Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Je li to Uzloviću? — upita onaj što je bacao popa. — A njemu skotu — ja! — E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale!
Ne treba se čuditi, veliko je veselje! Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski Došli su gosti sve po izboru. Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta — na priliku: novog
Ele, kao što vidite, veliko veselje čini David Uzlović. Tu se jede, tu se smeje i peva, tu se pije, Tu se svira n igra, tu se napija redom u svačije zdravlje Napija se u
— Služite se, gospodine! — nudi nekakom surovom radošću opijen David Uzlović svog najmilijeg gosta — našeg lepog kapetana. — Služite se, izvolite — koliko je bog dao i dobra godina donela.
— Hvala bogu i vlasti, gospodine! — odgovori Uzlović, ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. — Dobro će biti, ako bog da! Samo imam malo muke s Radanom. — Šta?
— upita kapetan Uzlovića pošto je već prilično omezetio. — Ta ono, gospodine — poče malo tiše Uzlović, a unese se bliže pred kapetana — ne bi još trebalo — biće i tome zemana. Ama, nekako traljavo ide s interesom.
— Šta — osamdeset? — upita kapetan, a malo se usturi i nabra obrve. — Osamdeset dukata... — reče Uzlović laskavo se smešeći. Mislim, nije skupo? — Kakih osamdeset? — zateže kapetan da se cenka. — Ja ne bih...
— Kakih osamdeset? — zateže kapetan da se cenka. — Ja ne bih... — Ne, ne gospodine! — brže-bolje upade mu u reč Uzlović. — Šalim se... Lako ćemo se. pogoditi. Neka stoji, boga vi, drugi put! — E dobro, dobro...
U mene, Dašo, nema šale! — Tu se kapetan maši rukom za čašu u kojoj beše dopola vina. — A, molim, molim — ubrza Uzlović i dokopa flašu da posluži. — Nećete vi na mojoj slavi po pola čaše!
Svaki je ponešto mrmoljio — nekakim nečuvenim jezikom. — Ama jes ti... — unosi se Uzlović pred pop-Peru posrćući. — Ja, jes ti čuo, kapetane!... Znaš — livada... — Vino...
— He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući? Ti misliš ono je moja?... Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Viš, tu mi se popeo!... — i pokazuje prstom u teme. — A deca, kume? — Te, deca — moja deca?...
— prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući? Ti misliš ono je moja?... Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Viš, tu mi se popeo!... — i pokazuje prstom u teme. — A deca, kume? — Te, deca — moja deca?... Nije svet rešeto!