Jakšić, Đura - PROZA
— Otac me je naučio čitati, ali nijedna knjiga ne pokazuje ono što moje srce oseća... Mesec je zašao, i tice, jedna po jedna, ućutaše se, samo što je tihi povetarac, igrajući se lipovim listom, divotnim zadahom rashlađivao
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
A nekom i načini ponešto ako imade zališna vremena. Osim toga, učitelj je Grujica umeo vešto puniti tice. Svu je sobu okitio svakojakim ticama. Seljaci se često iskupe, pa se čude toj njegovoj majstoriji.
Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: »Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!...
Polomi, što se tiče, onu veselju decu na priliku, verući se s njima po brdu i gore po potoku... One, opet, tice jednako puni; ne znam što se tiče da li mu i to stoji u propisu...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
glave, i onaj šušanj što ga zelembać — pred sami smiraj sunčev — pravi hvatajući muve i bubice, i onaj cvrkut male tice što cvrkuće u svako božje doba dana; ali mu pamet ne beše prisebna...
— Ali hajduk hajduka mora čuvati i braniti. Ako mu druga rane, ne sme ga ostaviti da mu neprijatelj glavu seče i tice meso jedu; mora ga na plećima svojim iz boja izneti! — Mlad sam, snažan sam!... To mi neće biti teško.
I... dok dlan o dlan — njih nestade... A nad razbojištem počeše šestariti tice grabljivice... 14. PROKLETA KUĆA Juri vreme, prolaze lepi dani; nekome kao časak, a nekome kao večnost.
slavni pesnik ustanka našeg, Višnjić, rekao je tom prilikom, posle boja mišarskog, jednu istinu, koja će ostati večita. Tice gavranovi dovikuju Kulinovoj kadi: He ide ti Kulin-kapetane, Niti ide niti mu se nadaj, Nit̓ se nadaj niti ga
Eto, i Aleksa može s tobom poći... Vetrić je šuškao zelenim lišćem, granje je puckaralo pod nogama, tice su pevale pozdravljajući beli dan, a kroz šumu se čula huka drinskih talasa...
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Kao razbuđene tice noću, uznemireni najedanput, ljudi napustiše kuće i pokuljaše napolje. A razne ljubopitljive gomilice i gomile,
idu oni kroz one göre i čas ka značej „pusti grlö“, čas pandur, te se ori ona šuma i razleže a tice begaju na sve strane i sve ono divlje zverje uznemireno.
Grančice su puškarale, i pod nogama nekog prolaznika cičao je sneg glasom najradosnije tice. On odlučno zaustavi onog čoveka: — Gospodine, reče on, kakva je to slučajnost: da na zemlji ima isto toliko ljudi
A posle — sunce, pa čudni neki elan srca, pa nada i blaga lica oko mene i tice i radost zavlada bezumna. Jest, zaista, java je onda bila raj, a sad, evo, užasniji san sanjam otvorenih očiju.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Isakovič, sa ženama, počeše zatim da se spremaju, da idu iz Temišvara, a sedeli su, uveče, u traktiru, kao pokisle tice. Kao kad se čeka vest da je neko u porodici umro. Najgore je, međutim, bilo četvrtom Isakoviču, u Temišvaru, Trifunu!
sa Isakoviča, pogledom, na kafanu, na kockarnicu, u susednoj dvorani, na žene u ogledalu, kao da su sve to neke šarene tice, koje uleću, izleću, a samo se za trenut pred njim lepršaju.
Najviše ga je začudio zid, kraj njega, koji je bio postavljen kožom, a u toj koži bile su izrađene tice i voće i cveće, u koži i sedefu. Bio se namrgodio.
Pitao se: sanja li? Gde je? Kud je to otišao? Ko su taj Božič i ta žena, koja ga posmatra hladno, a jede kao što tice jedu?
Protivno očekivanju protofizikusa Vitkovičevog, Isakovič je, međutim – navikao na selidbu, kao i tice selice – brzo i mirno, posvršavao svoje poslove u Kijevu, pred odlazak u Bahmut.
Godine će prolaziti. Ko bi mogao nabrojati tice, koje se sele, ili sunčane zrake, koje Sunce seli, sa Istoka na Zapad i sa Severa na Jug?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve, vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao ljudi. Prolazili su ispod ogromnih stena što su im visile nad glavom.
Matavulj, Simo - USKOK
Ne poznaješ naše tice!?“ Na to ja počeh mrviti, a tice: kljuc, kljuc, kljuc! — u božji tren pojedoše cijelu, pa odletješe!
Ne poznaješ naše tice!?“ Na to ja počeh mrviti, a tice: kljuc, kljuc, kljuc! — u božji tren pojedoše cijelu, pa odletješe! Tada se ja okretoh k vama.
vidiš da je jaje!“ Ćeklić reče: „Nikada tako jaje vidio nijesam! A od kakve je tice?“ — „Ma nije, brate, ni od kakve tice, nego od mazge, od prave talijanske mazge!“ — „Ma, što kažeš, pobogu brate?
vidiš da je jaje!“ Ćeklić reče: „Nikada tako jaje vidio nijesam! A od kakve je tice?“ — „Ma nije, brate, ni od kakve tice, nego od mazge, od prave talijanske mazge!“ — „Ma, što kažeš, pobogu brate? Zar se mazge legu? To nijesam znao!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, »fruškogorski slavuj« je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdačan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju.
Radičević, Branko - PESME
Puste noći silne tame, Oj ti nebo štono roniš Rosne svoje suze na me, Oj ti goro štono gajiš Mile pesme, mile tice, Oj livado što se sjajiš Puna rose i travice — Dolo, stado, janjci dragi, Vrulo, cveće mirisavo, Mili vetre,
Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori, Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori; Ja se šetam, družina sa mnome, Mi idemo Stražilovu tome, Pod
Al' stajau stene ponosite, Lipe grane raširile vite, Nigde nikog, debelo zalađe, Blago dragu ko tu drago nađe! Tice poju: Blago li si nama! Pa se pare svuda po granama, — Glednem tamo, zapevam ovako: (Ta ko b' onda pevao inako?
“ divne tice viču, Al' sve malo-pomalo izmiču. Već dohaka grmu i trnjaku, Pa se krenu pustom kamenjaku, Sad još grđa kuknjava i
Tek glavate što nestade kuge, Ali učas eto tice druge, Jedna — druga — baš čitavo jato, Ali jato, brate, umiljato, Sve slavuji sa Drine i Save, Sa Neretve vode i
da mu gore nije, Što bi gora da nema drveta, Što bi drvo da ne ima lišća, Što bi lišće da mu tica nije, Što bi tice da im pesme nema, Što bi pesma da od srca nije, Što bi srce da milosti nije, Što bi milost da mladosti nema, Što
Malene tice preveseli zvek, U lisnatome što se gaju krije, Nemirna vrela žuboreći tek, Po šljuncima šarenim što se vije, Malene
dan, Ja s njome onda na polje išeta, Svoj lisni gaj di širi suncobran, Di igrajuće niko nas ne smeta, Di glasne tice same drže stan, Di vire oko vidi žuboreće I lepošarno dino raste cveće. 18.
traži moje oko cveće, Pretužne stoje njegove obalice Kô nikad više da se dići neće; Nijedne glasne ne bija evovde tice; Kroz granje sunce slobodno uleće, U oko meni dole ono gleda, No zrak mi s' njegov činja kao od leda. 38.
Već danak umre, slavlja za nj uzdiše; O noći, dane za te slepe miše, Za slepe miše i te tice kobne, Ta sove, mislim, što su danu zlobne, Što tamu ištu, da se svetlom slave, Jer danju s' vide nakaze od glave.
Tio svuda i sve tiše, Tice našle svoja gnezda, Sumrak veće, pa sve više, Već podegde trepti zvezda, Veće dođe nojca tavna — Njena došla već
II (1851) MILETA I Svud veselje i radost i sreća, Vetrić šuška oko ljupka cveća, Vrelo bistro po šljunku žubori, Tice poju po lisnatoj gori, Pastir pesmu uz vrulu izvija, Da travica stadu bolje prija: Sve veselo, svako tera svoje,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Šta ima pravo? — Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale. — Ma šta tice, šta ...Ti se već napio ko moj veseli Nidžo. — Jok, pobratime tmurno dočeka starac.
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale. — Ma šta tice, šta ...Ti se već napio ko moj veseli Nidžo. — Jok, pobratime tmurno dočeka starac.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Tek po koji cvrkut nezaspale tice i drugo ništa. Iz vaše bašte ništa se nije čulo. Izvalih se na travu. Poduze me svežina.
Ah, moje cveće tako lepo cveta, jer ga suzama zalivam; tice mi tako slatko i tužno poju, jer ih leblebijom hranim, što sam za tebe čuvala... Dođi, dragi, dođi, mili!“...
U tom je počelo da biva vidnije. Sa sviju strana počelo da se rasklapa i razgranjuje. Oko Anice, iz baštâ, počele tice, bube da se dižu, šušte, miču. Kroz svež, oštar vazduh, počeo žagor, kretanje... dan se beleo.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Lovac mu odgovori da nije nikad čuo, „nego ćemo ih — veli — sad pitati“. Pa onda sazove sve tice te ih zapita: — Jeste li kad koja videle taki i taki grad?
Pa onda sazove sve tice te ih zapita: — Jeste li kad koja videle taki i taki grad? Sve tice odgovore da nisu videle, „nego — vele — ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da
mu odgovori, da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči, „pa evo — reče, tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema“. Začudi se carski zet ovakvoj brzini, pa ga zapita: — A bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu?
poviče: — Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio da on trči a tica da leti pa tri sahata prije tice dođe. Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi daju jednu testiju a krilatoj babi tikvicu.
Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori.
Kad on tamo, al' iziđe iz jezera ona zmija šestokrilka, pa se poče penjati uz onaj jablan, da pojede tičiće tice orletice.
Tek što su ga tičići sakrili, ali evo ti i njihove matere, tice orletice. A to ti je ta tica, moj brate, da joj se čudom ne možeš načuditi.
Eto lisice đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice hvata oko puta. Utom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na gumno, i tražeći miša stane njuškati po
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Vredne pčele, mile tice, Ostavljaju cvetni lug, I lagane lastavice Na daleki beže jug. Kada stegnu zimske studi, I zaveje prvi sneg, Škola
Kada stegnu zimske studi, I zaveje prvi sneg, Škola nama zaklon nudi, Škola naša — naš je zbeg, Neka lete tice lepe, Kuda ljupko sunce sja, Nas prosvete zraci krepe, Gonioci svakog zla.
Odletele tice u daleke zemlje — Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!
mnogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću; Kroz cvetne poljane rajske biserne protiču reke, I rajske, šarene tice na mirne obale sleću. A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš?
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
one strane Šibenika Šiba trava do rukava, Graorina do ramena, Djetelina do koljena, Po njoj pasu tri pauna, I tri tice paunice, Čuvala i’ l’jepa seka; Na seki je pregačica, Nit je tkata ni snovata, Ni u brdlo uvođena, Već od zlata
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Malo večera, Malo večera: Osam volov’, sedam krava, Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Devet pogač’, deset sira, Osam volov’, sedam krava, Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku. 249.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
O, da l se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli, po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Metni ga, eno tamo, između prozora. JEVREM: A zašto? SEKULIĆ: Treba osluhnuti. Kod njega se skupljaju sumnjivi tipovi, tice. Treba osluhnuti...
Rakić, Milan - PESME
POVRŠNI UTISCI I Šćućurile se u zalivu sivom Lađe, ko tice u gnezdu, i jedra, Nepomična, nad mirnim stoje slivom, I noć se spušta mirisna i vedra.
Ja za tobom iđah, i u jednom mahu, Slušajući tice i talase rečne, Ja osetih silno, u pobožnu strahu, Da je najzad doš̓o čas ljubavi večne, Čas ljubavi prave, željene i
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
“ Strah životu kalja obraz često; slabostma smo zemlji privezani, ništava je, nego tvrda veza. Ali tice te su najslabije lovi svjetlost lisičijeh očih, nego orla krijući gledaju.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crneli su se đermovi od prostih, tek skoro iskopanih bunara.
Pandurović, Sima - PESME
Davno, dok sam dete bio, ja ga znam. Na njegove snažne i lisnate grane Proleća svakog sletale su tice, Da opet odu u jesenje dane.
A on je verno čuv’o ta imena, Dočekiv’o tice, oblake i ljude, U srećne čase i burna vremena; Lomio je hrabro sve vetrove lude, Trpeo žegu, gromove i tuče, Da
gde njegove tice Odlaze, da bolje podneblje potraže, Nekud, gde je lepše, gde je život mio... A s večeri, kad se senke noći snaže, I
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Sunce granu te razbudi zvjerine po rasjelinama i tice po granama, ali Crnogorci ne kopornuše. Fala Bogu, umorni li bjehu ti ljudi!
Po prozorima povješane krletke, u kojima pjevahu čudnovate tice. Iza stakala na oknima, viđahu se mrežaste lijepe zavjese.
Vjetar bješe utolio te nasta potpuna tišina. Tice veselo pjevahu po zelenim čestima. Nijesu dugo čekali. Turci istim redom kao što ih prije ugledaše, primicahu se,
Tu bjehu živo naslikane životinje svakojake, a redahu se najprije sisari, pa tice, pa ribe, gmizavci itd. Neimahu vremena da svaku podrobnije razgledaju, jer sunce bješe već naglo pa im se red bješe
„Onda čovjek i tice spadaju i usti red, jer su dvonošci!“ reče ona podrugljivo. Zatijem, u dušak, kaza ona prirodniju podjelu životnijeh,
„Vaistinu ja ću vi pričati! Nosio Primorac tikvu. Srete ga Ćeklić. — Šta ti je to? — Evo vidiš šta, jaje! — Od kakve tice, čoče? — Nije od tice, no od mazge! — Kako od mazge, može li to biti? — Lijepo, iz njega se izleže mazga!
Nosio Primorac tikvu. Srete ga Ćeklić. — Šta ti je to? — Evo vidiš šta, jaje! — Od kakve tice, čoče? — Nije od tice, no od mazge! — Kako od mazge, može li to biti? — Lijepo, iz njega se izleže mazga! — Nijesam to znao, valaj!
U svaku pećinu zavirio je; sjedao je pod stoljetna stabla, gledao čudne nepoznate mu tice, šetao po Međuvršiju, toj travljivoj dubodolini između Lovćena i Štirovnika.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Teško vuku za kime ne laju I junaku za kim ne govore! Teško vuku koga tice hrane, A junaku koga žene brane. Teško gladnu u konaku praznu, A junaku u bratstvu nejaku!
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Sinoć moma dovedena, Malo večera, Malo večera: Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Malo večera, Malo večera: Osam volov’, sedam krava, Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku.
Devet pogač’, deset sira, Osam volov’, sedam krava, Šest ovnova, pet gusaka, Četir’ patke, tri goluba, Dvije tice jarebice, Jednu ticu prepelicu, Ticu gospodsku, Ticu gospodsku. 7.
da su se usta odozdo mogla lasno otvarati i zatvarati, te je sve klocala; a noge je imala čupave i na dnu kao u tice. Uza njih je išao čovjek jedan s bubnjem, te je u nj jednako udarao.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta.“ U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na guvno, i tražeći miša stane šuškati po
” | Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori.
idući nije se osvrtala, a kad dođe kući, ali u njenoj kući triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, košute, tice, kvočke, pilići, zecovi, sve zlatno.
ubije, i da on mjesto njega kraljuje, pa jednu večer kad mu brat zaspi ubije ga, pa ga raspori i nađe u njemu ono srce od tice, pa ga izjede a utrobu svoga brata opet zašije. Sjutradan glas kroz narod: „umrъo kralj! koga ćemo za kralja?
eto lisice đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice hvata oko puta.” U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na gumno, i tražeći miša stane šuškati po
Kraljev sin dohvativši ove se tice počne da je ljubi od miline, i ljubeći je prometnu mu se najljepša đevojka. A ovo je bila jedna đevojka koju je baba
“ Lovac mu odgovori, da nije | nikad čuo, „nego ćemo ih,“ veli „sad pitati.“ Pa onda sazove sve tice te ih zapita: „Jeste li kad koja videle taki i taki grad?
“ Pa onda sazove sve tice te ih zapita: „Jeste li kad koja videle taki i taki grad?“ Sve tice odgovore, da nisu videle, „nego“ vele „ima jedan stari orao, koji ne može da leti, pa je ostao u šumi: može biti da bi
mu odgovori, da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči „pa evo“ reče, „tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema.“ Začudi se carski zet | ovakovoj brzini, pa ga upita: „A bi li ti, brate, pošao sa linom u družinu?
poviče: „Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio, da on trči, a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe.“ Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju a krilatoj babi tikvicu.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
A ovdje mogla bi piti sva čeljad što je ima na svijetu, i sva stoka što je ljudi drže, i sve zvjerke, i sve tice, pa ne bi otpili toliko da se pozna!... — A kake su ono tice što lete tamo amo nad vodom? Onakijeh nema u Zvrljevu!
— A kake su ono tice što lete tamo amo nad vodom? Onakijeh nema u Zvrljevu! Poviše su od golubova, a oštrijeh i dugačkijeh krila. Sad, gle!
gle! jedna sleti u vodu, pa iznese nješto što joj se koprca u kljunu! Iznese ribu! Eno i druge kljucaju i love ribu! Tice love ribu!! E, šta sve ne biva u manastirskijem vodama!!...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila... Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome.
Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje
Moje tice male, jadni sirotani, Prošli su me davno moji lepi dani Uvelo je cveće, odbeg'o me maj; A na duši osta, k'o skrhana
Ja za tobom iđah, i u jednom mahu, Slušajući tice i talase rečne, Ja osetih silno, u pobožnom strahu, Da je najzad doš'o čas ljubavi večne.
zvone, I mnogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću; Kroz cvetne poljane rajske biserne protiču reke, I rajske šarene tice na mirne obale sleću. A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan! Ko te je doveo amo da rajske jabuke mlatiš?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Mir šućur. I čopor krešti, previja se, urla i steže mrtvačke koščine petorice regruta, što drhte kao uplašene male tice, i Resulu koji ćuti pognute glave. — Pljačkali, je l'? Pljačkaši, je l'?
Dan je već izdisao, tice su se vraćale gnezdima i leptiri su sklopljenih krila spavali nad cvetnim čašicama. Samo je muzika lišća i trave, onaj
I niko za tri puna dana nije znao šta se tamo s njim dogodilo. A trećeg dana opet je pržilo sunce i tice su pevale oko njega kad ga je krvavi jezik psa nekog zalutalog, što mu je krv i gnoj lizao po ranama, osvestio, te se
Na mene više nisu obraćali pažnje. A oko mene bilo je puno cveća i nada mnom su pevale tice. Ležeći na leđima, ja sam pogledao u nebo; gle, mirno li je, nežno li je: nikad dotle nisam video tako milostivo, tako
Ja sam bežao od vitla. Ja sam trčao kroz travu, i gore su cvrkutale tice. Preda mnom daleko, polivena zlatom sunca, nežno i lako lelujala se polja, plavila se brda.
Ja sam bio naslonjen na drvo a cveće mi kolena milovalo. Tice su lepetale krilima, mazile se glavicama, ljubakale otvorenim kljunićima i cvrkutale.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih sve na broju i na miru, leže malo da se odmori.
mu odgovori da se je opkladio sa ticom da ona leti a on da trči, „pa evo — reče — tri sahata kako sam ovdje zaišao, a tice jošt nema“. Začudi se carski zet ovakovoj brzini, pa ga zapita: — A bi li ti, brate, pošao sa mnom u družinu?
poviče: — Dajte mi iz družine onog čoeka koji se bio sa ticom opkladio da on trči a tica da leti, pa tri sahata prije tice dođe. Kad ovaj čoek dođe, onda mu vezirski sinovi dadu jednu testiju, a krilatoj babi tikvicu.
Kad on tamo, al̓ iziđe iz jezera ona zmija šestokrilka, pa se poče penjati uz onaj jablan, da pojede tičiće tice orletice.
Tek što su ga tičići sakrili, ali evo ti i njihove matere, tice orletice. A to ti je tica, moj brate, da joj se čudom ne možeš načuditi.
Svi se okolo njega okupe, te počnu nagađati šta ono može biti, govoreći: eno noge, ma skakavac nije; eno kljun kao u tice, a tica nije; eno na njemu samar, a magaretu ni konju ne slični; eno nožice kao u terzije, a terzija ne može biti; eno
Petković, Vladislav Dis - PESME
zdrave, Nađite sebi vernijega druga: Ja moram ovde, kraj grobnice slave, Da pletem vence, da ih nosi tuga, Dok crne tice dan leševa plave.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama plovila je ko brod.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
[. . . ] Kao saki kraj varoši, sve je bilo prostrano, razbacano [. . . ] Gore, u vazduhu, kao neke grdne tice vezane užetom za svoje dugačke vratove, crnili su se đermovi od prostih, tek skoro iskopanih bunara.
ima samo polemičku vrednost, mi sada možemo zamisliti govorni niz koji glasi: „lađe se šćućurile u sivom zalivu ko tice u gnezdu, i nepomična jedra stoje nad mirnim slivom”.
među koje ide i sistem rimovanja - u Rakićevim jedanaestercima ovako preuređen: „Šćućurile se u zalivu sivom lađe, ko tice u gnezdu, i jedra, nepomična, nad mirnim stoje slivom”.
To su zapravo tri stiha iz pesme Površni utisci: Šćućurile se u zalivu sivom Lađe, ko tice u gnezdu, i jedra, Nepomična, nad mirnim stoje slivom.
„Hodali su brdom, u čijoj senci, dole, ostadoše oranice, sela, crkve, vinogradi koje su videli sa visine, kao tice, a ne kao ljudi. Prolazili su ispod ogromnih stena što su im visile nad glavom.
Pojavljuju se potencijalni tropi, najčešće u vidu poređenja: ljudi kao tice, planinske stene što nad glavom vise, kao neki naglavačke okrenut svet, pa najzad vazduh kao nož.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
»Javor« 1887. NA IZVORU (Slobodno po Šamisu) Haj, pod lipom izvor što je! S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to.
Na izvor je ići lako — Prazne ćupe, voljan gred. Ali natrag — teret to je... Pa i lep je onaj dô, A još tice kako poje, Ne znaš, majko, ne znaš to!“ »Javor« 1884. HEJ, DA MI JE CAREVATI...
Vidite l’ da potok danas drukče teče, Da je drukča trava, da je drukče cveće? Vidite li tice kako drukče lete Kô da s’ miris cveća sam u venac plete.
Zima hita nemilice, Plaši ljude, goni tice, Po drveću palo inje — Sećajte se sirotinje! Lako j’ onom ko je zgrnô Te jesenske lepe dare, Napunio sve koševe I
knjiga piše) Apostoli s učiteljem Hristom, Vozili se po morskoj pučini; More mirno i glatko mu lice, Nad njim lete tice predvetrice.
Povetarci, uzdisaji — Oni se ne dele; Na susret im lete tice I crne i bele. Na moru ćeš uvek videt’ Dalekih brodova — Isto tako plove nâdi Morem njenih snova.
davno i gledaš, motriš bez prekida) Vidiš, zemlja-mati i prima i daje, Po njivama klâsi zlaćano se sjaje, Čuješ drage tice kroz zelene gaje.
Krakov, Stanislav - KRILA
Aero padao i dalje, samo je sad pad bio blaži, klizav. Postepeno se rep spuštao. Jedan potres zatresao je poplašen tice od platna i žica. Leđa pilotova se u luku.
— Gram, gram, gram... Oblačići se hteli prikačiti na krila aparata. Tice su vijugale, pele se, izmicale. Potom na nebu tišina. Po selu se crnele porušene kuće. Neko je iznosio pobijenu decu.
Uskoro točkići nisu više ništa dodirivali, i dve velike tice lebdele su u zraku. Sve se dole smanjivalo pod njima. Topili se angari i logor.
Rasli su. Dolaze. Veliki stari ”fermani” su bežali preplašeno od dimova i ovih pretećih tica. Bora se okretao. Tice su imale crne krstove na krilima, n neprestano rasle. Što već Sergije ne leti brže?
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
ognja paklenog, Da rađam porod, tako strahotan, Od koga će se, kâ u groznici, Grbavoj zemlji kora ježiti; Otrovne tice, zmije vatrene Koje će, repom hitro šibajuć, Spržiti polja, spalit useve, Otrovnim dahom leta kužiti, Dokle se
Neka joj temelj vihor raznosi, Kao paperak tice nemoćne Što ga je silan orkan dočepô, Da ga u visu nedoglednome Na granu stavi crnog strašila, Gde će ga besi neba
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Od današnjih bojišta, na kojima grmi krupov top i ostraguša, daleko beže i vrani gavrani, kao i sve druge tice, i sve živo, a ostaje samo pustinja, i u njoj samo ova mala, pakosna zverka što se zove — čovek... Išli smo dalje.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Moje lomne grudi porušena crkva, Uvenulo cveće po grobu se njija — Kâ da ga je ljuta otrovala zmija; Pobegle su tice od suva rastinja... Samo još u crkvi mali žižak tinja. Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu?
Samo još u crkvi mali žižak tinja. Kud ćeš, momo, kud ćeš u pustinju ovu? Tice, cveće, sunce drugamo te zovu; Kud ćeš ovom groblju sahranjena nada, Tu je hladno, grozno, kud ćeš tako mlada!
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
A ko tice, zverad hrani, On će s’ brinut da sahrani I teb’, baku ostarelu: Mi dobismo volju smelu, Mila majko, tamo poći; Mog
Bojić, Milutin - PESME
Odjek se mrzne, a noć na me sipa Leptira mrtvih pokidane glave. I dok um slepo po slovima pipa, Ja čekam tice da se snova jave.
Jakšić, Đura - PESME
U noćima smrti strašne Na rame mi tice sleću I zloslutnim grakću glasom: Pakost, zlobu i nesreću — Što zlokobnih Dva’est osam stojim leta, Prezirući,
Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje
Moje tice male, jadni sirotani! Prošli su me davno moji lepi dani — Uvelo je cveće, odbegô me maj; A na duši osta, kô skrhana
Nastasijević, Momčilo - PESME
I uza stamen-stablo vita uz mene loza da prepuzi svoj vek. I tice, krilati stvori, hitro da mi sa grana daljini tvojoj poleću. 4 Blažen u tebi da zanemim.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
U Sarajevu su nekad na božićnim kolačima bile izrađivane tice od testa sa granom od b. (Danica, 7, 1866, 399). Stari Srbi i Srpkinje, kad idu u crkvu, i danas nose kitu b.
, dirne ga tri puta, kaže svojoj bolesti da ide »u g.«, ostavi na g. kolačić »da ga tice (= diše?) pojedu«, pa bez obzira ide kući (ŽSS, 307).
Na Novu godinu valja pojesti u vinogradu glavu od veselice, pa će grožđe dobro roditi (BV, 16, 1901, 97). Da ne bi tice činile g. štete, treba na Bartolovski post pre sunca načiniti u vinogradu strašilo (ZNŽOJS, 18, 83; 19, 210).
u jednoj pripovetki Sigfridovog tipa u donjem svetu nalazi se j. i na njemu gnezdo mitske tice (SE3, 41, № 10, 337). JABUKA ‹Apfel (pіruѕ maluѕ). Jabuka (Sofrić, 108; Šulek)›. J.
Kad se poseje, optrči se oko nje tri puta žmurećki, »da je tice ne vide i ne pojedu« (ZNŽOJS, 7, 1902, 185). Ne sme se potapati mlade nedelje ili u »rasipan« mesec (SEZ, 19, 10; 11).
po postelji bolesnikovoj, te na njemu spava tri noći, i svako jutro ono na kome je spavao prospe se na bunjište, »da ga tice raznesu«. Kad što raste, npr. potkožni čir, pije se tej od k. semena (ZNŽOJS, 11, 266). Puhor od k.
se posipa polaženik (SEZ, 19, 77; ZNŽOJS, 19, 158 id). Kad je branje k., ne bere se sav k., nego se ostavi »za marvu i tice« (SEZ, 17, 19). Tipična žrtva u k.
Kad se k. pobere i poveša da suši, treba pod prvu vešanicu metnuti čavao, pa onda neće nikad dosađivati tice ni miševi (ZNŽOJS, 19, 210). Naročito su važne vradžbine u korist k. prilikom setve.
prilikom setve. Seme se mora okruniti na Fašnik pre sunca, pa onda neće dosađivati tice štetočine (ZNŽOJS, 19, 210).
od kuće); ili se dotura precima na taj način što se daje ljudima ili životinjama u kojima su oni inkarnirani (kokoši; tice; vuk; polaženik). V. o svemu moj članak o panspermiji, GNČ, 41, 1932, 171 id. Precima je, verovatno, namenjena p.
treba ubrojiti u žrtvu dušama — demonima plodnosti: unatrag αμεταστρεπτί ‹=ne obzirući se›) baca se demonima; da su tice i miševi senovite životinje, to je stvar poznata; za srpska verovanja upor. Prilozi, 3, 127 idd; Glas ‹SKA› 77, 27, idd.
Isto tako, za vreme sejanja treba držati iglu u ustima, »pa tice neće dolaziti, jer će videti same igle i poplašiće se« (ZNŽOJS, 19, 210). Ponekad uz sejanje treba psovati (‹v. npr.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Odletele tice u daleke zemlje Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!
mnogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću; Kroz cvetne poljane rajske biserne protiču reke, I rajske, šarene tice na mirne obale sleću. A gospod podviknu tada: ,O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš?
Amor mu pokaza ime, a kaza i ono resto, No ćata podmignu na to! „Batali!“ odmahnu samo, „Mi, kaže, ovakve tice po perju i glasu znamo.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Stada se odmaraju na paši, drvlje i bilje zeleni, tice izleću iz svojih gnezda, a njihova krila slave tebe... Ti si, Sunce, stvorilo godišnja doba, zimsku hladnoću i letnju
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
RANO RANI 50 STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA), KOVAČU 52 JOVAN GRČIĆ MILENKO, NESTAŠNI DEČACI 53 JOVAN GRČIĆ MILENKO, TICE SELICE 54 JOVAN GRČIĆ MILENKO, TEŽAKOVA PESMA U PROLEĆE 55 PETAR DESPOTOVIĆ (ČIKA PERA), VESELOST 57 PODACI O
„Planinska slika“ ona je izražena pojavom „crne zmije“ u planinskom pejzažu), a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje jutro“, „Laste“, „Ljubičice“, „Oblaci“ i dr.
noći silne tame, Oj ti nebo, što no roniš Rosne svoje suze na me, Oj ti goro, što no gajiš Mile pesme, mile tice, Oj livado, što se sjajiš, Puna rose i travice- Dolo, stado, janjci dragi, Vrulo, cveće mirisavo Mili vetre, vetre
VOLIM STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Volim cveće, Volim igru, Volim konja, Volim čigru! Volim tice Lepo poje, Volim polje Zeleno je. Volim šumu, Njene vise, Listala je, Zeleni se.
RANO RANI STEVAN POPOVIĆ (ČIKA STEVA) Probudi se utri oči Iz postelje meke skoči, lastavice mile tice Već cvrkuću letimice. Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove. Prepelica u glas viče Na uranku pućpuriče.
Gleda vazda umiljato, pa im sreću snaži, u proleću – sreće dosta, srećan – ko je traži! TICE SELICE JOVAN GRČIĆ MILENKO Let, let, tičice male! Let, let, let!
VESELOST PETAR DESPOTOVIĆ (ČIKA PERA) Mi smo deca vesela, Na ovome svetu, Vesela je i čela Kad leti po cvetu. I tice su vesele U zelenom gaju, Pa u pesmi i nama Znak veselju daju.
U njegovoj lirici životni optimizam prepliće se sa melanholijom i slutnjom smrti, a motivi su usmereni na svet prirode („Tice u gori“, „Proletnje jutro“, „Laste“, „Ljubičice“, „Oblaci“ i dr.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Videste li mog Srbu posle mature? To je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! Kad progovori, kad zapeva, tice zaćute i slušaju ga... Vidim, uvijate vrat, velite: nije to glavno i najvažnije. I nije. Ali Srba dobro uči!
” Ja mu tako grob kitim: ponesem kotaricu žita i prospem da se tice hrane... Bude i smešno. Grobar — pet kuća je nazid'o za pet sinova, ali mu žao i muka što ja stojim i ne može da
Petrović, Rastko - PESME
I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama plovila je ko brod. I bol, Gospode, i bol! Molitva za Njega, Sunce! Molitva, tim, za mene!
Šantić, Aleksa - PESME
Sanjam li? Il' bi ova java bila? Iz rastvorenih listova i strana Prhnuše lake tice, kô sa grana, I po sobi mi svud razviše krila. Sve se svijetle!... Sve u blijesku stoje!...
1907. OŽIVI MENE, NOĆI... Pozdravljam tebe I tvoju samoću, Tvoj šum i zlatni povratak zvijezda! Kô tice kad ih gone iz gnijezdâ, Ja bježim tebi, jer pokoja hoću.
sve se smeje i veseli, Samo moje srce smejanja ne želi. Mala zvonca zvone, sjaju dole cvetne, Kao u bajkama zbore tice sretne; No taj govor meni nimalo ne godi, Ja svud bedu vidim kud me staza vodi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu od Bogorodice... (Propast carstva srpskoga) Mili bože, čuda golemoga!
To ne bio soko tica siva, veće bio svetitelj Ilija; on ne nosi tice lastavice, veće knjigu Od Bogorodice, — odnese je caru na Kosovo, spušta knjigu caru na koleno, sama knjiga caru
gođe jedan tecijaše; još ostade Boško Jugoviću, krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke, kao soko tice golubove. Đe ogreznu krvca do koljena, Tu pogibe Banović Strahinja.
krvca konju do strmašca i junaku do svil'na pojasa, — po njoj plove konji i junaci: konj do konja, junak do junaka, a mi tice doletismo gladne, doletismo i gladne i žedne, ljuckoga se naranismo mesa i krvi se ljucke napojismo, a moja se krila
jelove grane kad obasja od petnaest dana; oko glave pera i čelenke, devet pera, dvan’est čelenaka, a trin’esto noja tice krilo, pa se krilo na čekrk okreće, te kazuje koji vjetar luše; a putalj ga glavom zaklonio; neobičan junak pogledati.
petnaest dana kad obasja kroz jelove grane; oko glave perje i čelenke, devet pera, dvan’est čelenaka, a trin’esto noja tice krilo, pa se krilo na čekrk okreće, te kazuje koji vjetar puše; a putalj ga glavom zaklonio, neobičan junak pogledati;
“ U to doba ban iz lova dođe, i donese dvije utve tice, dvije tice utve zlatokrile, pa dozivlje Kumriju robinju: „O Kumrija, moja robinjice, donesi mi dva dejaka sina — da im
“ U to doba ban iz lova dođe, i donese dvije utve tice, dvije tice utve zlatokrile, pa dozivlje Kumriju robinju: „O Kumrija, moja robinjice, donesi mi dva dejaka sina — da im dadem dvije
utve zlatokrile, pa dozivlje Kumriju robinju: „O Kumrija, moja robinjice, donesi mi dva dejaka sina — da im dadem dvije tice utve, nek se đeca njima zabavljaju“. Kumrija mu s vriskom odgovara da ne ima đece ni jednoga.
Al’ besjede dvije tice vrane: „O gospođo, Krsmanova ljubo, radi bismo dobre kazat glase, ne možemo, već kakono jeste.
Kaž’te mene kad će Kulin doći? Kad će doći, da se njemu nadam?“ Al’ besjede dvije tice vrane: „Oj gospođo, Kulinova ljubo, radi bismo dobre kazat glase, ne možemo, već kakono jeste.