Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Pa bar da jednom zaspah u nadi, u senci konja, dok pase! Da jednom žito, koje posadih, ugledah kako raste! Pa da bar jednom kraj Ribnice osetih đurđevsku kišu, kako mi kaplje s lista na lice, s lica na njenu
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Zategni uzde. Hodom prođosmo pored nove, velike, zidane škole. Baš zvonjaše na večernju. Kroz prozor ugledah đačiće: ustali na noge, pa čitaju molitvu. Pred njima stoji jedna ženska.
Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko. Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao na oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas.
Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih. U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu. — San! — rekoh. — San! — I sve mi izgledaše neverica.
A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj. Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju. — A gle! — rekoh ja veselo. — Nema nikoga u kući, pa me strah. — A ti sedi kod mene. Ja je uzeh za ruku.
Afrika
Osećao sam da dobijam kijavicu i bio sam tužan. Ali već gledajući iz automobila u izloge, ugledah jednu veliku obojenu reklamu, na kojoj je predstavljeno utovarivanje brodova između ko zna kakvih arhipelaga.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Znači, stigli smo u neku kuću. Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju i razveza ga. Ugledah nad sobom čovjeka velikih brkova, a iznad njega čađavo potkrovlje ukrašeno sa dvije slanine.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
neprekinuti dijalog s nevidljivim sabesednikom, pročitah sumanute reči na njegovim usnama (zaboravljenu šifru sreće), ugledah onda srećne nedeljne porodice što su se sa buketima cveća uputile nekome u posetu, videh još i stare žene Sarajeva sa
I dok smo na raskrsnici čekali da nas propusti saobraćajac, ugledah i svoju prvu ljubav i htedoh nešto da joj doviknem; gledala je u mom pravcu, ali nije mogla da me vidi, jer su mi
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
UOČI BITKE Niko još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u samoći zborim.
Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda.
— i produži. Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja.
— Uh! — potporučnik Aleksandar udari se po potiljku, a kapa mu nalete na oči. — Razumeš li?... Svašta bi bilo, da ne ugledah belca komandantova. Dok je to govorio, slučajno opazih da je izvukao noge iz uzengija i mlatarao slobodno.
A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako osta sam, kao neki istruleli panj stoletnoga hrasta. Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci.
Zatim nastavi: — Nisam daha imao. Pred očima mi sinu neka svetlost, očajno se odupreh o dno i najednom ugledah nebo... U magnovenju spazih neki koren od vrbe i ja ga dohvatih. A preko mene su skakali, čuo sam zapomaganje.
Grmljavina i tresak razornih granata zatresoše kuću i grede na tavanu kao da zastenjaše... Na ogoleloj ravnici ugledah naš streljački stroj kako u neredu odstupa. U našim zaklonima bili su Austrijanci. A iz one šume nastupali su u masama.
Pođoh kroz zabran i tada najednom ugledah rovove. Preda mnom se isprečili ogromni bedemi od sveže zemlje, između kojih su zjapile duboke jame.
Po jednoj blagoj nizbrdici sleteo sam u taj lavirint, gde ugledah ljude na čijim se licima ogledala patnja, i ocrtavali užasi krvavih dana.
— Pričekaj — reče moj vođa, a one se prilike pribiše uza zid. — Čuvajte glavu! — obrati mi pažnju. I tada izbliza ugledah vojnike koji na ramenima nose sanduke municije. Beše ih jedno deset.
Zviznu kuršum, te se prenuh. Tek tada uvideh koliko sam daleko odmakao. Među kukuruzima ugledah saobraćajnicu, koju su pešaci iskopali čak do štaba odreda...
Po pucnju pušaka uviđam da sam već blizu rova. Promolih glavu i ugledah zabran... Sretam ordonanse, a na jednom uglu, gde je veće proširenje, vidim uspravljena, krvava nosila, ostavljena
Čujem potmuli žagor. Prođoh pored zemunice komandira čete i naskoro ugledah mitraljez. Zadigoh šatorsko krilo i zastadoh začuđen.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Neki se, po dva i dva, slišavaju iz onoga što su naučili. Dok, odjednom, ugledah među decom nekoliko starijih ljudi gde tako isto šetkaju, ili sede, uče nešto iz nekih hartija.
Najedanput se utiša graja; narod se rasklopi te učini prolaz na kome ugledah mlada čoveka oko svojih trideset godina. Kako on naiđe, a sve se glave duboko prikloniše. — Ko je ovo?
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
Udostoji, Vladiko Hriste, i Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost neprestano gori u srcu mome, prirodom maternjom
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
u punom cvatu, ptičice cvrkutahu veselo, a golubovi gugatahu iz puna grla; pčelice zujahu, vršeći vredno svoj posao. Ugledah pred sobom lepu dvospratnu kuću za stanovanje, svu obraslu puzavim biljem, a iz hladnjaka, prislonjenog uz kućicu, izađe
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
vremenom ugazili šetajući se gore-dole. Zatim, kad mi se i to dosadi, priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu, pokrivenog šinjelom, sa kapom na očima.
Ali fijukanje se nastavi, i zrna čija su parčad zviždala, rasprskavahu se na sve strane. Kad sam se malo više uspeo, ugledah nekoliko komordžija kako dahćući vuku zbunjene mazge uz ono brdo koje sam ostavio.
U tom sam ja zalazio... Na samom zavijutku gde nastaje mala zaravan okretoh se i ugledah Nikolu na istom onom mestu gde smo se rastavili. Mahao je kapom i pozdravljao me.
Nikad! — Maіѕ il faut couper! Abѕolument! Du reѕte, je m'en fouѕ! I tada se opet ugledah u ogledalu, ali tako mrtvački bled, bled kao duh, nikad nisam bio.
Ja žurno stupih unutra i ugledah crnu priliku Nikolinu zgrčenu u groznu gužvu na dnu stepenica. U istom trenutku, prema svetlosti iz predsoblja, spazih
Sad sam potpuno bio zaklonjen od komandanta, te se usudih da otvorim jedno oko. U tom trenutku ugledah je okrenute glave prema kop mandantu, svakako da se uveri spava li ono strašilo ili je budno.
Kad sam se podigao, ugledah: kako se ona gomila zverski sruči na nešto što se nalazilo uz Veliku kapiju džamije i kako otpoče neka bezumna borba
— ugledah te noći onu najpustiju prazninu prazninâ kad srve vapije za smrću rikom najslađeg spasenja. Sutradan bila je nedelja.
Bio sam se već sasvim povratio kad ugledah dva leptira što su poletela iz cveća. Ja skočih. Moj okrugli šeširić od slame ležao je na travi.
Ja se osvrtoh i tada ugledah ženu koja, kao lopta, odskoči sa svoga sedišta. Ta žena bila je Engleskinja, jedna od onih što su naročito lepe kad su
Srce mi tako snažno zalupa da me zaboli, um mi se pomrači, a glava zanese, kad najednom ugledah pravog pravcatog leptira, baš istog onakvog kakvog sam zamišljao u glavi, gde mahnito obleće oko moje lampe, udarajući
selamlika Avdi-begovog, nasred trave, naslonjenu uz jedno usamljeno ćubasto drvo, kao sen; kao pravu pravcatu sen, ja ugledah: lepšu od svega što sam ikad mogao zamisliti, opuštenih ruku, visoko uzdignute divne i gorde glave, otkrivena, sasvim
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Mišljah se kud ću i kako ću, dok ugledah jednu kuću. Uljegoh u nju i nađoh dvije đevojke. Jedna skoči pa me uze za ruku i reče: „Blago meni, evo za me muža!
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Vidiš, brate, ja zamišljah, kad onoga jutra odozgo ugledah ovaj grad, da su u njem vile odnjihane, a ono, brate, pakao je ovo! — govori Lazo, ležeći nauznačice.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Osećao sam da dobijam kijavicu i bio sam tužan. Ali već gledajući iz automobila u izloge, ugledah jednu veliku obojenu reklamu, na kojoj je predstavljeno utovarivanje brodova između ko zna kakvih arhipelaga.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Ja uđem u jedan nizak poljski šatorić u šancu da utolim žeđ, jer tu ugledah jednog poznanika s tikvom vode. Taman ja žudno nagoh grdnu tikvu, a ono bljunu voda na me, šator mi pade na glavu, ja
i poleteše nam na susret, da kod nas nasta metež, da neki Rus viknu: ne dajte, braćo, Kirilov je ranjen; da ja Kirilova ugledah ispod mojih nogu, da ga ščepah za jednu ruku, a neko ga uze za drugu; da smo donekle tako bežali, da usput neki
— Eno ga onamo kod one druge vatre gde se greje. I ja ugledah kroz mrak kako spram nesigurne i blede svetlosti jednoga logorskog ognja blistaju dva sjajna, crna oka.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Onda nanovo legnem. San me hvata... Najednom se nada mnom stvori neka gužva. Otvorih oči. I tada ugledah kako u vazduhu lebdi vijugavo telo neke zmije. — Otkud ova zmija? — pitao sam usplahireno.
„Eto ih!“ — dreknu jedan, i bez moje komande prolomiše se pucnji. Na susednom brdu ugledah ljudske prilike. Zastadoše zbunjeni. Neki padoše. Ostali se sručiše u uvalu ispred nas.
Vidim i drugo rebro onoga brda, naskoro sam nazreo treće, i tada mi se kosa diže... Pred trećom četom ugledah Bugare. Ciknule su puške, bombe, a naš mitraljez poče da soli.
Čujem zvuke pesme: Oj Moravo, oj Moravo, moje selo ravno... Navreše mi suze. Požurio sam. Iza jedne zavojnice ugledah maloga pešaka u šlemu, sa fišeklijama oko pasa, gde sedi na jednom kamenu i svira u sviralu.
Među vojnicima ugledah i poručnika Kostu „Turčina“. — Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud ti zaluta ovamo?
Vatra se osipa celom dužinom fronta. Najednom blesnu svetlost, mlečna, bela svetlost, da na zidu saobraćajnice ugledah svaki kamičak. Raketla... Mračan horizont bleštavo trepti... Senka kao da narasta i saobraćajnica kao da tone u ponor..
Od saobraćajnice kojom smo išli spušta se strm nagib. Pri dnu se nalazi otvor od zemunice, gde ugledah trojicu. Sigurno su oficiri. Igrali su karata. A i šta bi drugo radili, kad su gotovo živi zakopani.
— Evo, ovuda. — Stanko, sad možeš ići — rekao sam i spustio sam se kroz strmi kanal. Na otvoru zemunice ugledah Kostu. — O... zdravo druže — Viknu radosno i lupi me po ramenu. — Milosave!...
„Gospodine poručniče, evo ga jedan pukovnik!“... Nabijem šlem i izletim. Kod topa ugledah jednog đeneralštabnog pukovnika, a pored njega jednu žensku. Htedoh da se preturim... Ženska!... — Otkuda ona?
Mislio sam o tome i vraćao se, kad ugledah da iz jedne radnje izlaze njih dvoje i idu meni u susret. Zastao sam odmah pred jednom trgovinom i posmatrao izlog.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao. — Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?
Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!... STANIŠA: Pa ko sme reći — Da na Latinke rubin-usnici Pritvorstvo leži srca lažljivog, Kad evo suštu zbori
— JELISAVETA (za sebe): Nesrećna časa, u kom ugledah Planina ovih sive vrhove, Što svoga čela modrim tamnilom Usirene te krvi sećaju: Ratova davnih, rana, osvete,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Potrčim kao bez duše na osmatračnicu i vidim kako purnja zemlja i leti kamenje iznad naših pešačkih rovova. Ugledah baš i njihovu bateriju.
— Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše.
Raziđosmo se na sve strane, da bismo iznašli sve što je potrebno za smeštaj vojnika. Ugledah bunar zaklonjen ogradom od šiblja i pored bunara tri Arnautke sa sudovima.
Rekoh vojnicima da vežu konje i neka beže uz onaj krš. A ja potrčah u pravcu kuda pobeže magacioner. Ugledah zaklon i sa ostalima skočih u rupu... U našoj blizini prolomiše se eksplozije.
Ali nigde ih ne beše, pa ni konja njihovih. Moj konj je samo stajao vezan... Siđoh do puta, i tada ugledah u daljini kako se na konjima belasaju džakovi brašna.
Na jednome uglu ugledah jednoga engleskog vojnika, ali je za Engleza bio isuviše crn. Začudo, poznat mi je taj lik. Posmatra i on mene,
Kresnem električnu lampu i uspesmo se gore. Kroz zatvorena vrata čujem neki žagor. Grk zazvoni... Kad smo ulazili ugledah neke individue. Onaj mi pešak dobaci: „Budi oprezan!“ Ja se nasmejah. Ko nama šta može.
— Napred! — viknem ja i pokažem im rukom na vrata. Oni uzmiču sve natraške i tako ih nateram u onaj bife, gde ugledah svoga druga pešaka. Francuzi zavikaše: „Bravo, Serbo, bravo!“ — i tapšu rukama.
Kod prvih kuća zaustavih konja. On izduži vrat, da bih mu opustio dizgine. Iza zida jedne kuće ugledah jednoga komordžiju koji je o drvo obesio zaklano jagnje i dere ga. — Je li ovo selo Strupino? — Ne. Ovo je Bidža-Mahala.
Neko mitraljesko odeljenje odmaralo se ispod jednog drveta. Pri kraju sela, u poslednjim dvorištima kuća, ugledah sklonjene prednjake baterije. Vojnici su zaprezali konje. — Koja je to baterija? — Peta timočka. — Peta!
Obodoh konja mamuzama držeći sad čvrsto dizgine. Okrenuo sam se malo, i ugledah komandira na njegovom visokom alatu. Izvukosmo se — dobaci mi. On se gotovo izravna sa mnom.
Bila je tu neka njiva. Komandir utera konja i rukom dade znak vozarima. Vozari su skretali naglo. Na trećoj kari ugledah Tanasija, koji je sedeo na prednjaku između dva poslužioca.