Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ko? Ona se zaplamti u licu. Volela je umreti nego izgovoriti ime Lazarevo. Od onoga dana kad se sa Stankom oprostila, mrzela je Lazara onoliko koliko je Stanka volela. — Onaj ko je projavio. — Zar Lazar?!
„Da joj kažem! Ona je dobra kao dobar dan. Što joj ne bih kazala, majka mi je!... Kazaću joj da sam bila sa Stankom, i da sam mu obrekla...” „Ne, ne!... Ne smem! I što će to?... Što da pričam kad me niko za jezik ne vuče....
— Razumem, harambašo. Zeka korači. — Harambašo! — Šta ćeš? — Ostavi i mene ovdje!... — Što? — Ja sam se sa Stankom zbratimio: rekosmo poginuti jedan za drugoga. Hoću i ja da mu budem na ruci!...
Pa ustade. Stanku se nemade kud nego se diže i on, a već Zeko beše gotov i u vatru i u vodu sa Stankom. Pozdraviše se sa Surepom, dok tek Zeko reče: — A vatru? — Šta? — upita Nogić. — Zar ćemo je ostaviti?
Miloš sasvim naivno odgovori: — Može biti. — I, poslije, čuo sam da se ona tamo sastala sa onim lopovom, Stankom. Miloš opet poče gubiti svest, preblede kao krpa. — Ja ne znam — jedva izgovori. — Čuješ, Milošu!
Ali zašto mu on nije došao, zašto bar nije po kom bilo poručio?... A da se nije još i jutros gde sa Stankom susreo?... Srce mu strahovito zalupa. Njega obujmi zla slutnja.
Naravno da je tu Zavrzan bio pobedilac. Pričao je svaku pričicu iz zajedničkog života sa Stankom. Njegova živa priča i vedra šala raspoloži sve. Čak je i Surep pričao zašto se odmetnuo u hajduke...
Zeka posluša vojvodu i povuče se sa svojim ljudima u šanac... Te noći Surep se krenu sa Stankom i Zavrzanom na Drenovu Gredu da ih vida... 10.
I dočekaše ga kao vojvodu. To beše pravi dan slave. Svaki ti to htede da se približi i poljubi sa Stankom. I Stanko se ljubio sa svima. — Sve dobro? — Dobro. — Hvala bogu!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Naposletku vlast doznade za ceo događaj sa Stankom, pa, ne uzimajući još stvar ozbiljno, posla kmetu naredbu, da devojku »odmah stražarno sprovede« sreskome mestu.
— Šta ću ! ... Ali sad dođoh da me naučiš i da mi pomogneš — reče Đurica i ispriča svoju nameru sa Stankom. Sveštenik se i uplaši i naljuti, kad ga sasluša.
kako su ga hajduci uhvatili na putu, mučili ga i terali da venča »odbegšega zlodjeja Đuricu Dražovića sa djevicom Stankom, koja svojom dragom voljom ide za njega.
a ono«... i, kao uboden, skoči i razgleda oko sebe, pa se naže nad Stankom, koja ga pogleda kao krivac pokajnik. — Stale, tako ti svega što ti je najmilije na ovom svetu, je l’ istina što si
Još jedared pregledaše magacinke, pa ih nasloniše na ragastov... »E sad još ako ne budu zaključali vrata za Stankom, kad je ona izišla... To bi slavno bilo !« — misli kapetan i daje znak onoj trojici da stanu na vrata.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tako je komora diviziskog štaba stojala skoro ceo dan na istom mestu. Koristeći se tom stankom, otšetao sam do jedne doline ukraj puta, kuda nije prolazila bujica vojske.