Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Ali kome, brate dragi, kome da se pošalje? Malko je pošutio. Slijepe oči poigravale su uprte u treperenje topoline krošnje pred prozorom. Sluzavo zamućene navlake na zjenama ljeskale su se odsjajima nestvarnih daljina.
— Neka se pošalje tamo, preko mora... u Stari kraj!... Ostao sam i ja neko vrijeme bez odgovora, zagledan u ljeskanje topoline krošnje. — Pa dobro! Kad hoćeš, pišimo! — i uzeo sam pero u ruke. — Neka mu bude! Neka mu bude, kad ga to zabavlja!