Jakšić, Đura - PROZA
— Hajd’mo u bolnicu! U bolnicu! — povika gomila. — A moje vino? — uzdahnu mehandžija. — Pomagaj! Haj! zaboga! Ah, moje vino! Moje vino! — Popićemo ga, gazda!
Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu: ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...
Kad je jednoga dana čiča Marko došao, njemu pođoše suze na oči, pa samo što uzdahnu: „Maro! Haj, moja dobra Maro!“ A ona ga pogleda, al’ kao da ga nije ni poznala, jer ne pokazivaše nikakve znake
Daćeš, džanum, još jedno pet dukata!...“ Siromah Živko uzdahnu, te malo mu je što i preteklo u kesi, ali šta je znao činiti: izvadi i tih pet dukata, skide kapu, poljubi kaluđera u
Stojna ga kradom pogleda, osmehuje se na njega, ali on nju ne vidi, njegove su misli daleko od njenih strasti... Ona uzdahnu i obori oči, a jedanput prođe pored njega tako blizu da mu je svojim vrelim prstima ruku dodirnula.
Milisav je za sve to vreme začuđeno gledao u mladoga Gružanina, a kad je sve dovršio, on duboko uzdahnu. Sad uđe i stari Sremac sa učiteljem.
Evo te tvoji izbavioci čekaju! Ti si slobodan! On teško uzdahnu: — Slobodan!... A po izmučenome licu lebdeo je izraz gneva, bola i mučenja...
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Pupavac iziđe da se prošeta, prođe pored Nikoline kuće. Savka beše na prozoru. On duboko uzdahnu, ona se podrugljivo nasmeja. Tako je još prošlo dosta vremena. Bilo je nekako po Ilijinudne.
Strahinja uzdahnu, raspali bolje lulu, odbi dva-tri gusta dima, pa opuči putem naniže, a počesto se osvrtaše za Radojkom — dogod nije već
Ona lepa kućica obrašće u korov, a onu belu šindru pokriće mahovina. Strahinja uzdahnu, opet ga ljuto steže u grlu; opet povuče dva-tri gusta dima, pa pohita naniže k zaroškom hataru.
— A što, more? — upita kmet, koji baš u taj mah donese rakiju u bardaku. — Mora se, Purko!... — reče Strahinja i uzdahnu. Svi ga pogledaše malo začuđeno.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ali stid, stid što ga je s majčinim mlekom posisala, uguši žele njene. Ona samo mahnu rukom i uzdahnu: — Devojka sam... ne valja se!... Pa poče brisati suze... — Ne valja se suzom ispraćati!
Kad se već dohvatio luga, on se okrete još jedanput, ali nje ne beše tamo... Samo uzdahnu pa saže glavu... Noć je bila tiha.
Osećao je čisto kao da ga po kosi mazi topla i nežna ruka Jeličina... Pa se zagleda u prošlost, skoru prošlost, i uzdahnu... — Doći će dan kad će se i meni vratiti moje živovanje!... Oh!... ala ću umeti živeti!...
Ja, bolan, ni malenom mravku ne mogu zlo poželjeti, a toli čovjeku, stvoru božjem!... Pa saže glavu i uzdahnu... Ivanu se gotovo sažali... Pomisli: zaista mu je teško... I reče: — Nemoj se kariti, dragi aga, nemoj!
! Puške su i opet pucale, zvezde su i opet treptale... Niko ne dade odgovora... Stanko duboko uzdahnu, pa uđe u vajat... Eto, to je bio njegov svadbeni dan. 7. ŽIŽAK SE GASI Prolažahu dani za danima...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Duboko pop uzdahnu i zavali se u postelju. Davno je pala rosa, već se i istok rumeni, a pop još ne zaspa. I kad ču gdje pred njegovu kuću
Metnu djetetu ruku na čelo: — Maro sine, ustani! Dijete protrlja oči i otvori ih. Duboko uzdahnu, pa gleda velikim bezazlenim crnim očima u popa: — Kako sam lijepo sanjala, babo! — A šta si sanjala, 'ćeri?
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— prošaputa Jula kad onaj poče pesmu, ali je zato opet pažljivo do kraja poslušala! E, baš je bezobrazan! A zatim uzdahnu, pa stade dalje da kopa. — Je l’ on samo berberin... — uncut je on!
baš ne velim da nije; nije mi jedan to prizn’o... Bila sam mlada; a što je mlado, to je i lepo... Bilo pa prošlo! — uzdahnu gđa Soka. — He, gospoja, »prolaze godine k’o gođ mutna voda«, što kažu paori. Što proživite, slatka, to vam je...
— Lako je tebi! — uzdahnu pop Ćira. — Sve, sve mu obrijaj, nek izgleda k’o ćelavi Muslija!... I u grob kad legnem, Ćiro, misliću furt na to!
nije k’o u leto... a znaš obešenjake paorske! — Kad ćeš na put, Spiro? — zapita gđa Sida. — Sutra, u ime boga — uzdahnu upitani. — Pa jesi l’ se spremio? — pita ga brižno. — Ta nisam baš k’o što b’ ja želio, al’...
A to ja znam najbolje, jerbo ja sam, što kažu, povazdan tunakan. He-e-e, — uzdahnu duboko bojtar i nateže fićok i otpi dobro, — nisu više za bojtara ona vremena, pa da ide u Peštu, da prođe svet; nego..
— jada se bojtar, pa se primače i ispi još ono malo što je ostalo u fićoku Pere Tocilova, pa uzdahnu teško: — He-e-e! Još da mi nije ovog balsuma... pa dođe mi ponikad da nađem kakvu krivu granu, pa da...
— Ti da skočiš u vodu! Gle ga samo kako laže! Ta bežiš ti od vode daleko k’o besna kéra... — He, — uzdahnu opet bivši bojtar. — Divanite et’ tako, pa samo grešite duhu. A dabome, kad ne znate zašto je sve to.
— Ehe — zaustavi se bojtar i uzdahnu — što kažu: Peglaj mi se, suknjo šlingovana, U subotu bić... — Táki napolje, da se istrezniš! — obrecnu se Tinkuca.
— Táki napolje, da se istrezniš! — obrecnu se Tinkuca. — Vi’š ti to njega samo! — Hej — uzdahnu bojtar izlazeći, uzdahom punim melanholije, koji je tako običan kod sviju strasnih ljubitelja rakije.
Ovo pogano vreme, pa nije ni čudo što je čovek ljut na svakoga, pa bi se samo svađ’o. — He — uzdahnu pop Spira — posvađali smo se mi jednoga baš lepog dana, ali sad mi je sav crn, samo kad ga se setim. — A kako zaboga?
— He, slatka moja frau Gabriela! Lako je njoj sad da se prdači! — reče i uzdahnu gđa Persa. — Ah, Ćiro, Ćiro! Sa Perom je sve gotovo bilo. On je dobio za đakona u obližnjoj varoši B.
— Zar već! — uzdahnu putnik, prenuvši iz svojih misli. Beograd, 1894.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Nema ih, pobjegla sva trojica! — uzdahnu čiča Trišo. — Hajdemo natrag u krčmu. Upali lampu, pa ćemo nastaviti da pijemo.
— Mi ćemo dalje niz brdo, prema rijeci. Već sam se zaželio žubora vode i klepeta kakvog mlina — reče mačak Tošo i uzdahnu jer se sjetio svog čiča-Triše.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Na to gospodar Sofra uzdahnu. — Nisu ni onda svi nosili dolame, nego kapute od trajdrota, na tri roga šešir, cipele na školu, brkovi obrijani.
Prestanu. Šamika po sali razgleda pa tek ironično uzdahnu; nije nikad u svom veku na takvom balu bio. Sviraju „lendler”. Šamika inače nikad ne igra „lendler”; ali sad mora.
— I suza mu kanu. — I meni je žao, a znaš koga? — Koga? — Mene i tebe. — I meni je to žao, — duboko uzdahnu Sofra. — Vidiš, Sofro, mi ovde sad sedimo; tamo u sali muzika svira; onde je nov, mlad život, a mi smo truli panjevi.
Juca gleda dole na buket. Oh, kakav je to pogled! Lepa još usta smeše se, a oči zapaljene, kanda joj dušu gore. Juca uzdahnu, pruža Šamiki ruku. — Ja sam bio kod matere. — Znam. — Ona ne dopušta. — I to znam. — Pa šta ćemo raditi?
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
– Nije joj dobro... – Zašto je ne odvedete u neku ... šta ja znam? – Vodili smo je svuda... — uzdahnu kaluđerica. Sada se iz kuće čulo glasno zapomaganje: – Eli, Eli, lama azavtani! Eli, Eli. – Oh, poludeću od ovog...
Ali kad dođe vreme polaska na bal, Pepeljuga shvati da nema nijednu lepu haljinu.« – Oh, bože! — uzdahnu žena i iskapi armanjak. – »... Miševi su verovali da je njihova drugarica najbolja i najlepša devojka na svetu.
Zatim skide zaštitne naočari i strese snežnu prašinu sa kose kao mlad pas. —Kakav vazduh! — uzdahnu Pop paleći cigaretu. —Može da se pije... —reče Čile.— Ali posle, kad siđeš dole, potpuno si neotporan na razne klice.
A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda, primaj goste… – Kad bi samo malo zaćutao... — uzdahnu žena. – Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! – kazao je skupljajući razbacane čaše.
– Oh, tvoj anglosaksonski smisao za humor! — uzdahnu žena i otpi novi gutljaj votke. – Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! — reče on.
Matavulj, Simo - USKOK
— Fala ti, kneže, to su tvoje lijepe riječi! — reče Marko smjerno, oborenijeh očiju. Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan!
Stevo umuče i obori oči. Krcun reče Janku ispod glasa, ali svi mogahu čuti: — Tu je poginuo Joko knežev! Stevo uzdahnu duboko i nastavi: — Tu nam pogibe i vojvoda Stano Uskoković, a inače ne izgubismo mnogo ljudi, a njihovijeh pogibe oko
Uskok sjetno potvrdi glavom, uzdahnu i stade im pričati svoj život. Bio je mlađi sin grofa P. iz R. Objasni im kako u velikim kućama sve imovinsko našljeđe
Janko posmatraše oko sebe, pa uzdahnu, izvuče ruku ispod pustine i pritište dlanom ledeno čelo. Iako je spavao u jedan dušak najmanje pet-šest časova, ipak
Odjednom Janko uzdahnu i šapnu nješto. Djevojka skoči: — Janko moj! Hoćeš li što? — Žedan sam! — reče on. Milica brzo donese čašu
Sjećate li se prije, jednako je hodio i nadgledao, a sad kanda je i zaboravio! — Sâm bog zna! — reče Stane i uzdahnu. — Suviše je meka srca, pa, zanago, ne može da prežali Krcuna! Pa potiho zapijevajući dodade „Mog sokola te divnoga!“..
A jadna Joke mogla bi se udati gotovo u isti mah! Nije li tako? — Ej, pomozi bože! — reče najzad Krstinja i duboko uzdahnu. — Sad i ja vidim da je tako! I ovo naše siromaštine, ko će uzdržati! Zar nas dvoje, kami da nam je!
Milićević, Vuk - Bespuće
I u njoj se zbivalo nešto. Ona diže glavu i nađe njegov pogled, sljubivši ga sa svojim, i samo što duboko uzdahnu i strese se. I kad on metnu grubo ruku na njezino rame, ona odmah klonu i sva mu se predade, bez riječi.
Radičević, Branko - PESME
Turčin beše sreće loše: Živo odbi, življe Srbin manu, Obori mu glavu na poljanu — Rusto pade — kliknu Srbadija, A uzdahnu listom Turadija, Zadrhtaše jadni na sve strane, Ponajviše Arslan Sulejmane, Obamre mu srce u nedrima, Ali okle,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec. Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše. — Pa neka, ima dječak pravo. — Šta ima pravo? — Pa nek oproba.
Jednom tako sjetiše se i Rade s Brdara, pa djed zamišljeno uzdahnu, takoše mu bolno mjesto: — Ma kud mi zdipi posmrtnu svijeću, majka ga božija pomogla? To ni Turčin ne bi uradio.
Sava više nije nalazio za potrebno ni da provjerava ono što je već jednom vidno. Pogleda samo djeda i sjetno uzdahnu: — Bogme, kad proljeće dođe, a u čemernog Save nestane žita, nema on da se umoli nijednom drugom svecu osim Radi
Ovaca, veliš, nemaš? — Nemam, vidio si i sam. — Vojske pokupile, a? — saučesnički uzdahnu intendant kao da on i nije vojska nego neko svoj, boleći. — Vojske — pustinjački jeknu seljak. — Ostala samo žujova?
— Kako lijepo, daleko od nas bilo. Paljba od nevidljive ceste još više zagusti. Kuvar uzdahnu. — Da im je zeričak pomoći, gadovima, a? Izginuće, bog ih ubio. — Šta pomoći? Nek izginu.
— Evo mene moje rođeno kumče ne poznaje. Gleda, a ne poznaje. Pantelija rastuženo opusti ruke, a onda uzdahnu, prekorači rampu i prebaci ruku preko seljakova ramena.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Na trepavicama suze, usta bolno, plačljivo razvučena. Ali ja bejah dosta snažan, te izdržah taj pogled. — Ah! ... — uzdahnu ona i diže testije, pa jedva iziđe na kapiju. Eto, to je bilo što sam sada ćutao i tako se činio još ljut, srdit.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Tako je u ćitapu, a ti traži svjedoke. Jadni putnik podiže glavu i ugleda u kadije crvenu bradu. Uzdahnu i ode, držeći da su mu novci zauvijek propali. Plačući ode iz grada da legne pred kapiju te da umre od gladi.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Saobraćajac obrisa znoj i pužev kućni zapisa broj, teško uzdahnu, palicom mahnu. „Idite, kume, vi s milim bogom zajedno s kućom i vašom nogom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
zemlja se poda mnom oburva i, kao potkovana lesa, sručismo se u vodu... Potporučnik uzdahnu, onda šakama pritisnu oči i protrlja ih. Zatim nastavi: — Nisam daha imao.
Pomoćnik nišandžije iskrivio glavu i otvorenih usta blene u noć. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledaše. — E, ljudi, šta ovo bi! — Od početka naopako... — Da grdne nesreće!
Dugo bi tako Aleksandar slušao i milovao njene grudi, da ona duboko ne uzdahnu i pokuša da se digne. -E, dobro — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je...
— Ama, pobogu čoveče, šta veliš? — komandir se uhvati za glavu i duboko uzdahnu. — Jesi li to dobro čuo? — Dvaput sam mu ponovio naređenje... Naknadno ćete dobiti pismenu zapovest.
— Dvaput sam mu ponovio naređenje... Naknadno ćete dobiti pismenu zapovest. Komandir se pljesnu po kolenu i opet uzdahnu. Onda očajno viknu: — Sedam časova sam silazio, treba mi dvadeset da se ispnem!
Ali, čedo moje, ne huli na Gospoda. Sestra Petkovićeva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu. Zaćutasmo. Onda ona podiže lagano glavu, pogleda nekud u daljinu i čisto zavapi: — Mnogo je to, tetka — tako je zvala
I od ljudi, i od... htede reći: „i od Boga!“ — ali zaćuta, mahnu glavom i s drhtajem uzdahnu. — Čula sam — poče moja majka — da si išla... Mlada devojka kao da se prenu.
Nene oči napuniše se suzama. Ona izvadi maramicu i obrisa ih. Potom uzdahnu. — Neka si, čedo moje, živa i zdrava — reče moja majka. — Pa šta je bilo dalje? — Naišao je stari sveštenik.
Pomerih se, i moje mamuze zvecnuše. One kao da se prenuše. Sofija uzdahnu i nastavi: — Ivicu ašova zavukoše ispod poklopca. Nešto krcnu... Otvoriše. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatiše.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Bi mu to neprijatno; on se namršti i ubrza korake. »Kad će me to jednom proći! uzdahnu on. Šta su oni, obični seljaci!... Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam.
On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja. Starac se uzvrpolji, uzdahnu duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči
— Eh, uzdahnu on i okrete lagano koračajući k svome samohranom i neveselom stanu. VI Protekoše još tri dana. Ljubica sve više ulazi
Nego.. tek sad je drugo; opet sad bar ima nečega, a onda nije bilo ništa, izgovori on to, pa duboko uzdahnu i obrisa rukom čelo, po kome se nakupile kaplje znoja. — Ja to ne razumem; ne znam kako...
šta?... I njima tako nešto... da im čistimo cipele, na primer... Gojko uzdahnu, skrušen, bez nade, videći pred sobom sve crne dane, sve veće zlo...
A ovo sad... vi ste primili svoju zasluženu platu od države... Još da naredimo samo sa opštinom... Ljubica uzdahnu, obori glavu, pa stade ćuteći koračati pored njega, a Gojko iđaše veseo, zadovoljan, jer je danas dobio potpunu osvetu
Gojko je uvede u svoju sobu, namesti je da sedne na stolicu, pa uzdahnu kao od velika umora i prevuče šaku preko oznojenoga čela. — Vi... vi... vi kažete tamo, da... da ja...
Dočeka je na dvorištu i uvede u svoju sobu, koja sad beše lepo provetrena, počišćena i nameštena. Ona sede umorno i uzdahnu, kao da je dosad kakav težak posao vršila. Gojko se pribiraše i spremaše za razgovor, idući po sobi i trljajući čelo.
— Eto, moja!... moja!... je li?... Doveka! — Tvoja!... prošapta Ljubica i uzdahnu gorko, izvijajući se polagano iz njegovih ruku, kojima je beše obavio i stegao kao kleštima.
— Je li oženjen ? — Pre dve godine nije bio... Sad ne znam. — Ah... uzdahnu Ljubica duboko, osvrćući se oko sebe, ne znajući šta da radi. »O, kako je dosadno!... Sve će se ponavljati jedno isto...
Skoči sa stolice, namršti se kad opazi Gojka uza se, i gledajući kroz prozor uzdahnu: — Ah... Šta je to?... promrmlja ona kroz stegnuta usta, pa se odmače.
Staklo!... mrtav!... mrtav!... I ona se taman spremaše da pobegne iz sobe, a Gojko uzdahnu teško... neobično... Samo se odvojiše usne sa brkovima od brade i on brzo, na prečac, povuče u sebe vazduh...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori. Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi.
svojski gunđa, s rukama pod pojasom, gleda u strica pogledom punim zlokobne slutnje, gotovo očajno, pa, mesto odgovora, uzdahnu gorko i duboko. — Šta ti je, jesi li ti luda žena? — Može neki 'ajduk da iskoči iz šume, pa tek, samo krk nožem!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
plačući, nisu ni osetile kad je ušao u sobu č’a Gliša, koji, videći ih takve, sede za sto i dugo ćutaše, a zatim uzdahnu i poče da govori Juli: — E moja Julo, lepo je tebi Gliša govorio da se maneš ti te ludorije, al’ ti Glišu ne hte da
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Ranjenik otvori oči i uzdahnu. Ona poteče da potakne oganj i da pripali luč, pak se brzo vrati. Pogled Jankov bješe mutan i rasijan s početka.
„Pejo!“ zovnu ona i drugom. Pejo izvuče ruku ispod struke, pa je previ pod glavom. U isti mah uzdahnu duboko i zatvori oči.
“ „Bio sve u staroga znanca i biće još za nekoliko“, odgovori Joka i uzdahnu. „Šta bi, zaboga?“ zapita Petar u čudu. Svi ostali obrnuše se k Joki. „A eto, imamo ranjenika u kući!“ odgovori ona.
A misliš li da se u sebi ne grize i zbog...!“ serdar ne dovrši, no se, bez nevolje, nakašlja. Žena mu uzdahnu duboko, pa mu se zagleda u oči. „Šta si naumio? Jedno ili drugo, čoječe! Bijelo ili crno...
I ovako si još slab pa ćeš prozepsti!“ Mjesto odgovora, Janko duboko uzdahnu, pak opet obori glavu na ruke. Stana zastade. Nije znala hoće li u kuću, ili će da mu govori.
A sad kad mu bolovi dušu savlađuju, teži bolovi od tjelesnijeh, zar sad da ga ne potješi riječima? Janko opet uzdahnu i to prekide njezino ščinjane. Ona mu se primače. „Janko! Ja znam da ti je teško, da...“ „Ti ne znaš kako mi je!
A, čuli! da on mene zastraši! Da se ja prepanem od njegovijeh riječi! Bestija!“ Joka se prekrsti i uzdahnu. „Biće pokora najzad, oko ove cure!“ reče Joka gledajući Stanu.
No se čovjek zaboravi. A jesi li me najedila, kao nikada do sad, jesi, zaista!“ Ona duboko uzdahnu. „Sad lijepo, po tenanu da se razgovaramo. Hoćeš li?“ Ona mučaše.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Izdaleka ljudi skidaju kape, a žene se klanjaju! Ko ti se primakne, ljubi ti ruku i konop oko pojasa!... Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom.
— Anko jonpet nansrne, dan gan zvinznem po ćinvenrinci, Krnkotiću, dinte! — veli Šunda. — Ah, Isuse! Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog.
Kad smo ono najprije... znam da je bilo one zime kad je Stipan došâ... — Vridni naš Stipan! — reče Bujas i uzdahnu... — Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis.
Pa se Bakonji ražali videći maju sijedu, pogurenu, krezubu, i on duboko uzdahnu... — Daklenka, kad veliš da mu se najavim? — pita otac. To trže Bakonju iz snijevanja. — A? Stricu da se najviš?...
Bakonja duboko uzdahnu. On nije sad žalio za kojekakvim sitnicama, ali je tek žalio za slobodom, te zavidio Bujasu i Butri, koji, istina,
Ćosić, Dobrica - KORENI
Mehandžija bez reči zamrači prozor i vrata za sobom zatvori oprezno, tiho, kao da gazda spava. Đorđe uzdahnu „ja znam koliko puta“, zari prste u čekinjastu bradu i zamisli se.
Simka uzdahnu, ćutke pripremi večeru i tiho ga ponudi. Đorđe odmahnu rukom. Još zbunjenija, postaja nagnuta nad šiljkom šubare, pa se
Ona nije kriva. O tome neće s njom... — Onaj još spava? Ona samo uzdahnu i saže se da založi furunu. — Čim se razbudi, neka dođe do mene.
Treba mu odmah platiti, da ga ne vidi otac. Uzdahnu gledajući sneg u pazusima jasenova. Najvažnije je ne biti sentimentalan, jer svet je surov i ravnodušan.
Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu. Moja soba, reče glasno, a zimski miris voća i suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima i stari miris ove sobe,
Kočijaš ga dovezao. Sa ubaleganim kljusićima. Ni sreski pandur ne bi pristao da ga onakvi voze. Osramotio me, uzdahnu Aćim. — Ne, poći ću i ja... Volim božićne običaje. (Glupo se ponašam. Sasvim glupo. I zbunjeno.) ... Niko ne ustaje.
Ako. Samo kad je došao. Đorđe neće smeti daje muči kao prošle noći. Uzdahnu duboko, šiljak svetlosti se presavi i samo što se ne prekinu. Vukašin među prstima okreće cigaru i zagleda je.
Aćim ga zaustavi kod vrata. — Svršen je naš večerašnji razgovor. — Ja sam se ovde rodio. Ja sam ovde... — mrak uzdahnu. — Ja ću opet doći. Ti ćeš u moju kuću dolaziti. Obećaj mi. — Krv nam se s Tošićima meša. Neće biti moji unuci.
„Zato što se stideo“, objašnjavala je mati uvek s prekorom, njemu, Aćimu baš upućenim. Aćim uzdahnu: zar ga je jednom prekorela ocem. A ja? I ja. Lumpuje, jalovak.
— Vidimo! Dugo se rumene otvorena usta. — Ih, tako je mali, pa ćemo da izginemo za njega — uzdahnu glasno, u trenutnoj Tišini, neko od selaka. Držeći pečat u ispruženoj i podignutoj ruci, Aćim ga zagleda.
Nisi dostojan ni njegovu senku da zgaziš. — E, mogao sam ja njega u onim prvim danima da smaknem — uzdahnu Raka. — Pojela ga pomrčina. U knjige zavedu da je naprasno umro, i u zdravlje! Sigurno bi deca za njim zaplakala.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Samo su joj zlataste oči jače blistale. Starica uzdahnu: »Ko će je hraniti kad ja umrem?« Poče učiti devojčicu vezu i čipkama ne bi li time, kasnije, zarađivala sebi za život.
Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom, ponavljajući: — Ne, i ne! Velika rečna majka uzdahnu. — Sve reke jedva čekaju da uplove u more! — reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče: — Ne ja!
Da je oblak, spustila bi se na vrh Srebrne gore, okupala u moru, potrčala za zvezdama i pticama. Devojčica uzdahnu. Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama, jedva je mogla da vidi komadić neba.
Aj, kako se grad komešao! Već je sused na suseda udarao, sin na oca, muž na ženu! »Da mi je da rođaci ovo vide!« uzdahnu Đavolak. Više niko ništa nije radio. Ali zato je sused susedu smišljao kako da podmetne požar.
To je još više užasnu. »Mališan je tako bezazlen, tako lep! Bole da ja i tu Muku snosim!« devojčica uzdahnu i zakloni brata iza svojih leđa, a čičak udari u nju. Je li moguće?
umesto nje vide zvezdu, pa Srebrnu ružu, ponovo Riblju Glavu, i shvati: to se ona iz jednog u drugi oblik preliva, i uzdahnu: — Zar baš ne može drugačije? — Ne može! — Neka ti bude!
Bela žaba zamoli šarene lepotane da zastanu, ali nijedan nije hteo da bude lokvin cvet. Bela žaba uzdahnu i zamoli zvezde da pomognu, obrativši se najsjajnijoj, ali ova odseče: — Ne pričaj gluposti, Bela žabo!
— Šta bih više? Tu, pod tim orahom, odmarali su se još njegovi pradedovi. Trebalo je da i unuci pod njim sede. Starac uzdahnu. Preli ga tuga kao ledena voda. »Ko će sedeti kad ja umrem?« mislio je. Nema dece na salašu.
— Ja sam u njemu, čuvaj ga, mogu dolaziti samo noću... — Kad se probudim, ničega neće biti! — uzdahnu starac. — Ali kako znam da sanjam? Je li trenutak ili čitavu večnost sanjao? Ko zna!
— Šta sada? — zagrcnu se car Peletin. — Zaista, šta? — uzdahnu Peletinka. Knedlice su žvakale, ali pade odluka da car Peletin mora imati ogrtač raskošniji od Ferfelinovog, a
Posrtali su preko pustinja, provlačili se kroz prašumu, upadali u sneg do pojasa. — Gde li je naša lepa Ferfelina? — uzdahnu car Ferfelin, šmrknu carica, a prinčeve uhvati groznica.
»Možda sam sve to sanjala?« —pomisli. »Možda nema ni Kamenog jajeta, ni mladića, ni bunara u pustari!« Lepotica uzdahnu i gotovo kriknu od čuda: bila je u podnožju planine, a na vrhu je sjalo džinovsko Kameno jaje. »Možda i sada sanjam?
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ „Sve sam drage razgonio, A rad tvoje rane ljute Oh, đaurko Anđelijo, 3aboravit' ne mogu te!“ Pa uzdahnu star Lem-Edim Raspršta se igra dima Sunce sinu, sunce spazi Mrtva starca Lem-Edima. J.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ovo bi bio dostojan predmet za njegovu majstorsku kičicu“. I on uzdahnu duboko da pokaže koliko ima smisla za slikarsku umetnost. „E, sada pođimo dalje!“, reče on svojim pratiocima.
„Poći kući i usput pojesti najlepše voće! Ne vi ćete, svi od reda, poći sa mnom!“ Onaj rob koji nosaše obe korpe, uzdahnu, pogrbi se što je bolje mogao i zacvile tužnim glasom: „Stropoštaću se usput, ako ovaj teret moram nositi tako daleko“.
Demokritos poče da se smeje, a Hipokrates uzdahnu: „O, to sujeverje našeg sveta! Borim se bez prestanka da ga iskorenim iz medicine, a ono se širi kao korov.
Vraćanje ka antičkom pogledu na svet i život slomiće moć katoličke crkve i potkopaće našu hrišćansku veru“. On uzdahnu, prekrsti se i položi ruku na rame svoga gosta. „Jesi li, Nikola, dobar katolik?“ „Jesam, prečasni oče!
Naposletku se diže, uzdahnu i reče: „Pa šta mogasmo uraditi kad ne htedosmo da se odreknemo svoje evangeličke nauke i svojih privilegija?
„Da tako je to bilo“. Hemfre odmeri od glave do pete besprekorno odevenog mladog čoveka pa uzdahnu: „Teško je, dragi moj gospodine, zlopatiti se; znam ja to iz vlastitog iskustva“. „Tako?“ „Jeste, bome.
„Osamdeset dana posle smrti Vašeg muža?“ „Jeste. Da je preživeo tih osamdeset dana, bio bi i sada u životu“. Uzdahnu i produži dalje: „Udovice i deca pogubljenih zakupnika, osuđeni su na istu bedu kao i ja, podnesoše krajem godine 1794
Govori neusiljeno, srdačno, materinski. U toku našeg razgovora priča mi opširno o svojoj porodici. „Dragi Bože!“, uzdahnu ona, „dok su naša deca bila malena, a moj muž i ja još mladi, kako je veselo bilo ovde kod nas u Daunu!
Pri toj pomisli, moja dobra supruga premire od brige i bola“. On uzdahnu, ojađen. „I crkva je grešna - i pregrešna!“, počeh da ga tešim.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Samo se svetlost polako uvlačila i, postepeno i oprezno, otkrivala stvari. On uzdahnu isprekidano. — I vazduh ovaj nije više vazduh.
On odmahnu rukom I duboko uzdahnu. — Znam, pobratime. Ali da mi ..je samo ta muka! — Ja vidim, ja osećam da imaš krupnijih briga — rekoh.
Posle iskreno uzdahnu. — Čini mi se kad svedem: da je sve u bolu što je čovek sazdan da naslućuje ljubav, koju život ne pruža; što čovek
Kao lud jurio sam ja sve za vama, trčao, zaplitao se za travu, padao. Ona zgodnije nasloni glavu, uzdahnu isprekidano, spreči da plane nov osmeh koji se fino zače, lako zaleprša, pa proleti i ponova reče: — Pa?
Jedan snop sunčanih zrakova, pun boja, probi kroz prozor pa zadrhta i obasja pene od čipaka. Ona duboko uzdahnu i reče oduševljeno: — Oh kako me, oh kako me krepe ovi zraci, ovi zraci! A on preklinjući: — Što me mučiš?
Potpukovnik Vasić, bled, ispijen, umoran, uzdahnu i reče: — Ja ne mogu ovako, gospodine pukovniče. Kad moj komandant bataljona, major uđe u varoš i posle čovek ne može
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Jedared zastade, pogleda oko sebe, pa uzdahnu, kao čovek koji ne može da nađe izlaza iz neke nevolje. U tom mu pade pogled na onaj dugi planinski venac, iz koga se
— A kako da iziđem odavde? — To je moja briga, samo ti kaži. Đurica nasloni glavu na hladno gvožđe i uzdahnu očajno. »Dakle baš da se hajdukuje ?« — poče da misli. »A mladost ?... a budućnost?...
— E, Stale, nismo mi za to rođeni, za takvo uživanje i odmor, nego za nevolju, za večitu nevolju... Ej-haj!... — uzdahnu on posle neke teške i gorke misli. San stade da ih obuzima oboje, i oni zaspaše.
Simo stade grčevito trzati ruku, stadoše mu se stezati mišići oko očiju i uzdahnu duboko. — A-a-a... što me mučiš, tako ti sreće, zabadava!... — Ništa...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
„Još mi je ovo manjkalo“, uzdahnu vezirović, pa poče kleti trešnju, ali kad pogleda na jagode, pomisli: „Vala ću ubrati još dvije jagode grožđa, pa kud
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Kad se vratio, tužio se da ga boli. Sutradan legne u postelju, da više ne ustane, — ispripovedi Jurka naglo i uzdahnu. —Kazuj.... — mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana...
Jezuita najednom prestade. Paron Zorzi ponovo poniknu i duboko uzdahnu. Pa, podignuvši glavu, bojažljivo pogleda u propovjednika, ali, opazivši na njegovu licu gnjev, odvrati pogled i svrne ga
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali Čemerikić se seti da su njegove bisage najpunije, da je to već narodna navaka. Sjaha i on, pa uzdahnu teško i bolno. Gle nesreće!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ Traži more, pa ga nađe, Tresnu, smrvi čvrste brode, Pa uzdahnu urnebesno, Nasmeja se — dalje ode. Grom ga prati, a on leti; Kuda leti, kuda bega?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Traži more, pa ga nađe. Tresnu, smrvi bele brode; Pa uzdahnu urnebesno, — Nasmeja se — dalje ode. Grom ga prati, a on leti! Kuda leti, kud li bega?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu. — Sad, ležeći ovako na mekoj postelji, kad se svega toga setim, čudim se samome sebi.
Nastade prasak. Uto grunu plotun odozgo, bombe počeše da trešte i na jedan mah... Potporučnik Svetislav uzdahnu i obrisa čelo. Značajno pogleda okolne i klimnu glavom.
Posmatrao sam, zaklonjen iza kamenja, agoniju druge čete, zabezeknut i zgranut... Vlajko uzdahnu. Onda izvadi maramicu da obriše znojavo čelo.
Vlajko uzdahnu. Obema rukama dohvati nogu da je pomeri, ali nije imao snage. Prišao sam mu da pomognem. On duboko uzdahnu i pogleda u
Vlajko uzdahnu. Obema rukama dohvati nogu da je pomeri, ali nije imao snage. Prišao sam mu da pomognem. On duboko uzdahnu i pogleda u tavanicu. Spolja je dopirao cvrkut vrabaca i veseo žagor.
Zatim postade crven... spušta se sve više, već je nad mojom glavom, i taman zastor pokri mi oči. Vlajko uzdahnu i zaćuta... Malo posle nastavi: — Ovde u bolnici pričao mi je docnije jedan moj vojnik šta se tada dalje zbilo.
— Ko?... Je l’ ja? — podražava Brana Peru. — O-hoooj! — uzdahnu, najzad Pera „Đevrek“, obrisa znoj sa čela, i onako ležeći pogleda mutnim očima Fjodora: — Skaži mi, kak je tvoje
Ja sam mu pridržavao glavu i milovao ga po kosi. Sa naporom sam zadržavao suze. Gruja snažno uzdahnu i progovori: — Gde je ona torba?... Podaj gospodinu potporučniku.
Njegovo lice grčilo se od bolova. — Ima li još koga gore? — Nema. Ja sam poslednji. Komandir uzdahnu, priđe otvoru i pogleda u nebo. Vojnici su se prebrojavali. — Nema Radenka, ni Stojana...
On mahnu glavom i uzdahnu: — Šta ćete, valjda mu je suđeno... Odvraćao sam ga, molio... aja! Bio je ponosan... — Da li je imao koga od porodice?
Podsećala me je na životinu, koja se spremala da uhvati plen. Htela je nešto da kaže, uzdahnu i otvori usta, ali bes kao da je zagušio, stenjala je i grčevito lomila prste. Osetio sam se nelagodno, pomakao sam se.
Rođeni smo pod rđavim znakom i zato trpi što te snašlo. Kipislcauf! Uhvatila te okolnost, pa taljigaj. Dragiša duboko uzdahnu i protrla očne kapke.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Učini mu se strašan, golem; i deblji i veći od Jablana. — Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! — uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.
Ali, onako ispaćen i satrven dugim jadom i čemerom, samo suvo uzdahnu i krenu s trga, vodeći pogruženo na privuzi steonu kravicu, čija se plava, svijetla dlaka, mrkasti roščići i oblo,
I sva se čeljad zaplakaše, zajaukaše. I Reli se grdno ražali, ali se steže, namrači, pa samo suvo uzdahnu i, zanoseći se kao malo u stranu, viknu: — Ne plačite, ne jadikujte, djeco moja!
Šta dočeka Relja Kneževiću! — s grkim prijekorom duboko uzdahnu. Vujo ga nije čuo i razabrao, već se sav tresao i cvokotao zubima od oštre studeni koja ga obuzimaše sa sviju strana
Onda teško uzdahnu, opet se podnimi i nešto se duboko, duboko zamisli. Najedanput ustade i poče nemirno gore i dole hodati po divanani.
Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo. — Bogme je tako, Simeune! — uzdahnu neko u mraku. — Mićane, Mićane! Daj svijeću — prokapa kotô!
Zaboravi' se! A davno je, braćo, i bila ukopacija... — Davno, predavno, moj Simeune! — uzdahnu Mićan i sjarnu jedan ugarčić. — Ljudi, bojim se, da neće zagoreti? — De-de, Simeune; što si stao?
— uzdahnu majstor Glišo i opet prezrivo pljunu. Poslije dugog moljakanja i ustezanja, Simeun izvrnu čašu i poče: — To je bilo prve
— uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu. — Pa to je, bolan Simeune, kô jedna istorija! — uzviknu otac Sopronija meko
— Ne pretvaram se od bijesa, već od nevolje ljute. Braćo, Asan-beg će na manastir! — uzdahnu David, pa se okrenu meni: — Junače i branitelju ove naše svete ćabe, tvoja glava prva će pasti.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Jema ih i sada u selu, te nimaju šaku pure! I majka mu od srca uzdahnu. On se u to posvema sredio i naumio izići. — 'Ajde, 'ajde! Doli je otac... A ča ćeš za obid?
Onda se nanovo nadigne, podmetne pod leđa blazinu i tako ostade sjedećke. — A nikad nije bilo ovako, nadoda, uzdahnu i zavrti upalim očima. — Počeja si opet jadat', — skoro osorno javi se žena mu. — Ko je uzročan? Tvoja luda pamet!
Ilić, Vojislav J. - PESME
Tu mala pastirka sede, A sveži poduhnu vihar u njene obraze blede, I ona uzdahnu ti'o. A Kića čopore pusti, Podvi lagano noge i kraj nje tiho se spusti, I mirno zviždati stade.
I čudna nejasna seta dušu joj detinjsku uze, Dođe joj da plače čisto, no stidne behu joj suze, I ona uzdahnu opet. Do sada bezbrižne ćudi, Sad slatka nekakva čežnja obuze njezine grudi.
„Gospode, hvala je tebi. Al' šta se dešava ovo?“ uzdahnu kmet u sebi. „Tu ima nečiste sile, ja vidim dovoljno jasno, Iako ovakvu napast upazih malčice kasno.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
“ Ovaj razgovor privuče na sebe pažnju prisutnih. Svi, načuljiše uši da čuju Tihov odgovor. On uzdahnu duboko. „Pretstoje nam teški dani. Tako mi saopštava zvezdano nebo.“ Vidim Keplera kako se namrgodio.
Jer su sve državne blagajne zevale prazne. Meseci prohujaše u tom bezuspešnom trudu. Potišten i ponižen dođe kući i uzdahnu: „Evo, da dođem do para koje mi po zakonu pripadaju, utroših uzaludno svoje vreme, a ne stigoh da radim na nauci!
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
srca želju čula, Mirisom te duše svoje U milosti zadahnula…“ I još dete mekim glasom Tužnoj gori zborit poče; Al' uzdahnu gora čarna: „… O, siroče! … O, siroče!
Stanković, Borisav - TAŠANA
da reka nije podlokala i odnela sve, oh, kada dođe, uzabra cveće i pogleda ovamo, preko reke, u moj čivluk, samo što uzdahnu: »Rešide, Rešide, ti si ovo...« (Nazi i drugima): Nazo, bre! NAZA Rešid—beže, evo me.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Srba — gospa Nola se nasmeja — ne samo što ništa ne traži, nego još i stiče. — Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. — Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim.
A gospa Nola otare znoj s čela i sede u krevet. Uto se opet ču tamburica, i vanredno tiho pevušenje. — O, Bože! — uzdahnu gospa Nola, i spusti opet glavu na jastuk.
O, Bože, znaš li ti šta će da bude — uzdahnu poluglasno, i trže se, jer se u taj mah stvorio kraj nje Švaba. I on već mladić, ali sasvim drugoga i svoga kova.
'Oćemo li, gospoja, pored groblja, ili ćemo na šikaru? — Eto vidiš da ima više puteva. — Gospa Nola uzdahnu. — Teraj pored groblja, tuda je najkraće i sigurno da ne zalutamo.
Pava pije, nas dve ćemo dobro jesti, pa će valjda biti snage da sačuvamo Todorovo imanje. — Tu gospa Nola duboko uzdahnu. — A znaš li da ga jednim delom već nema? Krnji se. Poviše nas je na njemu, i krnjimo ga. I, sreće nemamo, kanda, Julice!
Kad je Pavle, sav srećan, otišao, Branko uzdahnu. — Da čuvamo tog Pavla kao oči u glavi. Osećaš li ti koliko je taj mladić pitom, dobar... i kako je njegov život težak..
— Šta ti je to? — To je divna jevrejska molitva siročadi za njihove roditelje... Frau Roza obrisa oči, i uzdahnu duboko! — Idi sad. Čujem kola i ljude. — A kad je Jova otišao, frau Roza se zatvorila u svoju sobu, i dugo je plakala.
— Ostavi me, moram se sabrati sam. — Ali ja to baš neću, Branko, da si sam. Nisi sam! — Branko uzdahnu: — Videćemo, Pavle. I ovom trenutku kida se u meni ono najličnije, i moram ostati sam.
A rešili smo, žena i ja, da dete nosi prezime materino. — Branko izgovori glasno, kao s nevericom: Isak Brok. I uzdahnu. Kronika palanačka čeka. Brankovu ljubavnu istoriju nije bilo vredno zabeležiti: suviše kratko i jednostavno.
Soka se na to još jedared zagrcnu, ali kao da se odjednom nečega neprijasnog setila, namršti se i uzdahnu duboko. A bilo je u stvari to da je sinoć napravila maćehi već drugu scenu toga dana, a otac, ljut, dohvatio ju je, i,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi.
— Kusur, ili ćeš sad mrtav pasti! Trgovac s drhtajima uzdahnu, htede nešto reći, ali se uzdrža, izvadi ključ kase. Tada zastade neodlučan... Ruka mu je drhtala, kao da okleva.
Komandir steže vilice, da mu odskočiše muskuli, i s drhtajima uzdahnu. Onda nastavi tiho. — Taman sam ustao i vojnik doneo vodu da se umijem, u tom trenutku se vazduh prolomi.
Bilo ih je oko četrdeset... Ostalo je izginulo. — A šta je sa Aleksandrom? Komandir uzdahnu i tužno klimnu glavom. — Pričali su mi docnije vojnici... Aleksandar je sastavljao izveštaj o utrošku municije.
Predao sam komandantu da pročita. Usne su mu bile skupljene, a između očiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori: — Napišite: „Posle pogibije komandira i starijeg vodnika treće baterije,
On se s teškom mukom nasloni na ruke i jedva progovori: — A, druže... a, odakle? Rekoh mu. On se zavali, uzdahnu, i progovori više za sebe: — A, sve... a, propade...
Potporučnik Svetislav zgrči lice, mučeći se da pomeri nogu. — Joj! — uzdahnu i zavali se na visoko postavljen jastuk. Onda šmiknu i mahnu glavom, kao sa nekim bagatelisanjem.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Kao malena sunca zračila su im lica, blještale oči, žena uzdahnu. »Kad bi bar jedno bilo moje!« — pomisli, sastavi šake da ih zadrži, ali i ovo troje skliznu joj kroz prste i odlete.
Poverovaće da si mrtva i u svojoj sreći zaboraviće na tebe. Pristaješ li još uvek? — Neka bude! — žena uzdahnu i golim dlanovima zahvati prvu gomilicu žara. Kako je žarilo! Kako bolelo!
U oku snahe, pa sina vide Lepotica prvo čuđenje, pa prekor. Uzdahnu Lepotica, a u zoru prvoga snežnog dana umre muž. Ni u snu, ni na javi nije mogla da zaboravi njegov pogled. »A ti?
Bezuspešno je pokušavala da spoji ivice parčića. — Ah, dođavola! — uzdahnu Lepotica i pogleda ka ulici, ali ulica kao ponor ka njoj zjapi, ljudi se tek kao tačkice vide.
Ali, ne dâ se trgovac! Nije on mesečevo mleko pio: neka proda odmah, ili nikad! — U redu! — uzdahnu Varalica, uze vrećicu, a trgovac odjuri ka naznačenoj bačiji da što pre ovce otera, da ne bi momak na boljeg platišu
Sada ta lopta besmisleno čuči pod krevetom, jer je đubre prekrilo igrališta. — Ej, da mi je čarobna metla! — uzdahnu mališan. — Počistio bih sve ulice, sve trgove, sva igrališta i parkove.
— Koliko sam s njim putovao! — uzdahnu sat, uveren da nije bilo zemlje u kojoj nisu bili. — Ljudi su nudili čitava bogatstva da me otkupe, ali slikar me nije
Jedva je mogao da prepozna u njima one uspravne, mrke lepotane. — Šta će tek sa mnom biti? — uzdahnu orah, kad ga nečija pažljiva ruka odvoji u stranu. Tek tada opazi kako ga drvoseča i njegova mlada žena pomno posmatraju.
Nije ona važnija od miševa i princeza, a i breza ju je sigurno zaboravila! Stolica tiho uzdahnu, spremna da ne zajauče kad je bace u oganj, kad neko uzbuđeno uzviknu: — Kakva stolica, ljudi! Kao cvet!
— opomenu je. — Saberi se i radi što i ostale tvoje sestre. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je. Zvezdica tiho uzdahnu. Budalaste igre sestara nisu je zanimale, preganjanje Danice s Mesecom još manje.
Šantić, Aleksa - PESME
''Ljubav platonska mora biti!'' savetnik suvi Reče a važan sasvijem. Ironično se osmehnu savetnikovica, No ipak uzdahnu s tijem. Kanonik jako rastvori usta: ''Ljubav Suviše ne sme bit slepa, Inače zdravlju škodi. ''Kako to?
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Zlikovče, nevaljalče, skitnico, buvolovče! Dugonogi Stric, koji je došao zajedno s Nikolicom, zavidljivo uzdahnu: . — Eh, kad bi mene neko tako volio!
Zažmuri od blaženstva, uzdahnu i — sasvim se rasplinu, pretvori se u razliveno sjajno jezerce po kome trepti još sjajniji zračak, možda od sunca ili
— Ih kako je lijep ovaj naš kraj! — ote se Đoki Potrku iz samog srca. — Samo da još nije onoga tamo — uzdahnu Jovanče pokazujući rukom na brijeg iza koga se čulo rijetko puškaranje.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Na to David uzdahnu i reče k božijem poslaniku proroku Gadu: »Tesno mi je odsvuda, ali volim pasti u božije ruke nego u čovečaske i od
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
i oni što sede po ćepencima i šiju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u prsa i uzdahnu, pa šiju dalje.
Batisa ni se sve; sve se batisa, bata-Tače!... E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!... — E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet...
Ovoj kako će da mu bidne, koj će da znaje!... A bog da čuva! Mnogo lošo, boga mi ti kazujem!... Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro vreme, — beše mu, bata-Tasko!...
Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro vreme, — beše mu, bata-Tasko!... A bata-Tasko uzdahnu i prihvati: — U staro vreme se znalo, bre brate, koj je stareji, koj mlađi; koj je golemaš, a koj si je na fukara!...
Što me ne rodi risjanka?!... — Tugo, Vaske, što da prajim?! — uzdahnu Zone. GLAVA DEVETA Ona je puna burnih scena i krupnih reči.
Beše dobra tkalja — i ti si takva da bidneš, kako, kako, ete, majka ti! — reče i tiho uzdahnu pri pomisli da će sve biti što je bilo, samo on neće više biti, onaj negdašnji! ...
— Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — dobro si je što si „kuče u čašire“ nosi i pojas, ta imam kude
— Toj ti je poslednje od men’, Ajšo, za igre što mi igraše, za pesne što mi poješe... za spominjuvanje... — Ee, — uzdahnu tiho Ajša, — vido’ veće ja... — E, tol’ko — reče Mane i odmahnu rukom. — Bilo, Mane!... — Bilo, Ajšo!...