Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
sinovac Stanojev, koji nije ni 20 godina imao, kako vidi to, utrči u vajat, uzme kneževu šišanu, i poviče: „Nećeš, Turčine, ni tvoje glave odneti, a kamoli kneževe!” opali i pokraj Stanoja obali Turčina, pogodivši ga posred kotlaca.
Sad novski kapetan otrča na hatu k njima; od naši̓ iziđe Kedić i Cincar Janko pred njega; poviču: „Ne idi, Turčine bliže, kad nismo veru u̓vatili”. — Onda kapetan uze vezen jagluk, baci Janku u ruke: „Eto vira!
U tom teranju sustignu jednog starca, salete i poviču: „Predaj se, predaj se, Turčine, ne gini ludo”. A Turčin poviče: „Kome da se predam, koje vam je starešina?
(koji se tuna nablizo trefio); i Janko dotrči sa zapetim pištoljem u ruci, natrči na Turčina i sam poviče: „Predaj se, Turčine, baci oružje; ja sam Janko Kalić.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Kad sam bio prema Ivanovoj kući, smotrim Stanka Aleksinog gde izide iz starog Ivanovog vajata. — Umukni, Turčine! — ciknu Aleksa i polete na nj, ali ga ljudi zadržaše. — Čekaj, Aleksa brate, da ispričam šta sam video!
On je video lica kako se smeškaju, kao da bi hteli reći: „Uzalud muka, Turčine!...” I to ga toliko naljuti da skoči kao oparen sa divana i stade tumarati po odaji... Gnev prekipeo.
a njemu niko da bi reči, a džaba ti vode... Čudno li čovek žudi za onim čega nema! Ali on steže srce. — Nećeš, Turčine!... Nećeš mi rečce izmamiti!... Ta kvasiću grlo svojom rođenom pljuvačkom, a neću ti reči kazati!...
Onda se naže nada nj. — Je li, Turčine, gde mi je otac? Zaškripa nešto u grudima Kruškinim. On zausti da rekne, ali ne može. Stanko zamanu nožem.
U mlađega pogovora nema. Hajduci se okupiše oko hrambaše sve po redu i po starešinstvu. Zeka ih privede. — Turčine! — reče harambaša. — Ti si ovde pred sudom osvetnika... Mi znamo tvoja dela. Ti si postavljen za starešinu u Crnoj Bari?
Deva je govorio rečito, otvoreno. Hajduci zinuli od čuda, zaprepastili se!... — Tako je, Turčine! — završavao je Deva svoju optužbu. — Tako je! I hoćeš li da znaš ko ti je omeo sve tvoje namere?... Ja, Turčine!
— završavao je Deva svoju optužbu. — Tako je! I hoćeš li da znaš ko ti je omeo sve tvoje namere?... Ja, Turčine! Ja i onaj pop, koji je kao orao lebdeo nad Crnom Barom i nije dao ljudma da padnu u tvoje zamke!...
Marinko se koprcnu dva-triput, oči mu iskočiše, a jezik ispade iz usta. Stanko pogleda Krušku. — Jesi video, Turčine? Ali Kruška ni da bi reči. — E, sad je na tebe red. Pravo je da tvoj Maša vidi šta će i s tobom biti!
Očima zakrvavio, pa uprštio u šanac. — Šta je, Turčine? Zar si se nanosio glave? — Ovamo, babo!... Na majdan!... Ni konja nisam dojahao nego pođoh pješice!
Junačko srce Zavrzanovo ne može otrpeti, nego skoči na bedem šarampova, pogleda dole, pa viknu: — O Turčine! — Šta je? — odazva se Mujaga. — Jesi se pozdravio sa svojima? — Što? — Više te kada neće videti.
U taj par stvori se Stanko pred njim. Preseče ga okom i prikova za mesto, zagrmivši da odjeknu onom poljanom: — Stoj, Turčine!... Morao je biti strašan pogled Stankov kad je onako zbunio Mujagu... U prvi mah ne umede reči reći.
Radičević, Branko - PESME
, Ukraj mene Srba nijednoga, Sve prsnulo a od jada moga, Već priskoči prokleti Turčine, Već zamahnu da mi glavu skine, Već pomislih: zbogom, beli dane! Al' sva sreća ne hte da me mane.
Opet manu prokleti Turčine, Da mi glavu sa ramena skine; Već pomisli: tužan, nema ništa! — Kad mi zrno kraj uva propišta, Te udari Turčina
Tri Srpčića posekao bela, Tisnuo im dušicu iz tela, Do Milete dok zgradio puta, Na nj napao kao guja luta. Hej Turčine, kud si se nagnao? Ta već te je đavo potkovao! Manu mačem vojvoda Mileta, Dočekao Neten-bega kleta.
Ta već te je đavo potkovao! Manu mačem vojvoda Mileta, Dočekao Neten-bega kleta. Oj Turčine, loše si srećice, Ispade ti sablja iz desnice!
Zaboravi tu desnicu čilu, Bedeviju obrte pretilu, Pleći dade i pobeći ćaše, Al' Mileta 'vako dozivaše: „Stan', Turčine, a tako ti Boga, Ta jedan će samo na jednoga!“ Ali Turčin glave ne obraća, Već se polja unapredak laća.
konjic na zemljicu pade, Al' Mileta pasti se ne dade, Nogom lakom dovati poljanu, A dokopa tu pustu šešanu: „Oj, Turčine, sam si se prokleo, U srce si ljuto me ujeo!
Ama, brate, vojske je premalo, A i njima srca je nestalo. Oj Turčine, papke u ledinu, De ćeš silnom odolet Srbinu! Beži, beži, kom je mila glava, Nije glava kâ zelena trava; Travu
otkud se ne nada: Iza svake stene na nj se puši, Ne da puška pušci da izduši; Još što čine ti srbinjski noži, Oj Turčine, u zloj li si koži! „Jako juriš!...“ Plači, turska majko!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Turčin i Ciganin jedva dočekaju, te povale raju, te mu otresu obilatno degeneka. Te opet spahija: — A ti, Turčine, prava vjero, pravo bi bilo da si ti bolji od ove dvojice, jer ti znaš što u ćitapu zapovijeda naš svetac Muhamed, da
Pa onda otide svojim volovima i počne opet orati. A Ero onda skoči, pa preko ćuprije: — Ej, Turčine, gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele, on tebe prejaha dvaput preko ćuprije.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— A okle ti znaš? — Viđeo je moj otac đe jede popov đak. — Odakle si? — Odakle mi je i žena. — O Turčine, za nevolju kume! — A ti, Vlaše, silom pobratime! — ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ pa onda otide svojim volovima i počne opet orati; a Ero onda skoči, pa preko ćuprije: „Ej Turčine! gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaa dvaput preko ćuprije.“ VIII.
tu, kad nemaš čim da platiš,“ pa onda otide svojim volovima i počne opet orati; a Ero onda skoči pa preko ćuprije: „Ej Turčine! gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele on tebe prejaha dvaput preko ćuprije.“ 31. ERO I KADIJA.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne mogući
Ćosić, Dobrica - KORENI
Od takvih kao što si ti ne bi ni na đubretu klijalo! Pa me sada biješ i mučiš, Turčine. A u šta će meni da prođe noć! Spavaš i hrčeš, hrčeš....
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Raja, pošto ču i poznade koji je Turčin, odgovori mu: — Valaj ti, Turčine, moj aga, ne vjerujem da me od srca blagosivaš.
A Ero onda skoči pa preko ćuprije: — Ej, Turčine, gledaj kako i tvoj šaronja ima pamet, a Ero je nema! Ele, on tebe prejaha dvaput preko ćuprije!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Ne dam je paši, ču li, Turčine!... ISAK (Ćerimu): Dobro bi bilo da pribeležiš! Jer tupa pamet mozga labavog Jedva će petu za dan tubiti, A za dva
Jakšić, Đura - JELISAVETA
SVI: Živeo dužd! Živeo knez sa kneginjom! PRVI SERDAR: I u sanu sam pušku spominjô... DRUGI SERDAR: Hajd’ sad, Turčine! Hodi, skotino! TREĆI SERDAR: Dođi, da čuješ jeku planina! ČETVRTI SERDAR: Da poznaš decu naših krajina!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
On sjâ i stade ko ukočen, onijemio od strâ. — Bacaj sve što imaš od oružlja uza se još! Pobaca sve. — Uzjaši, Turčine! — vičem ja i uvijek držim naperen štuc — nije štuc već majku svoju.
Pobaca sve. — Uzjaši, Turčine! — vičem ja i uvijek držim naperen štuc — nije štuc već majku svoju. Sjaši, Turčine; uzjaši, Turčine, balijo; uzjaši, jope', balijo! Sjaši, Asane; uzjaši jope', Asane! Sjaši, beže; uzjaši, jope', beže?
— Uzjaši, Turčine! — vičem ja i uvijek držim naperen štuc — nije štuc već majku svoju. Sjaši, Turčine; uzjaši, Turčine, balijo; uzjaši, jope', balijo! Sjaši, Asane; uzjaši jope', Asane! Sjaši, beže; uzjaši, jope', beže?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
A besedi Kraljeviću Marko: „Ostan' me se, Turčine prokleti! Mene nije do streljanja tvoga, već evo me teška bolest našla, teška bolest srdobolja ljuta, ni konja se držati ne
Besedi mu Kraljeviću Marko: „Ja, Turčine, ja sam dobar junak, ali ti si od mene stariji, jer je vaše gospodstvo i carstvo, tvoj je mejdan stariji od moga, jer
od mene stariji, jer je vaše gospodstvo i carstvo, tvoj je mejdan stariji od moga, jer si mene na mejdan zazvao: već, Turčine, ajde meći strele!
Na čast tebe moji beli dvori i kaduna moja verna ljuba, tek me nemoj, brate, obesiti!“ A besedi Kraljeviću Marko: „O Turčine, živ' te bog ubio! Bud me bratiš, što mi ženu daješ!
Al’ besedi Senkoviću Ivo: „O Turčine, ago od Ribnika, nisam došô da ti se predajem, već sam došô da se ogledamo i junački mejdan podelimo; već na mejdan,
“ Al’ besedi Senkoviću Iva: „O Turčine, ago od Ribnika, ja sam moga zamorio doru iz daleke zemlje putujući, pa ne mogu doru zaigrati, već ti oću stati na
Robom ikad, a grobom nikada“. Ciči Ivan kâ i zmija ljuta: „O Turčine, ago od Ribnika, živ se tebi ja predati neću! Ako si me s konjem rastavio, sa sabljom me rastavio nisi; evo sablje
JANKO OD KOTARA I MUJIN ALIL Knjigu piše od Kotara Janko, te je šalje u kršnu Kladušu, a na ruke Mujinu Alilu: „O Turčine, dijete Alile, tebe vale po kršnoj Kladuši, mene vale po ravnu Kotaru, no mi dođi na megdan junački, da vidimo ko je
“ Kad Mariji taka knjiga dođe, onu gleda, namah drugu piše, te ju šalje Kuni Hasan-agi: „O Turčine, Kuno Hasan-ago, Vlahinja sam, prilika ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u
“ Kad Mariji i ta knjiga dođe, knjigu gleda, odmah drugu piše, pak je šalje Šarac-Mahmut-agi: „O Turčine, Šarac-Mahmut-aga, Vlahinja sam, prilika ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena
“ Kad Marija i tu knjigu primi, nju mi gleda, namah drugu piše, ovako je njemu govorila: „O Turčine, Kuduz-Del-Alijo, Vlahinja sam, prilika ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena
Tu tamnova tri godine dana. Kad hajduku muka odoljela, on dozivlje Bojičić-Alila: „Oj Turčine, Bojičić-Alile, nu daj mene list knjige bijele i kalema, čim se knjige pišu, e ću pisat jednu sitnu knjigu — da je pošljem