Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ali ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: — Stanojo, što si ljut? Nemoj. Ajde učini — to i to! — Odmah bi uzimao rad i radio kao besan. Moj stric beše prek čovek.
— Ne, Stanojo! — viknusmo mu mi iz našeg skloništa. — ’Ajd vi! — oseče on na nas, a glas mu drhtaše. I uđe u sobu, stade između
Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena. — Stanojo! — ču se otuda iznemogao strinin slab glas. — Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više.
Stanoja uđe, a vrata za njim ostaše otvorena. — Stanojo! — ču se otuda iznemogao strinin slab glas. — Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti više. Skupljaj pamet, jer ti nemaš nigde nikoga. Sâm si. Nemoj da piješ. Zbogom i — oprosti mi!
Uze motiku i stade preda me: — Mile, da idem? — Idi, Stanojo, ali lepo da skupiš kosti. — Hoću, hoću! — A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš. — Ne. — Strinin. — Neću!
On se diže. Ja mu iznesoh malo rakije. — Ne, ne, oku mi daj, oku! — I poče da uzmiče. — Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opićeš se, pa nećeš znati. — Ne, ne! ... Oku, Mile, oku! ... Oh! Iznesoh mu punu okanicu.
Odjednom pade ničice kostima. — Kato... zar ovo ja tebi, ja?... — Stanojo! — dreknuh uplašeno. — A? — Đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam brzo se pribra, uze budak i otpoče da