Upotreba reči uvek u književnim delima

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Govori svakad »važno« i rasteže reči, udarajući na nekim slogovima jače glasom. Uvek gleda čitav korak iznad čoveka s kojim se razgovara. Drugi malo sniži.

— Nemaj ti brige, gazda-Rako — uverava ga Sima. — Kako bih ja to kazao?... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo!

— Kako bih ja to kazao?... Ti znaš da smo mi uvek... Eto tako, bogami, uvek kao komšije... Kud bih ja to kazao?... Ako smo se i sporečkali... ljudi smo! bogami, gazda-Rako, ne brini se ti!

A tako isto i Đura i Spasoje. Gazda Raka utekao u kačaru na tavan, pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio ženskinja.

Na njemu je najnovija uniforma od sve uniformisane vladimiračke gospode. Za njim na tri koraka uvek ide jedan dugačak pandur s pištoljima i jataganima za pojasom, a o pojasu mu visi čitav vašar od tobolaca, polasaka,

Eto, na primer, kakav beše onaj Sima Simeunović pred Jakovom. Kancelarija mu uvek zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se u leto izuvao u kancelariji i držao na polici među aktima

zagojaćena, neprovetrena, zaudara na ona akta; osim što se u leto izuvao u kancelariji i držao na polici među aktima uvek bocu surutke, što je »pio od grudi«... Ele, prosto si jedva čekao da čas iziđeš na čist vazduh. A ovaj kapetan jok!

On je često pohodio sela, ali se uvek dešavalo da Vučevicu obiđe; nije mu bilo po zgodi da svrati i u nju. 3atim je nastala dobra čast.

pominjati ni pop-Peru, onog što u najvećem trku na konju može da nosi punu okanicu vina na glavi a da ne upusti, i što uvek vodi sa sobom jednu crnu kerinu, pa jedanput zaključa je posle večernje u crkvu: svu noć je nesrećna kerina vijala po

Imao je još i tu osobinu da veruje u snove, vradžbine, čini i predskazivanje, rašta je uvek kad se probudi čitao »Sanovnik«; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže, da se umiljava oko vlasti i da joj u

Što god isplati — sve se kao za pakost podesi ili 25 rpoša, ili 25 dukata, ili 25 čaša piva... Tek uvek taj zloslutni broj, to 25!

— To nije zbog plaćanja, pego kako se to trefilo uvek dvadeset pet!? — poče Mojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu: — Ama juče bio prsten

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Stojo, sestro!... Je li bolje? — pita Stankova majka uvek kad Stoja ranu odavije. — Bolje je — veli Stoja ozbiljno. — Mlada krv, zdravo meso...

Dučić, Jovan - PESME

Senka je tvoja dan što zari, A ja te tragam u čas svaki: O bože uvek nejednaki, I drukčiji u svakoj stvari! Hoćeš da saznam duhom holim Sve zamke putem zlim i pravim, Izdajstvo druga

Ima i na tlu očajnome Uvek kap Božja koja kapi, I krvožedni krik Salome, I jedan prorok koji vapi. Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce

PUTNIK Ja sam taj putnik što je krenuo U prediskonsko prvo svitanje, Za putem uvek put promenuo Međ zvezdama kroz večno skitanje.

U smrt i život, tren i trajanje, Iz oblika u oblik hodeći, Večiti pokret kad i stajanje, I uvek nov u novoj odeći. U oluj sunca i u mrakove, Kao Reč čista nekad bačena, Svih praoblika noseć znakove: S kraja do

HIMERA Pamtim te pute kud sam jedrio Morima što su večno zračila; Čiji se vidik uvek vedrio, A slutnja nikad ne pomračila.

DUŠA I NOĆ DUŠA Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo: Izgubljena sreća još je uvek sreća! I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo.

SAPUTNICI Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo Sve za svojim putem! Ali zaman muke: Na raskršću svakom uvek sam se sreo S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan, U ljubavi samo ti ćeš jasno znati: Kako malo treba da se bude sretan, I sto puta manje da se večno pati.

Napred! Ali kuda, i kamo, i zašto? I zar uvek isto, i sve tako večno? Pa kako to ipak boli neizlečno Kad svrši snevanje, i prazno, i tašto...

Ja ne imah nikad ni minute neme, Da pitam kud ode uzdah što odleće: Toliko je uvek bilo kratko vreme Između dve suze i izmeđ dve sreće.

Mi smo svoju suzu krili u tom času, Onu suzu čednu, svetu, neumrlu: No ona se svagda javljala u grlu, I uvek se tužno rasula u glasu. RAPSODIJA Da mi je da ljubim kao nekad prije — Bez nade i sreće; vaj!

I da moja misô nikad ne zaluta U tom svome času svečanu i retku, Uvek svetu vatru noseć celog puta, Veliku i svetlu, kao u začetku.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj

Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj želji

želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno onda je bilo uvek i — dobro!

“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo, sedi ti!

“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo, sedi ti!

“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave. Ali je uvek, kad god je govor o mojoj ženidbi, uzimala tako neki značajan, tajanstven i svečan izraz, kao da je govorila o tome

Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Priča se uvek morala svršiti „moralom“ koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos.

Često je se smejao tako slatko i kuražno, da sam ja uvek plašljivo pogledao na nju. A ona je bila — zatvorena knjiga! Ja sam svaki čas pokušavao da kroz dim od duvana pročitam

Raziđe se dim u sobi. Neka davno neviđena svetlost sinu, i sve zamirisa nadom i pouzdanjem. Valjalo je hitati. Ja sam uvek razumevao svoju mater, pa i sad sam razumeo da treba sad, i to odmah, kidati: — Da ih zovnem? — i ja poskočih vratima.

Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš — beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu.

Nije to da rekneš da je on, ne daj bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje.

— Znam, znam, — reče kapetan; — ali šta je on u vojsci? — U vojsci? Pešak! Jest pešak! Ja uvek kažem: ti brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući to. Posle, ono kad grune — milina čoveku čuti!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Od to doba vele da su mu dali nadimak Pop Kesa, pa ga i danas još uvek tako zovu kad on nije tu, iako je on davno i davno drugi čovek.

notaroš drži trafiku, a to je jedna ženska prilika šira neg duža, pa se gornja polovina digne, a u donjoj stoji duvan, i uvek je vlažan. A tek popovi kako su bili ugojeni!

! — veli ljutito pop-Ćirinica i briše usnene uglove. Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala la je začudo uvek srećan taj gospodin Spira. Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav.

Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala la je začudo uvek srećan taj gospodin Spira. Uvek se izvuče iz malera, pa da je ne znam kakav.

— cifra se gospoja Sida. — Ne, ne, bez šale vam kažem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug.

— Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda. Eto, tako se razgovaraju dve popadije.

— Oho! — čudi se pop Spira. — Kol’ko to izbi? — Sedamnaest, ali to je upravo dvanaest... Morate uvek pet opcigovati, — veli pop Ćira, — pa onda je taman tačno toliko sati. — Pa pre ste opcigivali četir?

!! — čudi se gospođa Persa, pa se stade smejati i ugasi sveću. — Pogledam ujutru sanovnik (gospoja Sida je uvek krišom od pope metala u veče sanovnik pod jastuk), a ono i za »kuglanje« i za »sluge i sluškinje« stoji jedno isto,

treba, taj se samo potrudi i nađe ga, dozove ga kući, pa hartiju i bokal vina pred njega, a već pero i mastilo nosio je uvek on sam sa sobom.

ga do gore, a oko vrata obavijao dva do triput šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek potkresavao i doterivao, — a kako da jedva ne čekaju ovoga novoga učitelja za koga su već pričali, koji su ga videli,

koju je držao Arkadija crkvenjak, a drugu je pevnicu držao stari učitelj s kim se Arkadija natpévao i naravno da ga je uvek nàtpevao, jer stari učitelj je nekada vrlo lepo pevao, ali sad mu mnogo smeta starost.

je i izvestio ih jedan deran koji je povazdan u porti, pomaže Arkadiji, zvoni i piri u kadionicu i za to dobije uvek pola poskurice, a poslao ga je Arkadija da javi. Znali su, dakle, da je putnik došao, ali mu se, naravno, nisu nadali.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Ma da je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta: žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i

A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.

stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.

A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima, i sumanutima kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu.

Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadošao.

I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i čisto sa nekim uživanjem tražio te koji su se zavlačili po grobovima da ih otuda izvlači, goni i

A naročito kad je nasmejana te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana.

A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka razpucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre... Bila je toliko čista, primamljiva da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze.

Taj nije prosio više nego što mu je trebalo a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom.

Prigrćujući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži.

— To je baš što je najgore. Lupm i pijanac je prve klase; često u kavani na bilijaru spava. Dalje — keca voli, al' uvek gubi, jer je klopav kad igra. — Dakle, na taj način je zlo?

— Znate, ja sam Srpkinja, al’ neću da sam prosta, nego gebildet Srpkinja. — Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati? Samo da mi budete žena, kakva biste bili Srpkinja! — Ala ste vrag!

— Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem. — Ja mislim da ste vi u našoj kući uvek rado primljeni. — Sad vidim. — Mislim da se nećete kajati što ste k nama došli. — Tako bi’ i sam želeo.

Gospođa Makra ga je uvek, kad god je došao k njoj, vrlo ugostila i za njegovu ljubav i druge goste pozivala. Gospođa Makra Mračevićka bila je

No, ništa, volim i tako da izgledam: hvala bogu, zdrav sam, ne bih se još menjao ma s kakvim momkom! — E, ta vi ste uvek zdrav čovek bili, samo nemojte se toliko hvaliti, jer ako vas čuju, mogu vas ureći. — Ala ste baš đavo, gospođa-Makro!

Znaš da sam ja uvek za vospitanje i karakter davala. Oh, dođi mi, dođi, jer će se inače moj život prekratiti . . . Ostajem tvoja do groba

Frajla Varvara je negda lepa devojka bila, ali je mnogo izbirala. Mati joj je uvek govorila: „Izbiraj, sine moj, ti si jedinica, a imaš miraza dosta, možeš se udati kad god hoćeš“.

nije nov, ali je lep, od orahovine; na ormanima šolje poređane; kreveti lepo namešteni; u sobi hladak, jer su firange uvek spuštene, pa nijedne muve nema. Baš je nedelja, posle podne oko tri sata; sobe i kujna su u redu.

hteo tešku parnicu da dobije, išao je Rogoziću na svetovanje, i to i sa strane, i u reč njegovu svako se pouzdati mogao, uvek je kraj pogodio. Pokraj toga bio je marljiv, te je zasluživao lep novac i mogao voditi lepu kuću.

I pite su bile jednake, jer u Rogozića porodici pravile su se uvek baklave od pedeset jufki. Na takav blagdan simidžija ima mnogo posla.

Ćirković me nije nikad uvredio, a naposletku ne mogu se potužiti ni na Alku. Spram mene bila je bar uvek šarmantna. — Ćutite, Milivoje. Vas ženira da podignete proces za me protiv Alke. Znam zašto, al’ to baš nije lepo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Nesposobna je ona za svakidašnju, sistematsku borbu, eto u tome je stvar, ali spremna je uvek i gotova za trenutnu žrtvu. Jest, cela je to celcata, istina i sav je ovaj naš čovek ovde dole u tome.

mnoge ljude čija me je bistra i sveža razboritost, jedna divna jasnoća inteligencije prosto zgranjavala; ljude koji su uvek znali šta hoće i kod kojih me je naročito čudio onaj uvek fini, tanak i dosledan red misli, ma o čemu pokrenuo da s

divna jasnoća inteligencije prosto zgranjavala; ljude koji su uvek znali šta hoće i kod kojih me je naročito čudio onaj uvek fini, tanak i dosledan red misli, ma o čemu pokrenuo da s njima govorim.

Brdo, čas Parcanski Visovi, čas Vrapče Brdo i šta ti ja znam i ništa od svega ne razumem jasno, nego vidim da bolujem uvek jednu istu bolest nesretne, večite i kobne nejasnosti...

avet neka, stoji ona dužnost i stoji ona čast i opominje; i to je nešto strašno važno, krupno i značajno, ta čast, i uvek ranije stajalo je to ispred života.

Kao zmija vijem se po čaršavu, podižem glavu, široko otvaram oči, ispružam se, grčim trzam, tražim uvek tvoj žarki, tvoj rajski poljubac. Gde si, mili moj, o gde si? Glava klone i tako drhćem i plačem, gušim se, tonem negde.

Ne misli da si daleko! Ti si u meni, uvek tu, unutra u mojoj duši; i ko iščupa tvoj život ubio je i mene. To znaj; to dobro znaj, i čuvaj se!

mnogo puta, on je bio potpuno ubeđen: da se baš tačno tako stvar desila, a to, u ostalom niko nije video i tako će to uvek ostati da se priča. Srušena crkva u B.

I kad rana stane da zarašćuje on je, krijući, polije malo sirćetom te ona onako nagrizena i razjedena uvek ostaje sveža i otvorena i čak gore s njom stoji nego u početku.

Ja znam puno oficira što tako rade, ali ja, veruj mi nikad. ja se gadim. Uvek, u sred borbe, mislim samo na tebe. I ja ne znam od kud to, ali tada, usred okršaja, stojiš ti preda mnom u onoj

I ja ne znam od kud to, ali tada, usred okršaja, stojiš ti preda mnom u onoj tvojoj beloj svilenoj bluzi, koju sam te uvek molio da obučeš.

Jest, uvek ti stojiš u onoj tvojoj beloj svilenoj bluzi i usred dima i tako će biti kad se budem vratio. A tamo svi znaju da sam

Afrika

Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko. Čekamo da se najpre pojave „dojke“ Dakara, što su dva pupčasta brega iznad same varoši.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Džinovsko cveće. Ja, koji još ne razlikujem kulturno od divljeg tropskog bilja, imam utisak da se još uvek nalazim usred prašume. Vuije i vođ gledaju jedan po jedan plod, započinjući stručne diskusije.

Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još uvek topao, a voda samo neznatno svežija.

„To je takođe udešeno; jaja su mućkovi. Trebalo je da probate, da li tonu ili ne u vodu. Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a

To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli kad se govori o crnačkoj umetnosti. Kod njega je nađen najveći broj maski od tamnoga, teškoga drveta.

Baule još uvek izrađuju jedinstvene stvari; ali, otkako je tražnja belaca za njine stvari vrlo velika, oni svoju rutinu primenjuju na

Naš dolazak za njih je neverovatan događaj, koji im pruža prilike za redak i skupoceni provod; prvo šetnja, uvek istim poljima ali u novom društvu, a potom bridž. Ja ću biti strašan četvrti partner, nemoguć, i to ih unapred žalosti.

zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju

Zavgele je inače još uvek jedno od najživopisnijih gnezda: suludih veštica, fetišera, ljudi–pantera i antropofaga gnezdo spušteno međ visoke

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Ali koja je asna kad neće ni žice da kupi, pa tako moraš uvek poslednja da ostaneš u društvu. KATICA: Ja sam baš nesrećna na ovom svetu!

Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda boja. To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni.

To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni. Usta uvek tako drži kao da bi se smejati hotela, premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se.

Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena. Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu.

Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči. Glavu malko više, jošt više, vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek malo gore izvijena. Sad, ako oćeš koga da poglediš, a ti tako gledaj da ti oči k nosu idu.

S otim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne zna jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izdaju; a treće, celoj personi osobito odlikuju. KATICA (donese ogledalo i proba): Je li ovako?

JUCA: Što ćeš govoriti? Početak razgovora neka ti je uvek o balu, muziki, teatru; ako nema toga, a ti počni o vremenu, o aljini, kako su ti tesne cipele, pak eto ti razgovora!

JUCA: Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile? Kad se smeješ, tako nameštaj usne da ti se uvek zubi vide. Što god čuješ, nemoj se čuditi; zašto, ako je dobro, moraš napred znati; ako je zlo, ne treba da razumeš.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

To je da se babe lakše isplaču. Ljudi se množe kao i miševi, i golubovi, kojih uvek ima. Ako je Harah baš rešio da te podunavske pukove kasira, mogao je to da svrši odmah posle rata, a ne sada.

Vidim, eno tamo, levo, groblja. A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.

Nije pravo da ove ljude, ni krive ni dužne, terate sa njihovih ognjišta. Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.

“ To bi dabogme izazvalo, uvek ponova, vrisku i ciku stidljivih žena, a njegov brat, Petar, pocrveneo bi. Đurđe je to i hteo, u svojoj obesti.

je to crnomanjasta, mlada žena, istih godina kao i njena jetrva, ali već pete godine u braku, udata sa sedamnaest, još uvek luda za mužem. Njeni crni kurjuci padali su joj ispod kolena, a imala je neku bujnu, crnu, kosu, koja je mirisala.

Ja sam za to da se ide. Takva sam. Kud put vodi sa mnom, pitaš? Kud hoćeš!“ Đurđe je sve više mahao rukom, kao uvek kad bi njegova žena počela pre njega. Znao je da to, posle, ne može da se izmeni.

Odmicala su, i igra konjskih nogu i kopita, i igra točkova, brza, uvek ista, bila je sve dalja. Posle su se izgubila u oblaku prašine, između dva reda jablanova.

A što se tiče ušoravanja Mahale, kućerci u njoj bili su, još uvek, raštrkani, ispod bagrenja, ili na gomili. Ili kao u zasedi, ili kao pečurke u šumama.

Ona se nadala da će život sa tim stasitim oficirom biti kao neka bajka, da će uvek imati lepih haljina, da će igrati na balovima, a da će biti i udvarača. Tako je to i bilo, isprva.

Sve što se zbilo, između njega i njegove žene, Trifunu se još uvek činilo neka luda, neshvatljiva, ali obična, svađa u braku. A koja će proći, kao što prolazi, u letnoj noći, nepogoda.

Uskoro će nama bolje biti. Međutim, kao što je to uvek bilo – i kao što će to uvek biti – ljudi su se bunili protiv nasilja, i nepravdi, pa ih je bilo i takvih, u Budimu, koji

Uskoro će nama bolje biti. Međutim, kao što je to uvek bilo – i kao što će to uvek biti – ljudi su se bunili protiv nasilja, i nepravdi, pa ih je bilo i takvih, u Budimu, koji su bili voljni da pomognu

Teodosije - ŽITIJA

Roditelji, pak, njegovi, ocećajyći natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gdedahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom.

A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga.

Čistim i mirisnim vazduhom napajani, bezbrižnošću uvek uveseljavani, rekao bih, žudnjom za Bogom uzdizani visoko sa zemlje, mnogo bogatijim od bogatih smatrali su se.

Uz to je mrznuo od zime i zadovoljavao se samo hudom vlasenicom. Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena.

I opet te proslavljamo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova, amin!“ Proroštva dar na mužu vidim, i njegov dar od Boga hvalim, a smelost njegova i vera u Boga

ove dođu, i ova čudesa došavši kući objaviće istočnima, i Bog, slavljen od sviju jednoglasno u svetim savetima svojim, uvek slavljen slaveći se.

beskonačNu dobrotu koja biva među njima, naučen od nas uzašlje slavu tebi čovekoljupcu, sa Ocem i sa Cvetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova!

štaviše ukrašavajte život strahom I trepetom, I nemojte vršiti vojničku službu bez pravde, već pomišljajte da je Bog uvek s nama; i ako tvorimo što dobro ili lukavo, sve se nago i poznato pred njim nalazi, jer se ništa od naših sramnih i

Ne trpeći da uvek ranjava srce svoje ljubavlju prema ovom, dobro uredivši sve po činu u manastiru i pravilo crkvenoga ustava i inočkoga

čuju, Stefan samodržac uzevši reč reče: — Diviti se treba vaistinu divnome Bogu i svetima njegovim, i sa strahom ga uvek slaviti i hvaliti dostojno, ali i svetima njegovim čuditi se i njih proslavljati korisno, jer delima i dobrodeteljima,

A Bog, koji uvek proslavlja svete svoje koje je sebi izabrao, i ove svoje ugodnike tada kao i uvek proslavljaše. Jer u koje god vreme

A Bog, koji uvek proslavlja svete svoje koje je sebi izabrao, i ove svoje ugodnike tada kao i uvek proslavljaše. Jer u koje god vreme sveti svršavaše svete službe u crkvi gde beše grob prepodobnoga opa njegova svetoga

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

sprečiti, čak i u toku vekova, razviće stvaralačkih osobina jednog naroda, a još više jednog malog naroda koji je bio uvek podeljen između više država.

U dinarskim zemljama pleme je bilo ratnička zajednica, dok je zadruga uvek bila zajednica stvorena pre za mir, porodična ustanova i ekonomska grupa.

Ona se pokazuje u svim prilikama u životu, naročito u materijalnom životu. Samohrana žena sa decom uvek se pomaže u teškim poljskim i drugim radovima.

Naprotiv, Bugari ne pamte svoje pretke, nemaju slave i prezivaju se samo po ocu. Ali, osim srdačne i uvek žive veze sa svojim porodičnim precima, čovek dinarskog tipa se oseća duboko vezan za svoje nacionalne pretke: smatra

je izvršeno prirodno odabiranje junačkih tipova od Miloša Obilića do bezbrojnih bezimenih junaka u godinama 1912—1918. Uvek je među njima bilo velikih vojničkih talenata, od Karađorđa do najnovijih. Energični i impulsivni.

usled toga što se po celoj zemlji raznese neverovatan glas da je on nekim čudom najedanput progledao (misli se da je uvek pomalo video i da je to krio za života kralja Milutina, koji ga je gonio). Drugi primer: 1584. godine nađe kosti Sv.

Često idu dva i dva zagrljeni. Kad se zaustave da obeduju uvek jedu zajedno. Čutura sa šljivovicom ili vinom ide od jednoga drugome.

Sela su razbijenog tipa. Mestimice, u proplancima između četinarskih šuma, nailazi se na kuće skoro uvek drvene, koje su jako udaljene jedna od druge. Svaka kuća je opkoljena drvenim zgradama.

Najviše pada u oči izdvojenost porodica i kuća po iskrčenom zemljištu. Najbliži sused je skoro uvek na drugom vrhu. Ova osamljenost, još potpunija zimi (a zima je ovde duža nego u Šumadiji) i za vreme nepogoda, utiče na

Starovlasi lako shvataju ono što je bitno u nekom pitanju, ali ne ulaze uvek u pojedinosti i ne predviđaju posledice.

Junaci koji su se istakli čojstvom imali su kroz sva vremena uticaja na svoje saplemenike, i uvek su između njih birane plemenske i bratstveničke starešine.

kamenja, koje su se na njega stropoštale, i čekaju da drvo sasvim istruli ili da se kamenje samo otisne ili raspadne. Uvek imaju dovoljno vremena i gotovo nikada ne žure.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Toga dana Kruškotresa su negdje u planini gadno izbole pčele, pa mu je u glavi još uvek zujalo i bučalo kao da u njoj bruje najmanje dvije košnice pčela i melje jedna vodenica.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i sitnice, obične toaletne sitnice. Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu.

) PAVLE: Ne kažem da ste u najsrećniji čas došli, ali to ne menja ništa; za svoga mladog prijatelja ja imam uvek vremena i raspoloženja. (Mariji.) Idite! MARIJA (ode). H LjUBOMIR, PAVLE LjUBOMIR: Tako mi je neprijatno.

(Grčevito gužva u pesnici pisma.) Tu je! LjUBOMIR (osećajući se nelagodno, sleže ramenima). PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je, ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno.

(Ustaje, zađe mu za leđa i zagrli ga). Nikakav oblačak; hoću da mi je sve vedro. NOVAKOVIĆ: U srećnom braku uvek je vedro. RINA: No, a zar naš brak nije srećan! Imaš li da mi prebaciš što? NOVAKOVIĆ (brani se odlučno): Ali ne!

NOVAKOVIĆ: Razume se! Razume se! (Na vratima se poljube i on ode.) RINA (još uvek na vratima govori napolje): Ana, ispratite gospodina!

RINA: Tvrdiš kao da pouzdano znaš? MILE: Znam kao i ti što znaš. On u ovo doba, pred odlazak u kancelariju, uvek svrati kod Lidočke na kafu. To tako biva svakog dana sve otkako se Lidočka vratila iz Berlina.

(Vadi iz džepa jednu knjižicu i prelistava je.) Ovo je krivični zakonik, ja tu knjigu uvek nosim sobom kao ručnu knjigu. Vrlo je korisna, čovek se mnogo čemu nauči iz nje. To su tako reći uputstva za život.

Razumem sve ostale, ali tebe...? Šta si ti mogao imati sa pokojnim Marićem? LjUBOMIR (nervozan, uzbuđen još uvek): Ne možemo sada o tome govoriti. SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma? LjUBOMIR: Da, tako nešto!

SPASOJE: To mora da je neka pozamašna suma? LjUBOMIR: Da, tako nešto! NOVAKOVIĆ (uvek zadubljen u novine): E, pa evo i tačnog opisa kako se sve to desilo. Čitav intervju.

I zašto, zašto? SPASOJE: Naišle su iznenada vrlo velike brige. VUKICA: Brige, brige, pa ti ih imaš uvek. SPASOJE: Da, imam ih, al' ovo su, kako da kažem, izuzetne brige. Tiču se ove naše konzorcije.

SPASOJE: Znaš šta, idi ti tamo s njom u sobu pa se brani; verenici se uvek lakše odbrane u četiri oka. LjUBOMIR: Da, tako je! (Uzima Vukicu za ruku i odlazi u njenu sobu.

Pošto sam odložio venčanje, to sam obustavio i sve kupovine... Ima za to uvek vremena. Ali ste vi i inače uvek dobro došli, Vukica će vam se radovati. RINA: E, onda hajdemo k njoj malo.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Oni su uvek u pravu! Sedam minuta pre završetka časa čovek ne može očekivati od profa da se ponašaju lafovski. Oni se tako ne

Bezuspešno! Kad neko ima noge od dva metra, to je uvek bezuspešno. - Nisam ti rekao da sedneš! - Novak je koraknuo kao da namerava da zađe između klupa, a onda se povukao

Od nekog ko iz čistog mira ili dosade zavitla knjigu nasred časa uvek je moguće očekivati i nešto gore. Ponovih kako smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da

Okrenuo sam se i pogledao na sat, ali sam, mirne duše, mogao i da se ne okrenem. Tačna, kao i uvek, katolička crkva otkucavala je podne.

Tu će se, kao i uvek, pridržavajući se za ogradu, popeti na skelu koja je odavno prestala da plovi i odatle, sve dok suton ne izjednači

Naslonio sam se na ogradu i pogledao ga, a zatim smo sve troje bacali kamenove u vodu, i kao i uvek kada sam se trudio, bacao sam loše.

Mamin red na mene je sutra. Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje. Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i Vesni nisu

- Nećeš preći! - Ataman to ispusti iz sebe u jednom dahu, a ja pomislih da sam za dva trena u vodi, pogrešno kao i uvek. Bio sam na drugom kraju skele, iako su se gaće na meni tresle.

Bilo je blago i odsutno, pomalo nalik na mamino kad priča kako sam kad sam bio mali, uvek pogrešno oblačio cipele. Hteo sam da kažem mami da sam ga video.

Ne znam zbog čega, ali revoluciju je uvek zvao ono. Hteo sam da ga pitam, ali mačke su se toliko komešale po sobi da mi je dah zastajao od toga.

Pogledah na svoj sat, ali taj kao i uvek nije radio tačno. Na njemu je bilo dva minuta do zvona. Cure su već počinjale da udešavaju kose, jer je posle ruskog

Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one su nas uvek gledale tako kao da vide nekog iza nas.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

dućanu, u običan dan, na sebi je imao stari kratak „jankl”, leti i bez njega, sa zasukanim rukavima na košulji, pa onda uvek čakšire u čizmama, kapa od crne kože.

II Gospodar Sofra, mada se već obogatio, zato opet uvek je dućan i mehanu držao. Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo

Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo. Duhom pretežniji od gospodara Sofre.

star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo. Duhom pretežniji od gospodara Sofre. Dece nije imao; on sam sobom i ženom može živeti.

Sedi, Čamčo. — Sipa mu u čašu vino. — Fala, baš sam i ja sad ručao. Jesi l’ juče imao dobra pazara? Ta kod tebe uvek dobro ide. — Fala bogu, jesam.

Vidiš sad kako je dobra cena u Đuru i Požunu. Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti. — Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega.

Premda je gospodar Sofra bio pravi gazda u svojoj kući, ali u važnijim, osobito vankućevnim stvarima, uvek bi se upitao za savet kod gospođa Soke, naprimer prilikom „reštauracije“ koga će za što birati, i onda kako je gospođa

U tome je mnogo bolji bio gospodar Sofra, koji je igrao „punišaka”, a od procesa bi zazirao, i uvek bi rekao: „Bolja je mršava nagodba nego debeo proces”.

Plan ne bi bio rđav, ali trebalo je odmah u početku malo pripaziti, da se zna uvek šta raditi, i preprečiti stranputice, za što, opet, gospodar Sofra nije imao dosta vremena.

u škole, ili da ga dâ gdegod na drugo mesto u trgovinu, ali on nipošto; hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti morao.

bi već volela svog Čamču kod kuće imati, nije verovala da ih je moglo što zlo postići, jer to je obično kod Čamče da uvek duže ostane nego što je kod kuće obrekao; on voli putovati, a lakrdijaš je, pa ga svud rado imaju.

Odgovori birtaš da ima za goste jednu, i tu će im dati. Stvari najvažnije unesu unutra, a jedan kočijaš će uvek napolju čekati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar.

puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i vrućinu kraj ognjišta, gde ga žena dočeka još uvek plačući.

Kad bi bila prisutna, zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama.

Putovao je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi.

Osim toga, da je ona i ovako skoro uvek bila sama i da je mnogo proplakala. Zatim je Zemun doznao još i to da je Isakovič mnogo živeo sa ženama, zlim i

brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša. Činio se kao sasušena slika i prilika njenog muža, skoro nečujnog hoda i koraka.

Nije ni mislio da će ovako iznenada, posle tako dugog cenkanja, da se reši. Pri tome, pre uvek plašljiv, beše sad potpuno samopouzdan. Između ova četiri žuta zida, sve ono čega se napolju bojao, nije ni postojalo.

Ovamo ne može ući, kao ni njegov sluga, matori Ananije, koji mu spava uvek na pragu. Brat mu je daleko i, kao taj muž, daleko je i njen očuh, ćosavi Hristodulo, koji mu još uvek duguje za neki

Brat mu je daleko i, kao taj muž, daleko je i njen očuh, ćosavi Hristodulo, koji mu još uvek duguje za neki duvan. Ni pop, ni njegov ortak Dimče Diamanti, neće moći da mu smetaju, svojim savetima i benetanjem.

Rekla bi mu bila da je to učinila i zato što je uvek ostavlja samu i što odlazi i što se svaki čas seli kao Ciganin. I zato što je htela da se spase iz tih večitih bara,

Slast sa njim, kraj svih neprijatnosti, bila je za nju još uvek neuporediva i divna. Njegov lik, glas, ime, misao na njega, dodir sa njim sinuli bi još uvek u njoj, kao vatra.

Njegov lik, glas, ime, misao na njega, dodir sa njim sinuli bi još uvek u njoj, kao vatra. Iza njih, sve je bilo samo jedna nepregledna ravan beskrajnog, prljavog snega.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“²⁵ Nije, inače, uvek lako izvršiti ono što stoji u receptu za ljubavne čini. Tako, na primer, u Skopskoj kotlini preporučuje se da devojka

Izvođači ljubavne magije su, kao što se i vidi iz navedenih primera, gotovo uvek devojke (katkad udovice). Ima, međutim, i onih u kojima vradžbine bacaju momci.

Tačnije, pri opisu nekog postupka kojim se želi uneti izmena u nizu rađanja dece istog pola, uvek se kaže šta se radi kada se želi da sledeće dete bude muško, odnosno žensko.

⁶¹ Ali ako je, sa stanovišta magijske logike, razložno da se nešto čini, to još uvek ne znači da se to u stvarnosti zaista i čini.

Osim toga, magija za plodnost izvodi se javno, a magija za neplodnost gotovo uvek tajno. TRUDNOĆA OLAKŠAVANjE POROĐAJA Mnogobrojni običaji i postupci koji se izvode za vreme trudnoće vezani su za

Da bi dete zadržalo ove natprirodne sposobnosti i moći, njemu se mora sačuvati košuljica, odnosno mora je uvek nositi sa sobom. U Mojkovcu veruju da ako se dete rodi u košuljici, „treba je sačuvati i čuvati kao i dete, radi njega“.

očigledno se poštuje kao sveta stvar koja ima natprirodne moći koje se prenose na njenog vlasnika, a ovaj je zato uvek mora imati uza sebe kao neku vrstu apotropajskog sredstva, odnosno amajlije.

Obred krštenja uvek se obavlja pre podne, dok je dan u napretku, da bi dete dobro napredovalo. Mada bi po svom hrišćanskim pravilima

tendencija, odlaganje krštenja, svakako je proizvod verovanja da je dete sigurnije, zaštićenije od demona dok je još uvek „nečisto“ i dok je blisko htonskim silama.

“⁶² Na krštenje dete nosi gotovo uvek babica (u srezu boljevačkom), a negde (u Homolju) do crkve idu zajedno babica i majka.

Davanje imena uvek je čin inicijacije, uvođenja pojedinca u novi društveni status. U nekih naroda stupanjem žene u brak ili mladića u doba

Kujundžija u gluvo doba noći skuje detetu „tilsum“ koje ono uvek nosi na kapi kao zaštitu. Na Kosovu kao amajliju koriste samotvornu britvicu (cela je iskovana od jednog parčeta

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za sebra uvek verna životu, za sebra koji sunce voli. Ako život izda i ševa, i gušteri, sunca uživači, i pesnikinja mirisa, zova, za

Za nespretne i neuke, za one koji se spotiču preko praga, koji čašu ispuštaju iz ruke, za one što uvek u prikrajak stanu, koje svaka mala stvar razdraga, s kojim se svaki radosno sretne, za one koji idu zamišljeni kao da

ZA SUŽNjE POMILOVANE Tražim pomilovanje sa sužnje, care, pomilovane koji gledaju uvek preda se ma kud da pođu i korače, s kojima niko neće da stane i kad ih nevinim opet oglase, i kad plate caru harače.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

i to da su našoj ulici neprestano menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu.

I uvek su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovoljni i uhranjeni dripci u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima n

dok Pariz nije imao ni kanalizacije po našim srednjovekovnim dvorovima jelo zlatnim kašikama i viljuškama, a onda bismo uvek stigli do iste tačke, uzdišući nad prekinutim nitima.

Ujutro, kosa joj ni na šta ne liči. Uveče, odbija da sedi na mestima gde je osvetljenje neonsko. Mlada žena se uvek najpre raspita kakvo je svetlo tamo gde će je izvesti.

čekali u predugom redu za karte kad bi se prikazivao Čaplinov ciklus i svi oni divni filmovi Marsela Karnea, gde uvek na kraju pogine Žan Gaben sa cigarom u uglu usana.

Naši prvi poljupci imaju ukus pepela, nakiseli vonj trulih zidova sa kojih se cedi obojena vlaga. I uvek je tu ono strašno osećanje privremenosti i krivice da se čini nešto nedolično.

Vraćaju se kasno pijani stanari, iz otpadaka izleću preplašene mačke, kćeri noćnih prolaza, neka budala uvek je palila svetlo ili psovala odozgo sa stepeništa u tami.

Vi ste ona umorna dama koja polazi na letovanje kao što se odlazi na izdržavanje kazne. U mislima još uvek okrećete ključeve i zatvarate brave, gasite svetla i plaćate račune, zavrćete boce gasa, precrtavate jednu po jednu

od dunda Joza iz Kalifornije, poznavao je i pravu boju njene kose iz pedesete: zlatnožuti mokri bičevi, kao da se uvek vraćala sa plivanja!

Žena. Ona izgleda kao prva žena na svetu. I to je uvek tako. Uvek kada se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlja gramofonsku ploču.

Žena. Ona izgleda kao prva žena na svetu. I to je uvek tako. Uvek kada se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlja gramofonsku ploču.

Duboko zavučenih ruku u džepove, Bel Ami je skrivao dotrajalost svoga zimskog kaputa dobijenog na stovarištu SARE. Još uvek je govorio o svojim glumačkim planovima tamo u glavnom gradu i o kafanama u modi, gde su svi gosti i kelneri bili na

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi! MATI: Vi ste naše dete, kome ćemo ako nećemo vama. Samo nek je sreće!

Da vas nemam rado, ne bi za vas ni polazila. MLADOŽENjA: Pa zašto ste tako ladni? DEVOJKA (smeši se): Moje su ruke uvek vrele. MLADOŽENjA: Jeste li bili kad zaljubljeni? DEVOJKA: To ne znam šta je. MLADOŽENjA: Čudo!

DEVOJKA: Morao je ko tako namestiti. (Promeša karte.) Izvolte sad. MLADOŽENjA (izvuče jednu). „Zašto se uvek ljubite kad se s drugaricama sastajete i od nji rastajete?“ DEVOJKA: „Ne uzdaj se mlogo na postojanstvo žensko.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Dva su objašnjenja takvog odnosa: odveć smo obuzeti onim što je nesumnjivo i opipljivo, s jedne strane, a, s druge, uvek je bilo lakše govoriti o prividnom sadržaju književnog dela no o tajnim izvorištima lepote.

To znači da se pri procenjivanju dečje književnosti valja uvek držati visokih i najviših estetskih merila. Kad se ona zapostave, dolazi do nesporazuma i do teške zbrke.

Njegov uzvik na početku Emila: „Ne poznajemo detinjstvo!” odjeknuo je daleko i silno. Ljudi su, u najboljem slučaju, uvek tražili čoveka u detetu, ne hajući za ono što je u detetu samo dečje.

Po tom shvatanju Literatura ne podnosi sporedne, manje važne i manje samosvesne oblike; ona uvek mora poštovati najviše ideale, ukoliko hoće da je uzimamo ozbiljno.

u životu, ona sama ni o čemu ne odlučuju, pa je i razgovor o njihovim željama i potrebama, mogućnostima i težnjama, uvek usmeravan od odraslih; u njemu, razume se, ima dobrih namera, moralne odgovornosti i plemenitog nadahnuća, ali, isto

Naravno, treba uvek govoriti o konkretnim delima i piscima, a ne o pojavi u celini. Činjenica je da postoje dobro napisane knjige koje i

nisam se ni starala da razumem, već sam prosto videla. Ali na sreću mati nije uvek pitala i neke pesme ostale su razumljive.

”14 Najzad, pri procenjivanju dečje književnosti, uz poštovanje njene posebnosti, valja, uvek, imati na umu duh celine, opšta merila književne umetnosti: tekstovi bez stila, duha i imaginativne snage ne mogu se

Razlika, ona unutrašnja, generička, uvek se jasno osećala. Približavanju ozbiljne i dečje poezije, njihovom izmirenju i pronalaženju zajedničkih estetskih imenitelja

Dobrobit najmlađih je pritom uvek isticana u prvi plan. Sve što se u dečjoj književnosti čini, zarad njihovog dobra se čini.

Ono čime nas dečji pesnik osvaja jeste neočekivana, iznenađujuća moć neposrednog poetskog osmišljavanja: fabula uvek teži izvesnom logičnom redu i toku, ograničavajući na taj način oblik.

može biti puka igra reči ili kakva druga, sasvim iracionalna situacija — dečja pesma oko tog nadahnjujućeg jezgra uvek pokušati da isplete jednu logičnu pričicu, da to jezgro ugradi umirujuću konstrukciju, da svemu, a naročito što je

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Zar posle nećemo opet živiti zajedno? GAVRILOVIĆ: Ja sam uvek govorio da se tako ne piše. Zaboga, sve se može na lep način kazati.

ŠERBULIĆ: Pokazuje se da i s radosnim srcem ne dočekujete. ŽUTILOV: E, gospodin Gavrilović uvek je bio konzervativac.

GAVRILOVIĆ: Meni se dopada kako on govori. ŠERBULIĆ: Vama se uvek dopada što Madžari kažu. GAVRILOVIĆ: No nisam im obećao ni kravu ni vina. ŠERBULIĆ: To je ništa.

NANČIKA: Ovu našu prose. ŽUTILOV: Milči? NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gdi jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l’ se nje tiče, i sad vidim da je istina.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Takva podela, kao i sve podele, koje su uvek veštačke i nepotpune, ima svojih nedostataka, ali ona je u stanju da dâ predstavu razvoja književnosti kao jedne

Racionalizam XVIII veka, koji je pustio duboka korena, produžuje se, pisci su uvek didaktičari i nacionalni buditelji i vaspitači, ali se stalno vrši infiltracija romantičarskih doktrina.

Nešto zbiveniji Srbi su bili na samoj granici prema Turskoj, u miru pod gvozdenim vojnim vlastima, u ratu uvek u prvim redovima.

Srbi nisu bili zadovoljni Kurcbekovom štamparijom. Stari strah od unije bio je uvek veliki i sa krajnjim nepoverenjem primane su crkvene knjige štampane u »inovernom« Beču, u jednoj katoličkoj i tuđinskoj

Njegovim poslom išao je u Jedrene, i u Turskoj ostao tri godine, uvek u diplomatskoj službi erdeljskog kneza. 1668. išao je sa bratom Savom u Rusiju.

da u zakone i običaje uvede versku snošlivost i ostvari nadmoćnost sasvim svetovne države nad crkvom, koja je uvek imala političke moći, da unese čovečnost u zakone i prosvetu u šire slojeve naroda.

1788. vrati se u Lajpcig gde štampa svoje Basne. Od 1789. sve do 1802. on ostaje u Beču, uvek učiteljujući, ali ne u povoljnim materijalnim prilikama.

Uvažavan i zadovoljan u obnovljenoj Srbiji, uvek željan da što više nauči i što više koristi svojoj »miloj naciji« i »slobodnoj miloj materi našoj Srbiji«, on je

Obradović se tu otresao od starih predrasuda i zabluda, ali ne potpuno. Sa crkvom još nije raskidao i nosio je uvek crkveno odelo.

U srpskom narodu su vladali uvek patrijarhalni i orijentalni pojmovi o ženi, i u ženi se toliko gledalo biće niže vrste da do 1730.

i materijalno ugrožena crkvena jerarhija i prosti i neprosvećeni narod, konzervativan u svojim vekovnim nevoljama i uvek u strahu da se iza tih reforama ne krije unija.

Njegove periodične rečenice su katkada nerazumljive. Interpunkcija mu nije uvek sigurna. On je pisao u stihu i u prozi.

Sremac, Stevan - PROZA

Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra, i uvek ponešto opsuju. Jovan Maksić je čovek od svojih četrdeset i pet godina.

Od nepravde je mnogo pretrpeo i u gimnaziji. Ovde su opet mnogi profesori imali pizmu na nj. Iz stranih jezika su ga uvek pitali nepravilne glagole, a iz računice pravilo trajno.

Na ispitu su ga obarali, i on je tri razreda učio šest godina; sedeo je u poslednjoj skamiji, i bio uvek melanholičan.

Posle je dolazio sam jed i čemer. Mati ga je jako volela. Uvek je svakom govorila da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu.

Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima. Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova

— veli Jova pa pođe u kancelariju, jer je već dva časa. — O, ja vidila; gospodina Jova kradila i danas, i juče, i uvek kradila. Pravi komedije, a ja ne gledala, a on kradila — priča Švaba smejući se od srca.

Od pola jedan do dva imao je Jova dosta vremena da se naigra i našali sa Švabom. Sedeo bi uvek tako da izdaleka vidi šefa kad dolazi.

Pruži svu ruku, i Pavle oseti otprilike onako kao kad bi mu neko jednu spljoštenu papuču utrapio u šake. Domaćica se uvek umela ponašati onako kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od

Domaćica se uvek umela ponašati onako kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od takvog poznanika kakav beše gospodin Pavle.

Zgodnije mi je odatle da ustajem kad zatreba da pucam! Jova je bio, doista, uvek lojalan i poslušan građanin, i sam ne bi prekršio pred Božić izdatu naredbu da se ne sme pucati.

— Ženo, čorbu na sto, a eto mene sad. — Zatim skide pištolj s čiviluka i ogrnu ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti onako u prsluku kad ruča), i iziće napolje pred kuću.

— A što? — zapita Jova. — Pa i ako sam. Što kažu, izvadio sam dijamanat iz blata. Jova je zadovoljan bio s njom, i uvek je hvalio.

Radičević, Branko - PESME

Mlogo li se tako kadikada U se glava pouzdala mlada, Telo čilo, a umešna ruka, Sretno sam se ja uvek izvukâ, Ja sam tebi mlado telo predô Kâno ocu svome što bi čedo, Jer da tede, mogaše me jednom Rukom svojom

one ljubice ubave; Zbogom i vi po njima izvori, Velja slasti kada žeca mori; Zbogom ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno

ja s' ražljuti na te, Planu na te kâno oganj živi, A moj brate, za to me ne krivi; Ta i ono vedro nebo gore, Tako uvek ostati ne more, I ono se za časak navuče, Bura dune, gromovi zauče, Da pomisliš svijet se raspade, Al' zamalo — pa

druga svoga, Sećajte se krasna doba toga, Oh zakletve one divne, svete, Braćo mila, zaboravit nete, Nje s' sećajte uvek i svakada, Mene mlada samo kadikada, Samo onda kad čašu uzmete, Pa veseli do dna ispijete, Tada samo, tada

Glasnik ode: „Bog to jedan znade, A ja samo da njega nestade. Sinoć junak kâ i uvek ode Da uhodi Turke ukraj vode, Odmah zatim Turci udariše, I začas nas ljuto nagrdiše.

puste žestine, Haj junaštva što mi divni čine, Gledni one — ali našto, brate, Davno zna se za tiće krilate, Pa kâ uvek tako je i sada, Gde Srb bije, tu je puno jada.

Pa uzmem gusle, pa uzmem gudalo, Pa zapevam što mi je nestalo, Pesmu tužnu, pesmu punu jada, Pevam uvek kâ i ovu sada. Muči sada, srce moje puno, Muči, muči, o gusala struno!

Crven si tada bio gore Neg' neba ono rujno more. Ti moje verno gvožđe drago, Golemo moje uvek blago! Kad tebe moja ruka dirne Prekrasni mene žar propirne.

I bi pusti, a duše mi moje, Bi nam grdne uprtio jade, Da j' ozada spreda kakono je. Al' kô uvek tako je i sade, Svaki jarac kâ i koza druga, Duga repa Bog mu ne pridade.

— — — — — — — — — — — — Da dragog čeka, to sam ja već znao, U vrtu tamo kod lipova stroma, Jutreni pozdrav kud joj uvek nosi I poljub od nje za uzdarje prosi. 7.

20. I kad bi god ja vrulu donesao, Od Omera i Mere krasan poj Uvek bi glas njen peti podigao, A nju bi pratjo vrulni zvuče moj; Maleni tica lik je onda stao I vir je ustavio žubor

Al' one ćuti ne seća goleme, Vatrene misli činjaše se šala Što onaj put na njemu ja doživi, Premda se njemu srce uvek divi. 42.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HUSO: Da ne veruješ rođenim ušima! Pa taj je čuo i kad u sedmoj sobi zašušte dimije! Za to je uvek imao dobar sluh! Sedi u Gacku, a čuje đerdan u Trebinju!

I uvek mu je bilo malo! A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio

Imaće on i mene zbog čega da pogleda! Mogu ja i iza bukve, i u trnje, a ne uvek u najgušći metež! Može i meni da se zaglavi nož! Može i konj da mi se povredi! Može i da mi pokisne barut!

I Hasanagi se treba smilovati. Ako se pomeo, nije se niodčeg pomeo. Njemu je uvek moralo biti najteže. Hasanaga je gušio pobune, još će se pričati u kolikoj krvi.

Sedi kao da senka čempresa sedi međ nama na divanahani. Oko njega uvek neka tišina. A iz te tišine prsten mu na ruci, kao zvezda! A ima i izgled! Visok, vitak, oči čelično plave...

JUSUF: I šta sad misliš? HASANAGA: Odavno se nigde ne pokazuje. Meni se nikad nije sviđao. Uvek fini, umiven, uglađen, a neprijatan kao zlatan zub. Sećam ga se kao previše ćutljivog.

HASANAGA: Alejkum selam, beže! Dobrodošao, ako dolaziš dobrom! BEG PINTOROVIĆ: Dobrom, Hasanago, ko i uvek! HASANAGA: Nisam baš naviko. BEG PINTOROVIĆ: Treba štošta između sebe da uredimo... Da nema neke zabune...

BEG PINTOROVIĆ: Tako sam o tebi uvek i mislio. HASANAGA: I, eto, rešio sam da dozvolim! Nek dođe, neka se oprosti s detetom!

Nigde... MAJKA PINTOROVIĆA: Sreća što je bilo svile. Inače ne bi stigli da nabavimo. Treba u kući uvek imati rezervu. HASANAGINICA: Osećam samo gađenje i strah.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira. A on kod svakog zastane, daje mu cveća, kojim je uvek zakićen, jednako smejući se i gledajući milo, tiho i ponizno. Ko njega nije poznavao?

prljavim mintanima; opasan s nekoliko pojaseva; na nogama svinjski opanci iz kojih strčaše navek slama mesto obojaka. Uvek nakrivi šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod

Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogaše dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne, pripijene uši.

gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom.

Nešto od neprodatih njiva u selu, a nešto i od nadnice tvoje majke, vi dve živele ste lepo i tiho. A ti beše uvek, od sviju komšijskih devojčica najbolje i najlepše obučena.

I ti si uvek trčala, radovala si se kad bi te moja majka poslala zašta i kao da si se time i ponosila. A imala si i zašta.

Vadi iz njih stara, već plesniva odela, skupocena ali požutela platna i svilene tkanine koje počele već da se osiplju. Uvek je čistila zlatno i srebrno posuđe i svaki čas ga nameštala u gostinskoj sobi kako bi istaknutije stajalo.

pomešano s mirisom od suvih dunja, grožđa i krušaka što višahu na tavanicama, izdavaše oštar a često i zagušljiv zadah. Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase.

Mati mi skoro za ocem umrla. Zato sam babu zvao uvek majkom. Dakle od cele nekadašnje bogate i znane porodice samo mi besmo ostali.

Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povučena.

A ti? Beše svakog dana kod nas. Tvoja te majka uvek ostavljaše idući na rad da sediš kod nas, ne trčiš i viješ se po ulicama i čaršiji!

Ti si bila živa, brza, hitra, a tvoja mati povučena, suva, uvek se sklanjala i bila u brizi. Izgledaše da je ništa ne interesuje, da ništa ne vidi i gleda do samo svoj rad: okopavanje,

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Takav stvaralački postupak i humanost koja ga nosi uvek će nalaziti puta ka ljudskom srcu. Na ovom mestu valja nam učiniti jednu ogradu.

Posle Vuka, ova dva autora narodne pripovetke — kazivač i skupljač — nisu se uvek najsrećnije dopunjavali. Metod koji je Vuk primenjivao u skupljanju narodnih pripovedaka, uslovljavao je i Vukove

To i jest razlog što će u svakoj antologiji narodnih pripovedaka udeo iz Karadžićeve zbirke uvek biti pretežan (u našoj iznosi punu polovinu).

Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je

U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je.

Onda on reče domaćinu: — Zaboga, brate, šta je to? A domaćin mu odgovori: — Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati.

“ HODžA SE BOJI ZA KRČAG Kad god je Nasradin-hodža slao đaka po vodu uvek ga je najpre istukao, pa mu tek onda dao krčag u ruke i poslao po vodu.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti? SOFIJA: To ne, ali uvek po štogod nađe, zašto će psovati. JEVREM: Opet se malo popravio.

Od tog doba nemam poštenja da idem sam u podrum, nego me uvek ona prati. MAKSIM: U meanu, kume, kad ti dođe želja. KUM: Ej, moj brate, kad pođem od kuće, kad dođem kući, moraju da

Vidiš, mi imamo dece. MAKSIM: Pak? SOFIJA: Pa treba da se s ljudma mešamo. Bogzna šta možemo dočekati, zato je uvek dobro kad čovek ima prijatelja. MAKSIM: Ja se nisam ni tuđio od ljudi. SOFIJA: Zato.

Počne kako-tako, ali druga mora da dovrši. MAKSIM: Ja je vidim uvek u poslu. NIKOLA: Ta po ceo dan pipa, al’ ništa ne izilazi iz ruku. MAKSIM: Hej, hej, srećan si ti čovek, to ja znam!

NIKOLA: Kuća ti je čista, uredna; sve je na svom mestu, sve ide kao sat. Aspida nije, ali nije ni smrdljivica. Uvek čisto i pristojno obučena, ali se ne kiti kao gdikoje lutke. Ko takovu ženu ima, može kazati da ima dobru ženu.

SOFIJA: Kakve su to reči! A kad si ti protivno od mene vidio? MAKSIM: Sofija, Sofija, ja sam uvek nasamo suze umiljenja prolivao, da mi je Bog takvu ženu dao.

Istina, katkad i zabadava propsujem, ali zato se ne može kazati da ženu kinjim, kad ona ima uvek ponešto staroga duga. Eno, tek što je omirisala bal, pa već oće i ona da pravi. Ajd, ajd!

DOKTOR: Nije. MANOJLO: Baš dobro! Jedan me lud čovek uvek zadirkuje i grdi. Bar ću ga moći ubiti, kad nije kao drugi čovek.

No, šta ono reče da čuvamo? ISAJLO: Razum. MANOJLO: To mi je za čudo. Zar nije razum u glavi? ISAJLO: On mi uvek govori, kad polazi kud, da njegov razum ostavlja kod kuće da sedi. A zašto, bog bi ga znao.

ŠALjIVAC: I ostavio kod kuće razum? ISAJLO: Doktor često govori, da treba razum da sedi kod kuće. I zato mi uvek naručuje, kad ide kud, da pazimo na njega MANOJLO: I sad nam je to naruči. ŠALjIVAC: Pa gdi sedi razum?

PUTNIK: Za mene je dosta, ako budete uvidili šta je pogrešno i ako se budete ispravljali i uvek učili ne ponoseći se visokoumno i ludo da sve znate, i da su oni nevaljali koji vas ispravljaju.

VELIMIR: Jok! Ja sam već poručio da ne dolaze. LjUBA: A što?, VELIMIR: Imam važna posla. LjUBA: Ala Bože, ti uvek moraš da kvariš društvo. VELIMIR: Bolje uči, i tako si pre podne propustila.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“. — Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod

moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem.

Oćeš da znaš kako se vreme menja, uzmi zlu ženu. Vidiš li koga u društvu, koji oće uvek da ima pravo, podaj mu zlu ženu, pak će ona imati pravo. Oćeš gordog da pokoriš, podaj mu zlu ženu.

) Oćeš i ti malo? SULTANA: Ja se gadim od burmuta. SRETA: Ali meni za ljubov. (Sultana šmrka.) E, ta ti si uvek bila poslušna. (Sultana kija.) Na zdravlje! Može biti da će ti burmut malo mozak očistiti. SULTANA: Ah, sirota Sultano!

SULTANA (klekne pred Trifića): Ako Boga veruješ, oprosti mi, neću više biti kao što sam dosad bila, ja ću te uvek ljubiti i počitovati. TRIFIĆ: Idi, luda ženo, ja nemam s tobom ništa! (Na strani.) dobar lek.

Lalić, Ivan V. - PISMO

me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u njenoj vlasti Još uvek bol je za povratkom Na sredokraću, ravnotežu, U stanje mirovanja vage: Al godine se koso sležu I mrve u arhipelage — U

S vernošću istom, kao da ista je težina. A ljubav? da li i ona obnavlja se iznutra, Uvek nedovršena, jer tako hoće majstor?

Vrućica čelo ti žari Dok svud se nesreće množe. Znam da te dodir moj vređa, Uvek ti napipam ranu — A tražim u okeanu Kap znoja sa tvojih veđa. Kako da ležaj ti prostrem Pa da odboluješ malo?

u slike i zvuke, Večnost bi hteo da se saobrazi Potrebi da je izričeš, i tako Hraniš i plamen gde sagori svako Smrtan, uvek u istoj parafrazi Zaboravljenog izvornika.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

kad ti je temperatura skakala na četrdeset i dva, a doktor kazao: — Ništa, ništa, gospođo, kod dece su te temperature uvek visoke!

A opet je sa njima, s tim matorcima, lepo, na časnu reč! Uvek vam pale cigaretu zlatnim upaljačem, pridržavaju kapute, odmiču i primiču stolice, a mirišu na duvan za lulu i na nešto

I sad, šta je vrednije po vama? Zimnica moje bakute ili pesme ove oblajhane droplje, koje uvek počinju nečim što se baš kao njoj dešava? Kao: „Ja odlazim! Ja se penjem u nebesko plavetnilo! Moji dlanovi puni zvezda ..

Pa ume li ona uopšte da piše i o čem drugom, sem o sebi? Znate li na šta me to podseća? Na one masere koji uvek počinju govoranciju čuvenim fazonom: „Ne volim da govorim o sebi, ali, evo, uzmite moj slučaj ...

Mislim, ne pišem zbog toga bolje, ali važno je da mi je uvek kao malo neprijatno kad pišem loše, ako već oćete da znate šta želim da kažem!

je mom matorom išlo naopako: nismo imali lovudže ni za jedno pristojno mesto pod kapom nebeskom, ali stari „Čamac“ je uvek bio nekako tu, pod rukom, i uvek bi se našlo toliko lovijanovića za dva sendviča sa salamom ili nečim sličnim.

imali lovudže ni za jedno pristojno mesto pod kapom nebeskom, ali stari „Čamac“ je uvek bio nekako tu, pod rukom, i uvek bi se našlo toliko lovijanovića za dva sendviča sa salamom ili nečim sličnim.

U to vreme, naravno, ja još uopšte nisam rođena. Moj matori se još uvek zeza, juri levo-desno, švercuje bugarske cigarete „Arda“, dok mojoj maman pune glavu time da je još rano da odseče

Ni jedan od njih nije bio Vuk Karadžić. Bila su to dva vuka koji uvek nailaze u ovakvim pričama i bez kojih slične priče ne bi ni postojale.

časovima crtanja u svojoj školi, dok se neka od njenih dela, rađenih kredom i zgrafitom, izvedenih tehnikom grebanja, još uvek nalaze na nekoliko zgrada u najprometnijim ulicama našeg glavnog grada.

Onaj veteran usput izgrdi i mog matorog, tvrdeći da je „ovo što se danas piše najobičnije đubre“, a da je još uvek naša najbolja knjiga „Srpska trilogija“ pokojnog Stevana Jakovljevića.

A, i pored svega, dasa u bivšem kožnjaku još uvek govori engleski kao pripitomljeni orangutan! Deda, zna se, u međuvremenu odapeo, nije dočekao da pročita u novinama

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Mateja Nenadović: Memoari, ІV Zagrmelo je tobož kad ne grmi: jer uvek grmi - ali ne čuje se, kao što duše cvokoću u srmi, uz Bele svece kad im mrznu rese.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Sluga nižajši. JELICA (pokazuje na stolicu): Ako smem moliti. ALEKSA: Ljubim desnicu! (Sedne.) Ja uvek želim na ovom mom putešestviju sa Serbima naipače blagorodnima upoznati se, i danas se zjelo radujem da sam to

MARKO: Istina, srodstvo nije baš tako blizu; ali ja nemam nužde ni to činiti. Svet je veliki, i Batić će uvek naći priliku sebi, osobito što moja Jelica neće zato skočiti u bunar. A, Jelice? JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice.

JELICA: Sama sam mesila. ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek nešto prijatno proizići. Ja, kako sam ljubitelj testa, to ćete mi morati sami, ne smatrajući na dve-tri sluškinje, po

MITA: On je penzionirati obršter. JELICA: Obršter? To mi nije kazivao. MITA: O tom rado ne pripoveda, jer ga uvek jedi.

ALEKSA: To je ljubov licemjerna; nego u Madridu što sam vidio da žena svoga muža uvek poljubiti mora, kad sedaju ručati ili večerati, to je lep običaj. Tako ću i ja svobodu uzeti u prisustviju tatice.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Palato divna, drvenog svoda, kolevko meka, lisnatog poda, uvek ću veran ostati tebi, nizašto ja te menjao ne bih! U tebi živim bez brige, straha i braniću te do zadnjeg daha!

Večito radost po svetu jedri, uvek se dani vraćaju vedri.“ Tako im putnik veselo reče pa razvi krila duga: „Ostajte zdravo, Tošo i Žućo, ja ću u

Nikad ga stići, premda sam vredan, izmiče uvek — za korak jedan. OGNjENA VILA U gluvoj noći, u krugu mlina, mećava gusta povela kolo, u pustoj šumi poviše mlina

Šta će vam carstvo Velikog Zeca, njegova vojska u silnom broju? Najbolji zeka uvek se nađe kada ga stigneš trkom, u znoju. A mome mačku također velim: miševa carstvo za njega nije.

U tom je samo nevolja prava: on uvek dođe kad straža spava.“ A mačak Toša također preti: „Skuvaću Žderku čorbu! Neka ga samo u njivi vidim, odneće

DEDA TRIŠIN SAN Potok se Japra pod selom peni, virova bezbroj stvara, uvek je nova, nestašna, mlada i večno — Japra stara: huči pod mlinom dedice Triše, od sunca plava, mokra od kiše.

Tamo ni život ne bude kratak, uvek je duži — za petlov batak. MLIN JE STAO Od rana jutra do mrkla mraka dolinom reke putuje huka, dane i noći između

„Pogledaj, Žućo, vidim li dobro, ovde je neki upao džak? Pripremi zube, pa ga izvuci. Uvek se hvališ kako si jak.“ Priskoči Žuća, zubima škljocnu, ko da je đavo ušao u nj, povuče jednom, cimnu iz peta,

A Vidran Vidrić, lovdžija stari, hitar i lukav, mudrica prava, oprezan uvek, očiju budnih — na jedno gleda, dok drugo spava — taj ti se svuda pametno kreće, u zamku lako upasti neće.

Žirafa šeta brojeći zvezde, korača parkom — zvonara prava; kada joj suton do nogu dođe, u nje još uvek na suncu glava. To ti je, bogme, čudnovata zver, ujka je zove „oblakoder“.

Na mjesec laješ? To ti je vjesnik, skitnica bićeš i pseći pjesnik. U tvojoj kući najdraži gost nek uvek bude poneka kost. Želiš li lovcu postati drag, pažljivo prati zečiji trag.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Druga sela na jezeru love više. — Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa svoga praga. — Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni. — Noćas će biti mirno? — Možda i ne. Izgleda da će tramontana. — Doviđenja dakle.

— Koliko da se živi. Zatim, tražim posla u svim selima na jezeru. Inače kada markiz dođe na letovanje ima uvek ponešto da se popravi u zamku. — Gde je njegov zamak? — Na Većem Ostrvu. To je nekada bio manastir i napušten.

— Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina mi bismo često pomrli od gladi.

— Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja. — Ne verujem da ove mogu igde izići.

— Izgleda mi s ljubavlju vođena. — O, moja snaja je silna žena, prava matrona. Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju. Ako želite da čitate popnite se gore gde postavljaju sto za večeru.

— O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad.

Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad. — Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu. To je divno videti.

Sigurno; bio sam uvek spreman na rad. — Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu. To je divno videti.

— Ne treba nikad sumnjati u sebe, Miguele, — reče velika žena.; — ti si mladić dobar, ispravan, a to se uvek traži. Uspećeš. — Kako ste vi prvo uspeli?

; — ti si mladić dobar, ispravan, a to se uvek traži. Uspećeš. — Kako ste vi prvo uspeli? — Ja sam uvek verovao da je naš rad velika stvar za narod i onda sam samo video da u pokrajini Saragose omladina nije organizovana.

Nijedan narod kao celina ne voli da to svoje blagostanje rizikuje, jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt. — Otkuda onda ratovi?

— Hoću, gospodine. Jeste li videli zamak, gospodine? — Ne ovom prilikom. — Ja ću kroz dva dana preći, kao uvek, u zamak da služim. — Tamo možete mnogo naučiti. — Kako ne!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otiš'o s njome”.

I sinak je putem greo, Kojim trnje niče tek, Uvek blag, no uvek smeo, Mučeći se ceo vek. Dok jedared, crni jade; Od tiranske puške pade.

I sinak je putem greo, Kojim trnje niče tek, Uvek blag, no uvek smeo, Mučeći se ceo vek. Dok jedared, crni jade; Od tiranske puške pade.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

svakog ludaka i mrtvaca što trune kog niko da pogleda neće ona nežno uzima u nedra zemlja je najveća pokroviteljka uvek pristaje da bude odozdo al njen pol je tajna inače bi svako mogao da je ima ona se čudi našim saborima i našem

niže od nasipa niže od kupatila vazduhoplovstvo se strašno sveti utvare idu pravo na mene iz inata skloništa uvek imaju slabu tačku kao i priviđenja što te more apokalipsa se leči lepotama kaže jedna žena u dovratku što te čeka u

vajata i čeka na vrata neko kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji uvek znaju strašno mesto eto stranci okupani osvajači dolaze po meso i dele devize stari znanci igraju se kopljem vrlo

*** Boga ti božjeg, šta se to s neba slama! Zar u poslednjem času psuješ? Uvek si pijan išao u bitku Ne ali pogledaj zastave ni vojnik ne može sve da izdrži opet ga u neki pohod zovu ili su to

Zar da vas nasledi trava? Osetili ste oštricu najtežeg mača na Strumici na Marici i Sutjesci nasred Terazija uvek gini u svakoj jami gini gini gini u Glini pa opet do poslednjeg svetskog dana ja sam porasla noseći kondire i nosim

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

ADVOKAT: Verujte ne, čak kad bih tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda. DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju

DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju iznosi): Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije.

TRIFUN (prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je uz put ispio). MIĆA (prolazeći kraj Danice): Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima.

DANICA: Jeste! TETKA: Pa jesi li mu pokazala račun? DANICA: Htela sam, boga mi, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima. TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne predajem račun.

AGATON: Zato 'ajde svako u svoju sobu pa da se rastovarimo. SARKA (koja još uvek sedi na budilniku, ustaje): 'Ajde, bome, jer ja se nažuljih kao niko moj. (Razilaze se svako u svoju sobu.

AGATON: On zna, dabome, al' eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš. TRIFUN: Pa ti se, Agatone, uvek hvališ kako si vešt islednik; pa eto ti, pokaži tu.

ADVOKAT (hteo bi da zabašuri utisak): Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati. DANICA (još uvek pod utiskom): Ne razumem! ADVOKAT (nespretno se izvlači): Dakle... da...

PROKA: Pa 'ajde reci kako, de da te čujemo! AGATON: Evo, da počnemo od Sarke. SARKA: Ama, što ti uvek od mene počinješ? AGATON: Pa tako nekako, uvek mi se nađeš pod rukom. Da počnemo, dakle, od Sarke.

AGATON: Evo, da počnemo od Sarke. SARKA: Ama, što ti uvek od mene počinješ? AGATON: Pa tako nekako, uvek mi se nađeš pod rukom. Da počnemo, dakle, od Sarke. Šta njoj treba: jedna guša, jedna duša!

MIĆA: Da, do izvesnog vremena, to razumem. Ali to ne može uvek trajati; recimo, šest meseci, dok traje prva žalost. Toliko, šest meseci. DANICA; Šest godina! MIĆA: Kako?!!...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega žmirkajući zatreperi po koja zvezda.

Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu.

Slušaj, razumeš li, dok gamižeš na ovoj zemlji u uniformi, to ti je odsad dužnost. I uvek da me na vreme izvestiš! — ljutito dobaci baterijski narednik. — Šta ćeš...

„Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno.

Trube su na maršu svirale, služba se obavljala po mirnodopskim pravilima. Disciplina je uvek održavana kao u kasarni i... još se nije imalo osećanje rata. Ljudi su pregoreli one prve utiske rastanka.

— veli na jednom zastanku kapetan Jovan. — Jer, bio na Drini, ili na Šapcu, ili na nekoj trećoj strani, uvek te isto čeka: popravnik, mesni ugao, plotun zdesna... — More ćuti, bogati, ovako fino!

I komandir je uvek pod sumnjom da nije dovoljno vodio računa. A to mogu lako da mu i u ocenu stave, i time je njegovo napredovanje za dugo

Dok je učitelj Milutin razmišljao: — Naprotiv... Ljudima sada treba pružiti malo razonode. Dojadilo mi je da gledam uvek ista lica.

topovi, neotimareni konji, onaj nered u bivaku, a naročito spušteno krilo na šatoru komandanta diviziona, koji je uvek na nogama, bio je dokaz našeg zamora... I poraza.

Bila je to beskrajno duga noć. I uvek na istom mestu. Ali, malo smo se svikli i primirili. Nekako oko ponoći, na istoku zarude i ogroman mesec rasu svoju

Valjda hiljadama godina posmatra ono uvek isti prizor. Narednik Milutin namesti tronožac, da kroz durbin posmatra mesec.

I ma gde otišli na drugo mesto, biće nam bolje. Ali mi idemo uvek starim putem, onim kojim smo juče prošli, a taj put vodi pravo na Čevrntiju. „Spomenulo se, ne povratilo se!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

i htela je odmah udaljiti ga sasvim od sebe, ali se setila očevih saveta: da je ćata velika sila u opštini i da treba uvek sa njim lepo postupati.

Ugleda seoskog pisara, a uz njega učini mu se da promiče pored prošća crvena policijska kapa. Uvek su mu policajci bili odvratni, a sad mu se ovaj što dolazi učini kao jastreb, koji se zaleće u mirnu i bezbrižnu pilež.

Ali kad vide da ga ona sama uvek poziva i da se raduje svakom njegovu dolasku, on se umiri, i sve mu postade obično i prijatno.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

te nasred sela, Gde junaci vino piju, Mladi momci kamen meću, A devojke pesme poju — Te ja tebe onde vide, Da me uvek srce boli. 141.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

JELISAVETA: Bilo je krajnje vreme da nas neko uzme u zaštitu! MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse! SOFIJA (još uvek držeći drveni mač Franca Mora): Ali, gospodine, molim vas, mi smo glumci! MILUN: Odloži oružje!

U dvorištu se nalazi pumpa za vodu. Preko dvorišta mogu da budu razapeti, još uvek prazni, konopci za sušenje veša. Levo, na blagoj padini prema reci pod stablom velike lipe, nalazi se hrastov sto

I nemo to da mi ne upamtiš za idući put! (Izlazi desno. Kraj pumpe je zaboravio volujsku žilu.) GINA: Tako uvek, ni dobardan, ni doviđenja, ništa! Dođe ko tele, ode ko tele! I ne čuješ ga u onim opancima!

Ko da imaš vodenicu na Dnjepru! BLAGOJE: Sit sam ja tvoga zvocanja, i to odavno! I nisam ja dete, da mi se uvek popuje! GINA: Kad se naliješ tom rakištinom, nisi ni čovek! BLAGOJE: Pravićeš ti mene jednom od blata!

Tamo je prepuno maslačka i kamilice! Sigurno živite ko da ste stalno na izletu! GINA: Nije baš uvek! SOFIJA: Ja celog leta ne bih izlazila iz vode! Molim vas, hoćete li da mi obrišete leđa, ne mogu da dohvatim!

Divna voda, divne stene za sunčanje, sve joj je divno! Kamilicu vidi, a rat oko sebe ne vidi! SIMKA: Ti glumci su uvek živeli mimo sveta! GINA: Ne stidi se ni da se goliti! SIMKA: Da ti kažem, ne bi mi verovala!

Građani stoje pred kućom okružnog načelnika, čekajući da budu izneseni leševi. Još uvek duva vetar iz osme slike.) PRVA GRAĐANKA: Jesu li ih ovde u kući pobili? DRUGA GRAĐANKA: Jesu!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

DOSADA O, kako ti je ime gadno, al divna sudba, drago moje jadno. Plači samo od tuge i milja i ostani uvek draga nerodilja. Nek pljušti kiša besa i srama, niko neće ostat za nama.

kad me prođe, da na meni stane kraljičino oko. Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško. Posle da je godinama tuda nema.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Ja bih mačem počast šinuo i tiho reko: Jer sam muško. Jedne lepe jesenje zore rujne, da me na izdanku nađe, pod

Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap, prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi? Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti, znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim, to proleće, sa svojim biljkama i bubama? U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim, nevraćeno

Ja sam uvek bio sam sebi predak. CRNjANSKI U TEMIŠVARU Temišvar je, u moje vreme (1896/1912), bio varoš raskošna, moderna, sa

Pred njegovim prvim vodom paradirao je tada oberlajtnant Mušicki, čvrst i crn, sa malim brčićima, uvek malo nasmejan. Uštogljen. On je završio kao general, Nedića. Završio je pred puščanim cevima.

Jedni su išli u smrt – najbolji deo stanovništva – a drugi – koji su se bogatili na račun njihov – okretali su se još uvek na muziku valsa. To je bila selekcija. U budućim ratovima bar ta nejednakost nestaće iz eugenetike čovečanstva.

Nije mogla očekivati pardona. Osveta će uvek biti oružje slabijega, a sabotaža, ma kakva, slatka. Arhive te Komande svakako postoje.

Ne nalazi prenoćište. Kroz veliku gomilu vojnika što još uvek na stanici, po patosu, leže, prolazim kroz specijalnu čekaonicu, gde mi opet traže stvari koje su „državna svojina“.

Ja sedim među slušaocima i slušam to, bez ikakve zavisti, još uvek u pohabanom odelu bivšeg oficira i niko me ne poznaje i niko ne zna.

Ideš u nesreću, a mene ostavljaš samu.“ Ona, kad bi se setila Beograda, imala bi u očima uvek onu užasnu sliku: videla je svog pokojnog brata, Nikolu, kota su strpali u ludnicu.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne kišice

i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da zahvali Bogu, a da joj se nešto desi kakvo zlo, onda ću ja biti kriv. Uvek je đavo kriv.“ I đavo se naljuti, ali posle odmahne glavom, uze karabu i stade da svira.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Bog podario veliku, retku sreću da se u njegovom jeziku, potpuno pravilno gramatički, na ponos zemlje i naroda, k pred i uvek pretvara u c.“ Pročitam jedanput, dvaput, nikako da se priberem od čuda šta sve to ima da znači.

! — Vrlo lepa; u njoj se iznosi kako propada Ljubica zbog ljubavi, a Mica se udala za velikog bogataša i uvek se odlikovala štednjom. „Ko štedi, tome i bog pomaže”, završuje se priča.

— Izvinite, gospodine, — reče blago nežnim tankim glasom — sad sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kad god sedam za posao, a naročito sada molitva ima mnogo više smisla zbog ovih poslednjih nemilih događaja na jugu

Ovde je hladno, kao da odnekud ima promaje. Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi temperatura bude uvek šesnaest i po stepeni, pa ipak ništa... — skrenu gospodin ministar svoj započeti govor i zazvoni u zvonce za momka.

I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ludi ginu; ali meni je glavno da

— rekoh. — Kod nas je to jedinstveno! U tome nam nema ravna. Ma ko bio ministar, pa čak dobar ili rđav, uvek se blagodarna država stara o njegovoj porodici. Ja nemam dece, ali će država poslati moju svastiku da uči slikarstvo.

— pita jedan. — I ja čujem. — Šta je učinjeno? — Valjda povoljno! Dok, jedva jednom, objaviše vladini listovi (vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list — jedan, ili dva) da je vlada dovela do kraja pregovore sa

Ali tvrd je čovečiji život. Vođa je imao retku sreću, te se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu, te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalu.

bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu; usne tanke, malo modrikaste, uvek spremne za plač, iako pokojnicu nikad nisam video da plače.

— veli strina, zapinjući iz sve snage kad govori, a ipak šapatom. Tako je čudnovato ona uvek govorila. Bog da joj dušu prosti!

— Nisam znao da je toliko lud? — razgovaraju ludi. — Ja sam, pravo da ti kažem, uvek primećavao da s njim nisu čista posla. — i ja, ali nije ovoliko bilo. — E, sad je već sasvim.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Samo u tom slučaju mogahu se na njegovu, inače uvek čistu i vedru čelu, opaziti bore... Pa ipak, čim ko stane pred njega i oslovi ga, lice mu se razvedri, bore se raziđu,

»A-a... pa ovo nije istina! ... A gde je mama ?... što sam ja sâm u sobi... ona uvek dođe da me probudi«... Podiže ruke i protrlja oči pesničicom, zevnu jedared pa htede opet da legne, ali kao da se

A majka baš tada uvek gleda nekako posleno zabrinuto... Deca su kao i neke životinje; ko im nudi više ljubavi, ona se uz njega privijaju.

Ta ja znam kad je Perić u jednom sandučiću sav espap donosio, a gle ga sad, prvi gazda...« Tako je č’a Gliša uvek razmišljao kad je sam, al’ kad je Jula uz njega, onda se drukčije misli, al’ šta ćeš joj, brate, nagovorila bi i samog

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: Pa ako progovorimo i o izborima, gazda-Jevreme, budite uvereni da ću ja uvek umeti da sačuvam prema vama sve poštovanje. JEVREM: To jest, to ti priznajem.

JEVREM: Ama, otkud ti, bre brate, kože padoše na pamet! Otkad kože bile pa bitisale! Nego ti uvek tako: obilaziš devet sokaka dok stigneš u kuću u koju si pošao. Drugo si ti došao, nisi za kože.

U zdravlje! (Ode). VI JEVREM, SPIRA, SPIRINICA JEVREM (ostaje ukipljen, držeći još uvek pero u ruci. On uznosi obrve razmišljajući i izdržavajući nezadovoljstvo).

A mi svi što nas ovde vidiš, kao što reče brat predgovornik, mi ćemo uvek za tebe da glasamo i da ginemo ako treba. U to ime kličem: živeo gazda Jevrem Prokić! SVI: Živeo narodni poslanik!

JEVREM: Kako da ti kažem... znaš, nekako mu lako ide kad grdiš vladu. Dođe ti onako kao od srca. Zato valjda i govore uvek lepo oni koji grde vladu. A deder ti, sinko, brani vladu, pa da vidiš kako je teško da se lepo govori.

To da sam pročitala u novinama pa ne bih verovala! SPIRA: Eto, takve ste vi ženske, uvek volite za drugoga da glasate. JEVREM: Zato sam ja, vidiš, i raskinuo. SPIRINICA: Šta si raskinuo?

SPIRA: Pa zar ne pamtiš jutros kad sam ti rekao... SPIRINICA: Uostalom, tako mi uvek radimo kad je kakvo glasanje. Čekamo do predveče, pa ko ima više glasova...

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Tako je i Sreta pisao, pisao s grozničavom vatrom i žurbom i ne gledajući uvek čita li to ko. Ako je, na primer, ma gde zanatlijski kakav skup, i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga

I pre toga uvek mu je čudno bilo kad je u kom selu tako video kako to svet onako po starinski dočekuje i ispraća svoga, na primer,

Te je knjige uvek nosio sa sobom i na dužem i na kraćem putu s takvim pijetetom kao ono — bože me prosti — stari Jevreji što su nosili

Malo je, istina, počađavela, ali je to opet bio dobar znak; znak da je uvek dobro posećena bila. A to je opet znak, što rekao ćir Pašona, da napredujemo »u vospitanje i civilizaciju jevropejsku«.

To rade seljaci i kad se naljute na nj, a i onako od šale. I Tašula se uvek tada ljuti, klati jako glavom kad ide, a ubrza sitno kao koza, šapće nešto cincarski kroz zube i revnosno briše krpom

Vlast je prva, a posle dolaze drugi. — Ama ne kaže se tako. Ti uvek možeš biti on, a on mučno ili nikad to što si ti! — A, bravos, gospodin-učitelju, za taj reč!

« dok je Sretena vrlo cenio i o njemu se najpovoljnije i najlaskavije izražavao, i uvek kad bi se o njemu povela reč, rekao: »Mnogo što je čovek učevnjak, mani se, elinska sorta treba da je!

može kazati da nije isuviše erotički raspoložen (kao što se to iz zoologije i svakodnevnog posmatranja zna), a takvi su uvek daleko od svake partijske borbe, jer su i neprimčivi za nju. Pa ipak!

Žalost je bilo pogledati! A međutim uvek je to tako kad se opaka Erida, božica kavge, nastani u kom mestu i kad se strasti, što rekli naši stari, »uzvolnuju«.

Sreta im priča sve potanko kako je to bilo, a Mića »Oficir« im dopunjava i objašnjava ponešto iz Sretina pričanja kao i uvek što je pomagao Sreti.

A ostalo mu od oca lepo imanje, pa braća radila a on leventovao. Leventovao je tako sve po mehanama. Uvek mu je jedan ili drugi rukav od košulje bio »uflekan« crnim vinom. Povazdan tako sedi u mehani ili pred mehanom.

Opkorači stolicu, nasloni se na leđa od stolice pa se ljulja tako. Uvek zamišljen, suče brkove i tek po koju ako rekne, a to mu obično navuče poduže zevanje, tad se digne da se malo razdrema i

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

U zimu i u leto, uvek isti je Veseli Beograđanin Dimitrije. Stopala mu kao dve mistrije Koje ukršta hitro, sve hitrije; Do podne obigra

Dete koje tatu ne može da zavoli Treba da uzme torbu i pođe svojim putem. DEDA Deda treba uvek da se kočoperi.

Pored toga, on ima da dozvoli Unuku da mu brkove počupa. Deda je i glavni i sporedni, ali uvek pri ruci. Njegov je život pun napora i mučenja. On mora da brani na golu kad malom Buci Mama ne dozvoli — zbog učenja.

” A južnjak, Junak, Kroz topal čunak Huči u suirak! KUKUREK N a kraju zime, kao i uvek, U uvalu zvani Kružni Usek Stigao, u rasvit, kukurek.

kunja, mutnim se sjajem preliva dunja; taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše, sjaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde — van zemlje — postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve

Ponekad, kao ptica ranjena, Koja san predsmrtni sneva, Može se videti, skočanjena, Rukavica, obično leva. Uvek me spopadne neka tuga: Gde li je, šta radi ona druga: Na čiviluku suze lije, Jer sama, bez ove, ni za šta nije.

Drukčije šumi u septembru, drukčije u maju drveće. Godina uvek radi, uvek se nekuda kreće. Zna se u koji dan ispraća na jug ptice.

Drukčije šumi u septembru, drukčije u maju drveće. Godina uvek radi, uvek se nekuda kreće. Zna se u koji dan ispraća na jug ptice.

Reči njene, u mraku, šapuće mokro lišće. Kiša je mastilo kojim pesmu o sebi piše. Vazda su joj ruke pune Jer uvek nešto pupi i uvek nešto trune; To je tako, i tako mora biti.

Kiša je mastilo kojim pesmu o sebi piše. Vazda su joj ruke pune Jer uvek nešto pupi i uvek nešto trune; To je tako, i tako mora biti.

ulici baba -Višnja, Juče, danas, a jamačno i sutra: Sila nevidljiva, snaga višnja, svevišnja, Telom odsutna, al duhom uvek prisutna. (A pošto mi se majka zove Višnja, ja utoliko više Poštujem njene imenjakinje, i, uopšte, sve višnje!

PESMA Daleko, iza sedam brda, Gde reka usporeno, leno teče A sunce napasa šarena krda — Daleko, iza sedam brda, Uvek je tiho, uvek je veče.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Pitanje o postanku jegulje stajalo je uvek i neprestano otvoreno i, kako bi rekli pesnici, obavijeno koprenom tajanstvenosti. II.

Činovnik, koji svake godine dolazi sa kopna na ostrvo da naplati porez, uvek je bio priman sa negodovanjem od strane urođenika koji su mu pretili da će zlo proći ako još koji put dođe.

Pribrežni morski ribari, kao i oni na ušćima reka, od uvek su dobro poznavali te sićušne zmijolike ribice i hvatali ih u velikim količinama, jer se u nekim primorskim mestima

Tu se nalaze omanje rupe u kojima uvek ima ponešto vode. Najveće od tih grotla je kružno, prečnika svega dvaestinu metara, puno vruće, ustajale, prljave,

Na dubinama od 1000—1200 metara do njih ne dopire ni trag od kakvog spoljnjeg zraka. Oni tu žive u uvek hladnoj vodi, čija se temperatura ne razlikuje mnogo od one na 0˚, pod pritiskom koji može premašati 500—600 atmosfera.

; da bi se iz dubine izvukle nerasprsnute, vrška se mora izvlačiti na površinu vrlo lagano. U velike vrške uvek se stavlja i po koja mala, gusto opletena, za hvatanje sićušnih organizama, koji bi ušli u veliku vršku, ali bi, pošto

dnu, oblika su običnog strašina, keca ili dređa; one nemaju krila, već samo kesu razapetu na metalan okvir koji ih uvek drži razjapljene.

Ekspedicije koje su posle Šmitovih pokušaja dolazile u tu oblast, pokušavale su to isto, i na iste načine, ali uvek bez uspeha.

u upotrebi kod ribara preustroji tako da se ne može zamršivati na dubinama i da, ma kako pala na morsko dno, kesa joj uvek ostane razjapljena.

oblast do danas još niko i nikad nije prošao, niti je mogao proći, od koga se, po mogućstvu, što dalje beži i koje, uvek mirno, vekovima čeka svoje, istina vrlož retke žrtve, kao što nepokretna paučina čeka insekte.

Alge se u Sargaskom moru u stvari ne nalaze kao kompaktna, prostrana travna livada, već uvek u aglomeratima i spletovima od 20 do 100 metara u prečniku.

Usput smo imali prilike posmatrati ono što se u toj okeanskoj oblasti u to vreme može uvek posmatrati. Zanimale su nas čudnovate promene boje mora, prema osvetljenju i organskim materijama suspendovanim u vodi;

Rakić, Milan - PESME

O znam to dobro, stari oganj da je Nestao, da ga neće biti više. No našu ljubav nema ko da zbriše: Ona se menja, ali uvek traje. Sad nam je ljubav otmena i čedna, Ko mesečinom prožeta.

Al̓ ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drveću žuti I tama pada vrh zaspalih njiva.

i nada, Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom, Idolu drugom, bez suza i jada, Predaćemo se i rečju i perom; A ona biće ista, uvek mlada Priroda, taj spas, i uteha, i nada. Sad znaš.

U mojoj duši uvek mesta ima Za pun zaborav, za sve što će redom Navaliti na mene kao plima, I sve, zbog tebe, zameniti bedom.

Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te! Caruj ko uvek, caruj prema sebi, Ti, despotice, što te večno pamte; Da nisi takva — voleo te ne bi̓!

O kada je tako stari Usud hteo, Da ja izabranik budem, ja jedini, I da, uvek uz nju, vek provedem ceo Očaran, i bačen u čarobne čini.

za mene neće postojati žena, Kad će čula moja redom da zaneme, I strasti da prođu kao dim i pena, A da će, još uvek, pokraj mene svuda Biti mesečine pod kojom se žudi, I mladih srdaca što stvaraju čuda, I žena što vole, i voljenih

Pa ipak si svakog dana nova meni, Uvek nova, uvek tako čudno druga, I nikada slična jučeranjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene Raznovrsnim sjajem,

Pa ipak si svakog dana nova meni, Uvek nova, uvek tako čudno druga, I nikada slična jučeranjoj ženi. Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene Raznovrsnim sjajem, mirisom, i

A njegova blagost sad me uvek seti Na vilinu kosu što u zraku leti Kad pred toplim suncem stukne zima tavna; Na ikone krotke, starodrevne čari, Što

Tvrdica je bila vaseljena za nas, Odmerila tačno uživanja naša; Nama biće uvek sutra što i danas, Uvek isto piće, uvek ista čaša. Svršiće se.

Tvrdica je bila vaseljena za nas, Odmerila tačno uživanja naša; Nama biće uvek sutra što i danas, Uvek isto piće, uvek ista čaša. Svršiće se.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Cela rodbina iz nje je proizišla. Od uvek same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle službe, prvo kod njih dolazili na čestitanje, pa tek onda išli u druge

Dole, do kapije, utvrdio binjiš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do

bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršivao.

Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao. Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako | nije mogao da iziđe na kraj.

Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla: — Nemoj ti.

Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima. Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja.

Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se oporavljali od neuredna života, da bi se posle mogli prilikom prve gozbe, slave,

Čak bi se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka.

“ a drugo, među muškima po čaršiji, kako, kao uvek, posle slave produžilo se veselje i piće u onom čivluku u Donjem Vranju.

Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kod ostalih, biti jako zapržavana, masna, preljuta, već uvek blaga, slatka, i pržena samo na maslu; nikako svinjskom mašću, pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora,

A po nošnji, oblačenju najviše su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele ili čizme već uvek plitke, lakovane.

Slali su bogate priloge za zidanje škola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko

Pandurović, Sima - PESME

Sećam se uvek sumorne tišine Oblaka, lišća, nečujnih vetrova, Gled’o sam širok izraz tuge njine Kad su te dali mestu mrtvih snova.

Jer prošlost je ono što nam uvek stvara Iluziju sreće i vidljivost jada, Što je uvek draga, kao majka stara, I kad cveće cveta, i kad lišće pada.

Jer prošlost je ono što nam uvek stvara Iluziju sreće i vidljivost jada, Što je uvek draga, kao majka stara, I kad cveće cveta, i kad lišće pada.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori, Kad se vani prospe mesečina bêla, Crven plamen mojih strasti uvek gori Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

ILUZIJA DUGA SEĆANjA I NADE Ta jesen uvek rane moje zlêdi. Ta jesen, vedri dani kad zastude, Tužnu mi jednu svečanost priredi, Sa pompom mojih spomena što

Jer oni su sunca što se uvek dâve U sumraku naših briga, našeg jada, Što zasipa život mrakom koji pada; Al’ njima se opet okreću sve glave

Ona čini tačno sve ono što hoće: Za nas možda rano, na vreme, il’ kasno, U ljudskoj vrevi il’ času samoće; Ali uvek hladno, neumitno, jasno.

još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo da nas nešto boli il’ veseli; Jer je uvek tako kako ona želi U trenutku našeg poleta il’ pâda.

kad je još zanosno sjala Mladost i ljubav, i polet, i snaga, Na moju radost, zadovoljstva draga Neka je čudna senka uvek pala.

U proleće svih nada, sviju snova, U proleće kad cveta prvo cveće, Gled’o sam da se jedan oblak kreće Uvek nad vrtom mladosti i snóva.

I zato, valjda, uvek volim dane Kad oblaci beli plavim nebom plove I bacaju senke na doline one Nemira i suza; kad zelene grane Ljuljane

SRCE O jadno, malo srce naše, Ti kucaš uvek verno, tačno; Ali te tamne sumnje plaše; Danas si tako tužno, plačno.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Praktična primena govornih izraza u govoru uvek je u vezi sa datim slučajem i određenom prigodom, kad se ona koristi kao primer i potvrda, začin i ukras.

i zakletve i blagoslovi izriču se neposredno (u prvom i drugom) i posredno (u trećem) licu, uslovno i ublaženo, — uvek sa kakvim optativnim smerom: da se ono što se kome nagoveštava stvarno i desi.

). B) POREĐENjA Poređenja (sa „kao“, „kako“ i „kano“) vrše se skoro uvek u odnosu na čoveka: porede se njegove osobine i svojstva sa karakterističnim osobinama i svojstvima naročito životinja i

licima, o ženama, o Turcima i Ciganima, o Nastradin-odži), o bilju, životinjama i drugim raznim opštim istinama, uvek uz komentar ili i čitavu pričicu.

Ona skoro uvek imaju i kakvu realnu podlogu, i to: a) geografsku (o postanku pojedinih mesta (naselja), izvora, reka, jezera, planina,

ili penušavo skandiraju odojčetu, obično uz pokazivanje ili pokretanje kakvog dela dečjeg tela, ili i uz kakvu radnju, uvek sa zabavljačkim ili vaspitnim smerom.

— Orao se uvijek na visine vije. — Životinje su šarene spolja, ljudi iznutra. — Mučno čovek uvek jednak može biti. — Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka.

Bolje je prazna vreća, nego vrag u vreći. — Zlo osnuj, a vrag će izatkat’. — Đavo je uvek u svom selu. — Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla. — Kad se đavo skuta dohvati, otkini skut.

— Zlu se ukloni, dobru se pokloni. — Teško je dobro videti, a lasno ga je poznati. — Ne bi bilo dobro, da je uvek dobro. — Dobro se ne pozna, dok se ne izgubi. — Dobrome hatu sto mana valja, a rđavome jedna ne valja.

— Slađa smokva preko plota. — Tuđa koza puna loja. — Tuđa koka ćureća jaja nosi. — U tuđoj ruci uvek komad veći. — Lasno se vjeruje što god se želi. — Što je žuđeno, sveto je i posvećeno.

Ali rob ne mareći ništa za to, odgovori mu: „I to će proći“. Na nesrećnom se uvek kola lome. — Išli putem dva čoveka: srećan i nesrećan, a prema njima u silovitom trku naglo izbiju upregnuti konji u

(Svrdlo) 333 — Ko se po smrti veseli? (Koža od gajda) 334 — Ko uvek ide a s mesta se ne miče? (Časovnik) 335 — U koga su prsti bez nokata?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Onda on reče domaćinu: „Za Boga, | brate, šta je to?” A domaćin mu odgovori: „Tako je, brate, uvek kod nas, da ne možemo od toga zverinja na miru ni ručati ni večerati.

U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je.

Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je

Sveti Sava - SABRANA DELA

Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro nagrada. Stoga i ja, od svih poslednji i grešniji, uvek slab i klonuo za podvizavanje duhovno, došav u Svetu Goru, nađoh bogoizabrana svetila što različitim vidovima žure na

Trojici, ovako govoreći da svi čuju: „Slava Svetoj, i jednosušnoj, nerazdeljivoj, životvornoj Trojici, i sada i uvek!

Jer, ko ovo čini, da se odluči, ako se ne kaje i oproštaj ne moli skrušenim srcem. Mir, dakle, i ljubav uvek jedan prema drugome volimo da imate, i umesto gneva naučite se: „Blagoslovi i oprosti, brate!

GLAVA 28 O onima koji ne ustaju u crkvu, kako ih treba kazniti Ovima zapovedamo da uvek neoslabljeno budu na svakoj crkvenoj službi, moleći se za sebe i za svet i za bratiju koja služi.

Hrista istinitoga Boga našeg i u njegovu Presvetu Mater Bogorodicu, zastupnicu našu i pobornicu, da ćete se nepovređeni uvek sačuvati.

Jer ovo je ravno prvom, kao što uvek izgleda, i jednako je krivici pred Bogom. Slobodan govor, koliko je moguće, presecajte.

Ja mnogogrešni i uvek klonuo na podvige duhovne bejah u manastiru našem Presvete Vladičice i Bogorodice Nastavnice naše, i da li poslužih,

našeg Isusa Hrista i Presvetog i životvornog Duha, kome pripada svaka slava, čast i klanjanje i velelepnost, sada i uvek i na vekove vekova. Amin!

Blaženi su milostivi ovde, jer će tamo pomilovani biti. Blaženi su čisti srcem, jer će uvek Boga gledati“, (Mt. 5, 3-8) i drugo ostalo.

S tim krstićem da mi imaš molitvu. Nosi mi ga uvek o vratu, makar i drugu ikonicu da imaš, ali njega uvek nosi. A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam

S tim krstićem da mi imaš molitvu. Nosi mi ga uvek o vratu, makar i drugu ikonicu da imaš, ali njega uvek nosi. A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ga polagao na Grob, krstić i pojasić.

Nosi mi ga uvek o vratu, makar i drugu ikonicu da imaš, ali njega uvek nosi. A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ga polagao na Grob, krstić i pojasić.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Svako misli da će drukčije! Daj te škembiće! I ne moraš uvek palac dumočiš! Rekla sam ti iks puta! (Izlazi) CMILjA: Dako mi čudo nanese neku priliku! A vi šta rekoste šta ćete?

TANASKO: Kuda ćeš većeg čuda od komore! MANOJLO: Kako smo išli na sever, pogledaj sekciju, čudo je uvek bilo ispred nas! A sad, zahvaljujući forsiranom maršu, mi smo stigli pre nego čudo... Ovde će morati da se pokaže!

Ne kaže se đeneral, sa Đ, nego sa G, general! A je l morate sve to uvek da nosite? Mislim, te puške... stvarno su rariteti! Kako kažete, kokinka? Zaista nisam čuo!

Duža pauza. Prva se prene Ikonija, koja počinje da skuplja sudove u veš-korpu. Ostali se još uvek ne pomeraju: stoje, pod utiskom onog što su videli na nebu.) IKONIJA: E, pa, sad je, valjada, gotovo!

Stanković, Borisav - JOVČA

Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao... MARIJA Nije, nije nikad bila bolesna, uvek je bila zdrava. JOVČA E, ako... Dobro samo kad to nije.

Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek. U kom kraju čaršije dućan uzme, ceo komšiluk, sve devojke upali. Na svakoj svadbi, veselju, on je.

A zar moga, Jovča, kod samoga cara i kod vezira da odeš? JOVČA Ta, morao sam. A da se može uvek, to ti već znaš. Samo nekoliko kesa, i sve se može. Ali, morao sam...

Ja bar nisam željan, ne trpim, ne mučim se gledajući kao on. Ja ovamo kod snaška imam bar sve. Istina, ne uvek da me hoće kao čoveka, što sam im mio i drag; nego, kad se napiju, razvesele, a muževi, gazde, još pijaniji, ili zaspe

Naročito kad je ovakva noć studena, vetrovita, onda i duže ostane. Ide uvek moj Stojmen krišom za njim, tamo, znate, više Vaskine kuće. Sakrije se i pazi da mu se što ne desi; ima zlih ludi.

Jer toliko puta ujutru, kad mu postelju dižem i jastuk, na jastuku, gde mu je bila glava, gde su mu bile oči, uvek, uvek tu nađem kako je vlažno. Sigurno od suza.

Jer toliko puta ujutru, kad mu postelju dižem i jastuk, na jastuku, gde mu je bila glava, gde su mu bile oči, uvek, uvek tu nađem kako je vlažno. Sigurno od suza.

TOMA Slušaj. Kad dođe, ti se čini nevešta. Radi sve kao uvek. Pa kad on klone već i Ciganke iziđu, naša briga. ARSA Ne može se ovako više, ne može! STOJNA Ne može, gazda, ama..

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

— obala budušti — budući, potonji bužak — budžak, ugao buteljka — boca v — u (najčešće u složenicama) va-u vavek — uvek vežestvo — znanje veksel — menica, novčana uputnica velerečije — preterivanje, preuveličavanje Velerofont — grčki

gospodariti vmenjavati — zamišljati, pripisivati vnimanije — pažnja vnutren, vnutreni — unutrašnji vo—u vo vek veka — uvek vo veki — uvek vo veki vekov — uvek vodvoravati se — baviti se, stanovati vozbraniti — braniti vozbuždavati —

— zamišljati, pripisivati vnimanije — pažnja vnutren, vnutreni — unutrašnji vo—u vo vek veka — uvek vo veki — uvek vo veki vekov — uvek vodvoravati se — baviti se, stanovati vozbraniti — braniti vozbuždavati — buditi izazivati

vnimanije — pažnja vnutren, vnutreni — unutrašnji vo—u vo vek veka — uvek vo veki — uvek vo veki vekov — uvek vodvoravati se — baviti se, stanovati vozbraniti — braniti vozbuždavati — buditi izazivati vozbuždavati se —

i vredan vremen — privremen vrožden — uređen; urođen vručitelan — s preporukom, preporučen vse — sve vsegda — uvek, svagda, vazda vsekonečan — poslednji, krajnji vsuje — uzalud vtori — drugi vtori krat — drugi put vhod — ulazak

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Gde se to obretoh: sred vode il kopnom Hodam kao uvek s nejasnim ožiljkom? Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena. (Znam koji je stamen a trošniji koji.

Potomke davnih ptica uz niski oblak brode. SIENA Još uvek sunce sija nad Toskanom I ove noge gle još svetom idu: Tabani već su procvetali ranom.

O tako i tu kuću staru Ne drži više zemlja, no ja. DVOJNIK On nema oči — al me vavek gleda. Ima za mene uvek reč nemuštu. On prvi šane onu miso suštu Od koje bežim ko od vatre, leda. Kad pođem za njim — osvanem sred blata.

Da je bar mira kada nema reči I tiha pustoš kad misli neima: Pa da se legne kao kad se leči. Ovako: stojim još uvek pred svima (Dok slična strmoj vodi il oluji Kroz moju glavu sva praznina bruji).

Još uvek si pod mojim negama: Pronosim stazom vodu kofama I kvasim zelen hum u žegama. Nek jekne bar u ovim strofama Gde je reč

Ćosić, Dobrica - KORENI

Na zapadu je šuma i manastir uvek gospodnji, a dno se otkrilo Palankom, isto gospodnjom. Ne videh nigde tako duguljastu ljusku da je nebo, gde svi vetrovi

A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane. Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu.

vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverke čine, ja, jazavac s bradom, u podrum na ležaj.

A dobri jesmo u pesmama uz gusle, i kad je to korisno. U podrumu je uvek tmina. I tiho čim se miševi umore. Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo.

Tada bi se sećao belog dima duvana Turkinje u crnim šalvarama koja u jagodinskoj mehani sedi uvek u uglu levo od vrata, ispod slike — Rusi prelaze Dunav u osušenim guskama. Takvi su im čamci.

lako i vešto skače s grane na granu, pa se dugim rukama bez zglobova i kostiju hvata za čuperke drveća i ljulja, gibak, uvek mlad i najbrži. Petnaest godina je prošlo, sada, sada će da vrisne puška. Dok ga dovuku do kuće, smrznuće se.

U bradi se zgrudvala krv. Grudi su iscepane. Naježi se, ledene su nozdrve vetra, a dah mu uvek zaudara na daljine. A iza oblaka nebo je puno zvezda. Za daljine i Boga Đorđe Katić, trgovac, isto je što i list u šumi.

Laknu mu kad uđe u sobu koja ga je uvek čekala zagrejana, bolje osvetljena, s toplom vodom za kavu. Sporo otkopčavajući gunj, spusti se na minderluk s modrim

Krije dukate u nedrima, ljušti steničave i smrdljive mehanske minderluke od Palanke do Pešte, i strahuje. Da bar uvek ima i ovakvu, toplu sobu.

odavde, kad je kuća blizu, dok se uz kavu odmara u ovoj sobi, sve je sladunjavi miris Simkine lanene košulje, koju ona uvek čistu oblači čekajući ga da se vrati s puta. Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio.

Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio. Sada se ničemu više ne raduje. Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao pred plač.

Na volovskim kolima on, ,,sitan mladić'', koji nepoznatima ničim nije hteo da pokaže da je gazda i trgovac, uvek sa slugama spavao i s njima jeo slan sir i užeglu slaninu, plašio se svih žena, a naročito onih mehanskih, zbog čuvenog

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ko je Tataga i šta radi u šumi? Radoznalci su se za njom sve češće osvrtali. Na leđima joj je večito ista vreća, uvek puna. U njoj pticama u šumi nosi hranu, ali šta donosi odande? To niko nije znao da objasni.

Kakva deca! Dva suseda, dva odrasla mrka čoveka ćutke su se približila Tataginoj kući. Iza prozora je, kao i uvek, gorelo svetlo, a preko vrata bio navučen teški zasun.

— Objasni! — bio je uporan Vođa jata. Srebrni galeb je ćutao i odlazio, uvek se iznova vraćajući, sve dok majka nije izlegla nove ptiće. Opet ih je bilo troje, a rasli su kao iz vode.

« — lepotica strepeći potrča ka bunaru i naže se nad njega. Unutra nikoga nije bilo. Sve je bilo kao i uvek: blistavo nebo, bubice u iskopanom zlatastom pesku, lako šuškanje vetra u daljini.

Na sve četiri strane sveta otvarali su se njihovi putevi, ali ma kuda išli, uvek su se vraćali pod svoj bor. Tu su ih ribari najradosnije dočekivali. Kako i ne bi?

— Je li svetionik bio upaljen? — nabra obrve kapetan broda. — Kao i uvek! — reče starac. — Poslao sam unuka da proveri!

Pomaži! Ko bi to mogao biti? Dečak se naže u dubinu. Kao i uvek, ulicom je tekla reka ludi. Niko ni da se osvrne ni da podigne glavu. »Prisnilo mi se!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Ali, pre no što bi prodrla i počela da hara, uvek je pravila istu grešku: prvo je htela da promakne, nevidljiva, preko palisada, što nikako nije mogla.

GOSPODAR-JEVREMOVA Svakoga dana, u šetnji od Kalemegdana do neba, Gospodar Jevrem projaše Ulicom Gospodara Jevrema. Uvek pre podne, dok pod oblacima traju istočne svetlosti.

Na uglu Kapetan-Mišine ulice uvek ga cpeće ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to što je ovaj, gotovo odmah posle njegove,

Umeo je i da daje i da oduzima: snagu, vlast, moć. Jevrem je uzimao samo od te snage a uvek se, u sebi, ljutio na to uzimanje. Nije vredelo.

I zaista, Ustav od 1838. Miloša ne samo što je sputao nego ga je I odvojio od vlasti. Vlast i Miloš su uvek išli zajedno, ali ograničena vlast i Miloš nisu.

Zaista je dosta ubedljivo delovalo Vučićevo uveravanje da njemu koji je uvek, kao što se zna, bio od onih što su najbliži Knezu, teško pada što sa Knezom više nikako ne može da se složi.

Kao i uvek, Pašić se i sada prvo zaklanja ćutanjem, zatim se, verovatno, opomene svog iskustva sa drugim jednim Obrenovićem, unukom

Otuda oko podne, kad polazi od ugla Francuske, Gospo– dar Jovan je uvek pomalo uvređen: u ulici koja nosi njegovo ime nema vi drveta, ni travke.

(Izgleda, samo, da je dobrote uvek malo, ili se jedino ona skriva.) Ni psovka se nije izmenila. Ne, neće da uđe. Gospodar Jovan ubrzava korak duž tihih,

(njegova ulica je tu, između Dositejeve i Zmaj-Jovine, ćudljiva i nevesela) do kuće u kojoj je stanovao Jovan Skerlić. Uvek se nada da će ga sresti, ali se to ne događa: u različite sate stiču se na uglu Zmaj– Jovine i Jovanove.

U svojoj stražari koje nema, na uglu Kapetan-Mišine i Simine, Sima terdžuman uvek gleda, i odmahuje glavom, onog luckastog terdžumana koji, pre mnogo decenija, nailazi sa vezanim nizamima i mirnim

bio je tako lakog hoda kao da ga nose velika krila; glas mu se daleko čuo a pokret mu je bio nagao kao da će se Vasa uvek ustremljen ka daljinama, u taj čas dići sa zemlje.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Srbijanče, ognju živi, Ko se tebi još ne divi! Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen!

Al' zlo je, majko, biti međ' njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo služi, A nevera se sa njima druži...

- Ta uvek smo mi na njemu! Groblje j' zemlja kôm se hodi, Groblje j' voda kôm se brodi, Groblje, vrti i gradine; Groblje, brda i doline

Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su dela koja se ne gase, Pa redove nedoglednog groblja Svojom zrakom

“ - „Pokušajte, milina je!“ „Šta si hteo? kud si poš'o?“ - „Tamo kud se stići mora!“ „Zar je vera tako jaka?“ - „Uvek jača od zlotvora!“ „Malo nas je koj' bi smeli!“ - „Al' vas jaka sila kreće!“ „Zar ko može stići celi?

Al' ne volim te, ne volim te, draga! I zato ću ti uvek reći: Ćuti! Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I tama pada vrh zaspalih njiva. M.

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo Posle je zanata radi u varoš otiš'o s njome“.

Epitaf: „Tu leži Pasko Zade, mili Knez... (i tako dalje), uspomene jasne! Jedini od ljudi s kim su uvek bili Svi muževi dobri i sve žene časne“. J.

M. Jakšić TREĆE DOBA (Posle 1900) CXXXII PUSTITE ME KAKO JA HOĆU! Zašto uvek jedno i isto, Zar sve baš mora biti jasno i čisto, I svuda própisan broj!? Ta pesma nije akt, i mis'o nije slovo.

? Ta pesma nije akt, i mis'o nije slovo. A duh traži uvek novo, I hoće da bude svoj. Ritam će kroz muziku reči Probiti sebi pute, I otići u pravi kraj; U pesmi zakoni

Danica Marković CLV GALIUM VERUM Kleknuh u polju široku pred cvetom Što nosi ime tvoje uvek drago; Vetrić je svojim donosio letom Mirisa šumskih jednodušje blago.

Popa, Vasko - KORA

korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

On me je dotle uvek snabdevao nemačkim delima koje god bih zaželeo. No ovoga puta dobih od njega izveštaj da se to Levenhajmovo delo ne

Na tom istom mestu, iznad toga drveta, videćemo uvek tu zvezdu kadgod pri vedrom noćnom nebu dođemo opet ovamo. Ta zvezda se ne pomera nikad sa svoga mesta.

Kad pokrije sve plodno zemljište pored reke, a još uvek pridolazi, onda se njen suvišak odvodi, za kasniju upotrebu, naročitim kanalom u jezero Meris, na čijoj se obali nalazi

posmatrali iz godine u godinu izlazak Siriusa, kad se on, prvi put u toku godine, pojavi na nebu kao jutarnja zvezda i uvek beležili dan tog izlaska.

Jednaki uglovi daju uvek istu takvu razmeru. „Ugao što ga čini pobočna strana jedne piramide sa njenom osnovom dat je razmerom visine piramide

pa zato mora i naš manji broj biti paran, jer kao što si, Satire, maločas rekao, neparan broj pomnožen samim sobom daje uvek neparan broj“. Učenici počeše da se smeše, a Satiros se zbuni. „Je li tako ili nije?“, upita ga Pitagora.

Posle dužeg ćutanja progovori Demokritos. „Moji me abderićani ne razumeju; uvek ću im ostati neshvatljiv. Kada sam u svojoj mladosti rasprodao veći deo svoje očevine, otputovao u daleki svet, a

“, reče Demoritos Hipokratu. „Govori!“ „Posle hiljadu i više godina prepiraće se filozofi još uvek oko toga da li je naša duša smrtna kao i naše telo, ili je večita“.

Naš mladić pođe, ustručavajući se još uvek, polagano za njima. Bilo da je dugo putovanje na lađi iscrplo njegovu snagu, bilo da ga je brzi hod od Pireja premorio,

Dogod živiš, vele ti mudri filozofi, uživaj u življenju, ali uvek sa merom“. On isprazni bokalče do kapi. „Vidiš, sinovče, tog principa se stalno pridržavam: pijem vino po utvrđenoj

Zbog toga oni nisu predmeti stvarnog saznanja. Takvo saznanje moguće je samo o onom što je, samo po sebi uvek na isti način takvo. A ono što posmatramo, to je samo objekat našeg shvatanja, izazvanog našim čulima.

Jer svaki nacrtani ili na koji drugi način dobijeni krug ima uvek svojih nedostataka i ne odgovara idealu kružne linije.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa.

i veselim šalama i razgovoru kojim je ona znala da rukovodi sa neiscrpnom srdačnošću i sa puno gracije, obraćajući se uvek onome čije raspoloženje popušta, cvrkućući neprestano, očaravajući nas svojom umiljatošću, i zanoseći nas do najslađeg

“ Ili da se moram smešiti dok moj komandant priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke svilene čarape, jer je to za njega najveća

Tako sam je ostavio i od tada pred očima uvek imao njenu sliku iz toga vremena. Ali danas, kad znam da je onaj crvić što je onda umeo samo da gleda, da se miče i da

I kad sam mu trećega dana, na rastanku, rekao: — Pobratime, ti si uvek bio čovek, ostani to do kraja, molim te — on se blago i postiđeno nasmešio: — Žao mi je što ideš.

— Ispij, bre. Ja se ustezah. On dreknu: — Loči! Uvek si bio izrod. I tebe ja poznajem. Uobražen. Poniženje mu da pije. Pa se okrete Ciganima: — Sviraj!

Samo što je ona uvek gledala dole u ambis, a ja sam gledao gore, kao da će se nebeski svod sručiti na mene. Gospodin sa masnim brkovima, i

I ohrabren tečnošću početka nastavih vatrenije: — ... Doputovao sam, dakle, brzim vozom. Ja uvek putujem brzim vozom. Jer on, dakle, polazi iz stanice elegantno, klizeći, bez onog, dakle, dosadnog secanja i škripanja..

“ Ja sam razumeo da će mi preseći ruku, pa sećajući se da sam uvek bio protiv svake operacije, uzviknuh očajno: — Ne pristajem da se seče, razumete li! Nikad! — Maіѕ il faut couper!

Ali u tom naprezanju koje mi je snajka olakšavala pridržavajući ga, ona i ja dodirnusmo se nekoliko puta n uvek se čudno pogledasmo.

se prašnjavim drumom, on se još vula sam po usmrdelom bivaku punom rasturene slame i svakojakih otpadaka, i tako uvek nešto čeprka maljicom i traži.

— Ja, goooospodine, kapetane. — Pa uvek ti? On gleda u zemlju. — Dobro, Sekula, izlazi! A u oficirskim patrolama, vođ, oficir, smesta naređuje: — Sekula

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Ponekad me iznenadi čudna misao: da su moje najpreče preokupacije u stvari bile uvek bitno moralističke. Pa i moralizatorske, neprobavljivo moralizatorske.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine. Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao

— Kakih dvesta, kad je Đorđe kazao vlasti če tiri stotine i dvadeset! — Tako oni uvek rade. Kad bi se našlo od čega da se naplati, oni kažu duplo i više.

htede da plane, ali se seti da će se i sam moći docnije poslužiti ovim odgovorom, pa se uzdrža i zapita: — Baš uvek tako rade? — Pa... gotovo uvek — odgovori Vujo, vadeći novce i dajući ih Đurici. — Evo ti deset dukata.

— Pa... gotovo uvek — odgovori Vujo, vadeći novce i dajući ih Đurici. — Evo ti deset dukata. Moramo uskoro opet na posao, jer nisam još

Popa ga, kad ga ugleda u dvorištu, pogleda začuđeno, ali ga oslovi onim istim glasom, kojim ga je uvek sretao : — A gle, Đura! Od kud ti sad?

I to mu je donelo lepa uvaženja u društvu. Jedared Đurica opazi da se mlađi posetioci ove kavane, uvek u jedno isto vreme, odvajaju u zasebnu sobu, otkuda se više ne vraćaju te večeri. I on im se pridruži.

I on im se pridruži. Tamo, kuda uvedoše Đuricu, uvek seđahu tri mlade ženske, zdrave i primamljive, obučene onako, kao što se nose devojke u njegovu sreskome mestu.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

da živiš, a ne da umreš, dobro bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe spasenja, ali moraš uvek samo prema istoku ići, jer tamo još ne vlada pomor. Petar posluša oca, pa uzme što mu je za put trebalo i ode.

I tako je ovde već sto godina proveo, pa je još uvek bio onako mlad kao kad je došao. Jednoga dana reče mu devojka: — Hajde, Petre, da vidiš moje pustare, marvu i svu

U devojke će biti tica na ramenu što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da lađa ide, ona će pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru šta je i kako je.

Onda mu car da dvanaest dukata i reče mu da odsad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide kući, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je

Petković, Vladislav Dis - PESME

Tamo gde te mladost uvi tkaninom ljubavnih boja, Gde si uvek koračala ponosna, gorda i laka, Gde si verovala i gde se podigla propast tvoja, Ostavila je trag na groblju humka i

I ta pesma nosi meni nove dane. Nosi nove dane, moje novo nebo I srce, al' srce kao nekad što je, K'o juče, k'o uvek, isto srce moje. Nosi nove dane, moje novo nebo.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa I osećaj da sam suviše se nad'o Da je jad najveći srce uvek mlado. Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa. Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o. Moja jesen stupa; ide moja zima.

JUTARNjA IDILA † Mihailu Petkoviću, mome bratu Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo...

SEĆANjE 1 Često puta kad te vidim gredom Da koračaš hladna, mirna, stroga, Uvek ista, uvek s umnim gledom, U trenutku uspomena mnoga Onog doba, kog sad više nema, Javlja mi se kao bajka bleda; Ja

SEĆANjE 1 Često puta kad te vidim gredom Da koračaš hladna, mirna, stroga, Uvek ista, uvek s umnim gledom, U trenutku uspomena mnoga Onog doba, kog sad više nema, Javlja mi se kao bajka bleda; Ja osećam da se

Uvijena u ogrtač znanja Bedna, ružna i otrovna ti si: Žedna, gladna i željna saznanja, Uvek stara, nikad vedra nisi. Za osmehe ne zna lice tvoje, Pogurena ti se krećeš vazda, Tražiš tajnu i istinâ boje, Goniš

tajnu koju nosiš sama; I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju se misli, gde si uvek ti; Misli, i još borba s nebom i željama. Otići će borba.

ZVONA NA JUTRENjE Uvek u sredini koja rani čamom, Ja nisam verov'o da će doći ikad Rastanak sa pustom i sumornom tamom; Verov'o sam sunce

Ali nisam znao da onaj k'o strada Greši kad suviše i voli i želi, Da na zemlji uvek najbolja je nada, Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli.

k'o strada Greši kad suviše i voli i želi, Da na zemlji uvek najbolja je nada, Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli. Uvek u sredini što duh svaki steže, Zapazio nisam sem nje ništa drugo, I često se pitah šta me za svet veže: Zaklonjen ideal?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Međutim, daleko od toga da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima.

Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične. Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera.

Rezultati mogu da se postignu, ali uvek na štetu kvaliteta. Moj metod je drugačiji. Ja nikada ne hitam ka praktičnom radu.

Primetio sam da je pojavi slika u mojoj mašti uvek prethodila stvarna vizija događaja pod čudnim i uglavnom vrlo izuzetnim okolnostima i ja sam svaki put bio primoran da

Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako

To je upravo ono što radim već dugi niz godina, uspevajući da ostanem mlad i duhom i telom. Apstinencija nije bila uvek po mome ukusu, ali prijatna iskustva koja sada stičem moja su velika nagrada.

Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak

Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh.

Bio je to čudan zahtev, s obzirom na to da je on uvek bio protiv ove vrste sporta. Ali nekoliko dana kasnije doznao sam da u našem kraju hara kolera i iskoristivši priliku,

U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom.

napravio odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život.

Ono kroz šta sam ja prošao u tom periodu bolesti, prosto je neverovatno. Imao sam uvek izvanredan vid i sluh. Jasno sam mogao da razaberem predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

”Privilegija” je garantovala graničarima Vojne granice tu slobodu, a za uzvrat oni su uvek morali biti spremni da ratuju za austrijskog cara na svim bojištima.

godine. Kada se i danas setim onih dana, osećam kao što sam uvek osećao, da je ovaj izdajnički potez austrijskog cara iz 1869. godine početak kraja austrijske carevine.

taj Amerikanac Franklin koji se igrao zmajevima kao besposleno derle, zna više o tome nego najmudriji ljudi u Idvoru. Uvek sam visoko cenio očevo mišljenje, ali ovog puta nisam mogao a da se ne nasmešim sa prizvukom ironije, što ga je naljutilo.

Po pitanjima tačnog tumačenja starih učenja, moj otac je uvek bio spreman da prihvati majčino mišljenje te se tako nas dvojica izmirismo.

I danas verujem da su ovi oblici opštenja osnovne radnje u vasioni oko nas, i još uvek razmišljam o njihovoj prirodi. Moji učitelji u Pančevu pomogli su mi da rešim neku od zagonetki ove vrste na koje sam

Ali uprkos svega, njega su zanimala moja dečja pitanja pa me je uvek podsticao da mu dolazim sa tim zagonetnim pitanjima.

ovo iskustvo vredeće ti mnogo više od tuceta pečenih gusaka; između ostalog naučiće te da u stranom svetu jednim okom uvek bdiš nad onim što imaš, a drugim okom gledaš na stvari koje nemaš.

Poslušao sam njen savet i ostatak puta sam uvek pazio na moje šarene torbe i žuti kožuh. Slika Budimpešte, kad smo joj se približili sledećeg dana, bila je takva da

Onda sam im rekao da se dosta razumem u kuvanje jer sam uvek pažljivo posmatrao kako to radi moja majka. To se vrlo dopalo starijoj gospođi.

Švajcarski veteran koji se kretao pomoću štake zbog izgubljene noge u građanskom ratu, pažljivo je pratio moje odgore i uvek bi klimnuo glavom kada bih tim svoj im odgovorima dobio po koji poen.

Svojom nadprirodnom inteligencijom i veštinama vila bi uvek nalazila izlaz iz teškoća. Osećao sam da je ova devojka vila, ako one uopšte postoje.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Sunca ni za lek. Cela priroda teško je omrtvila gnjiloćom i kalježom. Noge su skoro uvek mokre. Studena vlaga uvukla se u kosti i u mozak.

Ali Ilija uvek, dok je na dogledu varoši, i kad ima s drugim posla, o nečem sumnja, boji se da ga ne bi ko u čemu prevario, a kamoli

Ali, kad je trebalo zamešati puru mešačem, osetiše i deca i Ilija da nema domaćice, jer je Cveta, najjača u kući, uvek to radila, trudeći se da je što bolje umeša.

Pitaće o svemu i tepaće a otac, nagluh, gledaće preda se i ćutati. Uvek jutrom kad se prene, misao nosi je kući, i u brizi je radi dece, ali domalo, kad dan osvoji, uvlači joj se u misli,

I, mada nije ovde nikoga nalazio, ipak ovo mesto beše razgovorljivo — uvek kao da nešto živo zaklonjeno šapori, — pa kad bi odilazio, osvrnuo bi se za sobom: činjaše mu se da neko za njim

—Gledam k'o onako... —Sitno je to, ostavi!... Uputiše se jedan za drugim preko obale, kroz narod, uvek na oprezu da se o koga u hodu ne zadenu. Kod prodavnice kruha Ilija se zaustavi. —Da kupimo komad hljeba, — veli Lazo.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Zato gramatičari manjeviše uvek svisoka gledaju na lingvostiliste. Bez komunikacionog jezgra se ne može, a onoj stilskoj periferiji koju ovde imamo u

U poeziji se, uostalom, snagom sinegdohe uvek može pomenuti celina umesto nekoga njoj podređenog dela, što po pravilu ima znatan pesnički učinak.

Nacionalni jezik medijum je nacionalne književnosti. Ali nije sasvim ili bar nije uvek jasno da se njihov položaj u nacionalnoj kulturi ipak razlikuje, i da ta razlika nije nevažna za razumevanje književnosti.

Nikada ga nije bilo i uvek se govorilo o dvema zasebnim književnostima – srpskoj i hrvatskoj. Kao što se uvek govorilo i o dvema zasebnim

Nikada ga nije bilo i uvek se govorilo o dvema zasebnim književnostima – srpskoj i hrvatskoj. Kao što se uvek govorilo i o dvema zasebnim kulturama.

Njihov razvoj ne mora teći (ne mora uvek) paralelno, i stabilizovani književni jezik ne služi samo kao čvrsta podloga na koju se poezija oslanja, nego može

Kao i da je naglašeno artističan, što u novije doba nije uvek na velikoj ceni: Navešćemo, kao ilustraciju, samo jednu, inače izvanrednu strofu, s kadenciranjem na njenom kraju: Ja

naslutiti potencijalno poređenje tamo gde, naizgled, nikakvog poređenja nema i time aktivirati čisto umetnički – a to uvek znači i metaforički – smisao koji tekst nosi.

U tome je razlika između realne ličnosti i književnoga lika: ovaj drugi je uvek deo u odnosu na onu prvu, deo koji dobija svoj smisao samo na osnovu funkcije koju obavlja u priči.

Pored ostalog i zato celina nije uvek uravnotežena, niti je lako učiniti je skladnom. Sada nam već ne izgleda da se tajna rođenja – do koje smo ponovo

] šta je sa mojim ljubopitstvom, žudnjom! Toliko noći: imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus, ukus života. Pljujem!

Duga je bila njegova književna evolucija. Matić se, doduše, na osobit način menjao: uvek je bio drugačiji i isti, jer je imao retku moć da sva stečena iskustva na svome razvojnom putu sa sobom nosi.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš. ČEDA: A vi ste govorili da ima 12000 dinara miraza. ŽIVKA: Pa ima. ČEDA: Ama gde su?

Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: „Ovaj će naš Jova daleko da dotera!” Ali on, eto, ode na robiju.

NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon!2 Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram.

Ako u tim savetima ima čega neugodnog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti... ŽIVKA: Pa jeste!...

Ne biva to, prijatelju! Što ne biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo zrelo razmisli. Vidiš; ženu možeš uvek da dobiješ, a klasu, bogme, ne, a svaki pametan čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne?

ČEDA: Odmah ću vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: „Ako se već rešim da se ženim, uzeću samo zrelu žensku”.

JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta. SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, boga mi sam uvek tebe najviše volela od cele familije. ŽIVKA (pošto se i svi ostali rukuju): Hvala vam što ste došli. Izvolite sedite!

Nego deder! (Izvadio je hartiju da beleži.) Dede, tetka-Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku? SAVKA (još uvek uvređeno): Neka me pita Živka pa ću joj kazati. ŽIVKA: E pa ti, tetka-Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope.

A uvek sam govorio sebi: „Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!” Pa velim, eto, došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu konce

XVI ČEDA, ANKA ČEDA (posle izvesne pauze otvori vrata i sretne se lice u lice sa Ankom. On je još uvek svečano obučen, kako je otišao od kuće): Ah, kako prijatan susret! Jeste li vi mene čekali, Anka? ANKA: Razume se.

ANKA: Jaoj, kako smeš da pušiš? RAKA (paleći): Ne pušim ja inače, ali znaš, novine se čitaju uvek sa cigaretom. (Čita.) „U jednom delu Kine...” (Prekine i govori.

(Smeje se slatko.) A-ki-ka!... ANKA: Ima li još? Čitaj! RAKA (čita): „Ali, razume se, ni te prosidbe u Kini ne idu uvek tako glatko. Tako, na primer...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

što je uzajamno povezano i sa toplim porodičnim, kućnim životom; drugo je blisko i subjektivno gledanje i doživljavanje, uvek iz individue prema javnom životu, a ne iz javnog života prema individui.

sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog junaka: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi. ” Stoga je razumljivo što je ona takođe grafički odeljena.

u verziji koju je pisac objavio, zvezdica se nalazi baš posle prve rečenice, koja je glasila nešto odsečnije: „Uvek, jedino, celog života, samo je ono radio što čovek treba da radi“.

romana, ono što se o Mladenovom životu pripoveda, opet bi najbolje učinio ako bi ponovio prvu rečenicu: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi”.

Nije, međutim, uvek dovoljno jasno šta se tačno pod njim razume, jer se jednom odnosi na upotrebu jezika, drugi put na sav umetnički sklop

je to stoga što umešnost ili veština - jezička, stilska ili veština komponovanja - u istoriji književnog razvitka nema uvek isti udeo i značaj.

Ali on na likove gleda kao svedok sa strane, kao oštro, prodorno, ali uvek i „tuđe“ oko. I ne uzima vidljivog učešća ni u jednome delu radnje.

↓ te da ne bi noću ko zna kakva iskra prsnula, i bogzna šta se učinilo, možda čitava kuća zapalila”; (2) „Ona, kao uvek, spavala bi podbočene glave o ruku,obučena, čak i sa papučama ↓ - jer, zaboga, sutra, čim zora, ona mora da porani,

] čim ovoga pozna da je Arnautin, čovek iz Turske, dakle sigurno njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih praznika, nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poče se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpolji

oslobađao, skidao sa sebe nešto što mu je, istina, bilo tako drago, milo, ali koje je njemu ipak nekako strano, tuđe, uvek se, pored sve naslade, sreće, ipak ne osećao svoj, ne bio slobodan, nije mogao da diše, glas nije imao svoj, ni

„On” je u snovima imaginiran tako da junakinju ne upućuje ni na kakvu razaznatljivu, a to uvek znači i raspoznatljivu ličnost. Ima, da tako kažemo, telo i lice, ali nije ličnost.

kao svako dete, ne bi sasvim zaboravila, ili ga čak omrzla što nikako k njima ne dolazi, što nju i mamu njenu ostavlja uvek tako same”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Otkako se zna za njega, uvek je samo jednom godišnje silazio u manastir, i to o Petrovudne, vazda poslednji i tek posle podne.

Zbog ovoga je sve pravoslavno u Ohrahovcu bežalo od Hamze Vukašinovića. Premda je rabotnike uvek dobro plaćao i tačno podmirivao, bolje obezbeđivao i izdašnije hranio, opet je muku mučio pri sređivanju pola, naročito

Vrstan izdanak doseljenika sa arbanaških gora, on je bio omalen, crn u licu, sjajnih upalih očiju, uvek zverasto ćutljiv i namrgođen kao čovek koji samo o zlu misli. Niko ga nije video da se razvedri ili nasmeje.

U Kačaniku, kad god polazim za Kosovo, u vozu uvek zagnjurim lice u uzglavnike. Da ga ne gledam. Ali opet kao u prikojasi: železna kola jure preko opevane ravnice, a ja i

A on prkosan, bogat i pomaman, hajduk i sveštenik, zatočnik i krvnik, od šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta.

šale ubojica i veliki vitez, uvek na hatu i s puškom preko krila, nije donosio Turčina koliko svojega momka, kojega je uvek najmljivao između Arnauta. Kratak, plećat, riđ, zelenih zlih očiju bio je oličenje prkosnika, dahije i ubojice.

Sećam se kad je silazio u Prištinu: praznik je to uvek bio za čaršijsku raju i pomama kao da su joj sa Prepolca već javili da niz Malo Kosovo nastupa oslobodilačka vojska.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

»Javor« 1890. ZA POTOKOM (Po nemačkom) U samotnom domu našem Čuje s’ uvek žubor lak: Potok teče, vodenica Odgovara: tikatak! Potok teče dalje, dalje..

“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate? A on: „S Bogom!“ — to mu sve; O moru je uvek snevô... Da l’ je živ još ili ne? Godine su prolazile — Potok, suze, uzdisaj: Putnik-patnik, sit daljine, Vrati

GVOŽĐE I ZLATO (Iz simvola moje vere) Gvožđe je crno, Zlato je žuto. Zlato je meko, Gvožđe je ljuto. Silnik se uvek Uzdao u to; Tim protivnike Mnoge ućutô.

Kuckao sam po kamenu Celog svoga trudnog veka... Tika-taka, tika-taka — Neka, neka. Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija.

Kol’ko s’ već puta bruka ta Nad tobom jadnom širila, I ti se uvek ponovo Sa nevernikom mirila. Vrati se dragan razdragan, Zaboravi se sve, I luda s ludom luduje Ponovo, kâ i pre.

Povetarci, uzdisaji — Oni se ne dele; Na susret im lete tice I crne i bele. Na moru ćeš uvek videt’ Dalekih brodova — Isto tako plove nâdi Morem njenih snova.

»Starmali« 1884. DEMOSTENOVA SMRT (Uz sliku) Dika svojeg roda, Uvek dušom smelom; Borac za slobodu I reč’ma i delom.

Al’ nije tako — velim ja. Dok god u visu bude I jedne svetlice I jedne zvezdice, Filosofovim očima Uvek će biti bliža I daljna zvezda ta, Bliža neg’ ona brlja Što mu j’ pred nogama.

Posle crne kafe Ošli kući pravo, I moj čika Sima „Izrjadno“ je spavô. On je čovek srećan, Uvek slatko spava, — Ali meni danas Nešto buči glava. Sve mi je u glavi Krčmarica Lela, Oka vatrenoga, Čela nevesela.

Gazda pije: njegovo je, — a gost pije jer je tuđe. U krčmu se lako stupi, — za piće je uvek zgoda, — Jedan pije kad što kupi, drugi pije kad što proda. Piju mudri, piju lude, — ta pije se na sve strane.

Jedan pije kad se seti, drugi kad se zaboravi. Na poslove druge vrste teže s’ kreće naša noga, — Al’ za piće uvek biće i titula i razloga. ĐAVOLSKA BALADA „Što ću, Bože, što ću, Žena mi se karta!“ Tako je lelekô U Negdinu neko.

Gladio im decu Kopitom i repom, Zadahnô im dušu Moralšticom lepom: „Dobra deca uvek Roditelje slede, Treba da se na oca Na majku uglede!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši

MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet.

Miljković, Branko - PESME

GROB NA LOVĆENU Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe.

Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju. SONET To su reči uvek iste koje kasne gorku ljubav i svet.

rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da umesto mene pati, pesme eto! Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo. Kamen je potčinjen govoru i zimi.

koja sama čini jato iz nje izleće Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti PATETIKA VATRE (1956) DVA PRELIDA I U zaborav zašto reče Što nepogrešnom

O pesnici svuda i uvek okrenuti licem prema prividu sa zvezdom umesto iščupanog srca pred nepojatnim, kada je pred nama samo jedan dan,

ždere dugu I peva, mladi čuvar zore, kloakom slavuja Na nizbrdici pesničkih poređenja SUDBINA PESNIKA Sada je to još uvek opasnost koja peva Plamen koji prozirnost proglašava za prijateljstvo Muzikalnije ptice umaknu sudbini Ali umaknu i

Krakov, Stanislav - KRILA

— Samo treća četa nije podnela. — Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu... — Dobro veče, gospodin’ majore. Nova visoka prilika izbija iz mraka.

Ljudi su nosili strah u sebi, pa se ipak nečem radovali. Radost je bila na površini, i do nje se uvek dolazilo. Po jezeru su ludovale ribe.

Bili su crveni kao krv iz pluća Kazimirovih.. Grudobolni su uvek proroci rušenja. — Ma ćuti, ćato, šta naričeš. Ti si pacifista, anarhista, ćuti, — podviknuo je gojazni ordonans.

Zrikavci su pomamno vriskali. IV Sve je bilo u pokretu. Doletali su aeroplani, no nisu uvek bacali bombe. U luku su pristizale lađe, i donosile nove trupe. Bilo ih je crnih, žutih, a bilo i belih.

— Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje. No Duško ga ne čuje, i zanosi se sve više u snu.

VI BELA BARAKA Ipak on nije umro. Svršavao se avgust, a žega je bila uvek ista. Grad je živeo noću. Danju su žene puštale da im se prozire telo pod providnim haljinama.

Bar neće mor ati više amalski samar da vuče. A u beloj baraci je bilo uvek isto. Mija je stalno ležao uzdignutog kuka. Bol je bio već jednolik i umrtvljen.

mon petіt, vouѕ avez de la veіne... Potom ga je pomilovala po proređenoj kosi. I baronica Ivon je bila uvek zadovoljna.

— Ah, comme il eѕt gentіl votre camarade... pričala mu je istoga večera. I toga su večera delili lipov tej kao i uvek iz dugih bokala, koje je nosio mali Anamit boliničar. Pukovnik Velja je protestvovao.

Ranci se zabacivali na leđa, sprema je zvonila, čuli se nezadovoljni glasovi vojnika: ”Baš uvek moramo mi prvi”, ali se ipak kretalo unapred. — Jedan po jedan, na odstojanju čuo se glas majora.

Teret ranaca oslobodio je još maločas pleća. Mrak koji uvek skida hrabrost ljudi sada im je dao. Ne vide se mrtvi, i juri se napred. Prvo se: U r a!

Pa posle nosila sa četiri snažna nosioca spuštaju se i penju uz nagibe, kroz jaruge pune močvara, i uvek kuršumi ih prate. A gore se neprestano bije. Gore je granica. Prvi naslućeni komad njine zemlje.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Tamni galebi koji nas nadletaju prvi su vesnici od nje. Do Dakara je još uvek daleko. Čekamo da se najpre pojave „dojke“ Dakara, što su dva pupčasta brega iznad same varoši.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Džinovsko cveće. Ja, koji još ne razlikujem kulturno od divljeg tropskog bilja, imam utisak da se još uvek nalazim usred prašume. Vuije i vođ gledaju jedan po jedan plod, započinjući stručne diskusije.

Iskrcasmo se pod samu ivicu šume. Vazduh je, iako bez sunca što bije u teme, još uvek topao, a voda samo neznatno svežija.

„To je takođe udešeno; jaja su mućkovi. Trebalo je da probate, da li tonu ili ne u vodu. Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a

To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli kad se govori o crnačkoj umetnosti. Kod njega je nađen najveći broj maski od tamnoga, teškoga drveta.

Baule još uvek izrađuju jedinstvene stvari; ali, otkako je tražnja belaca za njine stvari vrlo velika, oni svoju rutinu primenjuju na

Naš dolazak za njih je neverovatan događaj, koji im pruža prilike za redak i skupoceni provod; prvo šetnja, uvek istim poljima ali u novom društvu, a potom bridž. Ja ću biti strašan četvrti partner, nemoguć, i to ih unapred žalosti.

zverinja; ali nikad nisam razumeo zašto se oči životinje ne vide kao oni parovi dalekih zvezda, već se sastaju uvek u jednu jedinu.

Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju

Zavgele je inače još uvek jedno od najživopisnijih gnezda: suludih veštica, fetišera, ljudi–pantera i antropofaga gnezdo spušteno međ visoke

Ali one će kao juče, kao pre dva dana, kao uvek, iskočiti odmah zatim kroz njegovo oko, ili uvo, ili kroz njegov nos, ili pupak, divnije, mlađe i svetije no što su

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

s lukcom i zejtinom, odozgo sam spustio dve čašice dobre šljivovice, pa onda popio šolju crne jake kafe — ja, znate, uvek nosim sa sobom dobre kafe; evo i sad imam punu kutiju — pa ne možete verovati, kako se sad dobro osećam.

Bilo je posle 6 časova u veče, kad se puščana praska najedanput naglo preseče. Tako prekidanje paljbe uvek je ili vrlo radostan ili vrlo žalostan znak — znak da ili Turci ili naši izmiču.

Topovi takođe slabo rade. Jedan turski top s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok.

s visa svakih deset minuta šalje po jednu granatu koja uvek preleti visoko nada mnom i udari tamo negde dole u potok. Uvek kad se začuje zviždanje granate, moj konj prestane jesti i naćuli uši, a kad granata proleti, on frkne na nos i produži

kao god i puni topovi, i da je jednoj čitavoj grupi štabnih oficira glavna zadaća da se brinu da burad budu uvek puna i da idu za njima svud kud god se oni krenu. Prođe 8 časova, prođe 1/29, prođe i 9 a Turaka još nema da napadaju.

doktora i saletiše ga: — Ah, kakva nesreća, gospodin pukovnik (Rusi iz učtivosti uvek tituliraju za jedan, dva čina više) izvoleli su pasti, uprljati mundir, slomiti nogu, razbiti glavu — našto je

Valjalo je dakle motriti kuda će okrenuti Čerkezija. Ona uvek ide kao avangarda pred glavnom turskom vojskom, a trag joj se poznaje po rekama dima koje za sobom ostavlja, jep usput

Eto ta osobina čovekova (koja se nalazi i kod poslednjega zlikovca, da uvek nekako traži izmirenja i sklada sa sobom samim t.j.

Revolucije naprotiv uvek dolaze da ono što je nasilno oteto povrate onome kome pripada po pravu, i da kazne otimača.

Trenutak u kome plane revolucija to je uvek trenutak gde se u mase naroda najedanput probudi dugo gnječeni i davljeni ocećaj pravičnosti, koji kao da ne može nikad

Taj najedanput probuđen osećaj pravičnosti uvek je najbliži povod svake revolucije. Ratovi udaraju okove; revolucije ih kidaju.

— A zar nema i ratova pravednih? — Ima, ali oni tada uvek imaju na sebi karakter revolucije. Svaki pravedan rat u neku je ruku revolucija.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Pa još uz to srpsko srce, Čim se zlato moje kiti, Čvrsta vera, kojom-no će Nebo uvek nebo biti. XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati.

Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti!

Kakvo carstvo!? Jok! — na bolje Čuvam ja svog sina: Neka bude ’Vake volje Uvek, i bez vina. Neka i on, Kô babo mu, Samo Srpstvo ljubi, A kad vidi Dušmanina Neka škripne zubi.

Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek koji cvetak strese. Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto Lakše srcu mom.

“ Ljubim ti, dušo, nedra; — Al’ ja sam uvek Srb, I sad sam tu našarô Poljupci srpski grb. Pa čuj šta zvezde poje, Tu radost veliku: Srb ljubeć’ ljubu ljubi Po

? Zar ti nisi uvek bila Melem cveće mojih rana, Zar mi nisi i sad nada, Nado moja — zakopana! Kad su bili časi zlatni, Kad vremena

XXV Sunce s’ rađa, zora blista, Oblačići zlatom sjaje. Da, — priroda j’ uvek ista, Velika je, divotna je. Razvijaju s’, prelivaju s’ Iste slike, iste boje; Kao ključem navijena Sva priroda

A starojko želje niže (Kao da nebo njega sluša): „Vesela vam budi cpeća, I kô danas uvek duša!“ Ispi čašu, — pa je hiti I pesmu je otpevao, — Kô da nije noćas udilj S grobovima drugovao...

Al’ kad stisnem bolno čelo, Kô kroz san se sećam svega, — Da sam uvek tajno zebô Od prokletstva današnjega. XLVI Dok imah sreću punu, Svetu je nisam krio; U pesme sam je slio: „Primi

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

“ Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu. Ali već čujemo neposredno iznad naših glava onaj jezivi pisak kuršuma odbijenog od zemlje.

Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova. Ali Bugari su još uvek pucali. U početku učestano, potom i oni sve ređe, dok se najzad ne ućutaše. Zavladala je tajanstvena tišina.

A preostale dve čete našeg puka da ostanu u rezervi. Petnaestog septembra u šest i četrdeset i pet... — Ali uvek, u „četrdeset i pet“ — dira ga Mišić. — Ovde tako piše, molim... U to vreme, dakle, iziđu na položaj naših šest četa.

Ali mi se sjurismo u sedlo između vrha i Sive Stene. Upravo, mi tu Sivu Stenu nismo ni videli tada. Magla je još uvek bila gusta kao testo. Zastali smo neodlučni, ne znajući na šta ćemo sada naići. Izviđači su otišli žurno napred.

Ispričaću vam i jedan događaj... U četi sam imao nekog učitelja Andru. On se nalazio uvek u trupnoj komori i tamo je vodio administraciju. Bio je slobodouman.

Krajnje je vreme da nastupi zora. Ali je još uvek mračno. U neko doba jedva već nazresmo kako promiču teški mlazevi magle. Osvanuo je osamnaesti septembar.

Noć se spuštala lagano. Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana. Još uvek vidim jedno tanko stablo na sto metara daljine i mislim, kada njega izgubim iz vida, onda se možemo dići.

Pred trećom četom ugledah Bugare. Ciknule su puške, bombe, a naš mitraljez poče da soli. Bugari padaju, ali još uvek kuljaju, derući se iz sveg glasa. Čujem povike iza mojih leđa, te sad ne znam da li to Viču naši ili Bugari.

Francuzi i Englezi radosno žurili svojim kućama na „permision“, dolazeći da se pozdrave sa nama, mi smo ostajali još uvek na istome mestu, nemi i tužni. Ni kuće, ni kućišta...

— Ko, je l’ ja? — odgovara Pera i podražava svoga posilnoga, za koga je pričao da uvek isplazi jezik kad završi rečenicu. — Znao sam ja da su to komordžije, ali se samo vežbam — pravda se. — Batali!...

— Braćo, dalje od žice ne možemo. — Na svoje smo pare uvek — dodaje Sima „Jarebica“. Raport je bio kratak: pod sud, ili u komandu. — Na front! — povikali smo svi uglas.

Iz duga vremena prisećali smo se gde smo proveli tri ranija Uskrsa. Uvek na polju, u rupčagama, ili u zemunicama. Luka je stajao pored durbina i nemarno, više po navici, sagao se da pogleda

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Antologije su oduvek bile i uvek će ostati sasvim osobite, u izvesnom smislu izrazito nepravedne knjige. Njihova je i čar i nedostatak istovremeno što

I videće se, nadam se, da njegova pojava, onakva kakva nam se, a uvek delimično, čas skriva čas otkriva u nekim njegovim najranije datiranim stihovima, ni idejno ni stilski nije bila sasvim

Imali su, pa i to ne uvek, nešto malo oskudnog i sumnjivog zavičaja, pri prvom buđenju sebičnih nacionalističkih romantizama taman onolišno koliko

deo šturovskim idejama zapojenih pesnika ove epohe mogao da nepovređeno dočeka nove dane omladinskog pokreta, iako ne uvek sa stihovima u džepu.

Jeste, stvari su se razvijale sporo, a zbog Vukova prisustva i temperamenta pri temperaturi ne baš uvek akademskoj; ali, zahvaljujući baš njemu uvek tako da se glavno pitanje nije moglo zabašurivati ...

sporo, a zbog Vukova prisustva i temperamenta pri temperaturi ne baš uvek akademskoj; ali, zahvaljujući baš njemu uvek tako da se glavno pitanje nije moglo zabašurivati ...

kod njega svet može značiti i svetlost, i vasionu, i ono što je svojstvo svečevo; da je skori — brzi, katkada, ali ne i uvek; zlo je što je kod Čikoša nebo zapravo nepce; i bolje bi bilo da u lepoj Borojevićevoj pesmi ne stoji ono mzda...

Možda su, mnogi među njima dobri znalca i kada ne uvek đaci Horacija, pamtili njegove čuvene stihove o rečima koje, dabogme, nisu večne: o tome kako će se mnoge koje su danas

Još uvek nekako na samome pragu književnosti a retko je se kad sasvim ozbiljno domašivši, stoji takozvana građanska lirika srpska

I đače će videti da je Pačić petrarkist (još uvek!). Evo imena njegovih dragana — on ih je neumorno zasipao stihovima: Ruža, Milica, Eliza, Raša, Lina, Terezija, Evica,

Oko mamno, čarodejno, Jeste vabjašč polnasmejno, Prevarljivo. Čuvajte se vi takvoga Dakle oka lukavoga, Jer koje se uvek smije Prostosrdno celo nije, Već lažljivo. Jovan Pačić SNU Sne!

Muziko! Teb’, uvek svetu, Hvalit, slavit uzoh vlast. Kad u srcu ne mož’ čuvstvo Tesnom od veselja stat, Daj mu pjesne, svirke,

Jakšić, Đura - JELISAVETA

“ Ta moja volja beše tvoja reč, Tvoj osmeh, suza, kletva, uzdisaj, Il’ samog miga ona tajna vest Uvek mi beše oštra zapovest... JELISAVETA: „Beše?“ Zar nije sad?... KNE3 ĐURĐE: I pre i sad, i dok ne umrem!

Bojić, Milutin - PESME

Bog istine samo pepelištem luta, Gde misao ljudska smrvljena se zgara; On je uvek tu, kad groblje se otvara I prosipa suze od kuta do kuta. On, grobar džinovskih ugaslih vatara.

I tad, s puno krvi, Tvoj smeh je u svakom stihu marseljeze Pratio svu hučnu gomilu što mrvi. I još uvek lutaš vrh ljudskih izuma, Vrh granitnih kula i mostova nadnih; Čujem te u huci punog gradskog šuma I niz vidim zuba

Sinovi Moći kostima su krili Dedovskom krvlju polja pokopana. I oholo su steg života vili, - A uvek tužne, tužne pleli zvuke I časno mreli u Bedi i Sili.

Stog beži takva, maglena, prozirna, Da zapamtim te uvek takvu istu, Kao ikonu od zla što spasava. Raspi se u prah kô zvezda svemirna — I da te sanjam blešteću i čistu Što

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode bože, kakva je ovo današnja mladež! MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad!

KAPETAN: Čitaj! VIĆA (čita): „Svaki, dušo moja, Snosi ljubav razno, Al' men' je bez tebe Uvek srce prazno!” KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki.) Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Zajednički književni jezik Srba, Bugara i Rusa učvršćivao je pripadnost svih tih naroda pravoslavnom kulturnom krugu, uvek otvorenom prema grčkom uticaju.

Orfelin proklamativno je uveo u srpski književni jezik mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči.

To je jedna dinamična freskoslika Srbije 13. veka. Njegovo delo je prvi srpski roman. Teodosijevi junaci uvek su u stanju povišene osećajnosti, koja se prenosi i na čitaoce.

Deseteračka epska pesma peva se najčešće uz gusle; može se i kazivati, dok je lirska pesma uvek čvrsto vezana za melodiju. Od rukopisnih zbornika iz druge polovine 17. i početka 18.

posredno, u najstarijim vremenima, izražavajući želje, molbe, radosti i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom drugom umetnošću - muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim umetnostima zajedno, narodna

"Ženske pesme" iskazuju u poslovičnoj konciznosti zahteve koji se pred nju postavljaju. Ti su zahtevi, međutim, uvek isključivo etičke, nikada materijalne prirode.

mišljenje kao takvo opstaje i prenosi se s generacije na generaciju poistovećujući se s obrascem koji se iskazuje. Uvek pod određenim emotivnim nabojem, često s elementima mitskog, istorijsko predanje povezuje slušanje s precima.

Jakšić, Đura - PESME

hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava.

“ Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima: Pod ruku s zlobom pakost putuje, S njima se zavist bratski rukuje, A laž se uvek onde nahodi, Gde ih po svetu podlost provodi; Laska ih dvori, izdajstvo služi, A nevera se sa njima druži...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Tvoj luk, Jonatane, nikad nije promašio. Vidim pala tela i krv ranjenika. Tvoj mač, Saule, uvek je mahao. Saul i Jonatan!

ІX Nežnom ljubavlju voleću te, Bože. Ti, čija ruka znala me odbranit. Bog mi bi uvek zaštita i grad I štit i kula oslobođenja.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

MLADEN Sadržaj I 2 II 4 III 10 IV 26 V 38 VI 45 VII 59 VIII 63 IX 67 X 69 XI 70 GAZDA MLADEN I Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi.

Baba ga uvek, ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio

Baba ga uvek, ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja.

— I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave. Majka bi i babu dočekivala, polivala, dodavala joj peškir. Otac mu, kao uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, žureći se kao

odmah posle jela opet otišla, upravo vratila se tamo otkuda je i došla, u baštu, dvorište, da nastavi prekinuti posao. Uvek švrlja, nešto šuška, čisti, pribira kamenje i parčad ćeramida palih, prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas

Uvek švrlja, nešto šuška, čisti, pribira kamenje i parčad ćeramida palih, prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas gunđajući, sama sebi govoreći, kao svađajući se, zbog tog sa strane i, kako se njoj činilo, namerno ubačenog

Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama.

Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom, u crkvi jednako je gorelo ono zlatno kandilo, poklon, dar njihove kuće.

To je bila ta njihova kuća u kojoj se navek znalo ko je i šta je ko. Prva uvek bila baba, pa onda otac, pa Mladen, i tek onda mati i mlađi brat.

Prva uvek bila baba, pa onda otac, pa Mladen, i tek onda mati i mlađi brat. Baba uvek u kratkoj, do članaka koliji, sa zadignutim i za pojas zadenutim peševima da joj u poslu ne smetaju. Malo pogrbljena.

Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama.

Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Troj., Vatra, 83). U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje b. l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l. koji je pronikao iz glave prve zmije koju u proleće vidimo

sredstvo, kao panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim, dolazi gotovo uvek u obzir njegova egzorcistička priroda, i tretman s njime je vrlo često u vezi sa vračanjima, bajanjima, zapisima.

Da mlada nosi na venčanju b. u nedrima to je raširen običaj (upor. npr. TRĐ, NNŽ, 3, 113; 122), ali razlog nije uvek jasan. S druge strane, b. se često identifikuje s čovekom. U spomenutoj priči »Sunčareva majka« (Vuk, № 66) b.

U selu Bjelobučju (kotar tešanjski) ima jedna bukva, pored koje se uvek zaustavlja sprovod: sveštenik čita opelo, a jedan iz sprovoda na bukvi ureže krst, tako da na njoj ima mnogo urezanih

takođe upotrebljen za uništenje zmija). Da se zmija ne bi »povampirila«, preduzimaju se i druge radnje, i to uvek one kojima se inače sprečava povratak umrlih ljudi. Kada se, 1933.

i nose ga uza se (BV, 11, 1896, 249). G. se često spominje u svadbenim i ljubavnim pesmama, i to uvek metaforički i simbolički (v. primere u Sofrić, 78 id). G. se meće u usta božićnoj pečenicu (ŽSS, 169). G.

D. je i vrlo popularan apotropajon. Protiv vukodlaka dobro je uvek uza sebe imati d. batinu (ZNŽOJS, b, 150). Radi odbrane od veštica i zlih demona uopšte nalome se na Biljani petak d.

Ovo je, izvesno, mrtvačka žrtva, jer se žrtva »ticama« ima po pravilu uvek da shvati kao žrtva dušama. J. stoje u vezi sa praznikom Svetoga Petra (29. juna).

Jasika, trepetljika; (jagnjeda). U etiološkim skaskama koje se interesuju zbog čega jasika uvek treperi, jasika je prokleto drvo.

Dubrovnika) nađena je ikona Bogorodičina: nekoliko puta se pokušalo da se ikona prenese u crkvu, ali bi se ona uvek vraćala na svoje staro mesto, u kupinu (Karadžić, 2, 1900, 205).

Ljubičica ima svoju ulogu u etimološkoj magiji: i žena daje svome mužu, i devojka svome suđeniku, ljubičice da bi je uvek ljubio (u narodnoj pesmi: Vrčević, Pomanje, 31; TRĐ, NNŽ, 3, 118).

, Sofrić, 171, tako i kod Nemaca, upor. Handw. DA, 1, 854). O. uvek treba držati u kući (Sofrić, 171), naročito zbog dece, koja ga nose u amajliji, o crvenom i belom koncu (SEZ, 13,

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dimitrije ga je svojski podupirao u raspoloženju, dok je Dorotej bio kao i uvek uzdržljiv i smeran. Ali videlo se da mu je sve to veoma prijatno.

Pipac Kirča žestoko mrzi Jelenu. U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica. Kaže: ne podstiče dovoljno svoga muža. Ledena gospa − tako je zove. Ledena devica.

Napiši da sada raspolažem sa trideset strelaca pešaka, dvadeset kopljanika pešaka i šezdeset konjanika. Obučeni su i uvek spremni za pokret. Na taj odred može da računa odmah“. Makarije Već tri noći Prohor odlazi u svoj grob i leže u trnje.

Ovako je ispalo nerazumljivo. Jer, dok Kajafini plaćenici trgaju Hrista za haljine, Juda, njegov izdajnik, još uvek ga ljubi kao da se s njim oprašta, kao da ga toliko voli da ne može s njim da se rastane.

Zbog ovog poslednjeg naročito. Za Stikriosa je još rekao da je u grupi uvek držao po nekog bucmastog dečaka koji nije radio ništa osim što je spavao s tim odurnim gadom, tim krpeljem i smetenjakom.

Kad bi pobedio, a pobeđivao bi gotovo uvek, smejao bi se srdačno i srećno kao malo dete, a s njim su se isto tako srdačno smejali i oni koje bi pobedio.

Ne. znam šta se odjednom zbilo sa tim starim jarcem. Otkako ga znam uvek je bio prema Laušu snishodljiv i poslušan. Sada je rizu izvrnuo naopako. Da nije pomračio?

Dimitrije Napolju je vrućina, ovde, iza debelih zidova Kule prijatna hladovina. Pretvaram se da sam još uvek bolestan da bih mogao mirno leškariti i razmišljati.

Takvih je uvek bilo. Sebri i meropsi koji su počinili neki zločin, plašeći se kazne, bežali su preko Drine pod Brzanovo okrilje.

Njegov cilj je bio razaranje i samo razaranje, pa je to raškim kraljevima olakšavalo rat sa njim. Vodeći svoje ljude uvek na najopasnija mesta, ne služeći se nikakvim zamkama i stupicama, on je jednostavno donosio glave svojih ljudi na

Čitave protekle nedelje razbojnici su napadali južni bedem. Uvek oko ponoći. Ginuli su kao muve, ali ginuli su i naši.

Često se budim u toku noći obliven znojem od straha, nešto glomazno i teško leži mi na prsima, ne da mi da dišem. I uvek taj isti san. Močvara po kojoj plivaju lešine svih onih koje sam voleo.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Zorice moja mila! Srpkinja uvek mi budi, Ljubi ta ravna pola, želja je moja sva, I ljubi... ah, ljubi mene, i manje vina mi nudi. I biću srećan ja. 1888.

Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otišô s njome.

neba Očinski nežno u dušu joj sadi, Odvažnost lava i čistoću Feba, Ukrase sjajne u građana mladi', Rečju i delom on uvek prednjači U svetoj službi otadžbine svoje; Rečju ih krepi, a delom junači, U strašne dane da odvažno stoje Braneći narod

Pa i mene, pa i oče, Pa i one gostione..... 1888. IZ BELEŽNIKA 1. Slobodna zemljo, po kojoj se krećem, Slaviću tebe uvek, kô i sada, I tvoja polja, okićena cvećem, Gde pasu tvoja sviloruna stada.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Tako se čovek ne oseća ovde nikada usamljen, nego je uvek u dobrom društvu. Možda će se u toku naše prepiske ukazati zgodna prilika da Vas, draga prijateljice, upoznam sa

ih razmeštaš ovamo-onamo, za četvrtu nikad nema mesta; izgleda da se te ose igraju, kao deca, „mete“, a jedna od njih uvek kasno stiže. Zato pokušavam drugu igru: šetam se, duž vremenske ose u njenom negativnom smeru.

Ko se u ta jata jedanput pažljivo zagledao, nikada ih ne zaboravlja, i uvek će ih lako upoznati na zvezdanom nebu. Slično je i sa svima ostalim jasnijim zvezdanim skupovima neba.

Ali to mi ne polazi uvek za rukom. Naročito ne znam šta da počnem sa onim starim, na papirosu ispisanim, spisima; ne znam čime se bave, ne

Isti utisak za vreme cele vožnje! Od zaobljene površine mora vidi se uvek samo njegova neposredna okolina. Zato naša Zemlja i nije bog zna kako velika!

taj posao dovršite, pa mi ga, kao što kažete, pošaljete u nagradu za moje aleksandrisko pismo, ja ću - kao što pogađate uvek, kad god prislonim svoj obraz uz jastučić pokriven umetničkim delom Vaših ruku, utonuti u slatke snove i osećati

To je Jupiter. On obilazi oko Sunca mnogo širom putanjom no što je Zemljina, pa nam zato pokazuje uvek svoju Suncem osvetljenu stranu.

Na ovog ne smedoše peripatetičari više uprti svoj dogled, iz straha da ne bi sagledali njegove mesece. Oni su još uvek verovali u kristalnu sferu zvezda nekretnica, na kojoj su ove kao prikovane, i koja se obrne sa svima tima zvezdama

Sudbina me je, izgleda, osudila da budem uvek podaleko od predmeta svojih misli i želja. Ili sam ja sam tome kriv? Zašto nisam privezao svoje misli na bliske

Ta planeta je, prema tome, nešto manja od Jupitra, ali još uvek toliko ogromna da preko osam stotina Zemljinih kugala mogu stati u nju.

Ti dubrovački izaslanici, okretni ljudi, glatki kao namazani, a vešti da druge podmažu, vraćali su se iz Carigrada uvek sa unosnim povlasticama.

Zato njime gasimo uvek svoju žeđ.“ On se slatko nasmeja i zovnu jednog od svojih poslužitelja: „Slušaj! Pored tanjira plemenite gospode

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Time je, po rečima Ognjanovića, bačeno zlatno zrnce na, tada još uvek neplodno, tle poezije za decu Prva polovina 19.

Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj! Ne plaši se truda, muke, Neka s čela curi znoj, Bogato će naplatiti Uvek čestit pos'o tvoj. Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Idem si ja da si natočim, šta mi ti tu... STANA Nažderite se! Nikada drugo i ne radite. Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete.

Idem si ja da si natočim, šta mi ti tu... STANA Nažderite se! Nikada drugo i ne radite. Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete.

Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv. HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava.

I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće.

KATA Pa? TAŠANA Neće! Nikako ne dolazi. Eto i sad sam ga zvala, pa kao uvek, samo se izgovara... Mučno da će i sada doći. Neće. KATA (ubijeno): »Neće«, čedo? Eh, znam i zašto neće.

strah... Oh, čekaj, dedo... Ne znam kako da kažem. Samo to, dedo, evo, ne jedna godina, već dve, tri, uvek sve jednako tako. I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on.

Oh, dedo, onda taj strah! Strah, strah, da se izludi! I tako svakog dana i svake noći. I jednako, uvek, sve veće, sve strašnije... Ali dosta! (Umorna, sustala, tare čelo.

Bos, razgolićenih grudi, uvek veseo i s pesmom. Stanin vršnjak. Bio je nekada vrlo lep, što se i sada primetno vidi. Koščat, i ima punu, kratku bradu.

« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba. Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova

HADžI RISTA (gordo): Može, i treba da dođe. Nije ovo kuća od juče. I kao što je uvek bila otvorena za svakoga prijatelja, gosta, namernika, tako je i sada.

(Sebi, uzbuđeno.) Sad mi je tek jasno, sad tek znam: zašto je ona uvek kad bi tako zajedno spavale, pa se probudimo noću, i ja joj počnem pričati koga sam toga dana videla, kako me ko

(Obradovana): I bolje. Jer ću tako od sada moći, uvek, svako jelo i sve što treba, svako veče, slati kod tebe tamo u crkvu!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Žuto lišće je još ukras; toplo je; cveća puno po svima lejama. I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gošću svoju ovo ono.

Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. „Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko.

Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao. Ali je posle takvih razgovora ostajao namršten i u sebe povučen.

Na ćuvik grobljanski, izravnat s katarkom gospa Nolinom, popeo se uvek visoko leteći i visoko učeni gospodin Joksim, pretsednik suda. I tako dalje.

Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica. Kočijašu Josi, koji, čim zajeseni, oblači vunene rukavice s jednim prstom, smejala se: „Mećeš ruke u

— Čekajte, da ja još ono moje dovršim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da reč progovori. Drema, vidi se da je uvek umorna. Ali će sutra opet poraniti.

Tako je Boško uvek umeo i druge usrećiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet,

dobro omatoreli ali kočoperni Lazarić izjavio je da mu se devojka dopada preko svake mere, da je, „takvo štogođ” želeo uvek za gospođu u svojoj bogatoj kući, i da je srećan što nije „prenaglio” da se ranije oženi.

Iz dana u dan tako, ali taj se Mata još nikada ne odaziva. Koji je taj Mata? I što se ne odaziva? Ili uvek spava, ili baš seo za ručak, i ima dobar apetit, i ne da se uznemiravati.

Ona je pokvasila sermiju, njeno je ono što je najbolje. — A salaš Lazarića drži se rezervisan. Mirno, i kao uvek. Kad je sve bilo uređeno, čulo se u palanci da je gos-Toša našao i sporazum i pravdu, da su svi zadovoljni, da gos-Toša

i malo govorili su da je Toši sam Bog poslovođa i knjigovođa, i da zato nije rđavo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, pošto je Bog pravedan.

On je, doduše, novac davao uvek za blagorodne ciljeve, ali je i blagorodnost osećao, po rečima gospodina Joksima, nekako kao okrugao ili ćoškast oblik.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Glede kakvi duhovi po atmosferi prebivaju, a ne poznaju travu koja im uvek u oči pada. Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja

svilom i kadifom svoje rugote pokrila; šilje im honere s mnogocenom lepezom, bez koje bi morala jezikom, i naravno, ne uvek dobro izražavati. Najposle sebe onom pokloni u kojega je farba od kaputa njojzi najpovoljnija.

Kao pribavlenije dolazi da joj je kosa kratka i oštra bila, tako da su je ptice dve milje uvek obilaziti morale. Što se drugi telesni njeni kačestva tiče, ništa ne mogu naznačiti, jer, kao što sam kazao, ona je

govoriti), Vaša ova sistema tako mi se duše moje, koja samo za dobrodeteliju čezne, kosnula da ja, premda sam dojako uvek postojana bila — i samu nepokolebimu reč moju pogaziti gotova jesam; zato, dakle, počitajemi g.

kaže jedna poslovica. Znate l’ šta bi ja želio? »Ah, to će štogođ novo biti. Želje spisatelja moraju biti uvek črezvičajne. Kažite, molim, šta upravo želite?

— Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.

— Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom

— Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.

— Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom

A šta veli majstor Gliša? Kad ga gođ na ulici vidim, ja mu se uvek javim: pomozi bog, majstor-Glišo! A on meni »sluge«, to jest mi, majstor Gliša, jesmo sluge.

personama; no opet gledajući kako žaoke pera vašeg na nas bez svakog štedenja puštate, nisam nipošto verovati mogla i uvek sam tvrdo držala da ni jedna ženska neće unapredak dela vaša čitati, niti za vas poći; sada pak vidim da ste vi jedan

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao.

Drugi jedan veliki čovek, iz obazrivosti da mu se ne štampaju pisma posle smrti, završavao ih je uvek frazom: „Molim da mi po pročitanju ovaj list hartije vratite“.

Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina.

Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju kao i neznanju, jer znanje ima granica, dok neznanje ih nema.

Kad god sam o toj okolnosti iz moje biografije razmišljao, uvek mi je padalo na pamet kako to odista mora biti dobra šala umreti pod tuđim imenom.

unapred uživao u zabludi mojih poverilaca, koji bi me i mrtva smatrali za dužnika, iako sam ja i za života bio za njih uvek mrtav; pa onda, o položaju moje žene, koja, i pored toga što bi odista bila udovica, ne bi nikako mogla biti udovica;

Smatrajući to zadocnjenje kao jednu težu tragediju u svome životu, ja sam se uvek i docnije raspitivao može li se nekako od sudbine dobiti satisfakcija, drugim rečima: može li se nekako naknaditi taj

No ono što me je, i pored ove utehe, još uvek uznemiravalo bila je pomisao da je moje zadocnjenje od sedam dana, koje me je sprečilo da se rodim kao sin bogata oca,

Tema razgovora koji se u tim prilikama vodio bila je uvek pitanje: na koga ličim. Ja lično bio sam duboko ubeđen da ne ličim ni na koga i ni na šta; ja sam imao utisak da ličim

Ali oni koji su se okupljali oko moje kolevke pronalazili su uvek po nešto novo na svakome mome delu tela i uzvikivali: — Ju, ju!

Uostalom, samo bez te prostosrdačne dečje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod čoveka? Mlada gospođa Olga dobila je o rođendanu brilijantske butone i zadela ih je u rumene ušne rupice.

— Pa ipak, — reći ću vam — ima nečega što nije uvek u skladu u prikazu naše protagonistkinje. Ja ne bih umela reći šta je to, ne bih umela odmah naći, ali osećam taj

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što

Moji nervi zategnuše, kao da bih hteo svojim pregnućem da stišam šum, koji se raznosio kroz noć. A još uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari.

Ukrućeni i naduveni stari generali davali su zadatke mlađim oficirima. I uvek one poznate priče: severna i južna vojska.

Drumom su škripala kola. Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara... Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci. — Pripremali su se Bugari do prvog oktobra.

Trebalo je štititi sada i odstupnicu njenu. Zato su naređenja bila uvek kategorična: braniti položaje do poslednjega čoveka!... A Bugari su jurišali i dan i noć.

Onda se odvajale čete da popune prazninu. Razume se, uvek bajonetom i bombom... Ako bi sada zapitao nekoga pešaka da ti po redu ispriča na kojim je sve položajima bio, uveravam

Nije mi bilo milo. Ja sam tako ispao iz sastava svoje komande i bio sam detaširan. A iz iskustva znam, da komandanti uvek manje obzira imaju prema dodeljenoj jedinici, i u pogledu snab-devanja, i u pogledu izlaganja prema neprijatelju.

Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa.

Sa vojskom je Kralj, sa njima su starešine. A ona uniformisana organizacija postoji još uvek kao celina. Najzad, bilo ih je koji nisu ništa mislili.

— Žuri čovek da se smesti u neku kuću, a gde ćemo mi? — šapuću vojnici već zabrinuto. Još uvek se penjemo. Izišli smo iz oblaka i pod nama je magla, kao neko talasasto more.

Mrak je uveliko pao. Mi još uvek idemo. Ako neko zastane, naleti na njega onaj pozadi. Konji se neprestano sapliću, i vojnici se čuvaju da ih ne zgaze

Idemo blagom kosom, kroz neku borovu šumu. Mogli smo i jahati. Onda oblim ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta beše jedno selo.

Petrović, Rastko - PESME

Noću sam, sam. Ja znam, Ja znam, Ja znam. Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam, ja znam. O TRENjU IZMEĐU DUŠE I TELA To nije velika šuma koja šumori, Ni široke poljane koje se

”I plovićemo dugo ovako; vidiš li!“ I tako uvek reka nosi jedan leš I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga napusti...! ... Na visokoj planini bor zelen.

Ta u daljine bismo odlazili, prostora gladni, Uvek ježni poljana, još gladni, još mladi, još jadni. Pradedovi naši Sloveni, krvoločni al' putnici, Braćo moja topografski

U dečaštvu džbunjak zeleni sveži, U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza. Kroz njih duše vetar ništenja i studi, I uvek je noć u njima; Jadne tvoje grudi: Samo u praznini što kao grozd srce visi. Ne, Kaica Vojvoda više nisi!

I hoću za noćima zelenu zoru, Pa potom za brdima goru, I opet za noćima vinogradsku zoru Snim. I tako uvek dalje. Žudnje mi čuče obalama ko vredne pralje, Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim; Dok se očima zelenim, čudni

njini perunski vrti, svojom kosom kao vencem me uzvisi: da u poljima jelisejskim kojima budem šetao moja senka uvek mirna bude, izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude; da kada pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu, uz

drugoga sveta; usta mi evo puna krvi, a usna napeta, raspinju me užasni bolovi i sram, grudi poblede a trbuh zažari; a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam, bolničkim kolima odvode me na gilotinu stazom blatavom iz koje izniču žene.

Pa zamišljen sam, a plah, I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek Onako jak ...! Iz jednog sudara vozova izlazim, Okrvavljen malo evo, kao prvi zorin zrak, I smejem se: na devojku neku,

Ko? Dekameron! Ali to nije ništa, O baš to nije ništa; Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru: Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru, Žandar zazviždi pesmu staru Prkoseći

A zaspim uvek pred kraj večere, Služavka svlači nebo, dan i mene, Pa baci noći da nas proždere: Tek jutro nađe kosti raznesene.

Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave, I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave, A azur nikad više, Ni čeljust tvoga dlana nikad više; Želudcem zar svojim

već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao ovo nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti ali koje su veličanstvene.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu izbegavao je igre braće i sestara, odbijao da sledi sunčev hod.

Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu izbegavao je igre braće i sestara, odbijao da sledi sunčev hod.

I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče? — Ko ste vi? — pita majušna crna stvorenja. — Mravi!

Starca, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio. Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve.

Oj, kako je umoran bio 3račak! — Ko zna postoji li još uvek tvoj Cvet! — reče 3račak. — Zar ne vidiš da je svuda oko nas samo pesak?

— Ali, on neće videti tebe. Poverovaće da si mrtva i u svojoj sreći zaboraviće na tebe. Pristaješ li još uvek? — Neka bude! — žena uzdahnu i golim dlanovima zahvati prvu gomilicu žara. Kako je žarilo! Kako bolelo!

Ne okrete se dobro — a sin u momka izrastao, mužu sedina čelo pokrila. A ona uvek ista: nijedne bore na licu, nijedne sede u kosi, lakonoga i nasmejana kao sunčani zračak leti kroz kuću.

S čežnjom u srcu odlazio je Belko na počinak, uvek se iznova nadajući da će u toku spavanja promeniti boju, uvek iznova s užasom zapažajući da je ostao isti, da je jedino

S čežnjom u srcu odlazio je Belko na počinak, uvek se iznova nadajući da će u toku spavanja promeniti boju, uvek iznova s užasom zapažajući da je ostao isti, da je jedino još majci dobrodošao..

Naročito su noći bile užasne. Donosile su snove koje nikakvom naredbom nisi mogao ukinuti. Bili su to uvek isti, mučni snovi u kojima su se neke prazne glave uspravljale i sve više i više rasle.

Da li je pobegla što je viknuo da ribarima ne kvari lov, ili što je potrčao ka njoj? Još uvek mu je u glavi kako je, odjednom, nestala, kao da su je odnele vodene vile. Odakle li sada dolazi?

Trčao je i trčao, već je i osedeo trčeći, ali nije mogao da je stigne. Možda još uvek trči, ko zna? BELUTAK Spavao izvor u utrobi planine, sanjao i u snu svome rastao, toliko porastao da je morao na

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne.

VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao.

Šantić, Aleksa - PESME

19 Da, bedna si. I ja bedan sam kô i ti; Mi ćemo oboje uvek bedni biti. Sve dok ne legnemo dole u grob ledni, Mi ćemo oboje, draga, biti bedni.

Prenuh se, i jošte sam gorko U plaču jecao dugom. Ja sam plakao u snu, Ja sanjah da sam ti mio. Prenuh se, a uvek jošte Potok se suza lio.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ali uporedo s tim tendencijama uvek idu i tendencije samih narodnih masa, i one su najpretežniji, najvažniji deo usmene književnosti (uključujući tu i

No epska pesma nikad nije lišena lirizma, i obrnuto: u lirskoj pesmi uvek ima i epskih elemenata. S druge strane, od lirskih i epskih nerazdvojni su dramski elementi.

imaju sporedan značaj), i što je ta tema, uza sve protivrečnosti, uvek shvatana i razvijana u jednom pravcu: u pravcu borbe za odbranu i oslobođenje od porobljivača.

). Skoro uvek stara država se veliča u odnosu prema tuđim državama, naročito prema turskoj. Ona je kulturnija i moćnija nego što su

On tu činjenicu uvek ističe da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od

dorasla za udaju, nije mogla da pođe tamo kud bi htela, nego kud bi bila vonja njenih roditelja i braće, koji su skoro uvek bili rukovođeni nekom korišću.

Mahom, skoro uvek neistorijske pesme su tužne, ispunjene stradanjem i umirenjem (i zato s mnogo lirskih elemenata). 2 Pretkosovske pesme

i u XVIII, i u XIX veku, kad god je izgovarao stihove: „krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke“ uvek video živog Boška, njegovu plamenu zastavu i njegovu neumornu ruku i sablju.

Njegova je sablja uvek bila žedna turske i nasilničke krvi, i kad bi se iz svih pesama sabrale turske glave koje je on posekao — ispala bi

Jest, sultan je drhtao od Markova gneva, ali — na žalost — uvek se spasavao toga gneva mašivši se rukom u džepove i bacivši Marku koju stotinu dukata.

Pomenuti događaji i ličnosti nešto su drukčiji u pesmama nego u istoriji, ali je to uvek jedna ista očajnička borba bez izgleda na uspeh.

Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo niš

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan Petar Šnajder moler i tapetar Sekretar za južni vetar Nosio je uvek metar Uza se Merio je avione Bombone i luftbalone Primadone i salone Pa i svoje pantalone Niza se Imao je

koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset četiri gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek natrag zovete Kada odlazi Vaše rođeno dete Svakog dana Ma koliko bio dugačak Čovek u srcu čuva Jedan potajni

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

POSLEDNjI DAN Da nam je pred našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu noć, bezmesečnu i bez zvezda, misleći se kakvo će ono dobi biti na sudnjem

opet tamo i otišao; Ni imena mu ima, Sunce ga obsjalo nije, Ni zna za koje dobro: Kako mu je, tako mu je Svejednako i uvek; Ni za bolje ni za gore Ne zna...

7. Klisar crkve svetoga Dimitrija I opet u jedno dobi svelukavi vrag, kojino je uvek zlurad, a na dobro mrzi, prokusi se i na to da preda izokolnim zlotvorom solunski grad, s ovakvom prilikom.

Prva lasnoća poslednju muku dovodi. Ne plašta se... svoje senke. Ko na suncu stoji mrak ne može ga obimiti. Ko se uvek u razboru srdcem drži, i car ga počituje. S jednom nogom trčat se ne može, ni letiti ptici o jednom peru.

Od sad evo pravo ti to kažem, jer iz tebe hoće se roditi car carem što će carovati nad Jakovljevim domom uvek i njegovim carovanju nejma konca.

I tvoje će se ime uvek zato blago sivljati! Devojka Te koga mi to spasitelja kažeš momče? Očito mi ga ukaži jer doista i čuda mi o tome

I svako čovečje nošenje se ka jedan isto cvet na travi: trava se pognu, cvet uvenu i otpade. A božja reč uvek traje. Dođe smrt, sve mu dobro pojagmi, uze ga za roba sebi, odvede strmogledeća, čemerna i nevoljna, nesvesna i

i ne zna što će komu pak unapredak slučiti se, dobiti li što ili opet izgubiti, svaki koji bi s čim se živili svaki uvek kopirkaju se i rade promećući se so o čemu.

A svetloća sunčana i meseca i zvezda, jednako je uvek, mlado i hubavo i svagdar u svojoj snagi se jako drži i svetli radi poveljivanja vladike i stvoritelja, kako im je

Nego uvek; zimi, leti nedoznano skitamo se lutajući zabavljano kud kamo. Udilj, po zli vremeni, po zimi, mrazu i ljutoj peči, u tuzi

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu pesmu, uvek je mislio samo na jednu Zonu, na lepu Zonu, Zonu Zamfirovu.

— Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!... A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše.

Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadžijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela.

nego i ma koju drugu pesmu, svaku pesmu u kojoj se samo spominje devojka i ljubav kad bi tada zapevali, mislili bi svi, uvek, samo na Zonu hadži Zamfirovu.

pa do narednika, od starog načelnika pa do ćosavog praktikanta, od majstora do šegrta, — sve je to rado gledalo i uvek našlo tek nešto da se okrene i pogleda na onu stranu.

za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i

I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi.

Od sviju momaka on je najlepši bio, a u kolu najbolji igrač, a prema sviračima najgalantniji. Uvek je stoparac davao kad je vodno on kolo.

Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio žustar i vredan majstor — uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog

Kad god bi Mane zapevao i ispevao tu pesmu, uvek bi — iako je bio žustar i vredan majstor — uvek bi tada zažalio na sudbinu svoju i na uređenje u svetu: što je to bog ostavio da čovek baš mora raditi i u znoju lica

sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade prgav, pa svaki čas dolažaše u sukob s majkom, koju je dotle uvek najnežnije oslovljavao. — Jevdokijo, crna druške Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turiše u novine!...