. O, Amaru o!

mučenici, u manastiru što je na domak veličanstvenog plavog Okeana, kojim plove brodovi na sve strane, put zlata, sreće i bogatstva. Vraćamo se u varoš, između novih belih ulica, dvorišta sa pacijima, lozama i šedrvanima.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće, gdi sirječ spisatelji sve sile uma svoga na privatna djela obraćaju, a k sočineniju djela jednog, koje se voopšte

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Međutim, Pavle je imao onu bezumnu hrabrost, koja se, katkad, sreće kod takvih, plavokosih, tihih, žalostivnih, ljudi.

Morali su da mu meću pijavice za vrat. Proklinjao je dan, kad je Isakoviče upoznao. Dabogda, Petar nikad sreće više ne imao!

Ovakvi lepi dani su jedina sreća, u ljudskom životu. Ne traju dugo. Prolaze brzo. Trajne sreće i nema, u ljudskom životu. Da li i kapetan misli tako?

Ljudi bi rekli da je bio nesretan u braku, jer je ženu sahranio, ali ona misli da nije tako. Jer ne može biti veće sreće u braku, nego takva ljubav, koju ni smrt ne može da prekine. Brakovi, inače, nisu ništa drugo, nego laž.

Kamo sreće, kaže, da je umro pre toga. A kad je povukao ruku, sa ruke Isakoviča, ruku, koja je bila jako maljava, izvini, se Pavlu,

Trebalo je, prvo, stići do Rusa, zatim ispitati gospožu Huml, pa tek posle potražiti tu ženu, koja, očigledno, nema sreće, ni pravog prijatelja, u životu. Ona je bila podigla glavu k njemu, kao da je znala da nekog ima tamo gore u mraku.

Brzo se pokajala. Ovoga puta, međutim, bila je očarana i sva upaljena. Ali, pomisli, nije ni njena mati u životu sreće imala.

Trebalo je da Božič pođe, dva dana ranije. Da se to desilo, ne bi bila znala da i za nju ima sreće na svetu! Kad se gospoža Evdokija malo smirila i pokrila stidljivo, poče da ga zapitkuje: zašto je tako gleda,

Gospoža Evdokija je, međutim, jecala, i ponavljala da zna da postoji ta žena, da joj ga otima, i da ona nikad sreće nije imala. Nadala se sreći bar u ovoj, vanbračnoj, ljubosti.

Hoće da prođe kraj sreće, koja mu se ponudila. Sreća je bila u njenoj ljubavi, koju je, za njega, osetila, odmah, na onom putu, u onoj šumici,

Nikad taj čovek nije tužio. Bio je slika potpune sreće u životu. Njegov je smeh odjekivao, sad u podrumu, sad u stepeništu, sad na spratu.

Ona je, krišom, pratila, očima, svaki pokret, i pogled, jetrve. Ana i Đurđe su bili primer potpune ljudske sreće. Bili su ostali bez dece u traktiru, pa im se činilo, kao da brak tek počinje. Ana je bila ostala u drugom stanju.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Stanovništvo čije su psihičke osobine slične erskim sreće se u Hercegovini, naročito u okolini Bileće, Gacka i Nevesinja, u Zagorju (oko Kalinovika) kao i u gornjoj Bosni,

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

U svih prolaznika uz put Trišo se propita nisu li negdje susreli džak s mačkom, ali i tu je bio loše sreće. Jedni trkom pobjegoše od njega misleći da je mlinar lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Napunih kesu, jer su odlični mamci. Čak im i lukava štuka naseda, ali tog prepodneva nisam imao sreće sa ribama. Ili bi seterka zalajala kad ne treba, ili bih ja zaboravio da izvučem udicu na vreme.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Kamo sreće, vele, da su oni mogli to učiniti. Posle toga pozovu komesare u svoju sobu, te ih dobrim vinom počaste i zahvale se.

Po sve velika nesreća. Gospodar Sofra izgubi desnu ruku. Katica izgubi utehu, naknadu za neudes sreće. Pera je izgubio pokroviteljicu koja je sinu milosrdnu ruku pružila, kad ga pravedan greh očni goni.

Otac se i na to reši, dâ mu jednu kuću s velikom baštom, pokućanstva nešto i hiljadu forinti. Kamo sreće — veli — da je on imao toliko kad je počeo! Pera se u svojoj kući uredi, uze neku gazdaricu. No šta će početi?

Pravi „galantom”! — Ja vas sažaljujem, gospodin-Kiriću! — Zašto? — Što vas usrećiti ne mogu. Kamo sreće da sam vas mesto laćmana izbliže poznavala! — Već sam omatorio. — Ništa zato, ženite se. — Koga da uzmem?

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Mažen i često nagrađen, on je nosio u sebi neki maglovit, ali dubok pojam sreće i zadovoljstva, u nadi da će se sve to ratovanje svršiti nekim opštim mirom, u kom će i on, i njegovi srodnici i

Grizlo ga je što je sve svoje poslove udešavao, a ovaj nije mogao da udesi. Celo proleće imao je lude sreće u prodaji stoke, i beše opljačkao pola Vlaške, pa je, po odlasku bratovljevom, očekivao da će sa svojom snahom doživeti

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Rađanje novog ljudskog bića u takvim zajednicama praćeno je prvenstveno osećanjima radosti i sreće, ali i nekim drugim, negativnim osećanjima, što otkriva ambivalentan odnos ljudi u tradicijskim zajednicama prema

Dete rođeno u petak, veruje se u našem narodu, neće imati sreće u životu. (Negde, npr. u đevđelijskoj kazi, međutim, smatra se da će dete rođeno na ovaj dan biti — srećno.

Ovde je značajna i dihotomija jutro/veče. Deca rođena izjutra biće zdrava, napredna, srećna, a rođena uveče, biće zle sreće i kratkoveka.⁴⁵ U Praputniku kažu da će dete rođeno ujutru biti korisno, a rođeno uveče proždrljivo.

Postoji više tabua kojih se učesnici povojnice moraju pridržavati radi detetove sreće i napretka. Sudove u kojima su donesene ponude ne valja vraćati istog dana, da ne bi dete kasnije iznosilo stvari iz

U opštem katastarskom popisu iz 1455. godine oblasti Brankovića (Kosovo), ime Vuk sreće se 178 puta. Osim njega, jedno od izvedenih imena, lično ime Vukašin, u ovom popisu nalazi se čak 209 puta.

Sima Trojanović navodi da roditelji koji nemaju sreće da im se drže deca, kada im se rodi prvo sledeće muško dete, probuše mu uho, najčešće levo, a onda u njega udenu zlatnu

Vradžbine i gatanja povezani sa odvezivanjem pupka imaju cilj da na magijski način utiču na „odvezivanje“ detinje pameti i sreće u kasnijem životu.

„Ja sam tebe rada poslušati, no mi ludo čedo neokupato“, a u drugoj: „Ostalo je dvoje djece ludo“), pričama, ali se sreće i u svakodnevnom govoru. Pod ovim izrazom podrazumeva se malo, mlado, „zeleno“, dete.

, 1988, s. 88) Stavovi prema deci (porodu) — Prva se đeci daje. (Vuk, br. 4454) — Ko nema dece, nema ni sreće. (LMS, 1858, knj. 98, br. 217) — Dece i čaša u kući nikad suviše. (Đenić, GEM, 199, s.

(Đenić, GEM, 199, s. 243) — Ništa nije milije od dece. (M. M., 1973) — Mnogo dece, mnogo sreće. (M. M., 1973) — Deca su radost i žalost. (M. M., 1973) — Detetu podaj a ne obreci nikad, kao ni Turčinu.

(Vuk, br. 10) — Daj mi sreću, pa ostavi me u vreću. (U Crnoj Gori) (Vuk, br. 818) — Bolji je dram sreće nego sto oka pameti (Vuk, br.

(Vuk, br. 1730) — Koga Bog čuva onoga puška ne bije. (Vuk, br. 2243) — Kome Bog sreće nije dao onome kovač ne može skovati. (Vuk, br. 2429) — Ako Bog ne čuva grada, uzalud je ograda. (LMS, 1860, knj.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

druge žive, one što za druge ginu, delo bez vrednosti, delo gde vrednosti ima, za uboge ismevače kraj kojih simploni sreće minu okrznuv ih samo perjanicama svoga dima.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

vesti ili izveštaj o vodostanju, pa će minuti određeni za slušanje pobeći u nepovrat, nenadoknadivi kao izgubljeni sati sreće, koja može stići kasnije i biti drugačija, ali nikada ne onakva kakvu smo očekivali onda kad smo je zauvek izgubili.

dalek, smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtičnjaka.

Tih godina nismo imali sreće u ljubavi. Zgodne i bistre devojke napuštale bi nas već posle prvog sastanka, čim bi videle kako kuburimo s novcem.

Igrati se šuge — to vam je jedna veoma stara igra u kojoj dete koje nema sreće juri drugu decu pokušavajući da ih dodirne. Kada mu to najzad pođe za rukom, ono treba da vikne »Šuga!

Šuga. Šuga! Šuga! Šuga! Svi ostali, oni što su ovaj put imali sreće, bežaće, padaće, posrtati i razbijati kolena, samo da izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si izabran da budeš

večiti, neprekinuti dijalog s nevidljivim sabesednikom, pročitah sumanute reči na njegovim usnama (zaboravljenu šifru sreće), ugledah onda srećne nedeljne porodice što su se sa buketima cveća uputile nekome u posetu, videh još i stare žene

za sebe onaj mukli zvuk zategnutog konopca koji dobuje po kartonu, i u njemu je bilo neke obesti, pa onda neke tihe sreće, neke luckaste, neke šašave sreće, neke sreće.

koji dobuje po kartonu, i u njemu je bilo neke obesti, pa onda neke tihe sreće, neke luckaste, neke šašave sreće, neke sreće.

Niko od njih! Bel Ami povrati izgubljeno poverenje u sebe; sada je pouzdano znao da je izabranik sreće. Tako neprimetno proleteše časovi latinskog, fizike i geografije, a da nije primetio čak ni lica profesora, isto tako

osvete i uživanja zbog pravedne kazne, koja, eto, najzad stiže i ove ohole, domaločas nepovredive izabranike sreće. Zaprašti šljunak ispod točkova, zacvile kočnice, a pozdrave im ispuni miris izgorele gume.

punoj svetlosti jednog običnog letnjeg dana, usred starog plemićkog ribnjaka, ukazati sva krhkost i privremenost ljudske sreće. NAJBOLjE GODINE ZAVODNIK – Fajront! — viknuo je konobar u dva sata i podigao prvu stolicu na sto.

Pratila te je poput loše sreće. Iza fasada trgova upoznala si sumorne dvorišne zgrade i sobe koje gledaju na tamni ponor što ga zovu »svetlarnikom«.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA (provodadžiji tiho): Novce, zaboga! PROVODADžIJA: Ako budu pametni i vredni, to jest, biće i sreće. MATI: Tako je, bogami, i mi nismo imali mlogo kad smo se uzeli, pak evo sad, fala bogu! OTAC: Ta izvolte, pijte.

OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi! MATI: Vi ste naše dete, kome ćemo ako nećemo vama. Samo nek je sreće! PROVODADžIJA: Tako je, to jest, tako; kod dobri i pošteni ljudi nema mlogo izvijanja, to jest, i kubure.

MUŽ (trese glavom): Bolje da sam vrat slomio, kad sam po tebe pošo. ŽENA: Kamo sreće da te nisam ni poznala. Muž, pak ni kapu ženi! O, je li vidio ko na svetu ovo čudo?

ŽENA: Već, kakvom sam mužu pala u ruke, zaboraviću i ono malo što sam znala. MUŽ: Kamo sreće. ŽENA: Dabogme, ti bi jošt želio da umrem. Al ja neću da umrem, oću da se gojim tebi u inat. MUŽ: Dobro, dobro!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Nezlobiva i bezopasna, ona je i kod njih prihvaćena sa simpatijama: kamo sreće kad bi umetnost emitovala jedino te, dobrodušne poruke, kad se ne bi kidala i razdirala one kojima je upućena.

čvorak bi da nesmetano hara po vinogradima, pa se žali Imam dara Za pudara, Al' me ljudi neće, Tu sam loše sreće, buha i muha prepričavaju svoja sitna, svakodnevna nevaljalstva Koliko me vidiš malu, Ja s ljudima zbijam šalu;

Stric Nidžo jedan je od izabranika ove dečje vizije sreće: povratnik iz Amerike, neumorni začinjavalac, nikad do kraja uklopljen u okvire seljačke svakidašnjice.

Ali danas, u dane sreće, dok tiho veče miluje usnule vrbe, seti se njihovih pokliča, njihovih nada i želja, pobeda i uspeha, jer su te oni,

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Zato treba da se zaboravi. SMRDIĆ: Zaista su Madžari velikodušni. ŠERBULIĆ: Pošteni ljudi. ŽUTILOV: Kamo sreće da su Srblji takovi. SMRDIĆ: E, Srbin je lud od postanka.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Pošto ga mađarska vlada nije odobrila, društvo se 1831. rasturilo. Bolje sreće nije bilo novo Srbsko književno društvo, koje je 1833.

Odziv je bio slab, a kada mu je zabranjen prelaz u Srbiju, prestao je izlaziti. Medaković nije imao više sreće ni sa listom Юžnom pčelom (1852),75 na čijem književnom dodatku radili su: Jovan St.

To su istorijski spevovi podjednako bez poezije i bez istorije. DRAMATIČAR. — Sa nimalo više sreće ogledao se i na drami.

Ali sa prvim pokušajima nije imao sreće, odbijan grubo na vratima na koja je zakucao i ne našav lista koji bi ih štampao. Obeshrabren, on je prestao pisati.

Milićević, Vuk - Bespuće

Činilo joj se sve kao san, dok ona zna da će da se probudi i da se raduje životu koji je dobar i pun sreće. I ono malo vremena što joj je preostajalo, ona razdijeli u hiljade i hiljade trenutaka, punih nategnutog očekivanja,

Sremac, Stevan - PROZA

stariji od mezulanskog konja, kako mu jednom reče jedan njegov kolega (starije klase, naravno) a da je pravde ili bar sreće u svetu za nj, kako on sam veli, on bi trebao već davno da je šef neke pošte.

Ali odavna je ovladala nesreća po svetu; gde god se okreneš, a on sreće nema, nego ga tera »baksuz« jednako otkako pamti za sebe. To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova.

Ostao je jednako gde je i bio. I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i ostali srpski književnici — neblagodarni narod ne seća ih se. »Nije fajde! veli Jovan.

kravu onako kako to novi pedagozi opisuju, i kako mi jadnici, koji smo imali stare učitelje, ne besmo nikada te sreće da tako podrobno čujemo. Opisa je od repa ravnim načinom do ušiju i rogova.

Radičević, Branko - PESME

Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Turskim šaram ponositim Kitim srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila, Tursko blago zadobila.

Iti putnik, nuto sreće! Već da prođe pored dvora, Kad al' ozgo krasno cveće Savi s' na nj'ga sa prozora. Diže glavu on visoko Pa devojče

Šta ću sada, Bože, i kako ću? Ako gore, poginuti oću, Ako dole — sreće iznenada! Tu se setim našije odara I njiovog ubavoga sada, Sada, brate, ta nema mu para, Sve koprive narasle visoko

Oj detići, reko, zdravo, zdravo! Kaki amo vas postavi đavo? Silna posla — o da sreće klete — Čuvajte se da s' ne pretrgnete.

E je taka plena zadobio, Skače, uče, vrti se i kreće, Ali učas evo loše sreće: Preko jera nekakvog posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa

Puče stena kao grom da grunu, A iz stene grdna sova munu, Ja pomisli da oće da bega, Ali ona upravo na njega, Nuto sreće! tek što ona suknu, A on ti je pijučinom fuknu, Ona pade, vetru dušu dade, Ako dušu kakovu imade.

vesela, Nigda taka ja ne vide vrela, Kud poteče, zamirisa cveće, Niče cveće svud mi po obali, Srbadijo, nuto divne sreće! Amo brže poteci, navali!

malo, Amo i ti, tanano gudalo, Da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odlane u grudim', Ta puno je i prepuno sreće, Čudo divno što ne pukne veće.

Dočeka ga Gojko — udriše se — Poda njima zemlja se zatrese, A nad njima sablje se sretoše, Ali Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto pade — kliknu Srbadija, A uzdahnu listom

Bar Turcima učini se tako, Te zovnuše Muhameda svoga, — Jao Turci, prođite se toga, U se, jadni, jer tako mi sreće, Ni kape vam tako preteć neće. I biju se, a da što će drugo?

Gora tuži za njima i strepi, Kano majka za dječicom svojom Kad ih na put krvavi opremi, Mila su joj, a hude je sreće, Pa se boji, vratit joj se neće.

'Ajd'mo, ajd'mo!' stari reče, Kajgana se bogme peče.' I unutra ulegoše — No da vidiš sreće loše! Oboje se skameniše A od čuda što spaziše, Od stra im se kosa diže — Deca jedno drugom bliže.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše. — Pa neka, ima dječak pravo. — Šta ima pravo? — Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale. — Ma šta tice, šta ...

— Godina rođenja? To već nisam znao, nije znao ni moj djed, pa im pomože stric Nidžo uz primjedbu: — Kamo sreće da se nije ni rodio. — Ime oca i majke? — neumoljivo je ispitivao narednik, spreman da zapiše.

Ih, dabogda se raspuko! — Pa deder, kakve si se sreće domogao u toj tvoj oj skitnji? — bobonji kum brko. — Daj, pofali se. — A kakve si ti, čučeći u toj tvojoj rupi?

A ti? Da je negdašnje sreće, ti bi se zvao Dorat, Putalj ili tako nekako, a ne Uragan. Uragan — kao da si neka crknuta drtina!

— Eto ti, uzmi moje cipele, meni ionako neće više trebati. Uvijek si imao sreće više neg ja. — Dabome da ću uzeti, valjda ću ih njima ostavljati — prozuklo istisnu Mikan i pažljivo stade da izuva brata

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se i svakog je časa trčkarao čas ka Todi, čas među goste...

stoparcem, on, uviv košulju oko sebe, i pokazujući svakom ono stopara, nije znao šta da radi od silne radosti i tolike sreće. I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola. — Kola, Dimitrijo!

san mladosti i sreće! Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene

Ti spazi tu zabunu. Doseti se, pa planu, uzdrhta i nasloniv se na granu od višnje, šanu obamirući od plašnje i sreće: — Pa šta?...

I prigrljenu, potpuno pripijenu uzame, držah te, osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I mesto radosti, sreće, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna velika, teška, tuga... Suze mi navreše.

Jer ti odbijaš prosioce radi mene. Čekaš me. Podaješ mi se. Veruješ mi kao svecu i sva se sjaš od sreće. Pevaš celog dana da se ori bašta, potok. A i glas ti doš’o mekši, topliji.

Oh, a u njima kao da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; sitosti i zlurade, tajanstvene sreće što mi te oteše, uzeše od mene... Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u te visine, krešteći i pišteći...

znala, ona je jutros, kad je došla k nama, bila ponela novu, belu korpu i lepo kosirče, i sva je drhtala od radosti, sreće. Po četiri puta išla bi i vraćala se za jednu stvar...

Teške su — branim se ja. — Neka. Ti samo beri, a ja ću da nosim. Mogu ja — hrabrila me je milo, a već grcala od sreće što ću da se odobrovoljim, ne srdim više na nju. — Ne, ne! — Ustadoh. — Ići ću u „Rašku“, da tamo čuvam vinograd.

— Domaćin šta hoće! — I pokazuje glavom na mene. Cigani gledaju u mene iščekujući, a ja crvenim od zabune i sreće. Majka ulazi i u prolazu šane: „Kaži: Đul miriše, đul se rascvetao!“ Kažem ja to Ciganima. — A! aferim!

A opet od Cigana nađe se neki, koji je oca lično poznavao, svirao mu nekad. Majka, sirota, klecajući od sreće, i njima, Ciganima, daje, ne iz čaše, već iz stakleta, svu rakiju, i nudi ih, daje im mesa, hleba, a oni što ne pojedu

Kostić, Laza - PESME

Oj, sunce moje jarko, moj sjajni zlotvore! Oj, gujo sunčanarko, moj slatki otrove! Al' nesta sreće lepe, sunačac ode moj, sad guja moja zebe u noći studenoj.

Zamirisa oko mene, pun sam sreće nečuvene, pun sam milja, pun sam vere, a nadama nema mere. Oj, ta pun sam svega troga pored ovog cveta moga, oh, ta ti

— Il' ako ne mo'š od sreće ružne zamislit, druže, toplote južne, bujice lužne, vihore kružne: a ti bar usni severne stege, mećave, ciču, smetove,

” kaluđer se javlja, „Dobra ti sreća pored bolja zdravlja! Al' osim zdravlja tvoga i sreće, još ima nešto dužnost da ti reče: bula jedna mlada pred vratih čeka, utočišta moli i konaka meka, dozvoli oče, oče

— Pa te čežnje, tog snebiva, u junaku što uživa a krvnika opšte sreće otiskuje, mrzi, neće! Tog sudara izobilja razigranih dveju sila od omraze, od omilja, — oh, Delila!” „Šta? Delila?

kosu vojnu, nožicama po njoj krojnu, stade seći pram po pram; pa podiže rukovetak, njim će svoj da kiti kletak, svoje sreće mali hram; i već uze ređat breme od ljubavi pregoleme po svom telu i odelu, po pokućstvu žensku celu, striz po strizak,

Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od sreće, lud, utekoh od nje — a ona svisnu. Pomrča sunce, večita stud, gasnuše zvezde, raj u plač briznu, smak sveta nasta i

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

ne trebaš više bojati; moja snaga otišla je sa bradom, nego, ako mi oprostiš život, kazaću ti nešto što će ti donijeti sreće za cijeli tvoj život.“ Marko ga sad pusti.

A on im sve pripovedi. — Vidiš Nesrećo, — reče Sreća — da ti ne možeš usrećiti ako nema sreće! USUD Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio.

A ona će: — Ako sam mu i ušla u sobu ima osam dana, da bog da ni od šta sreće ne imala! Pa zatim se srednja zakune da mu nije u sobu ušla ima dvije nedjelje.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

MAKSIM: Nego nije! 9. SVETOZAR, PREĐAŠNjI SVETOZAR: Pomozi vam Bog! SOFIJA: Bog ti dobro dao, Svetozare! Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama? SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

S otim možeš tvom zdravlju škoditi. SULTANA (okrene se naglo): Da crknem, da me vrag odnese, kad nemam sreće! TRIFIĆ: Šta ti fali, sunce moje! Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Šta mi drugo preostaje nego da počnem da se zatreskavam u Beograd, kad sam već bila takve sreće da se ne rodim u nekoj pristojnijoj varoši! Šta najpre uradim? Počnem da ispitujem šta je sve izmislio moj rodni grad!

robiju jer se zatvor renovira; zamislite samo sve te hepeninge i još mnoge druge o kojima ćete čitati ako budete imali sreće da se vama ne ispodogađaju lično, pa sad kažite vi meni: zar ne bi bio veći hepening da kod nas ljudi počnu jedni

— samo sada on — portir, po sistemu: „Kolo sreće naokolo vrteći se ne prestaje, tko bi gori, eto ga doli ... itd“. Amortizovan i sa generalnom opravkom, razume se, ali

Tako nekako. Napolju je bio London. Osećala sam se izvan sebe od sreće što mogu da ga opipam prstima, i što šofer puši lulu, i što je slika dobra, svejedno što nema tona, a najgore je bilo

Uz to, još napune pun auto familijom, pa krenu da profuravaju drumovima i gaze li, gaze! Žene i deca ciče od sreće, kad pater familias prestigne nekoga ili profura kroz crveno svetlo, a bakute iz gepeka samo se krste i gledaju kako

Sve, kao, blagonaklono i ti sistemi, a ovamo, načisto se tope od sreće što nisu kao mi— mislim, šašavi! E, to najviše i pogađa maman. To što se oseća kao da je izvan.

za vreme odsluženja vojnog roka, i to poljski telefon, ako želite da znate šta su već viđali, i to samo ako su imali sreće da služe u vezi!

Sule tvrdi da se Totunbej Fadil Zoglu načisto rasplakao od sreće što mu se najzad pružila prilika da upozna najčistokrvnijeg Srbina, i to još sa Dorćola, o kome gaji najlepše mišljenje.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem. No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti. ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave. MITA: Da čujem. ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat.

Kako bi to moglo biti ludo što prve dame u Beču rade? Kamo sreće da se i mi tako uredimo! MARKO: A zar bi ti htela tako živiti? JELICA: Ja ne znam koja ne bi htela.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

U šumi ovoj, ko zna da sluša, besmrtno diše narodna duša, herojsko srce njegovo kuca i vidik blistav do sreće puca. U njenoj sjeni oporo se rađa čudesna sprava, čarobna lađa.

Kroz mnoge patnje, manje i veće, stižete najzad u zemlju sreće.“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće veseli

“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće veseli znak. Žarko i Žuća u čudu stoje, pred njima blješte čarobne boje, smješka se vedri bezbrižni dan.

“ „Nevolja nas ista združi, hajde s nama korak pruži.“ Četir druga, sreće loše, u planini omrkoše, Mamuzar je, tužna lica, bio naprijed izvidnica, popeo se na jeliku, pa povika:

„To ti je Kilimandžaro, kunem se glavom i šapom!“ povika mali lav od sreće blistav sav . . . Danas pod noćnim brijegom gde bujan život vri, ponekad sretneš, kažu, čudne zvijerčice tri.

Jedino kad bi došao mlinu bilo je sreće loše, tu bi naseo podvali nekoj lukavog mačka Toše. U svakom lovu, igri i borbi taj ti je bio spretan . . .

Od tog dana, u snovima čestim, nad Vrbasom ogled'o sam lice, i tražio u dubini zrnce, znak varljivi sreće nevjernice: da mi kaže kuda vode puti, da ribica Vrbas ne zamuti.

Dobro znadem puteve dječaka, pošao je u godine burne, da potraži, s četom i barjakom, zlatno zrnce sreće nesigurne. A ribica na zlo naslutila i dječaku vodu zamutila.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad.

— Kad budem rešila zaprosiće me, jer zarađujem svojim rukama. — Želim najiskrenije da imate mnogo sreće. — Da sam živela u nekom drugom mestu gde bih videla još drugih ljudi, možda bi neko od njih učinio da na njega

I odjednom, apsolutna čarobnost i sreća ovoga trenutka uđoše u mene. Učini mi se da jedan deo te sreće, kao noćne tišine. mora preći i na nju.

Ja sam egoistički želeo da radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi „njenoga“ daljeg života.

želeo da radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi „njenoga“ daljeg života.

radi daljeg „moga“ života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi „njenoga“ daljeg života.

Želeo sam ipak da joj metnem glavu u krilo i da tako ostanem do zore. Voleo sam je toliko radi „njene“ sreće da je i „moja“ počela nesvesno da se time koristi. Ona načini pokret da se digne. — Ostanite još malo. Ne dižite se.

O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što se njegova kći zove njenim imenom, i što se barka, kojom on plovi, zove isto tako.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I kroz tihe ravni potočić krivuda, A pesme i svirke razležu se svuda... Od zdravlja i sreće nadimlju se grudi, Ustanite, deco, rujna zora rudi.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

jedan most koji se pokreće i diže iznad Zlatnog Roga tu dospe Lazarev sin posle trostrukog juriša protiv Mongola sreće ga Manojlo car sa obale vere povetarac Mramornog mora meri visinu viteza i njegovog doba od poslova svetskih predstoji

u belim kožusima i monasi što kriju sokole pod rizom vizantinci nikada ne behu mlađi no pretposlednjeg dana od sreće svi postaše maloletni caru je kratka brada i modre im zore nad veđama sviću kao da ih propast nikad nije ni okrzla

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Kucalo se čašama, rakija se razlivala. Narod peva od sreće. Pošto mi održaše dva do tri govora, uviđam, onako malo zagrejan rakijom, da i ja treba nešto da kažem.

Primirili smo se i mi. Mati me je stalno pratila pogledom. Iako u tuzi, u njenim očima video sam i zračak sreće. Zadovoljno je poslovala po kući. Bila je baš izišla. Naslonjen na prozor pušio sam i mislio. — Šta si se zamislio?

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

gnezdo, braća se rasturila po belu svetu i on sad zamišlja kako izgleda ono rajsko mesto, gde je poznao jedine dane sreće, milošte, zadovoljstva.

Život mi je zagorčao; i onako nisam nikad sreće video. I svaka nesreća mora da se razbije o moju glavu !... — More ćuti, to je dobro ako još može da se razbije...

Kroz glavu mu proleteše nekolika nagađanja munjevitom brzinom. »Otpušten... premešten (kamo sreće!)... kažnjen platom... ko zna!... Ali šta će ona ovde, kakva posla ima ona?

Onomad sam ga kupio za tebe... hoćeš... Boga mi, što ?... Svu ću te okititi zlatom i brilijantima, sreće mi ! Hoćeš ?... I Ljubica oseća da se dve ruke sve više savijaju oko nje, a ona nema snage da se tome odupre.

Ljubica mu pruži ruku, gledajući u stranu. On joj pritrča veselo, sa izrazom neobične sreće na licu i kao malo stideći se, saznavajući svoju krivicu.

Uveče, posle skromne večere, legoše zajedno na Ljubičin krevet. O, da divne, retke sreće!... Čudne li lepote i radosti: priljubiti se tako uz majčine grudi, sakriti glavu u mraku na tim svenulim prsima, koje

Pazite samo... U osnovnoj školi, pred ispit, samo sam sanjao o knjizi... Mislio sam da nema veće sreće na svetu, no dobiti knjigu. Kad na dva dana pred ispit potegnem te razbijem skupocenu lampu gazdinu...

mnogo, mnogo! — To sam ja velika dobit, je li? zapita ona, gledajući ga tužno i ironično. — O, pa zar ima veće sreće !... Ja sam najsrećniji danas!... Ona se diže i pođe k vratima. On gleda za njom, iznenađen.

zapita ga Gojko, smešeći se. — Da se ženim?... Ho, mladiću, ja sam to sve preživeo... Skućio, okusio domaće sreće, raskućio... Kao na elektrici !... — Kako to!? povikaše Gojko i Ljubica, začuđeni.

Pa zar ona sama da sruši ovu, mukom ozidanu zgradu svoje sreće!... Zar da razori sama ovo, čistom ljubavlju ispleteno, ružičasto gnezdo ljubavi !... I šta bi je upućivalo na taj korak?

Ne, ne!.. Život sam svoj založila da ga dobijem svega, da bude samo moj... da i mene ogreje sunce sreće... Jer dosta se stradalo, život je već bio postao težak, dosadan... nije se imalo radi čega živeti«...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

VASILIJE: Mislite da će ga streljati? SIMKA: Streljaće ga, ako bude imao sreće! VASILIJE: Ako bude imao? A ako ne bude?

BLAGOJE: Evo mu tragova... Da mi je znati šta još traži ovuda!... Jesi sve spalila? GINA: Spalila sam! Kamo sreće da sam bila pametna, pa da ne čitam šta spaljujem! Tako bar ne bi nikada saznala... BLAGOJE: Šta ne bi saznala?

MILUN: Ovde je ubijen okružni načelnik! Sad je vreme za žalost, a ne za pozorište! Da je sreće, sam bi se setio! A ne da mi mislimo umesto vas! VASILIJE: Ali mi imamo dozvolu!

SOFIJA: Kod nas je zovu vidovčica, vidova trava. Leči vid. DROBAC: ja sam jutros i bez te trave progledo!... Kamo sreće da nisam! SOFIJA: Progledao? DROBAC: Kad sam te viđeo jutros... Kad me ta tvoja kosa jutros dotakla...

Batinjam ljude... Vežem ih na macke i batinjam... Razumiješ? Ne razumiješ! SOFIJA: Lažeš! DROBAC: Kamo lepe sreće da lažem! SOFIJA: Samo pokušavaš da me uplašiš! DROBAC: Ako ja lažem, pogledaj, ne lažu ruke!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Našao sam izdavača za Đerzeleza Ive Andrića, ali Dnevnik je bio isuviše dug. Međutim, Vinaver je bio bolje sreće. On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala Sveslovenska, da izdadu jednu biblioteku

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean. Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“. Pa krešti njino „ombre, ombre“ – i naš „grob“ i „mrak“.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Kod tako složnog rada mora biti sreće. Odmah se rešim da prvom prilikom odem mudrom ocu, glavaru crkve, te da izbliže poznam tog velikog Strađanina.

Ono, ako ćemo pravo, njega najviše i čuvaju, ali tek, tek — ima čovek i sreće. Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe Bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo, pa i

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Ispiti su mu svagda išli »kao po loju«. Dosada nije znao šta je to pasti na ispitu. Istina, imao je i »sreće«: nekako se svakad dešavalo da bude pitan ono, što je ponajbolje ili bar vrlo dobro znao.

Pa i tu nije mogao da se seti onoga vavilonskog cara, što ga je Kir pobedio i pogubio... Jest, tada je imao sreće; dobio je najlakše pitanje. Ali da l' će ga i sad sreća poslužiti?..

tres — tres... Pretvori se sav u uho, a u očima sija živi plamen nenadne sreće. Zveckanje se približuje, zvuci sve jasniji, vetar nanese i glas vesele pesme... Jest, pevaju ; čuje to jasno.

ponavljaše on u sebi, čudeći se tome svetu ... Što će im to sad, kad se sve svršava? Nema više u svetu ni sreće ni radosti, ničega!... Nastupaju poslednji dani...

Nema više onoga dugotrajnog, zanosnog milovanja, ni one sreće, ni onog života... Ode sve!... Dete iziđe u dvorište, zavuče se u neki kutak, gleda... gleda...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč! Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili.

Pa čak i onaj Krsman, što ga diraju za Gizelu, bio je jednom te sreće, da ga Sreta potpiše pod jedan užasno oštar dopis.

A vrhunac sreće i zadovoljstva za Žiku beše jednom (taj dan neće on nikad zaboraviti!) kad je dao svoje ime za potpis pod jedan dopis u

A kod našega Srete, junaka ove pripovetke, bilo baš obratno; njega sama sreća poterala pa ga vija, pa mu pune šake sreće!

« To bi jamačno rekao. Pune mu sreće i grudi i šake! Bio je zadovoljan. A sreća te je bio hrišćanin, jer inače bi se još mogao kao onaj stari poganik, onaj

stari poganik, onaj presrećni tiranin iz Samosa, Polikrat, poplašiti da mu i sami bogovi ne pozavide na tolikom obilju sreće! A ovako, — taman kako treba! On se samo šeće po skupljenom svetu i Ciganima i uživa.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Od dobre vatre nema radosti veće: Plamenovi igraju, kao glumci U komadu nerazumljive tuđe sreće... Koji li je sat u ovoj noćnoj memli?

Ne, neće te napasti!” „Više je verovatnoće Ako smatraš da hoće, Bićeš bolje sreće Ako držiš da neće...” Odoše obojica — Ciga i Radojica — Zagrljeni ko da su Slikani na proglasu Na kojem piše:

Ko se to oglasi? Šta to bi? Da li čuh predznak Sreće, il kobi? Ništa! Tek muva Zujnu u sobi, Ko da se kroz opnu neku probi.

Čmava, izgubiv svaku nadu U nepoznatom, bezdušnom gradu... To znači u životu nemati sreće: Mlad, zdrav i sladak — pa u smeće!

OLOVKA Davno je bilo. Bio sam dete Godine hiljadu devetsto četres pete. Te godine — oh, sreće moje! — Dadoše mi olovku crvene boje, Crvenu ko krv kad se prolije, Ko zalazak sunca iznad Golije.

” Vazduh miriše po žbunju i topi se od sreće. Na severnoj strani krova čaršav snega splašnjava. Sunce, ko pijanac, po ulicama ljude presreće I nešto im preslatko

” „Levica ne ume, mada bi htela Pa se bezglavo katkad zaleti, U svemu bi da uzme svog udela Al nema ni sreće, ni pameti, Loša je gde je na glavno mesto zasela, A kad je sporedna, nije na šteti...

Rakić, Milan - PESME

strahu ja se pitah tada, Kakvo sudba oprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada Da okajem ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.

Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene U čekanju strasnom. Budi prava mati, Diži, stvaraj, ruši, ko da nema mene, I daj sreću koju ja ne

Kao san iskonski prohujale sreće Utisnute davno u ljudskoj pameti, On se svako veče kroz prostore kreće, Večna opomena onog što se sveti!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Obeća mi i što mu ne iskah. I pomislih kad od njega pođoh: blago meni jutros i dovijek, evo sreće za sve Crnogorce, dajbudi ću povest dosta praha da s' imaju čim biti s Turcima.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, | razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti,

— Pa, snaške, kako ja više nisam kod vas... — A da beše sreće, ja do smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. — Eh, zar vašu kuću ko da napusti?!...

sve jasnije, izdvojenije, sva zanosnije, silnije bivalo, da bi ona, dolazeći iz bašte ovamo kući, od razdraganosti i sreće čisto ruke više sebe dizala i u malo na sav glas ne pevala. Ali to nije smela.

sa sobom, i da onda, sasvim sama u noći, pokrivena jorganom, nastavi što jače grlenje, milovanje, tonući i gubeći se od sreće zbog tih snova.

I što je najglavnije, ma da je bila uverena kako se neće udati, ipak, ipak svi su se ti snovi stapali u snevanje bračne sreće, bračne sobe, postelje, nameštaja...

Zato je često uzdizao ruku ka licu, i od zadovoljstva, sreće, zadižući šubaru, svaki čas gladio čelo, oči i celo lice.

Da li od jada, bola, ili od sreće i radosti što je i to dočekala, da eto svoju Sofku udaje? Jer to, da je sluškinja odvede i tamo ostavi, za udavaču zna

Tetka, kad je vide, iznenadi se. Ali Magda joj mimikom i sa nekoliko turskih reči kaza sve. Tetka od radosti, sreće, nije znala šta će.

I on, ni sada još nikako ne verujući u to, od sreće, nije na konju mogao da se smiri. Alat, začuđen tom njegovom nemiru u sedlu, a zbog jako zategnute uzde i njegovih

I tamo u kujni, da li od radosti, sreće, ili ko zna zbog čega, briznu u plač. Arsa međutim istrča da širom otvori kapiju I da tamo na njoj dočeka novog

I od sreće dohvati Markovu ruku, prinese je svome licu i poče je ljubiti, osećajući kako je prsti njegovi miluju. — De, de...

A obojica su bili lični, naočiti i silni. Kada bi ostali nasamo, gledajući se, osećali bi kako od zadovoljstva i sreće zatrepere. I uvek su bili zajedno, po trgovini, po saborima, čak i po manastirima i veseljima.

Pandurović, Sima - PESME

Prokapljuje. Noć. To je tišina veselih očiju Sa tankim velom misterije zvuka, S polusnom sreće kroz tu pesmu tiju, Tako daleko od životna huka K’o sreća zvezda, i sna, i mladosti. Noć.

Jedno je dete danas došlo k meni. Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.

Koliko je duša na rastanak spremnih, Koliko je srca, nadahnuća mlada, Otišlo u more večnosti daleko Pod zracima sreće i okriljem nada: Da uzdahe naše saslušava neko!

vreme, tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

O, da se duša s takvom noći stopi, Kad drhti, strepi, verna, puna sreće, S ljubavlju, čvrsto zagrljena smrću! Tada se časi sreće, bola zgrću, Za tužan život i žaljenje veće.

Tada se časi sreće, bola zgrću, Za tužan život i žaljenje veće. I biser drobni na krilima noći Sa jasnih zvezda padaše polako, Dok

je, hladna, mrtva, bleda, Divna k’o zraci pomrlih ideja, Sva ljubav Moja u velikom danu, Mrtva, — to jutro života i sreće, U moru suza utopljena davno, U moru suza i surovih beda, – Starinski ponos mojih epopeja.

Jer prošlost je ono što nam uvek stvara Iluziju sreće i vidljivost jada, Što je uvek draga, kao majka stara, I kad cveće cveta, i kad lišće pada.

I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj.

I oči moje sreće moje vajne Ne osećaju više bleskav sjaj, Ne osećaju više sreće trajne Gde hladni groba prostire se gaj. I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj.

II Iskaču, avaj! na humkama starim Sve sreće moje i mrtva života, Iskaču sêni i plamičci modri, Ukazuju se život i strahota; I gledaju me dusi neki bodri U

Sanjivo diše melodija nova, Zvuk drugog sveta, i ja živim njime; Konture zemnih stvari, sreće, bede, Pred mojim duhom jednoliko bléde.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ „Da, peti. Četir je ležao u Ozriniće, a ovo je peti. Juče u večernji hlad, krenusmo tamo. Kamo sreće da smo i prije! Ćaše bolje biti, jer ko ga je vidao tamo? I kako su ga vidali?“ reče Radoje.

Tu nedavno do’dio je neki stric Kićunov. Pejo naš kajil, a mi: a ja! Serdaru je do obraza više no do Stanine sreće. Bogami i mi marimo za obraz, ali, ali...“ „Ali je ne damo, bez nečije zle sreće, odista!“ prekide ga žestoko mladić.

Bogami i mi marimo za obraz, ali, ali...“ „Ali je ne damo, bez nečije zle sreće, odista!“ prekide ga žestoko mladić. „Ni nama obraz ne da, da unesrećimo naše čeljade, još kakvo čeljade!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Sunca mi!). Osim toga zakletve se upotrebljavaju u pravom i ublaženom značenju (S mesta se ne pomakao, i Tako ne imao sreće kao crni pauk u gori!). Neretko zakletve mogu da budu i uslovne (Ne dočekao sutrašnji dan, ako sam ja to rekao).

Đe je svadba da si delibaša, đe je sofra da si dolibaša! Zdravljica se nanosili, dobre sreće nahodili, mladosti se mladovali, lijepa žitka naživjeli! Zdravo bio, a mladosti se nanosio!

Tako mi troskot na ognjištu ne iznikao! Tako moje tijelo vran (gavran) ne kljuvao! Tako ne imao sreće kao crni pauk u gori! Tako pepeo ne sijao mjesto sjemena drugoga! Tako se nebo nada me ne prolilo!

— Ništa se ne može od vredna čoveka oteti. — Rano ranilac i kasko legalac kuću steče. — Ko rano rani, dve sreće grabi. — Lenost je najveće breme. — Lenost je svakog zla početak. — Besposlica, vražija uzglavica.

— Glava za glavu, obraz ni za glavu. — Obraz ide s glavom O SREĆI — Ne bježi od prve sreće. — Nije vuk nikome sreću pojeo. — Svakom svoja sreća. — Svaki je svoje sreće kovač.

— Nije vuk nikome sreću pojeo. — Svakom svoja sreća. — Svaki je svoje sreće kovač. — Ko je srećan, i vrane mu jaje nose. — Ko beži od prve sreće, poslednja ga rđa bije.

— Svakom svoja sreća. — Svaki je svoje sreće kovač. — Ko je srećan, i vrane mu jaje nose. — Ko beži od prve sreće, poslednja ga rđa bije. — Bolji je dram sreće, nego sto oka pameti. — Daj meni sreću, a znanje komu ti drago.

— Ko je srećan, i vrane mu jaje nose. — Ko beži od prve sreće, poslednja ga rđa bije. — Bolji je dram sreće, nego sto oka pameti. — Daj meni sreću, a znanje komu ti drago. — Daj mi sreću, pak me baci u vreću.

— Ako te sreća ne pričeka, na veljega je hata stić’ ne možeš. — Rodi me majko bez glave, samo nemoj bez sreće. — Ako čovek neće na nesreću, nesreća će na njega. — Ne stani siroti na skut, nećeš sebe na sreću.

— Gde sreća večera, nesreća ruča i večera. — Gde je sreća tu je i nesreća; gde nesreća tu i sreće ima. — Mnogima sreća na veliku nesreću služi. — Sreća korača brzo, a nesreća još brže.

— Nesreća je dugorepa. — Sreća nikada do kraja ne traje. — Ne boj se nikog, sem svoje zle sreće. O VREMENU — Vreme je najskuplji novac. — Ništa nije jače od vremena. — Vreme se za direke ne veže.

govoreći): „Ovoliko goveda, ovoliko konja, ovoliko koza, ovoliko ovaca, ovoliko krmača, ovoliko košnica, ovoliko sreće i napretka!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Mati mu na to odgovori: „Jaoj, moj sinko, nema te sreće u nas.“ A on joj opet reče: „Ja se nadam, majko, ako Bog da.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Oćeš nešto da popiješ? JAGODA: Najbolje otrova! IKONIJA: Šta je, šta si se smračila, nije potop! JAGODA: Kamo sreće da jeste! Ostavio me onaj profisor! CMILjA: Koji profisor? Tvoj? JAGODA: Onaj što ima strinu u Kanadi.

Ajde, nemoj da plačeš, nije važno! Ne može da se živi, a da se nikad ne nadrlja! CMILjA: Iste smo ti mi sreće. Meni se, ko noćas, slično desilo, ako nije i gore...

Stanković, Borisav - JOVČA

A da idem, da bežim od nje? Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće. I ako trpim, hoću da izludim, ipak je sreća, sreća... Ali, ne mogu više. Ubiću je, ubiću je, Boga mi, duše mi!

Ćosić, Dobrica - KORENI

Uostalom, nisam imao šta da izdam. Ti vodiš svoju politiku, a ja... (Važnija ti je radikalska demagogija od moje sreće.) Istinu da kažem, ja i neću da sledim tvoju politiku... (Kidaj do kraja!) Ja, oče, imam svoja načela.

li će mu, kad zauvek napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će da kupi za novac otet bratu doneti više radosti i sreće?

Dugo stoji. Ovo je poslednji noć u očevoj kući, u kojoj je doživeo neke sitne sreće. Pod ovim istim krovom provode noć u očajanju brat i snaja. Oni ne spavaju. „Vukašin traži pola imanja.

pitanje, pa opet brzo gurnu hartiju na dno džepa, smirujući se; čeka on ovaj trenutak otkad pamćenje nosi u sebi. Sreće očev pogled i ne skreće svoj. Dugo se gledaju. I zato što očev pogled pade na pod, njemu poraste sigurnost.

Jok, kapetane. Neću milost. To javi svom gazdi. — Ako Ti je vola, sam javi. A sad idi kući, pošto si takve sreće da za tebe ne postoje ni zakon ni vlast! — Ti čitaj svojim pandurima, ženi ako hoćeš, a meni nemoj!

“ jeknula je soba. „Nisi?“ prošaputao je. „Sigurno nisi? Zakuni mi se da nisi.“ „Nisam, bogami, zdravlja mi, sreće mi...“ „Nije to nikakva zakletva.“ „U šta da ti se zakunem?“ Zakuni se... E, nemaš ti u šta ni da se zakuneš..

— Istina ćeš roditi? — Sigurno. Ona nastavi polako da ljušti krompir. Nikada nije bio tako nesrećan od sreće kao sada. Istina je, pomisli, gledajući je kako plače. — Aja sam otac? Je li?

Prvo kupio plavo jorganče, pa mu se nije dopalo, pa onda čak iz Pešte crveno naručio. — Ćuti. Kamo sreće da se naša gazdarica svake godine po dvaput porađa. — Je li istina da je na kantaru promenio ono šuplje đule?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— uhvati se oko njih kolo zvezda. Kao srebro zvonio im je glas, smeh žuborio. Smejačko od sreće zatrepta i sinu novim sjajem, ali se Plačko povuče u stranu i namršti.

— Gle, pa naš dečak raste! — uskliknu, a dečak od sreće zaneme: kraba ga, znači, nije prevarila... Ubrzo postade najviši dečak u razredu, jači i lepši od svih, ali ga je

Sve do sutona lepršali su vodeni cvetovi nad pritihlim vodama reke zanemele od sreće. A onda su se talasi ponovo rastvorili i oni su opet postali ribe do sledeće godine, kad su se sa dna reke iznova

reče galebica i pusti ribu u more. Izvan sebe od sreće, riba se uputi pećini na dnu mora, gde se ni usred bela dana ne vidi prst pred nosom, nađe kornjaču Kamena leđa, i

Majka od sreće zaneme. Mališan se uspravio! Progovorio! Njenoj sreći nije bilo kraja, ali starija braća nisu prestajala s ismevanjem.

Jedva bi ga ptica preletela. Takav je bio taj zid! Car, carica i tri princeze Peletinke pocupkivale su od sreće. Kako i ne bi? To se u carstvu smatralo isto tako otmenim kao upotreba slanog čaja i nošenje žutih cipela.

— Ah, kako je to mudro! — podskoči od sreće car Peletin. — Baš mudro! — uzviknu Peletinka — Više nego mudro! — uzviknule bi i Knedlice da im slatkiši nisu bili

— upita starca, a ovaj promrmlja: — Neki se rađaju s novcem. Drugi ga, odlazeći u svet, zarađuju. Treći otimaju. Ali, sreće u njemu nema! Poslednje starčeve reči jedva je čuo. U ušima mu je brujalo: odlazeći u svet, može se postati bogat.

— Neko želi bogatstvo, neko moć, neko lepu ženu... — Imao sam sve to! — reče princ. — Ali u tome nije bilo sreće, pa sam pošao da je tražim, mada ne znam gde se nalazi: na vrhu sveta, ili na dnu mora?

Najednom, sve je postalo svečanije i tiše. Suzdržana daha posmatrali su ih ribari, očima punim sreće pratili mali ostrvljani, ali dečaci iz grada potrčali su da ih uhvate. — Ne dirajte ih!

Na stolu, sastavljenom od dve grube daske, blistao je njegov tanjir, zlatan. Od sreće majka pljesnu rukama, a dečak joj stavi tanjir u krilo i reče: — Više nikada nećeš biti gladna. Poželi nešto za jelo!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

da Stojana Čupića, Zmaja od Noćaja, niko nije nadgovorio, ali se već od njegove mladosti govorilo da je on dete sreće. Kao da ga je odasvud čekao dobitak: i sa zemlje, i iz trgovine, i iz vojevanja, i od žena, i od reči.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Amo i ti, tanano gudalo! da prevučem, da malo zagudim, Da mi srcu odla'ne u grudim': Ta puno je i prepuno sreće, Čudo divno što ne pukne veće!

Al' siroče, crne moje sreće, Nit' sam zvezda, ni tica, ni cveće, Srpkinja sam s dična Srbobrana, S dična grada onih dičnih dana!

i ja čitam svoju pesmu, Uzdisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje sreće, Sve to čitam - sa pepela. Oh, zar tako ljubav sveta i po smrti jošte traje!

Il' se ruši, il' se nešto zida, Il' baš raja okove raskida? Sviće l' zora one sreće lepe Za kom srca i u grobu strepe? Kliče l' vila iz srbinskih gora? Je l' već ora koja doći mora?

Ne štedi, babo, rad dobra moga, Smiluj se, babo, tako ti Boga! Jer biće dana, al' neće sreće, i biće ljudi, al' Srba neće; Pomozi, babo, pomoć' ću i ja, Da srpsko ime jošte prosija!“ Dižite škole, Deca vas mole!

I idući stazom nejasnom i tamnom, Iskali smo sunca i sreće smo hteli. Oboje smo strasno verovali tada Da se besmo našli.

ZAMOR Oči su ti danas pune tople tajne, Po poljubac ima u pogledu svakom, I ima u glasu tužnom, nejednakom, Obećanje sreće nove i beskrajne. Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta! Mi smo jedno drugom davno sve već dali. Pogasimo lampe pira!

I tako ti dani bez sreće i mete, Odnoseć' svoj deo stradanja i suza, Kao gavrani će kraj nas da prolete, I ne pokidavši ni jednu od uza Što nas

strahu ja se pitah tada: Kakvo sudba sprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolje i jada, Da isplatim ovaj čas nenadne sreće! I ne videh ništa.

Uza nj' tek malko na šiljtetu niže, K'o simbol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U to bi halka zakucala. - „Petar!

Vi draga lica, iščezla ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'... Kandilo i sad pred ikonom tinja, I sad je pozno predbožićnje doba; Al' gluha jama sad je moja soba, A ja

Sve u sjaju jačem Kandilo trepti, i sobu mi zari... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči, i od sreće plačem... A.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

- prava sreća, za kom vječno trči; on joj ne zna mjere ni granice: što se više k vrhu slave penje, to je viši sreće neprijatelj.

Zaborave san te obuzeo, ti si prvo blaženo bitije i istočnik besamrtne sreće, rajska polja, vječito blaženstvo, životvorni pogled stvoritelja zaboravi nesrećnoj predala.

“ „Istočniče sreće besmrtnijeh i nadeždo prava i svijetla usopšijeh u bezdne mirovah, kojijema slijepo mrtvilo ne da poznat velikoga

tvorac počinuti i svoj sveti zavjet ispuniti; tad će miri i prostori strašni slatkoglasnom grmjet armonijom vječne sreće i vječne ljubavi; tad će moja otečeska duša rado priteć k slatkome pokoju i besmrtnom gledat dovoljnošću srećom

nadojena duša i zavišću sl'jepom zapaljena - reče tvorac vojenačalnicma - put istine nigda viđet neće ni vkusiti sreće besamrtne.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Pogledaj ovu divnu mirnoću mora!“, reče Demokritos. „To ti je verna slika prave sreće!“ „Kako to misliš?“ „Evo kako.

On mi se - to moram pošteno priznati - često jadao kako nikada u svom životu nije bio te sreće da svojim vlastitim očima vidi potpuno pomračenje Sunca. To je lako razumljivo!

„Posle onoga što nam je evanđelje otkrilo, takva razmišljanja nisu nam više potrebna“, rekao je Tertulian. „O, kamo sreće da nisam ime Demokritovo nikad ni čuo!“, uzviknuo je Avgustin.

Ta Njutnova rasprava otštampana je tek 1711 godine. Više sreće je Njutn imao sa svojim otkrićima i pronalascima na polju optike.

Zatim se vrati opet meni i šapnu: „Imate sreće, moj gospodine, posetilac se oprašta sa gospodinom baronom. Koga mogu da prijavim?

„Ta to je šteta! Vi bi ste bili odličan muž i otac“. „Verovatno da do sada nisam bio te sreće da nađem što želim“. „Niste se valjda dovoljno obazreli, no poverite meni tu brigu, naći ću dobru partiju za vas“.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Da me je ko toga časa upitao: — Nikola, šta misliš, ima li na svetu lepše sreće od tvoje? — Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše

— Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od moje. — I večeras ti to isto ponavljam. Zatim se lepo sećam kad on posle ovoga kresnu palidrvce da upali cigaretu.

Ovu su kartu prebacili Bugari preko žica. Kad sam je primio ja sam se obneznanio od sreće. 3amisli: ona zna moje ime, ulicu gde stanuje, ona neće da je smatraju za malu.

Život naš imao je da bude večita pesma i mi neprekidno pijani od sreće. A posle, umesto raja i cveća stizala je naizmenično bolest njena, Bobina, moja.

I sve tako, sve tako. Pa se vraćamo kući leti o raspustu i srca bi nam cvetala od sreće da nije one strave. Žurno silazimo s kola, strepimo, ne vidimo ga na velikoj kapiji gde nas ostali čekaju.

Ali zbunjen njenom mladošću, onom večnom vedrinom mladosti što opija dušu do ludila sreće, on je najedanput osetio kako mu je iznenada nemila strava zaledila srce.

i ljubazniji, pa prešao da govori ozbiljno i uzbuđeno, a ona se sve više naslađivala njegovim finim nagoveštajima sreće koja joj se činila sad tako blizu.

protiv gadne bolesti od koje smo trpeli, očekivasmo mi katkad ona ista mila stvorenja, čija su srca podrhtavala od sreće, žureći se da nas vide i stegnu nam ruke, zarumenela, radosnih očiju, gledajući u nama bića skoro nestvarna.

mene blesnu nešto sasvim novo — sjajno, kako bih to rekao, nešto sasvim zanosno, kao neočekivana svetlost neočekivane sreće.

“ „Ko to ne bi hteo“, odvraćam ja, „ali kad smo takve sreće.“ Ipak silazimo zajedno. Ulazimo u kafanu. A tamo, ona puna sveta, više seljaka nego li varošana, skoro sam seljak.

mu se čini da ništa ne može biti ni slađe ni milije od toga nego da tu, smesta, u tom pijanstvu i mahnitom zanosu od sreće, u onom umirućem blaženstvu, naprečac prepukne.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak vječnosti na njihova stara i umorna lica.

I, kao i u svim nesretnim ljubavima, ta upornost i crpe svoju snagu iz one zle sreće. Doista, oduvijek je bila u meni težnja, strasna težnja, da moje maštanje, moje iracionalnosti, moje čuvstvovanje

A nikad mi se ljudi nisu priviđali bjedniji nego u tjeskobnom okviru svoje male sreće. Bojao sam se da me ne potraže u mojoj sobici i da me ne zateknu u suzama.

Igrači su bili nastavili partiju i iz trijema su opet prolamali mali urnebesi nad momentima župnikove neotmjene sreće. Po stepenu maznosti njegova glasa tačno sam određivao do koje ga je mjere sreća poslužila.

Ja sam to kazao sasvim ozbiljno, sasvim iskreno: ti si čisti, rođeni umjetnik. Isključivi umjetnik... Kamo sreće da si samo bio malo solidniji, malo ozbiljniji, pa da ti ta ista tvoja umjetnička narav nije praktično postala zaprekom

Ništa mi nije tako strano kao smirena sreća smirenih ljudi. Jer nema na svijetu tužnije stvari od tužne sreće. Čisto me na suze goni prizor takve sreće. A, vjerujte mi, to nisu suze zavisti.

Jer nema na svijetu tužnije stvari od tužne sreće. Čisto me na suze goni prizor takve sreće. A, vjerujte mi, to nisu suze zavisti.

A, vjerujte mi, to nisu suze zavisti. Ljudi mi se, pod pamučnim baldahinom takve sreće, pod niskom, neprobojnom kapom tog nebosklona, vide beskrajno tužni, kao razgaljeni malograđani s naramenicama preko

Srce mi se stiska od takve sreće. Čisto mi suze navru — prave, fizičke suze — kad pred veče prođem uz penjačicama obrasle ograde takvih bašta, pod

Kakav ocjećaj gušenja, kakav osjećaj niske tavanice, na pogled takve smirene sreće...! Dok sam u neprekidnom kretanju, dok sam u vječitom nemiru, imam iluziju da smrt ne može da stavi ruku na moje rame.

I opet sam u sebi ponavljao: „Nema na svijetu tužnije stvari od tužne sreće!” Ali susretao sam i drukčijih. Onih koji su imali istrajnost, koji su se afirmirali, koji su „zauzeli odgovarajuće

” Oni su imali samopoštovanja, kako se ono kaže, a ja sam uvijek, i u časovima dobre sreće i uspjeha, ostao per tu sa samim sobom. A možda je baš to ono što ne valja.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ustade sa slame, pođe k prozoru, koji beše viši od njegove glave i — o sreće! — do ušiju mu dopre zvrjanje kočija od one strane, na kojoj beše prozor.

A Đurica ostade sa nekakvim pomešanim osećanjem: beše tu čuđenja i straha, ali beše i blaženstva i sreće. Pa ipak, kad se malo pribra, uvide sam da je ta sreća nepotpuna, da je taj srećni zanos pomućen strašnom javom, u

joj nestade onoga običnog, podmuklolukavoga pogleda, i na licu joj, prvi put posle dugih godina zasija izraz nevine sreće i radosti. — Ama je l’ to odistine? Je li ti to meni dovodiš snahu, Đuro? — Jeste, majko: snahu i ćerku.

Ali na njihovim sastancima sad nema one vesele, nepomućene i bezbrižne sreće, kojoj se odavahu, dok ona beše kod roditelja.

— E, moj popo! ... Kamo sreće da imam načina da ti dođem na kajanje, ali ja sam već odvojen od ljudi, a to je kâ da sam i mrtav.

Niko mi dosad nije tako govorio... a ja sam sve sa njima, od detinjstva... s ocem... — Jeste, sinko, znam ja. Kamo sreće da oca nisi ni video ni zapamtio, drugo bi sad bilo... Takvo srce ne bi se samo pokvarilo.

— Pa što onda veza onaku devojku za sebe, te i nju upropasti, bolan brajko ? — To ne znam, popo, sreće mi. Kako se to desi, ni sam ne znam.

— Odrecite mu to, ako možete! Dakle, slučajno učinio jednu pogrešku i bio loše sreće, te ga vlast uhvatila, pa, bojeći se valjda gorih jada, dao čistac... — Sve su to trice i kučine!

»Istina, onda sam bio lud, nisam znao ni za što, mislio sam da neće biti slađega života ni bolje sreće od njene milošte... Bolan, Stanka Radonjića! ...

veselijim životom, i bilje i životinje, pa i voda po bistrim planinskim rečicama veselije žubori i šapuće pesmu nove sreće, novoga života...

— A-a-a... što me mučiš, tako ti sreće, zabadava!... — Ništa... ’vako ću ceo dan, dok ti se ne dosadi — odgovori Đurica, pa opet ugreja iglu i zabode je pod

— Zar me nećeš ubiti, kad ti sve kažem? — Što da te ubijam, ludače, kad mi ti nisi kriv! — Ama, sreće ti hajdučke, kaži mi pravo! — Pustiću te, ako mi sve pravo kažeš...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

ne trebaš više bojati; moja snaga otišla je sa bradom, nego, ako mi oprostiš život, kazaću ti nešto što će ti donijeti sreće za cijeli tvoj život“. Marko ga sad pusti.

Petković, Vladislav Dis - PESME

SEPTEMBAR 1912. GODINE 126 PRVA PESMA SREĆE 128 PO GROBOVIMA 131 SPOMENIK 133 ZVONA NA JUTRENjE 135 SA KUMANOVA 138 UZDAH SA DUNAVA 141 KRVAVI DANI 143 ISPOD

GROBOVIMA 131 SPOMENIK 133 ZVONA NA JUTRENjE 135 SA KUMANOVA 138 UZDAH SA DUNAVA 141 KRVAVI DANI 143 ISPOD ZVEZDE SREĆE 144 SA KRINOM U RUCI 146 PROSTO IME 148 CVETOVI SLAVE 150 ŠTAPOVI I ŠTAKE 152 BOL I SLAVA 154 MNOGIH NEĆE BITI 155 11.

Otvarahu oči pune sjaja, Pune misli što dan jedan žive, Pune sreće svoga zavičaja, Pune želja, da se svemu dive. Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i telo: Kao svetlost

VIĐENjE Noćas kada sam ja spavati hteo, Željan da telo umorno odmaram, Duh stare sreće obuze me ceo, I ja sam poš'o srce da otvaram.

Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu, San sreće moje, predadoše grobu. O ljudi! ljudi!... Ao moje drago! Ovamo bura neće da se stiša.

do plavoga neba: Ona je tamo, angeli je dvore, Ona je divna, oko nje su nade, I plave misli, i sve one pruge Velike sreće; ona živi dane Što čovek katkad u časima tuge Prozire, ali lika im ne znade.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa, Preko tajnih snova visinama stremi, Kao zora nebom zračno se talasa, Kao veče u noć gubi se i nemi.

I tvoja slika, kao zvezda sreće, Prilazi meni: i ja vidim tebe Daleko, svuda; i znajući gde će Toliki život, ja zavolim sebe.

I ja ostavljam vidik star, bez mena, Veliku senku što je pala na san Bola i sreće, na šum reka jasan, Na lišće, želje i trag uspomena.

Ne vidim tebe i mladost u svili S korakom sreće; ne razmišljam o tom, Na ovom svetu što smo sa životom Trajno k'o grobom rastavljeni bili. Sad ne razmišljam.

S ranom rođenja koja se ne leči, Daljinom slutim svu prazninu, gde će Ideje, misli i put naše sreće Izgubiti se u šum i u reči.

I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblaka, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko. I taj pogled, k'o kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na budućnost, na

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

da su moje ideje izvršile revoluciju u industriji Sjedinjenih Država i ne znam da li je još neki izumitelj imao toliko sreće kao i ja u tome, naročito što se tiče korišćenja vlastitih usavršenih naprava u ratu.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U tumačenju zagonetki koje su se odnosile na suštinu prirode svetlosti, imao sam mnogo manje sreće. Slovenac Kos, inače moj tumač i učitelj fizičkih fenomena, govorio nam je da je po mišljenju jednog starog grčkog

Imao sam sreće, jer baš tu, usred gomile ljudi, obre se pred nama on, Vilijem Kalen Brajant, pesnik ”Tanatopsisa!”. On je tada bio

U Triniti koledžu bio sam bolje sreće. Vratar na još starijem ulazu Triniti koledža odveo me je do Nivena, koji me je mnogo podsetio na profesora Meriema,

” U pravoslavnoj crkvi nema muzičkih instrumenata. Oni koji su imali sreće da slušaju ruske horove, znaju snagu i čari takvog pevanja. Srpski horovi nisu ništa manje vredniji.

U Triniti koledžu bio sam bolje sreće. Vratar na još starijem ulazu Triniti koledža odveo me je do Nivena, koji me je mnogo podsetio na profesora Meriema,

” U pravoslavnoj crkvi nema muzičkih instrumenata. Oni koji su imali sreće da slušaju ruske horove, znaju snagu i čari takvog pevanja. Srpski horovi nisu ništa manje vredniji.

i tamo dešavaju se slične neočekivane okolnosti i kada se to stvarno dogodi možemo slobodno reći da u svemu tome ima i sreće. Bez oklevanja obratio sam se Tindalu i predao mu preporuku Barnarda.

Jedan od izdavača bio je Džordž Eleri Hejl, danas uvaženi direktor Maunt Vilson opservatorije. Imao sam sreće da se s njim upoznam u vreme kada smo obojica bili mladi ljudi.

Svaki Evropljanin, koji je živeo u Sjedinjenim Državama, i bio te sreće da oseti i shvati pravi duh Amerike, buni se kad čuje da neuravnoteženi i neobavešteni Evropljani raspredaju tu priču.

države, besmrtni Vašinggon, pošto je dva puta biran za predsednika, povuče se dostojanstveno i skromno, što se retko sreće u istoriji čovečanstva.

u liniju na neki drugi način, onda ćete svakako hteti da umetnete niz kalemova u liniju i ispitati kakve ste sreće. Vaši je tako nešto probao i nije uspeo.

'Da, zaista sam srećan i nadam se da ćete i vi jednoga dana doživeti taj osećaj sreće koji se javlja kad dajemo i poklanjamo,” odgovorio je veliki gospodar čeličana.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Cveta, u plaču, u neke kaza: —Hajd'mo, deco, u kuću! —Kud ćeš po noći? Bog ti se smilovao! Maši se, sreće ti, da štogod pojedeš — bićeš gladna? —Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je! — javi se i Jurkin čovek. —Hvala!

— Ozgo, iza onih brdina, i pokaza lakim kretom ruke prama Crnoj Gori, — odavno me dovedoše dolje... Sreće ti, ti bolje znaš, kako se žive tamo? — upita iznenada živo.

—I amo ćeš svratiti? — hitro nadometne i živo ga u oči pogleda. Pogledi im se sukobiše, i u njima zatitra čas sreće i mladićkoga života. Obgrliše se i, obgrljeni, još dugo osluškuju jedinstveni zvuk borova—samaca oko staroga manastira..

Dok drruča, zapuši lulu. Ovako situ, u samoći, u prisjenci, za nj je vrhunac sreće: ne osjeća ni strasti ni čežnja, ništa ga ne draži, pa kad ga u selu neko dokara radi psovki, uvijek smišljeno odgovori:

A s Ilijom lako se sprdati, nagluh je, a da još i ne vidi, — eto sreće za komšiju mu Pavla: mogao bi kad god bi hteo... Za sve ljude oko vatre nema mesta: kuća malena i prenatrpana.

—Čuo sam.... —Pa?... Ti znaš da volim tebe. Povedi me sobom sreće mi, evo me sa stope, odmah... Hoćeš, Pavle? — Ne mogu! — odgovori momče, premišljajuć.

Nenavidni, bolan, težačka naša pizma! Kao vele: Ilija star, a žena mu mlada, pa da ih zavadimo... 'Ajde, sreće ti! Šala, brate, sve šala! .. Je li tako, Cvijeta? — Šala, a da što? — jedva dočeka Cveta, osokoljena Pavlovim rečima.

Pa treća kapija, „Kapija sreće“ , gde je sedeo „brat sunca”. Svi događaji kao da su juče bili ostavili su na mestima svoj upečatak.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Serije radova posvećenih poetici izlaze svuda u svetu, a ovo je prva posvećena srpskoj književnosti. Da je sreće, oko ove serije mogli bi se okupiti najbolji znalci srpske književnosti.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi! ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kako sreće da si ti kožarski trgovac. ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi doista dobro.

Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu. JAKOV: E, gle molim te!

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Nasuprot tome, iznutra osvetljena soba u kući opkoljenoj mrakom, očigledno je hronotop sreće kod Borisava Stankovića. 13 Maločas opisani put koji je dečak prešao u pratnji svojih roditelja zapravo je put koji vodi

13 Maločas opisani put koji je dečak prešao u pratnji svojih roditelja zapravo je put koji vodi u hronotop sreće. Praobrazac je, dakle, sadržan u ranom dečjem doživljaju.

upoređivati sa paralelnim mestima u Stankovićevim pripovetkama, tako reći dopunski nagoveštava da bi se hronotop sreće i u Nečistoj krvi mogao naći tamo gde se obično ne traži: duboko skriven u „mekom, toplom i ututkanom” sobnom, odnosno

Tako u zloj Sofkinoj kobi počinjemo nazirati, pored svega ostalog, i gubitak onog jezgra porodične sreće između četiri kućna zida u koje nas - kao što je to u prvom poglavlju pokazano - ne uvodi niko drugi nego jedan dečak:

nešto što mu je, istina, bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni pokret, ni oči, ni pogled svoj.

„mrtva draga”, kod Stankovića „mrtva ljubav” dolazi u snu kao blagovesno viđenje, nebesni dar nežnosti, „ljubavi, milja i sreće”, za šta tvrda stvarnost ne zna.

čim su zabrane skinute: „I kada pođe, oseti mrak, oseti se kako prvi put u životu ide sama, bez sluge, bez fenjera, od sreće i radosti sva se ispravi, nozdrve joj se raširiše.

i toliko ponavlja da se može nazvati i opsesivnom: Stankovićevi junaci, u većini, znaju za časove lagodnosti, topline i sreće tek kad osete da su - i to usred varoši - opkoljeni ulicama, zatim dvorišnim, pa kućnim zidom.

”204 Očigledno je da hronotop sreće kod Stankovića, kao god što podrazumeva zatvoren porodični život, podrazumeva i zatvoren prostor.

ostalih likova, san o Rusiji pronosi s jednog na drugi kraj romana kao jedini još preostali san o mogućem hronotopu sreće (projekcija ne samo u prostor nego i u vreme, jer to su na samom kraju romana ona „nova bića nad vremena i nebesa ”).

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

A ti ne pitaš! — Ne mogu da se nakanim, Selime... — Vala da možeš... Ostavi stare običaje. Bilo pa prošlo... Kamo sreće da sam malo bolje gledao!.. Eh, eh, more, Novica: što ne znadoh da se ne jede sve što leti!.. Pitaj, more!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Potok teče dalje, dalje.. Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam. On potoku jednom reče „Ja ću s tobom, nećeš sam!“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate?

Svome smo jadu vični, on je već ispevan, Al’ rane srpskog roda tište nas svaki dan. I kad se anđô sreće nasmeši na naš rod Odmah i demon razdora u cvetu guši plod.

dolazi darom, Voli sama svojim prosijati žarom, Ali se ne stidi da na grobu reče: „Taj čovek bez krune bio b’ veće sreće!“ Mnogim će Kliona studit’ vrlo strogo — Za tebe će reći: počeo je mnogo!

— Gle, kako nas opšta žalost bliži Zanos bôla, gle, kako je svet! — Šta bi bilo da u vrtu sreće Negujemo bratovanja cvet?... »Vijenac« 1894.

vino nikad rado davô, To je vino kaluđersko autonomno pravo; Zato ću ti nazdraviti s punim srcem želja: Da ti Bog da sreće, zdravlja, volje i veselja!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

SARA: Prekrasno, prekrasno, verujte, vas će sav nobles vrlo uvažavati. FEMA: Kamo sreće da mi je taka i ona drnda, moja kći, da se ne moram bar od nje stiditi.

Miljković, Branko - PESME

Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore. Odlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice. Ne kuni vodu izgoreti neće, Udahnuo te kamen krilatice.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Hej, Sergije, Sergije... Pilotova glava je bila gluva i trezn na poluga. Široka razapeta krila drhtala njima od sreće. Još su dve takve žute t dovale u vazduhu. — Kakav smeli viraž... Odjednom se huka istopila.

Petrović, Rastko - AFRIKA

To je suviše sreće a da ne izvede iz strpljenja čoveka čiji je život uslovljen naporom i mučenjem. Nije bilo sumnje, što sam posle i kod svih

mezimče — poslednje dete. Nisam odavde. Na Kama, kći Djelia Kiule. Zabavljam se. Na Kama, ti koja imaš sreće stigla si. Ti koja si divna da te gledaju; ja se zabavljam. Četvrta pesma. O, Amaru o!

mučenici, u manastiru što je na domak veličanstvenog plavog Okeana, kojim plove brodovi na sve strane, put zlata, sreće i bogatstva. Vraćamo se u varoš, između novih belih ulica, dvorišta sa pacijima, lozama i šedrvanima.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Kamo mi vojske? Gde je sad Karadžić? Gde je?.. No Černjajev kao da je imao više sreće no tačnih podataka o razmeštaju svojih bataljona. Baš u tome očajnom trenutku iskrse iz šumice iza nas jedan bataljon.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

zlatiš, Tebi lete — ti ih vratiš, Divlje ti se ptice čine, Ne poznaješ jade njine, Sklapaš od njih oči svoje — Moje sreće do dva vrutka — Mila ružo, duše dušo, Šta ti želiš tog trenutka?

Anđeli bi hteli Sreću smrtnih ljudi, Oni bi oteli Ljubav nam iz grudi. Ovako nam lepe Sreće i ne slute. — Neka srca strepe! Neka srca ćute!

Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu svome, Iz dna duše kratko reci: Pomoz’, Bože, rodu mome! LXІІІ MATI SINU KOD KOLEVKE.

“ Tek to reče, a istok se Zarumeni, — divna slika — Da l’ od žara moje sreće, Il’ od stida s vena lika? LXVII Ovaj leptir zlatokrili, Što s’ na pehar krina naže, On je srećan i presrećan, —

I ja čitam svoju pesmu, Odisaje srca vrela, Čitam cvetak svoje sreće, Sve to čitam sa pepela. Oh, zar tako, ljubav sveta I po smrti jošte traje!

A preda me ti iziđe, Okićena sa biseri, Sa biseri naše sreće, Sa tri sina i dve kćeri. Ja vas spazih, pa zadrhta’, — Htedoh pitat’, al’ se boja: „Je l’ to Mirko?

Kad polete suze oku, Ona stisne, pa im krati; Na večnu te muku meće, — Da joj platiš trenut sreće. XXVII Ta, dabogme svaka rana Ima svoje bilje, — A mene je očaralo Moje — novo milje.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Bili smo ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju. U ovoj našoj nevolji oblivao nas je ipak zračak sreće, jer ni bugarska artiljerija nije mogla da dejstvuje.

Čujem da se ovde priprema ofanziva. Od svih onih koji su sa mnom putovali, ja sam jedini bio te „sreće“ da stignem u komandu na poslednje zvono... Ne da mi se...

— De boga mu, umesto da si srećan, ti hoćeš da plačeš. Dragiša se savlada i nastavi: — Bio sam van sebe od sreće. Mesto me nije držalo. To „sutra“ izgledalo mi je kao neka večnost.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Svetska svetu slava svetom sjaje, Srb Srbljinu sa srpstvom srbuje. Slavan svaki svom sabira, Sadi, stani, sladi, sreće, slave, Stazu, stabla, stube, stene, sjajnost. S'tradi spomen srebrnoj sedini, Svrh svetlosti svetila sunčana.

O, ljubovi slatka! O, kćeri nebesna! Ti si naše sreće boginja čudesna. Ti mene pozivaš k moje žizni drugu, Ne znajući ješče svu mog serca tugu.

Tak' u ono sveto jutro, jutro nove žizin, Kad se sresmo, mila Vido, jednog duha blizni, Moj je žrebij divno rješen sreće ovog sv'jeta, Godine mi iz vesana nastale i ljeta.

Ne čeka vremena boljeg, k trudu s’ Predaje; krasi lik dobrodetelji Po večnom vkusu; sladi sa trudom trud. Na putu sreće mladež daje Danj blagodarnosti blagodjeju. Tim joj ti, mene, Naroda Genije, Navek učini: mudrost nam dolazi S Olimpa.

Zatvori tvoje bitije u persi, I te ogradi mudrošću; nećeš mi Ti zle bit sreće. Zlo najteže Sad si ga priveo samim sobom! Lakše je kad ti suvom na putu na Vrat braća silom varvarski nametnu. Ah!

glas, Iz dubokog čuvstva i smirene pravi Ti strojiš i gojiš svog suštestva kras; I zato sve veće Jest toržestvo sreće Što razgoniš mrak, Jer zvezde ti sjaju I utehu daju Da jesi nam sloge i ponosa znak.

Ali nema zle sreće da sreće nema u sebi, Stog’ se i zove sreća, mada je huda i zla: Koliko lepih nožica, i kakvih jedrih listića Željno

Ali nema zle sreće da sreće nema u sebi, Stog’ se i zove sreća, mada je huda i zla: Koliko lepih nožica, i kakvih jedrih listića Željno tu oko

SRPKINjA Ja sam ruža proleća, Moj je život maj; u tom mi je sva sreća Kad ja stvaram raj; Nit’ na nebu čeka nas Od te sreće bolji čas, — Veli mlada Srpkinja, Slavna Srpkinja.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Blagoslovi, oče! VL. VAVILA: Bog neka te blagoslovi, kneže! I što nebo na nedrima sjajnim Sreće krije u daljnoj visini, Želim tebe njome da kruniše! Živeo nam dugo sa gospođom! SVI: Živeo!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

kao kakav okorjeli grešnik, prazna i ukočena pogleda, hoda tamo i amo, suvo, iznemoglo šapće i mrmlja: — Čudne li sreće i crna li udesa moga!... Bože, Bože, što si tako nemilostan!

Goni Krajišnike! — Nali-de mi jednu, Mićane! — Tako sam ja to ižinjô i uredio. Ali davno su jope' kazali: đe je sreće, tu je i nesreće.

Bojić, Milutin - PESME

(1910) ONIMA ŠTO PLAČU Ja hoću da radim ne gubeći vreme, Da ne kukam posle kako nemam sreće, Kako je za borbu slabo moje pleće I kako su ljudi stene gluhe, neme.

Vide Porok kako rog dvogubi drži. I kad grešnom usnom Vrh svog roga tače, Na jednome kraju zvuk se Sreće izli, Krik Greha na drugom tutnjaše sve jače. Car stade. Do noža prsti su mu sklizli.

Car stade. Do noža prsti su mu sklizli. ''Greh je otac Sreće, Bol sin Veličine!'' I, dok pokajnici u suze su brizli, S nožem u noć jurnu, kriknuv pun siline: ''Urijina krv će

(1911) POLjUBAC Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela: Za nju mladost Bog je, a strast

Mi smo deca sreće i života zrela, Naša čudna ljubav do niskosti naga, Mrzi legendarnih noći čeda svela; Za nju mladost Bog je, a strast

Sve zažareno siše, srče Rastočenoga sunca tuč, A greh u senci narda hrče I zagašeni sreće luč Mre, dok ga sunca mije tuč.

Kraj njih leže knjige, papirusi truli, I gomila mozga što već prodre svuda, Lovori što nisu zvuke sreće čuli: Mravi rastureni stazom što krivuda. Tad, zapahnut Tobom, ja se pitam: Kuda?

Te suze behu smolaste i vruće, Suze džinova koje Gospod ukle, Pred kojima su zvezde sreće stukle, A sumnjom prano iščezlo čeznuće.

XXIII Čitave noći sažižu me, peku Negdašnji snovi proživele sreće I teški sumor sagiba mi pleće I samo čujem smrti tešku jeku. I žudim kosu tvoju tako meku.

I žudim kosu tvoju tako meku. A čežnje moje, sve dublje, sve veće, Očajna neman crnom kosom sreće A oko grli pučinu daleku.

datuma) XLII KOMEDIJA LjUBAVI Umoran sam, draga, od ljubavi naše I kô teški teret na oči mi pada Nesvestica puna i sreće i jada, Kô pijanstvo posle iskapljene čaše. Vaj, znaj, mene takve nejasnosti plaše.

Vaj, znaj, mene takve nejasnosti plaše. Moja jasna duša večne sreće rada Uzbuđena dršće i gubi se kada Zasiti se, kad kô heroj sablju paše Posle mnogo borbi i presit pobeda, Jer

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Baba, osećajući kako joj tesna postaju vrata, ulazi, sobe, od zadovoljstva, sreće, jednako... Jednog jutra, u ponedeonik, baš je bio u najvećem poslu, jer posle subote i posle pazara espap, koji bi se

Ona, srećna što je svekrva ne grdi, ne psuje, čak eto i mazi je, sve grca, plače od sreće, radosti. Zatim diže se i, kao luda, da nadoknadi sve što je do tada izgubila, radi, rasprema, ne da babi ništa da

Gornji boj cele noći bio je osvetljen, otvoren. Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila: — Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

s., 19, 211), imaće se sreće u lovu (іbіdem, 184), imaće se sreće uopšte (ZNŽOJS, 7, 116; 19, 203). Kad konj zgazi na takvu d.

s., 19, 211), imaće se sreće u lovu (іbіdem, 184), imaće se sreće uopšte (ZNŽOJS, 7, 116; 19, 203). Kad konj zgazi na takvu d., ispadnu mu svi klinci iz potkovica (ZNŽOJS, 9, 226).

Tisovina se meće i u odelo i u sanduke s odelom; od nje se prave kašike (»jer to drvo smatraju čuvarem sreće«), korice za noževe, štapovi, đerdani, pa čak i muštikle, ali se na njih ne puši, »jer bi to bilo grehota« (GZM, 1. s.).

« Tako rade i gosti, među kojima je najbolje sreće onaj »koji preseče j. što bliže cvetu. Pošto se svi gosti izređaju, j. se iseče na parčad i razdeli gostima«.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome.

—Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno. —Teške sam sreće, neće me nijedna cura. Ja im poručujem, ali nema otporuke.

Tako iščekujući nije ni opazio iza sebe Maše. — Rade! — javi se žena. Dobre li sam sreće, žedna sam! Rade se okrete i začudi.

Ilija nešto u sebi progunđa, htjede da ne da oduške svojoj misli riječima, ali one navale same: —Prodaj, gospodaru! Sreće ti, prodaj! —Pusti, bolan, — okrete se gazda, — što si najašio?... Biće i za to vremena.. .

” Radivoj diže glavu i veli odlučno: — Cvijeto, pusti kraju, dođi sa mnom, sreće mi, biće ti lijepo! —Pođi! — veli otac. —Pođi, dijete moje, kad svi tako hoće! — nagovara je i majka.

A Vojkan, udovčina, nakresan, pa... bi što mu drago! ..... Udovčina, sreće mi! Ha, ha! — A može biti da se otac sveti sinu, — uozbiljivši se, veli Pavle. —Čuj i ovu! — začudi se Petar.

—Eno stare, hoće vrijednica .... —Hoću, za potrebu je, — javi se stara. —Poslušaj, sine! —De, Rade, sreće ti! — zamoli i Božica.

—Pašće na onoga koji izgubi... A da bih i htjeo da pustim, ne mogu, dao sam u ruke advokata. —Što? Ta neće, sreće ti, advokat radi toga doći? —Ne znam... vidjećeš, — i nasmija se, pa požuri da prvi u sud uđe.

— A mene sada goni hiljadu potreba... Pusti me dok zlo preko glave pređe... —Potreba mi, sreće mi! A i uglavljeni rok je minuo... Ne izmiči, brate, pošteno ti ih dadoh... Povrati mi ih... — Marko!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Makarije Imao sam dugu i oštru prepirku sa Prohorom. Rekao mi je da smo svi (osim njega, razume se) povilenili od sreće što je Lauševo zdravlje pošlo nabolje. Zapostavili ste, kaže, svakodnevne dužnosti.

Nose i dale glave na svojim iždžigljenim šijama, ne trunu pod zemljom kao oni koji nisu imali sreće da prežive, pa ako i nema ničega drugog do ovog sparnog letnjeg vazduha i ove ljute travuljine, dobitak je već i to što

mene šepesa među onim divotnim obiljem koje je Gospod stvorio za uživanje pravednika i da kvari lepi prizor svekolike sreće i spokoja. To bi smanjilo lepotu mesta.

Razumem kad čovek muški i domaćinski zaklipači ženi te mu ona zarije nokte u leđa od milja i sreće, stotine sam ih propustio kroz šake i znam sve njihove blesave šaptaje, ne, nemoj, joj, to, to, tako, srećo moja, tako,

po ljudskoj muci i pečali, po preteranosti, po razuzdanosti, nego po mirisima čistog zadovoljstva, podmirenosti i mlake sreće.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I vesô leti svetom svud, Šireći slatki jad I strelom ràni moju grud, Nestaško ràni mlad! I s čudne sreće, jada mog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra mladi bog, Uz liru i timpan! 1882.

V Samo kad prošlost probudi se drevna, I stare sreće zagreje me žar, Očajne suze pomute mi pogled, u duši sine zaboravljen čar.

I Lada gledaše zemlju, I rosno gledaše cveće, I njene božanske grudi ispuni osećaj sreće. Pod njome, u nemoj dalji, pod velom maglice sive, Zelena spavaju polja i vlažne crne se njive; Kraj sniskih ograda svuda

Davno sam ispio pehar ljubavi I sreće rajske I bacio ga o tle. Mladosti zlatni san, I strasne julijske noći, i svetle večeri majske, Zameni žarki dan.

Kô ravnim poljem zelen klas, Pod krilom od zefira, Sumorni spomen stresa nas U času blagog mira! I tavni spomen sreće zle Žalosti suzu sprema, I tajnom rečju zbori sve: Jakšića ovde nema!

Jer umesto sreće, da kô sunce sijaš, Ti se danas, druže, u crno zavijaš.“ Smutiše se gosti, u viku se dali: „Kakva je to šala?

I za vlade ove zveri, U predelu Kenterberi, Gde se lije slast i med, Živeo je abat sed. Glas njegove čudne sreće Do cara je stigô veće, I željan ga uze plam Da abata vidi sam.

On prezre lukave molbe, slobode i pravde žedan: „Umrla slobodo rimska, tako mi kviritske sreće, Svet može dvoriti njega, al' Katon građanin neće!“ I Katon održa kletvu.

U toploj njegovoj duši Zvuk tajne, nejasne sreće zazvoni bolno i drago, I vajar, nesvesno čisto, u staru kapelu uđe, Iz koje molitva bruji uz pratnju orgulja blago.

Kmetica zaturi glavu i zasmeja se tade, Pa gurnu kravara tako da ovaj na zemlju pade I čisto riknu od sreće... I tako, izvol'te čuti, Otpoče lukavi Amor da duše njihove muti.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Na Vaša čestitanja ne znam šta da odgovorim, - ja mislim da sam u celom carigradskom preduzeću imao dobru dozu sreće. No ona me pri kraju moga boravka mal’ ne izneveri. Šta ćete, sreća je ženskoga roda. Evo šta je bilo.

On baci prekoran pogled svom asistentu, pa nastavi: „Istina je. Kažu: svako je svoje sreće kovač. Svako ima svoju vlastitu glavu i svoju slobodnu volju.

No, koliko su ova dva astronoma imala sreće u svome životu, toliko ju je malo imao engleski astronom Adams. On je, još pre Leverijea, izračunao, skoro isto tako

To, dabogme, ne umanjuje zaslugu Adamsovu. Da, draga prijateljice, i u nauci valja imati sreće, kao i u ljubavi. I ja sam je imao - razume se, u nauci - kada sam, kao prvi, ušao sa nebeskom mehanikom u ruci u jednu

Nije li on slika i svake sreće na Zemlji? XXXVI SALCBURG. HADžILUK U VASIONU Salcburg Da li je potrebno, draga prijateljice, da Vam priznam sa

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Turskim glavam' goru kitim, O ajdučke divne sreće! Tuskim šaram' ponositim Kitim Srpsko svoje pleće: Turska puška Ture bila Tursko blago zadobila.

Tek ga gazda rukom lati Blagoslov će Bog poslati. – Ko urani ugrabiće Svakim danom po dve sreće, Jednu sreću zdravlja radi Drugu sreću posla radi. Zato rani zorom rano Dok još nije danak svan'o!

Gleda vazda umiljato, pa im sreću snaži, u proleću – sreće dosta, srećan – ko je traži! TICE SELICE JOVAN GRČIĆ MILENKO Let, let, tičice male! Let, let, let!

Stanković, Borisav - TAŠANA

MIRON (pribravši se): Ne treba, ništa ne treba! Idem. Zbogom, Tašana! (Odlazi.) TAŠANA (sama od sreće izvaljuje se po minderluku. Ne može da se nadiše od zadovoljstva): Oh, ala je lepo kad može čovek dobra da čini!

! Nisam ja kao druge! SAROŠ (prekida je): Oh, pa to je najgore što nisi kao druge, kao svaka! Ah, kamo sreće da si kao svaka druga, onda, kao za svaku, ja bih imao reči, uzdahe, uvijanje, prenemaganje. Ali ti si — ti! Tašana!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ako ga gospa Nola poveze na salaš, sjaji od sreće; ako ga ne poveze, ispraća je do kapije i opet sjaji od sreće; savije joj ručice oko vrata i šapće: da mu donese ili

Ako ga gospa Nola poveze na salaš, sjaji od sreće; ako ga ne poveze, ispraća je do kapije i opet sjaji od sreće; savije joj ručice oko vrata i šapće: da mu donese ili voćku, ili živog skakavca, ili komad pogače.

I osetila sreću, ili varku sreće, sirota gospa Nola. Skoro četiri nedelje dana je preležala. Doktor Mirko joj nije tumačio bolest.

— Ima u meni nešto grubo i neotesano. Sreće nemam, teške brige vodim, radim kao nadničar, i opet se držim, i ono najgore zaboravljam...

A pošteni i viđeni ljudi su bili posle moji roditelji. I kamo sreće da mi je živ taj stariji brat, gospa-Tominice! Sva deca oko mene bila bi drukčije vođena i upućivana, i srećnija, nego

Treći put se valjda udavati nećeš. Jedared te ja nesrećno udomih, drugi put ti sama. Nemaš sreće za udaju, i ostavi se udaje, pa da te sami beli golub zaprosi. Imaš dete, predaj se njemu.

— A znaš li da ga jednim delom već nema? Krnji se. Poviše nas je na njemu, i krnjimo ga. I, sreće nemamo, kanda, Julice! pa se i zato krnji... Ono, pravo reći, posmatram oko sebe i vidim da se sve krnji i smanjuje!

Oj, groblje! prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito „odabrane i srećne”! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!...

— Drugovi se pogledaše ponosnim pogledom. U toplom ćutanju sreće i vere šetali su još čitav sat. Budućnost sigurna, savez za budućnost sklopljen, ura!

I tu mi reče jednu lepu stvar: — Kod nas, Jevreja sreća je uvek i stvar razuma. Otuda su naše sreće i raznovrsnije, i duže mogu da traju nego kod drugih naroda. Od toga imaju nešto i Englezi.

Jovan Mimić je bio čovek školovan, čak i darovit, vrlo marljiv, vrlo ozbiljan, ali čovek koji nije imao sreće u karijeri: zaledio se na sve istom mestu činovnika u armiji austriske birokratije, na sve istom mestu srednjeg

Zato što su neki konkurenti bivali doista bolji, a drugi gori, ali bolje sreće no on, izveo je Mimić gorak zaključak: da je on gori od svih i svakoga.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Kako bi ga mi opisali za one koji nemaju sreće viditi ga! Da kažem da je lep, je l’ to dovoljno? Tko ne zna šta je lepota? Roman, pa samo lep, i više ništa!

— Nositelj Muamedov sad privati besedu: »Vala kardaš, mi smo jednake sreće. Obojica smo gospodu služili, pak kako smo se uzvisili, tako smo i prošli.

A zašto ne? Brak je ionako lutrija, gdi biranje nimalo ne pomaže, no gdi sve od sreće zavisi; zato nije ni najmanje čudo što mnogi pri ovakovoj lutriji često jaku lutriju izvuku.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

zenici majstora (Vreme je ujedalo) Mlada lepota ponosa Mesečarska sigurnost I kapije večnog proleća I svetlo oružje sreće Sve samo na mig čeka U desnici majstora Damari sveta biju (Vreme je ujedalo I zube polomilo) MANASIJA Plavo i

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo

Huana: Toliko je za mene sreće u tvojoj ljubavi da ja nemam dovoljno hrabrosti toj sreći da se podam. Don Rodrigo: Al' imaj bar hrabrosti reći ono što

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Poručnik Branko skinuo čizme i suši noge. Potpukovnik Petar otvorio sanduk i nešto traži. Najzad, uskliknu od sreće. Našao je paklo čaja, te naredi da se pristavi kazan sa vodom i skuva čaj za oficire i vojnike.

Ratno iskustvo ih je tome naučilo. Oni su na sebi osetili prevrtljivost ratne sreće. Znaju dobro kako u ratu vrlo lako i brzo sve propada, čak i onda kada se najbolje zamislilo, kada se najbolje spremilo.

— Zdravo druže! — obrati mu se potpukovnik Petar. — Zar i ti? — Šta ćeš!... Nemamo sreće da se vidimo na slavi, ili nekoj svadbi, već ovako... — Kako ti izgleda? — Gadna stvar... Eno je linija rova!

Bolje bi bilo da ga ne gledamo. Naše patnje su prevazišle Tantalove muke. Oko podne komandant uskliknu od sreće. Okrenuli smo durbine unazad.

Petrović, Rastko - PESME

O Savo reko, ponesi me kao čun dalekome moru, Ili kao oboreno vito stablo borovo; O moje sreće divne, što mi je mladost čedna; Ili se pretvori u deliju da odjurimo u lov!

jeda Proključalu mišicu ti belu Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanja-Sreće, Sve je ipak - da l' prokletstvom u meni!

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće, Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće, I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

već u istrulelo cveće; Niti će provući prste kroz sunca zračne kose, Tako spuštene mirno na grudi - brežuljak sreće.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Majka pretvorena u oblak spusti se još niže: bio je to njen sin! Smejale su mu se i oči i obrazi. Od sreće — žena zaplaka, a mladić podiže glavu kao da nešto naslućuje. Čudo!

Ljudi okupljeni oko jame jedva su zapazili šta je rekao, jer je sa dna bunara, odjednom, šiknuo snažan mlaz vode. Od sreće ljudi su povikali uglas, počeli da pevaju i igraju, a voda je izvirala i kao tečno srebro razlivala se po Peščari.

Jedva se usudila da sedne, a kada je sela učinilo joj se da joj dlanovi voljenog obuhvaćaju stas. Od sreće žena zapeva, a pesma pođe niz livadu i šumu, zajedno s pričom o stolici.

Dotle, neka se odmara i skuplja snagu. Caričin osmeh na slici mora biti takav da stotinu narednih pokolenja usklikne od sreće kad ga vidi. Oko Carevine poče da raste strm i visok zid pred kojim su se čak i vetrovi zaustavljali.

Šantić, Aleksa - PESME

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže, Kô simvol sreće, naša majka bdije; Za skori Božić košulje nam šije, I katkad na nas blage oči diže. U To bi halka zakucala.

Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...

Sve u sjaju jačem Kandilo trepti i sobu mi zâri... Iz kuta muklo bije sahat stari. Ja sklapam oči i od sreće plačem... 1910 — 1911. MOJ OTAC Još kô da ga gledam. Pod oružjem stao, Uz jatagan trepte ledenice dvije.

Evo mi sobe! O duvaru jošte Ikona visi, prašljiva i sama, I u me gleda i šapće iz rama o do6u sreće, djetinjstva, milošte.

1908. BADNjA VEČE Večeri sveta, hoću li te i ja Slaviti pjesmom radosti i sreće? U mome oku, evo, suza sija, I moje rane postaju sve veće.

Ovoj zemlji gospod sreće dao nije, Pritiskô je jadom i čemerom dugim; Dok se sunce rađa narodima drugim, Nas studena zima razdire i bije.

Gle, vrelo joj biva sve šire i veće, I u njezinijem dubinama sreće Ogleda se zora i plav šator neba. 1918. NOĆ U TRPNjU Trpanj ćuti. Pred njim leži voda plava.

Iz vruće visoke raži Grličin glas je zvao, U vrhu čempresa starih Pošljednji plamen je sjao. Od sreće ja bijah umro, A ti, u ljepoti svoj, Nada mnom sama si stala, Kô divni spomenik moj...

No meni velika je bašta, Gdje nad potocima tihim trepte jošte Leptirice sjajne mojih snova, mašta, Radosti i sreće, mira i milošte.

Vaj, često u snu spram mene Taj sreće sine kraj, No poput prazne pene U zorin iščezne sjaj. 44 Ljubio sam te i ljubim jošte, Pa nek se sruši svet ceo,

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Tamo, sine, dobre sreće bio! Bog te zdravo i mirno nosio, od dušmanske ruke zaklonio, grdne rane i ruke dušmanske! I krepka ti desna ruka bila!

sirota devojka: kade ruča, ona ne večera; kad sastavi ručak i večeru, onda joj je rua nedostalo; al' je zato dobre sreće bila: isprosi je Kraljeviću Marko, a preprosi vojevoda Janko, prsten dao Ustupčiću Pavle.

Milica Lazarovica, ljubi Lazarova, i ona mi šetaše, višnjega boga moljaše: „Ti me, bože, donesi na svake na nevoljne sreće, bože, ma me nemoj don̓jeti na junaka izranjana, er su meni, Milici, ljute rane dodijale, ljubi Lazarovoj“.

saslušala reči, proli suze niz bijelo lice, ona ode svom bijelu dvoru kukajući iz bijela grla: „Jao, jadna, ude ti sam sreće! Da se, jadna, za zelen bor vatim, i on bi se zelen osušio!“ 24 SMRT MAJKE JUGOVIĆA Mili bože, čuda velikoga!

Đe je sreća, tu je i nesreća; đe nesreća, tu i sreće ima; a sva dobra sreća iznijela igumana Svetogorca Vasa od bijele crkve Vilindara sa svojijem đakom Isaijom; kad

Triput sam ga bogom pobratio: „Molim ti se, Ture mladoženja, a tako ti sreće i junaštva, i tako ti sretnoga veselja, prođi me se, hajde putem s mirom, vidiš da sam čovek siromašan!

“ Njemu veli deli-Radivoje: „O moj brate, Starina Novače, bole bješe tridest dobrih druga, ali tvoje sreće ne bijaše“. Teško onom svakome junaku što ne sluša svoga starijega!

Pođi, sine, pošô u dobri čas! Tamo sine, dobre sreće bio! Bog te zdravo i mirno nosio, Od dušmanske ruke zaklonio, grdne rane i ruke dušmanske! I krepka ti desna ruka bila!

60 LOV NA BOŽIĆ Senjani se u lov podignuli sreće radi na Božić ujutru, da junačku sreću okušaju. Tako njima bog i sreća dade: do podne im vedro i lijepo, od podne se

dolami, imam tridest srebrnih putaca, u puščani kalup saljevana, — da punimo trideset pušaka, ne bi l’ srebro bolje sreće bilo“.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Ležeći na Lunjinu krilu, milovan njezinom ručicom, on se od sreće počeo tako topiti da mu se činilo ranjen je iz četrdeset pušaka i evo mu isteče sva krv.

Kad je čula kakav je zadatak dobila, i to zajedno s lukavim poljarom, Lunja se od sreće samo tiho osmjehnu. Šta ima ljepše nego po zvuku jednog jedinog otkotrljanog kamenčića pogoditi da se neko spušta niza

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

388 KOLO SREĆE 389 KNEZ OBLASTI NOĆNE 390 KAD PETLI POJU MNOGOPUT I ZOROM RANO... 391 STRAŠNI KRČMAR 392 POGREBNA BESEDA 394 SUSRET U

I ždrebe tvoje ti berićetne sreće dobrokobljive i jelen dragovolje ti tvoje, da se s tobom razgovara. A i ti sobom ne budi tuđ potok niti drugim pašti se

Odstajte se tih vražijih poslova: čaranja, bajanja, sreće i nesreće, kobi naziranja od čijeg na putu susreta, toga merkanja i čini, huđenja, opadanja, zla ogovora i pogovora,

kojim vojištanskim gospodinom, kojino vuku i deru, dosađuju i prete, a ne da daju, more a ne obživljuju, nit su kadri sreće kome dati, — nego pred jednim, jednim isto letopromenim birovom, kako ničke gledeći stojimo!

Krošto li drugi ništa nejma. Oni sve napreduje i dobija, srećan je i blago mu se grne, a oni hudnik, nejma sreće, sve mu je tek nazadak u svačemu. I tuštena su jošte ko tomu propitljiva i pronahodna se staranja osobita i narodska!

Sve redom probrcne se ka od mleka surutka. KOLO SREĆE A u čemu se, o čoveče, znaš s čim ponositi i visokoumiti, kade su ti crvi telu gosti?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Zaigraše. Kalina vesela, blažena, — rumen je svu oblio, a krupne crne oči svetle joj se od suza, od silne sreće današnje... — „Lele, što su pristali jedno za drugo!... Jagi!“ „Asli kako plavi zumbul i zelena kàda!...

grdi „Titinku“ i „Pirgu“ što arče njihov mâl po komšiluku, i doda: da su sag skupe pare, — otac se prosto topi od silne sreće! — Sag su skupe pare! — ponavlja mali Manulać. — Sag je oskudacija!

Što se ne zakuneš?!... Zakuni se de ako smeš i možeš!... — Ama de, nesam, nane... ete... lovačke mi sreće, nesam. — Jesi, jesi, Mane. Znam te ja tebe ubavo!... jesi!... Ti da se oženiš, a ona da te kune!

— Šeftelija?!... — prošapta Mane i zaljulja se od neočekivane sreće. — Ee! — tvrdi Vaska. — I... Zone ti, ete, dade ovuj šefteliju? Za men’ ti dade?!... — Zone... — L’žeš me, mori!

! Ete, živ ti ja, toj pravo da mi kažeš! — Hehe! — snebiva se Mane. — Nesam, nesam, lovačke mi sreće, nesam! Kud pa smem ja toj da naprajim?! — kune se Mane.