Radičević, Branko - PESME
De je tebe ona Srbadija Pred kojome drkta Turadija, De ognjani onizi sinovi, De su tvoji sivi sokolovi? Ovi ovde noga uštapljeni, A po vratu teško uvijeni, A na
sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto pade — kliknu Srbadija, A uzdahnu listom Turadija, Zadrhtaše jadni na sve strane, Ponajviše Arslan Sulejmane, Obamre mu srce u nedrima, Ali okle, kad ga i ne ima,
„Amo za mnom“, povika Mileta, Razbi braću Turadija kleta!“ To izusti, pa konjica pusti, Za njim naže onaj Bajko pusti, A za Bajkom Srpčići ostali.
Oh, da vidiš turske velje jade, Kada njima serašćeru pade! Uzdrma se Turadija cela, Srce strava pokosi im vela, Pa kud kamo ne bi razmicanja, Niti traže staza ni putanja, Veće grebu kano i
Seče junak, Turadija pada, Al' i Bajku eto grdni jada: Puče, brate, jedna puška vela, Pogodi mu vranca posred čela, Za njom puče opet