Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
nuto, kako joj se preginje!... Lakše... lakše!... Za onaj cer onde!... Baš će tikom mimo tebe ppoći... Lazar se — kao guja — vukao od drveta do drveta... On više ne beše čovek — nego zver...
Učini mu se da se svet sruši. A to beše sovuljaga na hrastu više njega!... Ona zaleprša krilima i prolete mu tikom pored lica, tako da je osetio vetar krila njenih... Beše skočio na noge, ali je stojao na mestu kao zakovan...
I stade goniti konja da odmiče... Odjedared iza jednog hrasta pomoli se jedna ruka; i to baš u času kad on beše tikom pored hrasta. Ta ruka uhvati konja za uzdu. — Stoj! — začu se glas. I pojavi se čovek iza grma.