Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Ovaj... znaš, boj se bije, kako da ti kažem... „srcetom“, a ne potkovanim cokulama. Ne dam ja Tanasija za deset njihovih. — Zar je tako dobar? — Koj... hm! Znam ga još iz turskog rata.
Ali kao da se priseti: — Podnarednik-Živojine... Kada noću maršujemo, Tanasija da vežeš za top. Jesi li razumeo? Tanasije se dobroćudno smejao, vukući naniže peševe bluze.
Ili se usne razvuku u smeh, kada iz neke rupe u kukuruzištu dopre glas Tanasija releja: „Pali, Slavko!“... Neki put iznenada ovlada mrtva tišina... Tek povremeno zašušte već zreli kukuruzi.
Stanoje promoli glavu. — Gde udari? — Ispred topa. — Posluga na svoja mesta... — začu se glas Tanasija releja. Vojnici su čekali celu komandu. Onda pojuriše otvoru, da bi se što pre iskoristio kratak interval.
Kažu, bilo je namenjeno nekoj komandi. Sad svejedno, ma čije bilo, glavno je da je cela baterija pila u zdravlje Tanasija i Jankulja. Nekako oko podne sreli smo prve ranjenike.
A na vrhu, nalaze se četiri prozorčeta, kroz koja se vidi zvono. Sobom povedosmo i Tanasija, koji još od baterije poče da razvija telefonsku žicu.
— Stražari, osmatrajte! — naređuje neko. — Ja, dete mu, razbi mi ciglu! Zapitah Tanasija kakvu to ciglu pominju. Onda mi Tanasije objasni da pešaci, kada ne gađaju, stavljaju ciglu u otvor puškarnice, da bi
Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima. Neko od naših vojnika doziva Tanasija. — A-ja!... Slatko mi je kad ukradem. Imaće još sela, ne brini ti! — odgovara Tanasije.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Začu se mumlanje. — Aha, orlušino matora, ti li si! Evo vi i Tanasija, devojke; poš'o tamo vama, pa zalut'o... Osu se smej i žagor. — Pušti me, veštico!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ali nema mnogih, pa ni Aleksandra, ni baterijskog narednika, ne vidim ni Traila, ni Tanasija... Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena
Moja komanda je odmakla daleko, te se digoh. Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici.
Poviču vojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotrče, dohvate Tanasija, odnesu ga u čamac, a odatle na lađu. — Uneše me sa sve pogače... — Pa otkuda sada ispade ti Englez?
Ušao je lepo u otvoren magacin i uzeo trideset i pet šatorskih krila. Gledam Tanasija, pa se i ja sam čudim. Čitavu administraciju vodi država sa engleskom komandom, pišući razna trebovanja, dajući
Baciš je ovako, ona se dočeka na noge, baciš je onako, ona se opet dočeka na noge. Po seljačkoj logici Tanasija Prvulovića, mogućan spor između njega i Engleza razvijao bi se na sledeći način: Englez ukrade šatorsko krilo iz svoga
Komandir utera konja i rukom dade znak vozarima. Vozari su skretali naglo. Na trećoj kari ugledah Tanasija, koji je sedeo na prednjaku između dva poslužioca. Na leđima mu telefon, a na grudi prigrlio jedno odrano jagnje.
— Doneću vam jednu plećku. Zbogom, gospodin potporučnik. — Pst! — učini na Tanasija podnarednik topovođa. Onda mu pokaza jedan prst, a potom dodirnu prsa, kao da je hteo reći: i meni jedna porcija.