Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
One ga i ne zovu drukče nego čorbadžijo, ’adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu — čorbadžike, ’adžike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopšte, odnošaj je patrijarhalan i srdačan.
— viknu Jevda preplašeno. — A zašto ga turiše? Neje činovnik, ta da se karaju? — A koj znaje! Ama ništo, strinke, naprajiše odi momče!... I čočeci i čengije turiše na kup sas njega u novine. Lele-e!
Skupljaju se, i tu su već na okupu sve tetke i strinke: Dika, Kara, Ruška, Paraškeva, i Nikoleta, i Doka. Sve su one došle na poziv Jevdin, samo najmlađa, tetka Doka, došla
A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je!“ vika pa druga.
A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju! „Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je!“ vika pa druga. Bož’ke!
„Strinke, strinke, mori! Eve ti moj sapun!“ vika jedna. „Uzni si, strinke Doke, moj sapun, kirid-sapun je!“ vika pa druga. Bož’ke! da se polome služejeći me!...
Done! Done, mori! Done, nesrećo selska! — viknu Jevda i zovnu izmećarku. — Što iskaš, strinke? — Poskoči, dete, do čorbadži-Tasu i rekni: „Vika te strinka Jevda; iskočila, rekni, golema rabota!
A Mitanča — što napraji? — Ešek! Što će praji? Nedelju dana ne smejaše da si do’odi dom, veće zaredi po tetke i po strinke na noćuvanje... „A da beše tagaj tuj, reče Petrakija, — ća’ s ono sikirče da ga utepam!“ — Eh, eh, adžamija, pa ludo...
Kad mu kazaše sve šta je i kako je, reče im Stavre jare: — More, ako iskate, može da ukrademo sve tetke, strinke, kume i kumice. Ja mislešem nešto će bidne pocvrsta posla, a za ovaj što mi kazaste, — kolaj rabota!...
u ušima kao zvono koje oglašava mrtvaca, a reči poslednje Zonine, koje joj je rekla praštajući se i ljubeći je u ruku: „Strinke Jevdo, eli ćeš mi ti sag ovej jeseni da bidneš majčica, — eli će mi to na prolet bidne Gorica i zelena travica!