Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ozebao, okisao do kože, sav mokar vrati se Kruška u han. Ali ni sav sumor dana ne beše nalik na sumor duše njegove. Tamo tek beše pakao... Pa i nije bilo lako! ...
Ozebao, okisao do kože, sav mokar vrati se Kruška u han. Ali ni sav sumor dana ne beše nalik na sumor duše njegove. Tamo tek beše pakao... Pa i nije bilo lako! ...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
veli, biće otpuštena... Ah...« Ljubici se steže srce od neke zebnje i opet je pritište onaj teški magloviti sumor, što davi, ispija polako... »I zar sve odjednom da propadne, sva muka moja!...
Srce joj opet poče zepsti, kao ono posle prve pohode pisareve ; neraspoložene i sumor obladaše njome. Ali ona silom ugušivaše te nove misli, izbegavaše ih, osećajući unapred njihovu neprijatnost i ako se
raskaljanoj zemlji, po drveću i zgradama, cedi se sa lišća i krovova u sitnim kapljicama i navlači na lude onaj teški sumor i zlovolju, od koga se najveselije lice namršti.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
sve mu to dođe na oči, i oseti težak sumor; neka maglovita tuga poče da mu se vije oko srca, oko grudi, poče da ga davi svega... Legao je onako obučen u krevet.
a čas su se njihali i treptali u nekoj pokretnoj polutami, koja je usamljenog čoveka plašila, ulevajući mu u dušu neki sumor i setu...
Poplavi ga svega sumor i dosada, a misli mu se najedared razvedriše i navališe čitavim potokom jedna za drugom... Behu to jasne, ali tužne
Pandurović, Sima - PESME
TIŠINA Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani. Providan sumor pao Na moje dane lako. Sad mije na sve žao, I teško, teško tako!
KRONIČNA STAROST Dođe trenutak kada uđe sumor U celo naše biće, i ovlada Dušama pustoš a srcima umor, Nevoljni umor bez želja i nada; Kada u svesti o sopstvenoj
Zato dođe trenut kada uđe sumor U celo naše biće, i ovlada Dušama pustoš a srcima umor, Nevoljni umor bez želja i nada; Kada u svesti o sopstvenoj
željenoga sjaj Još samo teške senke svuda stvâra Predmeta dragih u vedri čas taj, Kad radost naša srca ne otvara. Sumor i tuga, i nemirni maj Dolaze, valjda, za naš davni jad...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
A ja gledam kroz tu tamu, Gledam, gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, u prazninu tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada
Petković, Vladislav Dis - PESME
i želje se kriju; Tamne slike, blede kao snovi, Šušte propast, ko bi znao čiju! Spava mi se. Još da legne telo U taj sumor, mrtav, što se vije. U tu dušu, u ropac, opelo, Da potone sve što bilo nije, Da potone...
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
A ja gledam kroz tu tamu, Gledam, gledam na visoko, Gledam u to setno nebo, U to suzno mutno oko; Gledam u taj sumor jadni, U prazninu tu golemu, U taj uzdah, grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu.
U snu, dabogme u snu, Dođoše druzi mili, I stisnuše mi ruku, Sumor mi razvedrili. U snu, dabogme u snu, Dođe mi moja draga, — U salomljenim grudma Razvi se nova snaga.
Bojić, Milutin - PESME
mesec mlekom brda kupa I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje, I ne vidiš ništa i koračaš dalje Plačući što nebo samo sumor šalje. O, misliš li, možda, postoji Lepota Daleka i čudna, nepojamna nikom?
Razrivena zjape tvoja gorda nedra. Sa hramova tvojih pesma nije vedra A na tvoje čelo crn je sumor pao. Ulicama pustim gusti sneg se slaže, Iznad kuća dršće lik tuge i straha, A gradom prepunim samrtnoga daha
Ja čitam pisma, no sumor me hvata, Jer prošlost vrh njih već ostavi traga, I tuga Bilog iz vijuga veje: Seća se danas strasne čežnje, gde je
No sve ih je više, a staza se širi, Vodi li nas groblju, gde se svesno miri Bezbrižna veselost i starački sumor? Mirisi nas guše, no cilju smo bliže. S tajanstvenog brda poklopac se diže, U dnu pećine se blista natpis: Umor.
Sveg pakla, sveg raja odsvirasmo šumor, Svu hučnost, svu sreću, sav jauk, sav sumor, I sad znamo samo jedan akord: Volim.
XXIII Čitave noći sažižu me, peku Negdašnji snovi proživele sreće I teški sumor sagiba mi pleće I samo čujem smrti tešku jeku. I žudim kosu tvoju tako meku.
Poslednja meta ostvarena s mukom Tutnjava večnom pratiće me hukom, A ja ću tihi, tihi sumor sniti. XXV O, kako boli na dnu duše sane, Kô crna slika nemoćnoga Hoću, Kô bela avet što krv siše noću, Duboka