Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
NEKAD I SAD VESELO POZORIJE U DVA DJEJSTVA LICA: NEŠA, trgovac u Beogradu LjUBA, njegova kći STANIJA, Nešina mati VELIMIR, njegov sin MILAN, činovnik PIJADA VUČKO, ćirica DJEJSTVO PRVO (Lepo nameštena soba, o zidu visi
— U, vraga, eto je već! z. NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim. STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro
— U, vraga, eto je već! z. NEŠA, STANIJA, PREĐAŠNjA NEŠA: Evo majka! Ovde ja sedim. STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro i sreću! LjUBA: Hi, hi, hi!
Ovde ja sedim. STANIJA (priđe k portretu, pa se prekrsti): Pomozi bože, daj svako dobro i sreću! LjUBA: Hi, hi, hi! STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu? LjUBA: Kakva je ikona... STANIJA: A što? LjUBA: To je portre Velimirov.
LjUBA: Hi, hi, hi! STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu? LjUBA: Kakva je ikona... STANIJA: A što? LjUBA: To je portre Velimirov. STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira. LjUBAl: Hi, hi, hi!
LjUBA: Kakva je ikona... STANIJA: A što? LjUBA: To je portre Velimirov. STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira. LjUBAl: Hi, hi, hi! STANIJA: Ama što se smeješ? NEŠA: Mani je, majka!
STANIJA: A što? LjUBA: To je portre Velimirov. STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira. LjUBAl: Hi, hi, hi! STANIJA: Ama što se smeješ? NEŠA: Mani je, majka! To je Velimir, naš sin. On se dao izmolovati.
STANIJA: Ama što se smeješ? NEŠA: Mani je, majka! To je Velimir, naš sin. On se dao izmolovati. STANIJA (gledi u portre): Lep dečko. — A gde vam je ikona? LjUBA: Ikone nemamo. NEŠA: Tamo u drugoj sobi.
STANIJA (gledi u portre): Lep dečko. — A gde vam je ikona? LjUBA: Ikone nemamo. NEŠA: Tamo u drugoj sobi. STANIJA: Kako se sve izmeni ovde u Beogradu, otkad nisam bila. NEŠA: Ima dvadeset i osam godina?
STANIJA: Kako se sve izmeni ovde u Beogradu, otkad nisam bila. NEŠA: Ima dvadeset i osam godina? STANIJA: Prošlo o Đurđevu dne. NEŠA: E šta ćeš. STANIJA: Iza Varoš-kapije beše neko đubre i groblje. A sad...
NEŠA: Ima dvadeset i osam godina? STANIJA: Prošlo o Đurđevu dne. NEŠA: E šta ćeš. STANIJA: Iza Varoš-kapije beše neko đubre i groblje. A sad... NEŠA: Sad su najlepše kuće. Tako se svet menja.
A sad... NEŠA: Sad su najlepše kuće. Tako se svet menja. Nego, majka, meni valja ići u dućan. Ostani ti s Ljubom. STANIJA: Idi, idi, da se ne gradi šteta. (NEŠA odlazi.) STANIJA: A gde su moje aljine?