Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Vi'š kako sedi!... Ta eno ga, eno — crni se!... — Ama šta je? — Dete — ono, kume! Zar ne vidiš?... Ta stanide!... — viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu
— A ja tebi ljucki kažem da nemam — odgovori Sreja osečno i pođe. — Ih! ta stanide, samo da te pitam! — ciknu Milun pa poleti napolje za Srejom. Sreja se okrete i dočeka ga.
Ni za dvaest ti ne dam. — A osamnaest? — Aja! — učini Tiosav i podiže torbu da uprti. — Stani, more, stanide! Ti dam dvaest 'oćeš? — Ne mogu, ćir-Trpko; nije vajde! — Što ne mogu, ne mogu! — saleti ćir Trpko Tiosava.
Začas se načini čitava gužva. Svaki dočepa šta mu pade šaka, pa udri... udri! Samo se čuje: »Ne, Ćebo!... Stanide, čiko!... Drž' se, Srdane!... Ne daj, kmete!...« Ele, biše se do mile vole, pa se raziđoše kud koji.
— viče kmet Purko družini — da ne osakatimo koga? — Zar si i ti tu, kmete? — viknu Živan, jer ču Purkov glas. — A stanide, more! — pa skresa na onaj glas. — Ne na kuma i svetog Jovana! — učini Purko, pa i nehotice opali pištolj.
Samo se čuje: — Drž' se, Purko! — Ha, pas nijedan! — Ovamo, ljudi, izgibosmo! — Ne dajte, krv leže! — Stanide, Živane! — Uh, pogani Ćebo! — Ujede me pas, ja! — Na peškir, zavij! — Nije ništa. — Ogrebao ga trn!