Crnjanski, Miloš - Seobe 2
je željan da ga svi ostave na miru, njegovoj nesreći i jadu, da se usami i da ode, kao što usamljeni konjanici nestaju, u sumračju.
Kola sa Božičem bila su, za to vreme, već odmakla, daleko, u sumračju, a Isakoviču se činilo da vidi još samo, u daljini, fenjer, koji im se, pod kolima, među točkovima, ljuljao.
Stefana, njih je čekao pregled vojeni u sumračju. Taj trg, koji je bio četvorougaon, bio je opkoljen zgradama trgovaca, i magazama, u koje se nije, na vrata, ulazilo.
Isakovič je gledao, za njom, sve dok se nije, u sumračju kapije, u lazaretu, pretvorila u senku. Niko, u Isakovičevoj zaostavštini i papirima, nije našao, pomenutu, tu ženu.
Žalio je, kaže, to dvoje starih ljudi, iako mu nisu bili ni rod, ni pomozbog. Sedeli su u mraku, u sumračju, u sobici, niskoj, što su kao štenare od ciglje, a i inače sasvim neudobne, mnogo gore nego štale u Herrenhausu.
Nije bilo teško da nađe put, kroz šumarke koji su se peli, na brdo, Šlosberg. Na vrhu brda crnela se, u sumračju, tvrđava. Čuvena tamnica.
Pričalo se da ima već i obešenih među njima. Isakoviču se, u sumračju, pred tom kapijom tvrđave, srce bilo steglo, ne toliko od mračne slike tog zatvora, koliko od sećanja na ravnodušnost
Iskrsnuo bi, često, već ujutru, iz žbunja, u bašti, dok se na travi rosa još blista, a došunjao bi se, posle, i u sumračju.
Medvedi će silaziti na drum, danju. Čopori vukova počeće da prate putnike urlikom, u sumračju. Prolaz Isakoviča, međutim, nije zabeležen, po tim brdskim naseljima, ni u knjigama postmajstera na tom putu, ni u
Nego sedi, sam, kraj sveće, u sumračju, sa svojim kerušama, a misli na svoju ćer, Varvaru, koja je otišla daleko. Nije, dabogme, ni u njegovoj familiji, sve,
Sirote žene bežale su, od tih bezobraznih balavaca, u sumračju, a Isakoviči su se, kao i muževi tih žena, čudom čudili, šta ih je u bratskom, pravoslavnom, carstvu, snašlo.
koji je možda i druge ubio, vrteći se, oko njih, u sedlu, na konju, u vejavici i snegu, u oblaku dima, pucnjave, konja, u sumračju – koji je imao dve rane – stajao je sad, pred bratom i bratučedom, kao zanemeo.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane. Ugasi šibicu. Mora da se smiri i sredi. Brzo šeta po sumračju od prozora do kreveta. Napolju, na drvljaniku, praska sekira, ljutito I drhtavo.
Roneći po radosnom stidu, dugo gleda u detelište među kukuruzima sa četiri zdepasta plasta. Gvozdeni šiljci vila u sumračju kao da su u mleko umočeni. Bez vila se vratila kući.