Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Njen muž je, katkad, govorio – ali samo u šali – da će je oterati natrag, ocu, senatoru Stritceskom, u Novi Sad. Uistinu, Petar nikad nije posumnjao u svoju ženu.
Pa dobro, dobro. Ti ćeš, debeli, moći da iziđeš, pred svog senatora, kao premijermajor, a ja ću svom starom, Stritceskom, reći da me Paja vodi u Rosiju, sa konja, na magarca, u mobu. Aha! Aha!
Petar je ponavljao, da bi, da on to kaže, bilo opasno. Kako bi joj to mogao reći, kad su, koliko nakjuče pisali Stritceskom, pismo, cepali napisano, jer im se nije činilo dovoljno veselo i lepo, pa pisali ponova, kako mu se unuče, u Kijevu,
pođe u maglu, ali, sad, kad ima sina, neće više trpeti uvrede Petrove, zbog njega, Pavla – vratiće se ocu, senatoru, Stritceskom, u Novi Sad, ako samo još jednom u familiji, oko nje, bude, skaradnih reči, i svađa. To da zna!
Ta čitulja je, posle dužeg lutanja, stigla u zaostavštinu jedne njene rođake, u Somboru, koja se bila našla, Stritceskom, oko njegove sahrane, a kojoj je Stritceski bio sav nameštaj Varvarin, to jest njene, pokojne, matere, ostavio.