Upotreba reči umro u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Moj muž, a vaš prijatelj i sustradalnik, umro je!... I sad je slobodan, naveki slobodan! Ne stiže mu hladno gvožđe ni noge ni ruke; ne gone ga Madžari...

Oči su mu još od suza vlažne bile. — Vidiš, sine, to mi beše veran drug i iskren prijatelj, i on je umro! Ljuba mu je udovica, a jadna deca siročad!... Sirota deca!...

On je umro...“ I ona me je, jecajući, zagrlila i ljuljaše me setno na svome krilu. Osećala sam kako nam se suze ujedno slevaju.

A trećeg ili četvrtog meseca čuće kako se njegovu sinu u vlažnoj tavnici rane pozlediše, zatim će mu kazati da je umro, pa će ga odvesti da vidi sina, i on će ga gledati, dugo će gledati u svoga jedinca; neće uzdahnuti, neće zaplakati —

Ja, vidiš, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo... A ovako, eto, kao što me vidiš, živ sam!...“ Nato je sasvim žalostivo ućutao; pili smo rakije,

Ja vam njezino ime neću kriti. A zar bih i mogao? Onaj je davno umro što je dlanom svojim hteo sunce od sveta sakriti, a moja ljubljena jednako sa suncem sjaje; jest, sjajna je ona,

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

u glavu cara lazara stanoje od dva meseca spava u kolevci od zemlje njega niko ne pamti rodio se krajem jeseni umro početkom zime mezimče među mrtvima njegov plač ne može da se prepričava njegova se humka ne preskače i ne obilazi

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Nikola Grbović preko Kolubare bio je ljiški knez; a Podgorci, kojima je knez bio umro, dođu moliti mog oca da sjedini Podgorje sa svojom knežinom, i da obadve knežine drži, ili da im on dade kakvoga iz

— Kad je Boža umro [25. marta 1807.], njegov mlađi brat Mihailo Grujević stane za sekretara u sinodu. Kad je mene Karađorđe po delu

jednoga poštena i prava čoveka isprebijao, nogama i čizmama gazio, i da je taj čovek posle četiri dana sav isprebijan umro?” — „Nije, gospodaru!” — Đurica usta i reče: „Zaboravio sam, gospodaru!

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Jedva se malo pridiže, ali se i posle dugo lecao i najposle umro. — Bog zna šta će i od Radoša biti? — reče Smilja i čisto se ohladi od straha. — A šta radi, prijo? — upita Anđa.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Otac njegov doselio se iz Obarske, iz Bosne, u Crnu Baru, pa je, naskoro zatim, umro. Marinko, kao muška glava, prihvati se domaćinstva, ali mu je ono išlo vrlo rđavo za rukom, jer beše lenj.

Kmet Jova zatrese tužno glavom. — Bolje bi bilo da je umro! — Bolje! — reče pop. — Teško njemu!... Čini mi se da je i pameću pomerio. — Siromah! — reče pop. I minuše mimo kuću.

— Što si se ti razvikao? — upita ga Kruška. — More, ma̓ni me! Ja bih voleo da sam umro nego što sam dočekao ovaj pokor!... I još se jadno spremam!

— Samo da mi bi naći još onoga!... Njemu, njemu da mi je da se svetim!... On ne bi umro kako se umire!... Sav strah mora najpre osetiti!... I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio. — Pa, Ivane Miraždžiću!

Kad oči sklopi, dosta mu je i jedan satljik!... Donesi, donesi! Petra ode. — Zvao sam te, popo, da bih umro kao hrišćanin!... Grehota bi bilo poživeti sedamdeset šest godina, poživeti slatko i dobro, pa umreti bez svete tajne!

Diže se zapevka. Žene izleteše u avliju da i svetu objave. — Ej, veseli Aleksa! — reče Jova. — Tiho živeo, tiho umro, onako isto kao što kandilo gori i ugasi se!... Bog da ga prosti... Bog da ga prosti!...

Ja znam zašto si otišao... I 3eka saže glavu, ne dovršivši rečenice. — Umro je — reče Stanko. — Umro?! — Jest, bog da ga prosti!... A i bolje!... Ko zna šta bi ga još u životu čekalo!...

Ja znam zašto si otišao... I 3eka saže glavu, ne dovršivši rečenice. — Umro je — reče Stanko. — Umro?! — Jest, bog da ga prosti!... A i bolje!... Ko zna šta bi ga još u životu čekalo!... — A na kome si kuću ostavio?

Dučić, Jovan - PESME

Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Gladijator jedan umro ove noći, Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova. ZAŠTO?

Mir. Zadnji je talas došao do hridi, Zapljusnuo setno i umro kraj žala. Noć miriše tužno čempresovom smolom. Nebo pepeljasto.

Tako je prošao ceo život tog čoveka zaljubljenog u zvezdu. Ali on je umro srećan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veća nego sve druge zvezde: zato što je svetlila

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

s gornjeg kata kroz prozor i ostao mrtav na mestu, o Đorđu što je radio s mojim ocem, o mom stricu koji se razboleo i umro čim je na staru kuću nazidao gornji kat, i još o mnogome koječemu.

A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca — udri kukaj, plači,

Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav.

u krilu; ne kuha se ni ručak: prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju — isto onako kao kad mi je stric umro, Đokica u avliji vezao mački đezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom.

— Hm! — Uh, bože! — Blagoje se trese. — Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa — živ! Pa još puši! Ništa mu, kaže, ne škodi! — Pa dabogme! — Samo to mi se ne dopada što prosi.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Onda je bio neki Aća, učen čovek, — umro je, bog da mu dušu prosti, više od pića nego od nauke, — a paori su ga zvali šlajber, kaz’ti pisar, jedna drevna

« A ja sve jednako k’o ne znam da je on umro, pa kažem: »A ko će tebe, rode, negovati i po tabanima te češkati, ako se ja, ne daj bože, i po treći put udam, k’o

Ako je, na primer, kakav bogatiji umro, i porodica mu zahtevala da ga oglase sva zvona i opoje oba popa: to su ga, istina, oglasila sva zvona, ali oba popa

vremenima kad su još soldati nosili kurjuke, kad je ona bila devojka, pa je pevali po šoru tamo s nekim koji je davno umro (pre no što se od ukućana iko i rodio), i kad su se još perišani nosili.

Zar niste to, milostiva, znali? Od onda još ja nju ne mirišem kad smo bile obadve u Temišvaru, pa kad joj umro muž, i kad sam videla kako je flegmatiš i ’ladna bila, k’o da je umro kakav perzekutor, a ne njen suprug!

kad smo bile obadve u Temišvaru, pa kad joj umro muž, i kad sam videla kako je flegmatiš i ’ladna bila, k’o da je umro kakav perzekutor, a ne njen suprug! Kažem vam, slatka, ništ’, al’ ništa; ni nesvetice, ništ’, ništ’!

— Neću da se falim (jer to nije moj običaj), al’ trebali ste u takoj prilici — kad je, to jest, moj suprug umro — mene da vidite. Da šta! — Ta i’te molim vas! — reče gđa Sida zevajući i čudeći se.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali.

On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna, da odelo, u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošalje. Njegovo je to. A on bi uvek još tražio: — Što već svi ne pomru?

I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila, te ovaj od toga umro. I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da ćuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi...

Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece.

I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo.

gledajući u nikoga, ide, vuče se tako po čaršiji skupljajući oko sebe ispušene cigare, n čekajući da čuje da li je ko umro. XVI MARKO Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan.

A pred svetom je to značilo: da ona namerno nije htela da mu dâ da jede, te kako bi on, mučen glađu, što pre umro... I zato muž joj, brat mu, ma da je voleo tu svoju ženu, razveo se s njom, oterao je od sebe zbog njega.

Takve jedne noći, kad se, sem te kiše i gustog mraka, ništa nije videlo zakucaše na našu kapiju noćni čuvari. Umro koji od tih prosjaka, božjaka. Ne pamtim ko beše, samo znam da ga mrtvog našli negde u jendeku, u kipti, i poneli ga.

Svaka je od njih po nešto nosila. Neka vosak, sveće, tamjan, neka čisto, belo platno u koje će se mrtvac uviti. — Umro? Bog da ga prosti! — govorile su ulazeći kod babe u osvetljenu, gostinsku sobu.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ona je htela, ali bila je sirota, pa je on nije hteo. Posle se ona udala za bogata starca, a kad je taj umro, imanje je na udovicu palo. Imanje je oko pedeset hiljada.

Babonja, kad je čuo da je umro Jefta, ražali se. Bio je dobar klijent, no neće rđav biti ni Alka. Babonja je više smatrao Jeftu za klijenta nego Alku,

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Stari kaznačej Mijailo, gazdaričin prvi muž, umro 1888. Kad je mlad bio nekad davno nosio je on plav fermen, srmom izvezen, binjiš i duboke čakšire sa povraćenim

I druga plakata stoji, drugog muža gazdaričinog Mladena. Umro 1903 na Blagovesti. Kapetanovao on godinama po raznim srezovima i nosio neku đudu kao madžarski magnati.

“ I treća plakata stoji njenoga sina što je umro u brzo iza oca, od prekomernoga rada. Sedeo svake bogovetne noći dok ne osvane i čitao i prevodio neku veliku

I kapao nad onom knjižurinom i sušio se i kašljao pa kad je onu knjigu preveo on umro i nije ni dočekao da je vidi oštampanu i da mu kažu hvala, samo što su ga drugovi čestito ožalili.

da pogledate oko sebe, da se uverite šta je sve i u kom roku stvoreno, I šta bi vi hteli? Emanuel Kant umro je 1804. godine. Šta su toga dana predstavljali vaši dedovi? Ajd' recite: Šta su onda bili naši dedovi?

Afrika

Mladića je nestalo, on je umro, i njega više niko ne nalazi. Pretpostavka je čak da ga sâm njamu pojede. Zvuci koje njamu pušta krešteći isuviše su

Otuda je dovoljno da se samo i posumnja da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Rađanje nije zakon, umiranje nije zakon. Kad ne bi bilo zlih očiju, povreda fetiša, i drugih čari, čovek nikada ne bi umro.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Kao kad se čeka vest da je neko u porodici umro. Najgore je, međutim, bilo četvrtom Isakoviču, u Temišvaru, Trifunu!

Taj bolesni oficir nadživeo je Pavla, i umro, u Novom Sadu, sedamdesetih godina osamnaestog veka. U zaostavštini tog oficira, pored testamenta, nađeno je i jedno

kojom je ludovala cela Slavonija – imala, sa svojim mužem, osamnaestoro, a umrla za njim, u roku od nedelju dana, kad je umro. A da je htela da ima švalere, mogla ih je imati – viđene, lepe, ljude – sto.

je čuven po tome, da je tu, pre nekoliko godina, car lovio, ozebao, otišao natrag u Beč bolestan, i, kroz osam dana, umro. Isakovič je bio, te zore, prvi, pred kućom Johana Šmerca, u kolima.

Ona posmatra njega, koji je, kad mu je žena umrla, za ovaj svet kao umro, i sad ubija sebe, zbog te mrtve žene, tako reći, svako jutro. A Božič?

Kamo sreće, kaže, da je umro pre toga. A kad je povukao ruku, sa ruke Isakoviča, ruku, koja je bila jako maljava, izvini, se Pavlu, što odlazi da

Njegove oči su se sad smejale veselo. Kaže, i on je prošle godine bio u velikoj tuzi. Umro mu je otac. Ne može se, međutim, večno tugovati! Pa ponovi opet: „No, kapetan! Ne grustjite po prošlomu!

“ Momak traktira, Sep, međutim, dotrča, da se izvini. Pričao je, zadihano, Isakoviču, da je toj nesretnici umro muž, i da je ona ostala sa sitnom decom, pa je kao luda. Opija se. A kad se opije, ne zna šta radi, ni koga vidi.

Za Kajzerlinga reče da pati od kijavica. Za Volkova, da mu je umro otac. Za Trandafila, da ima ženu koja je pravi đavo. Temišvar je opisivao, kao da je juče u njemu bio.

Višnjevski je o njoj pričao da je udovica mladog lajtnanta, a da je taj lajtnant umro, na putu u Rosiju. Za njega se, kaže, udala, u Kijevu.

Bila je nastala tišina, kao da im je neko u familiji umro. Petar se, jedini, smejao i govorio glasno, da treba preći preko toga i da je on već prešao.

Brankovič je umro, u zatvoru. Pećki patrijarh, Atanasije, nije više imao nade u idućeg ruskog poslanika – Bestuševa – pa mu nije više

Teodosije - ŽITIJA

se, i reč Hristovu govaraše sinovima njegovim koji su tu stojali i svemu narodu: — Ne plačite i ne galamite, kralj nije umro nego spava, i duša njegova je u njemu! I buđaše ovoga kao iza sna, govoreći: — Ustani, gospodine moj, reci mi!

Ko tvoje, Hriste, da iskaže sile? Ko milosrđa tvojih da ispovedi mnoštvo? Onaj koji je umro i bez duše se ukočio i sasušio, i koji je za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvama svetoga opet dobija

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Svaki je nosio svoj mučenički krst i izgladneo padao i dizao se, često da bi umro. Begunci su ostavljali imanja, kuće i zatrvene porodice.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?

(Vadi papir i pisaljku i sprema se da piše.) SPASOJE: Stvar je u ovome: jedan je čovek umro pre tri godine i sahranili smo ga. Ja sam lično bio na pogrebu. ĐAKOVIĆ: Bog neka mu dušu prosti!

iz neminovnosti procesa kome se sve pojave u prirodi potčinjavaju”, ili želite da ja njemu prosto kažem: „Ti si, brate, umro!” SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije.

” SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije. ĐAKOVIĆ: Reći ću mu, dakle: „Ti si, brate, umro, a da si umro, evo ti dokaza: prvo i prvo, ti nisi živ... SPASOJE (prekine ga): Ali on je živ. ĐAKOVIĆ Ko je živ?

” SPASOJE: Pa ovo je mnogo jasnije. ĐAKOVIĆ: Reći ću mu, dakle: „Ti si, brate, umro, a da si umro, evo ti dokaza: prvo i prvo, ti nisi živ... SPASOJE (prekine ga): Ali on je živ. ĐAKOVIĆ Ko je živ?

SPASOJE (prekine ga): Ali on je živ. ĐAKOVIĆ Ko je živ? SPASOJE: Pa taj što je umro. ĐAKOVIĆ: Ja vas ne razumem? SPASOJE: Dakle, on je u stvari umro, kao što sam vam kazao, i sahranili smo ga pre tri

ĐAKOVIĆ Ko je živ? SPASOJE: Pa taj što je umro. ĐAKOVIĆ: Ja vas ne razumem? SPASOJE: Dakle, on je u stvari umro, kao što sam vam kazao, i sahranili smo ga pre tri godine, ali sad se najedanput javlja da je živ.

On se, čim se uverio da sam umro, i pošto me je eventualno ispratio do groba, vratio zadovoljan sa pogreba i štampao je moje delo pod svojim imenom.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Pred Novu godinu je umro. Vesna i ja posmatrali smo skriveni iza kapele kako grobar Milentije kopa raku, i psuje. Zemlja je bila zamrznuta a

Daću ti dve ploče. Nisam mogao da mu kažem da je idiot! Njegov otac je šef bolnice u kojoj je umro onaj moj ujak i on je to morao znati, To da je idiot, mislim. To gde mu je mesto, takođe.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ja ne bi’ za to bila. Čula sam kako je to teško biti na „iskušeniju“, onde jako sekiraju, ne jedan je od toga već umro. — Pa ne mora baš biti ni kaluđer, može biti prota, i to nije rđavo. — Ne bi’ volela da nosi reverendu, volem sablju.

— Pa to je sve, drugo ništ’ ne znaš? — Više ništa, samo se čulo, da je siroma’ Đoka Miloradović prosio, pa je onda umro. — Ne znaš ništa, ja ću pripovedati kako je to bilo.

„Štatarijum” je već bio objavljen. Živi lopovi povezani su za kolje: njih devetorica; četvrti, ranjeni, pred zoru je umro. Probude putnike pa i njih na ispit. Lopovi su sve priznali, a ino nisu ni mogli, jer je svedoka bilo dosta.

— Kako si, Sofro? — Nemoj me pitati, dobio sam pismo od Šamike, zlo je. Vadi pismo iz džepa. — Ta valjda nije umro? — Evo čitaj, — baci mu pismo. Čamča čita. — Pa šta je to? Piše ti da se u moru kupa, pa šta je to?

bio. Ne može, već je sve prošlo. Pa kako će sad Šamika živeti? Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne. Već je umro i Krečar i Čamča. Čamča! Kako je živeo, tako je i umro. Nije dugo bolovao, lako je umro.

Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne. Već je umro i Krečar i Čamča. Čamča! Kako je živeo, tako je i umro. Nije dugo bolovao, lako je umro. Pre nego što Že izdahnuti, reče: — Zbogom, svete, dosta sam te se naživio!

Već je umro i Krečar i Čamča. Čamča! Kako je živeo, tako je i umro. Nije dugo bolovao, lako je umro. Pre nego što Že izdahnuti, reče: — Zbogom, svete, dosta sam te se naživio!

strane Rusije, Austrije i Pruske; postigao nekoliko pobeda ali je potučen od Rusa i odveden u zarobljeništvo gde je i umro krajzler — trgovac na malo, bakalin Krakov — grad u Poljskoj, nekadašnja poljska prestonica krenkovati — sekirati se,

maškrtan — proždrljiv, lakom Medina — grad u Saudiskoj Arabiji u koji je Muhamed pobegao iz Meke 622 godine, gde je i umro; u njoj se nalazi grob Muhamedov Meka — grad u Saudiskoj Arabiji, rodno mesto Muhamedovo; za muslimane sveto mesto

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Kad mu je umro otac, hteo je da se smiri. Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko

Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže, i koja je čija. Zatim, ko je umro u onoj na ćošku, i ko se poboleo od povraćanja, u onoj sa velikim dudom.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Budiš se u nečijoj ohlađenoj sobi u tuđem krevetu za izdavanje, u kome je možda neko umro. Voda u čaši zaleđena! Tvoja haljina prebačena preko stolice vlažna.

On se već odavno pomirio sa činjenicom da nije više čudo od deteta. Zna da neće osvojiti svet. Aleksandar Makedonski umro je sa trideset, a car Dušan sa trideset i tri. Teši se tim da nije sve ni u osvajanju.

Koračati, koračati, koračati — što dalje od smrti i trule zemlje. Da sam umro pre pet godina. mislio je Joakim Marić, nikad ne bih video kako ce ljudi spuštaju na Mesec, ne bih dočekao modu »vrućih

—Umro je — reče ona. —Zaista mi je žao! Ko sad vodi poslastičarnicu'? —Prodali smo je. —Mnogo se toga promenilo u međuvrem

Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro. Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi njegovo ime.

Matavulj, Simo - USKOK

— A je li čega nova u tijem krajevima? Kako je zdravlje u narodu? Kakva bješe ljetina? Je li ko umro od starijih? Je li bilo čarkanja s Turcima?

Jesu li se vratili, znaš li? — Ne znam, ne vjerujem! Prije dva dana popadiji bješe umro brat u Primorju, te ona i pop bjehu otišli na pokajanje. — A kako bi bilo, Stane, da se ti porazgovaraš s Jankom?

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ostavši bez vazduha — bez svojih slušalaca — godinu dana kasnije je umro. Važne pojave, dok traju i postoje, često izgledaju sasvim obično.

Bavio se i novinarstvom, i to onom, najgorom njegovom vrstom: političkim novinarstvom. Umro je u bedi. Mnogo kasnije, na Banhimskom groblju u Londonu, engleska deca su mu podigla dostojan spomenik.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ona bi, kao Srpkinja, morala plakati kad bi joj sin na postelji umro. GAVRILOVIĆ: Tako govoriti kao vi, to je retkost kod ženski. ZELENIĆKA: Zašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos.

ZELENIĆKA: Ta je li to istina, zaboga! SMRDIĆ: Tako mi soldat kaže. No umro nam je vojvoda. ZELENIKA: Slaba šteta kad nije rodoljubac da valja. Pešta i Budim važnija je za nas vjest.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Sve mu je bilo uzalud, i on iz Heba nije živ izišao. Umro je 19. decembra 1711. godine. O Đorđu Brankoviću se stvorila cela jedna poetička legenda kod ugarskih Srba.

išao je na hadžiluk u Jerusalim, 1750. kao štamparski stručnjak radio je u Beču da se nabavi srpska štamparija. Umro je 18. septembra 1753. u Moskvi, u Bogojavljenskom manastiru.

Od 1756—1758. opet je bio u Rusiji.17 Prilikom svog trećeg putovanja u Rusiju umro je u Petrogradu 10. marta 1766. godine.

1781. postao je ruski konzul u Napulju, sa vojnim činom potpukovnika. Naskoro zatim umro je u Beču. Glavni književni rad njegov je njegova mala istorija srpskog naroda, koja je 1765.

razdražljiv, u zavadi sa ostalim kaluđerima, u sukobima sa Sinodom, on je poslednje godine nemirno i teško proveo. Umro je u Kovilju 11. decembra 1801. godine.

ili 1743. godine.27 Otac mu se zvao Đurađ, po zanimanju bio je ćurčija i trgovčić. Umro je oko 1748. i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece.

Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće28 umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760.

koristi svojoj »miloj naciji« i »slobodnoj miloj materi našoj Srbiji«, on je zadovoljno proveo poslednje godine života. Umro je, posle kratke bolesti, krajem marta 1811. godine, u Beogradu.32 BIBLIOGRAFIJA.

Vrlo uvažavan i kao pravnik i kao pisac i kao čovek, umro je u Pešti 14. jula 1809. u svom književnom radu Muškatirović ide za stopama svoga učitelja i prijatelja Dositeja

Sa namerom da se zakaluđeri ode u Frušku goru. Umro je 12. januara 1792. u Novom Sadu. Na slovenskom jeziku napisao je praktičnu knjigu Kratkoe sočinénïe ω privatnыhъ i

Jošte mlad umro je u 1792. godine u Novom Sadu.39 Emanuilo Janković radio je na lepoj književnosti i nauci. Od naučnog rada ili bolje

I inače slabog zdravlja, podlegao je usled napornog školskog i naučnog rada. Umro je u selu Rjesnoje, kod Harkova, 28. septembra 1811.

Milićević, Vuk - Bespuće

Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.

toj ženi, zgurenoj u kutu, koja ćuti koja se ne miče s pogledom koji više ništa ne shvata; za koju je s njezinim sinom umro čitav život izvan nje, koja je prigrlila vrelu i krvavu uspomenu u svoje grudi, stvorila u sebi sliku svoga sina,

Zastidio se kad je vidio tu ženu koja je prepatila svu grozotu smrti sinovljeve; Milan je umro jednom, mučio se samo jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da

Sremac, Stevan - PROZA

E, ne može da trpi, umro je za pravdu! Pa takav je i posle ostao, kad je u javan život stupio. Ostao je isti onaj idealista, stari borac

— Trinaest! — E, hoće u tim godinama!... U tim godinama je, vidiš, moj otac umro od »šloga«! Nastade poduža pauza. — Pa kako se osećate? — prekide je gazda Radisav.

Radičević, Branko - PESME

Iz tebe nam guja sinu, Po srcu nas verne šinu! 13. Proklet bio, dokle bio! A kad mro, ne umro! Krvcu svoju mrući pio! Sam sebeka vrata kro! Dok ti duše što ucveli Ne oproste, vraže beli! 14.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Živ i zdrav. — Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to. Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je naveče čak i u mlin poveo.

— Jeste, davno je umro čestiti stari Rade, ali je zato ostao njegov unuk da ga bruka po bijelom i šarenom svijetu. Sve mi se čini da tako

Doveo babu, izbjeglicu od Glamoča, pa se razbolio od tifusa i umro. — Umro? — Baš umro, namrtav, kućo bakina. Dolazim ja iz bježanije, opet me prevukli preko mora, kad pred mojom

Doveo babu, izbjeglicu od Glamoča, pa se razbolio od tifusa i umro. — Umro? — Baš umro, namrtav, kućo bakina. Dolazim ja iz bježanije, opet me prevukli preko mora, kad pred mojom kućom stoji

Doveo babu, izbjeglicu od Glamoča, pa se razbolio od tifusa i umro. — Umro? — Baš umro, namrtav, kućo bakina. Dolazim ja iz bježanije, opet me prevukli preko mora, kad pred mojom kućom stoji golema baba,

Odakle tebi, velim, ženska glavo, taj kaput? Od mog pokojnog Dane, kaže ona. Kuku meni jadnoj, zar moj Dane umro, pljusnuh ja rukama. Umro, sestro, oplakala sam ga i sahranila kako sam najljepše znala i umjela.

Od mog pokojnog Dane, kaže ona. Kuku meni jadnoj, zar moj Dane umro, pljusnuh ja rukama. Umro, sestro, oplakala sam ga i sahranila kako sam najljepše znala i umjela. — Pa kako se s tom drugom raspravi, bako?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ne zna beg ko mu je sestru isprosio... Da si ti živ i zdrav, Imotski ti je kadija umro još davno, pre sedam godina! Bio sam tada grobar u Imotskom, ja sam ga lično spustio konopcem i zakopo!

Bio sam tada grobar u Imotskom, ja sam ga lično spustio konopcem i zakopo! Kažu, umro od neke ljubavi... (Svi ga gledaju zaprepašćeno. Duga tišina. Zatamnjenje.) Zavesa Beograd, 1973.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Uvek je ona bila u toj sobi i doterivala i čistila nameštaj. Samo ja i ona živeli smo od moje mase. Otac mi beše umro pošto upropasti goTovo sve imanje na razne poslove koji mu nikad nisu polazili za rukom, a koje je on opet preduzimao

Setih se tebe i uplaših. Mati otpoče da mi priča i kazuje sve promene koje se desile za vreme moga osustva: ko je umro, propao, prodao njive; ko se oženio i udao. I onda za tebe: — Marija umre. Bog da je prosti — reče mati i pogleda me.

Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga našli mrtva na putu ka groblju.

Sve kapije zatvorene, a samo njihova beše otvorena. Uđoh, i iznenadi me svetlost. Da nije umro? pomislih. Ali nije. Bili ga u postelji izneli iz sobe nasred kujne i pred njim otvorili vrata, kako bi valjda mogao da

Cela mahala i deo čaršije razleže se od njihove piske i zapevke. Prolaznici sami sebe pitaju i odgovaraju: — Umro?! Bog da ga prosti! I, krsteći se, žurno odlaze, da ne slušaju naricanje. A ono se nadaleko čuje.

Što, sinko? Zašto tako brzo, „apans’s“ ode, ostavi nas?... Zašto, sinko?“ — I kao da je on kriv što je umro, kao da je on sâm hteo da umre, ostavi ih, otide od njih, i to kao zato što mu nije bilo dobro kod njih, što ga oni nisu

uvređen time zato otišao od njih, umro, ostavio ih... Tako ona poče da ređa i, kao protiv toga, poče da nabraja negovanja, primere njihove ljubavi prema njemu,

je gotovo svi bili ostavili — naročito njeni, pa komšike joj, rodbina pokojnikova, prijatelji mu, što se oni, čim je on umro, svi povukli.

osećajući da će biti kao krivi, ako jednako ne govore, ne spominju ga, i da će time potvrditi kako je on zaista mrtav, umro, nestalo ga. A to nije. Greh je pomisliti.

On je bio tu, jer ona je bila njegova. Pa i kad je umro, opet je ona i dalje bila njegova. I zato svi, cela rodbina, a naročito žene, kao u naknadu za to, iz zahvalnosti,

Kostić, Laza - PESME

KARADžIĆA Parastos opet: vera, ljubav, smrt Od neko doba vile srpske glas parastosa se ne naparasi. Parastos Vuku, umro nam je Vuk. Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj!

Što za života htede prezreti, osudili te na to po smrti! Nasmeši se porugljivo: „Ta da, već znam šta misliš; misliš umro sam? Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazro još!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

A car reče: — Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš ti bi odmah umro; nego išti drugo štogod hoćeš, daću ti.

Ona mu onda počne govoriti: — Ja sam bila udata za jednim muširom, pa mi čovjek umro, a iza njega je ostalo mnogo nakita i novaca, tako da ima vrijednosti oko četiri do pet hiljada dukata.

Nego ja idem leći u kući, a ti me pokrij, pa se prenemaži i jauči, i kaži da sam umro, te će se on onda vratiti natrag. Pa onda legne u kući naleđaške i prekrsti ruke a žena ga pokrije i stane jaukati.

Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, neće li pobratim onda otići.

A odakle si ti, kmete? — Ja sam, kado, s onoga svijeta. — Je li, boga ti, a nijesi li viđeo tamo moga Muju koji je umro prije nekoliko mjeseci? — O kako ga ne bih viđeo, on je moj prvi komšija. — Pa kako je, bogati, kako živi?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

KUM: Zašto; ako žena svoga muža miluje. MAKSIM: O, puca im srce. Zato se svaka ubila, kad joj je muž umro. NIKOLA: Kao i mi za ženama. MAKSIM: Bar se ne deremo kao one, i ne varamo svet.

Ti bi nam najbolje kazala, kako doktori leče, od čega je gdikoji muž umro. (Odlazi.) POZORIJE 2. DAMJAN (stupa) Šta je moj komša onako podozritelno izgledao?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

negde posle završnog monologa, njega izrešetaju neprijatelji, ali varate se ako mislite da je on, gosn Sule odmah pao i umro; ma kakvi!

— javlja se bakuta sa zadnjeg sedišta iza novina, jer predviđa kuda vodi čitava stvar. — Pazi ko je umro Stara Veselinovićka! — Čuo sam kaže matori, koga je sad apsolutno nemoguće zaustaviti — da su grobari pali s nogu.

kazao je njemu Aca Kec. — Ako me budu pitali kako si, ja ću kazati da si ti, brate, umro! Ali, u stvari, od svega na svetu najviše me nerviraju snobovi koji, kao, preziru masovna novogodišnja veselja i pola

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ovaj Gete? ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete. JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro. ALEKSA: Starac, ali njegov sin... JELICA: On nije spisatelj. ALEKSA: Jošt kakvi! Znam dobro.

Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Sad mačak babi umilno prede, oči mu žute pospano glede, blistavih zvezda u njima nema, umro i mesec. Povazdan drema. A i kad gleda i zene širi iz oba oka — čanak mu viri.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem? — A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila. — Oni žive stalno ovde?

Da sam postao marešal, mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro. — Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.

Ne bih umeo da kažem zbog čega sam došao. — Sedite li dobro? — Izvrsno. — Obišli ste Pipa? On za malo da nije umro. — Otkuda znate da sam bio? — Maločas sam videla njegovu mater; ona je ožalošćena što i nju niste potražili.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Rasejano pogled bludi, Tromo idu časi. Iz daljine zvono gudi, Razležu se glasi — Odjekuju na daleko... Mora da je umro neko. POSLEDNjI GOST Ponoć je odavno prošla.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Sunce u stvari kaže da je bog umro i jedan i drugi da nama ostaje da vidimo šta to znači ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše se

ostaje da vidimo šta to znači ostaju dakle prirodne sile među kojima sunce najviše se junači a smrt ako je bog umro nije li to stoga što je smrt lepa (šta sunce večeras čeka) inače ko bi ga naterao da siđe ispod svojih znanja niže

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Ne znam, nisam dovoljno pametan! Razumem, našla se dok je bolovao, negovala ga – dobro! Umro – dobro i to! Našla se tu, pa lepo, isplati je, kaži joj hvala, pa zbogom!

Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.) SARKA (Gini, koja opet zaplače): Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?

GINA: Kako da ne plačem, Sarka; sad ćemo videti sobu u kojoj je pokojnik umro. SARKA: Pa plači, brate, kad vidiš sobu, a nemoj akonto da plačeš! SVI (odlaze uz stepenice).

Tada je mama još bila živa, je li? TETKA: Jeste! DANICA: A tata? TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima? DANICA: Tako, palo mi na pamet.

MIĆA: Pa gde ću ja? SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro. MIĆA: Pa meni, uostalom, ta soba i pripada. SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš. MIĆA: Čega da se bojim?

'Ajde, pođi, Simka, pa upali ono kandilo u sobi gde je umro pokojnik, grehota je da ne gori. SIMKA: Pravo kažeš! (Ode uz stepenice.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ama da je deset ljudi palo, lakše bi podneo. Po kratkom postupku bi dostavio: nestao, razboleo se, umro na putu, i tražio bi popunu. I nikome ne bi odgovarao...

Bio je još mlak. U mračnoj zemunici nismo ni primetili kada je nečujno umro. Ipak... pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu.

Zvezda jedna prelete preko neba, pa se izgubi u mračnom ponoru. — Sad je neko umro — reći će jedan od vojnika. — Kamo da je samo jedan... Hiljadama ih ginu sada — odgovori više za sebe narednik Milutin.

Kako... otac! — uzviknuh preneražen. Objasnili su mi izvinjavajući se što moraju baš oni da mi kažu. Umro je onomad. Juče su ga sahranili... Zanemeo i zbunjen, stajao sam oborene glave, naslonjen na ogradu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Umrla!... Kâ svaka stoka, i bez sveće i bez ispovesti... — Šta govoriš ti !... Ko je umro ?... dreknu Gojko razrogačenih očiju, stegnuvši starca za rame, gledajući zažarenim očima u njegovo lice, da bi otud

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Prvi veli: “Boluješ li, Hajro?“ Drugi veli: “Bolov’o bi’ za te!“ Treći veli: “I umro bi’ za te!“ Progovara lijepa djevojka: “Niti boluj, nit’ umiri za me; Skini fermen, pa lezi uza me!“ 181.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

JELISAVETA: Muž vam je bio major? SIMKA: Artilerijski! VASILIJE: Je li poginuo u ovom ratu? SIMKA: Nije, umro je od zapaljenja pluća! A to je prednost što vam je soba na spratu!

i što se smuca ovuda, može da znači samo dve stvari: da je mučenje završeno ili zato što je Sekula podlegao batinanju i umro... GINA: Jezik presekla! DARA: ...

GINA: Tebi je gore ako je priznao, nego ako je umro? DARA: Ako je umro, bar je umro kao čovek, za svetu stvar! I bar se na častan način rešio muka!

GINA: Tebi je gore ako je priznao, nego ako je umro? DARA: Ako je umro, bar je umro kao čovek, za svetu stvar! I bar se na častan način rešio muka!

GINA: Tebi je gore ako je priznao, nego ako je umro? DARA: Ako je umro, bar je umro kao čovek, za svetu stvar! I bar se na častan način rešio muka!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih. Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: „Crnjan“ i „Crnik“, a da narod kaže i „Jovane i crnjane!

Njegov srednji sin, Laza, učio je škole katoličkih fratara u Mađarskoj, a bio je lep, čuven govornik, i umro je rano. U detinjstvu imao sam nekoliko njegovih rukopisa. To me je podsticalo da i ja pišem.

Gavrilo je bio osobenjak i neženja, a Mojsije je umro na narodnom poslu. Treći sin Jovanov, Janja, napustio je svo ju veru i bio je posle toga kao mrtav u porodici Putnika.

Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika. Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnik poslednjeg Obrenovića.

Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro je tamo, maja 17, godine 1892. Nada Paje Putnika nije se ispunila.

Ja sam ga, međutim, upoznao, kad više tako reći, ništa nije čitao, sem političkih listova Zastava i Branik. Kad je umro, ostavio mi je i veliki, drveni, sanduk pun knjiga, ali i godišta Zastave i Straže.

Moj otac je izabrao sebi sanduk, kuckajući ga, štapom od višnjevog drveta. Naručio je za moju mater meda. Umro je idućeg dana. Nije dozvolio da me pozovu iz Temišvara, sa škola.

čitao, uglavnom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, i jednog našeg prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro.

Jednog dana došao je, pevajući, u kancelariju. Popeo se, pevajući, na orman. Bio je s uma sišao. Umro je u ludnici, u onoj našoj staroj beogradskoj ludnici, gde su po tri ludaka išla, na dva kreveta.

U obližnjim bolnicama je tu, nekad, i Radičević učio, a ni ona bolnica nije bila daleko gde je bolestan ležao, i umro. Otuda kod mene aluzija na Branka.

Bio je uspeo opet da dobro skoči. Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli. On se branio da želi da živi. Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapaljenja mozga. Čolaković je bio moj levokrilni.

Upisujem se na Eksportnu akademiju, što je moj ujak toliko želeo. On je, malo pre toga, bio umro. Iako sam u oficirskom odelu i hranim se sa nekoliko stotina oficira u oficirskoj menzi, mi smo kao ispali iz rata, i

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Telo je čovekovo bilo smrtno. Prvi je čovek živeo i umro. Posle njega ljudi su se množili, rađali i umirali, a Anđeo smrti primao im duše i odnosio Bogu a mrtva tela njihova

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

obrnula tok uz čaršiju, i to nas ne bi tako začudilo kao ovaj glas, jer smo držali da je gospodin Burmaz davno umro.

Ali sad tek nastade za mene užas, kad ona preskoči 1895 godinu. Pa stade da mi ređa moje dalje podvige i završi: umro 1953 godine u dubokoj starosti... — Dakle vi ste naš čuveni prevodilac...

Posle nikad ne dobih ni trojku, nego sve odlične i vrlo dobre ocene. Bog da ga prosti, sad je već umro — završi učitelj priču. ZVONAR Spušta se tiho veče.

i opet se prolomi kroz te raznolike srebrnaste zvuke gromovski glas petog zvona. Valjalo je dugo zvoniti. Umro je botat trgovac, poznati ćir-Nikola. Zvonari će se, po običaju, siti nasanjati...

Koješta! ...« I zvonari se digoše, pa, stenjući i kašljucajući, stadoše silaziti niz stepenice. Prođe nedelja dana. Umro pop Kosta, paroh crkve. Slučajno je Marko stupio u službu kao zvonar baš istog dana, kad se pop Kosta đakonio.

Oči mu preleću preko pop-Kostina lica, ali se ne zaustavljaju dugo na njemu... Obična stvar: umro čovek, treba ga opevati i odneti na groblje. A što je to baš pop Kosta — ništa... došao mu red.

« kao što bi svaki drugi na njegovu mestu učinio. Treba lepo dovršiti posao koji je započet. Što da ga prekida? A ko je umro, doznaće sad od najstarijeg crkvenjaka. Što ima da nagađa?... Kad dovrši posao, uputi se polako crkvi.

Samo debeli konopac od teškog zvona visi slobodno. Na licima dečjim ispisano neobično uzbuđenje, gotovo strah. — Umro čiča Stanko! viknu jedan, što držaše konopac četvrtog zvona. — Naredio gospodin vladika da zvoni i peto.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Jer taj list i nije dugo ni izlazio: posle nekoliko još brojeva Šiljbok je umro na svojoj poziciji, na braniču i straži narodnih prava.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

I tu mu se račun ko dim iz lule gubi ... Seća se: osamdeset kad je umro čiča Bogoje. I 32 od onda. — Dedino čelo se dubi: Sto dvanaest!? — Što je mnogo, mnogo je!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Brodski lekar morao je, teško bolestan, napustiti ekspediciju i vratiti se u Dansku, gde je ubrzo zatim i umro. Samom Šmitu ti su, gotovo nadčovečanski napori takođe navukli bolest, koja mu je ubrzala smrt.

Godine 1933, posle smrti Šmita, koji je umro kao direktor fondacije, iz ove se izdvojila jedna zasebna ustanova koja nosi naziv »morsko-biološka laboratorija« i

Kad je 1933. godine umro, bio je ožaljen kao jedan od najvećih prirodnjaka svoga vremena. Šmitovi radovi su doveli do mogućnosti da se

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako ležao

Cele bi nedelje presedela tamo u selu kod svojih sinova i snaha, gde je bila kao neki starešina, jer joj muž umro, ali, čim bi došla subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvek donoseći po nešto a najviše brašna,

Ali ga dugo nije zadržao: bojao se da mnogo ne „preuči“, razneži se i ode u varoš. U tom otac ubrzo umro, te on preuzeo kuću voditi. Poče jače da se druži sa Arnautima i da prodaje stoku za tursku vojsku.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kletve mogu da budu strašne, varvarske i svirepe, s prizvukom tragike (Usta ti se na zatiljak okrenula! Manji umro, no što si se rodio! Majka te u studene oči celivala!). Kletve ne štede ni životinje.

Dabogda sam ne znao, a drugog da ne pitaš! Dabogda ne umro, dok ne izmerio nebeske visine i morske dubine! Dabogda omastio svojim vratom ličinu!

Lijek tražio kod sedam Stana i devet Marija! Majka te u mrtve oči poljubila! Majčino te mlijeko gubalo! Manji umro nego što si se rodio! Našlo te više čudo od smrti! Ne bilo ti dosta ni zemlje, kad se ukopao!

Sve ti natrag, a pete naprijed! Ubilo te jajce od kantara! Umro od studeni na Ilin-dan! B) POREĐENjA A) PRAVA 1 BILjEM Visok kao bor. Vitak kao jela. Drkće kao prut.

— Bolje je dobra smrt, negoli zao život. — Ko se nije rodio, taj i ne umire. — I Gvozden je umro. — Lijepa smrt — blaženo blago. — Bolje je časno umrijeti, negoli strašno zlo živjeti.

Malena je tica prepelica, Al’ umori konja i junaka. Mila majka svoju ćerku kara, Ćerku kara, nevi prigovara. Mujo umro, Bojčić oboljeo: Sam Alija vojevat’ ne more. Na dv’je grane nije dobro stati: Račvast kolac u zemlju ne ide.

i tako postane kornjača. KUKAVICA Srblji pripovijedaju da je kukavica bila žena i imala brata, pa joj brat umro i ona za njim tako mnogo tužila i kukala da je bog pretvorio u ticu.

Pastir se na to vratio kući, brzo zatim umro, a kuća mu je već dva puta bila pusta. SREBRNI CAR U Kučajni se od pamtiveka kopa ruda...

Car: — Imaš li oca i majku? Miloš: – Imam majku a otac mi je umro. Car: — A đe ti je majka? Miloš: — Eto je tamo dolje u selu kod kuće. Car: — Hajde, da nas vodiš tvojoj kući.

(Kad će prestati) 300 — Šta ne može istrunuti? (Ime) 301 — Šta ne može ni jedan čovek o sebi kazati? (Da je umro) 302 — Šta nije još niko na svetu zaboravio? (Da umre) 303 — Šta čoveka ćelavim čini?

— Zove li ko mene, nebore! (A oni njemu odgovore): — Bolan, što pjevaš, da li ti nije ljetos umro otac? (Sad se on nasmije, i prsne usnicama, kao da ne mari ni najmanje, pa im odgovori): — Može mu biti, svakako i

— Bolan, da li ne znaš da ti je skoro brat a onomadne sin umro, pa kako pjevaš? (Prsne opet): — Bam zato, ako su jednom, neće drugom, ja ih tamo nijesam šiljao.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

a odakle si ti kmete!“ — „Ja sam, kado! s onoga svijeta.“ — „Je li Boga ti! a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci?“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?

” A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Ne znam šta da vam kažem! SKITNICA: Muž joj bio predratni podnarednik. Umro u Nemačkoj, u zarobljeništvu. IKONIJA: Stvarno ne znam. Moram da odnesem ove đurovače.

IKONIJA: Ma kakav manijak, budalo! Kaži mi ko ti je otac! JAGODA: A i to ti je posebna priča! Mami umro muž u zarobljeništvu... IKONIJA: U Nemačkoj? JAGODA: A mama kuvala na nekoj ekonomiji.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da njegova deca njemu podobna budu.

se da bi se svi parosi čakovački u ono doba više njegovoj smrti obradovali bili, nego da im je koji najbogatiji obrknez umro; tako im je bio dodijao i haka došao.

Lete jedan za drugim kao gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od nji[h] s mirom ne može ostati.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Napomena. Prvi broj znači godinu rođenja, jedan krst znači koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, onako kao što i mi mremo.

krst znači koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, onako kao što i mi mremo.

Od jednijeh on sam ima ključ, a nosi uvijek uza se i ključić od stričeva kovčežića... Stric je umro, bog da ga prosti, već poodavno, a on je novi fra-Brne, Jerković XXV... — Zar si ti, magarčino, zaspa? — viknu stric.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Od večeras ćeš kod mene da spa— vaš.“ Iste godine rodila je Aćima. A Luka je umro s perčinom. Đorđe jače trže pregršt slugine kose. Mijat se s jaukom probudi. — Zašto spavaš?

— Molio bih te malo daščica da mu kućicu napravim... I još za ponešto, znaš... čovek je umro. — Daću Ti sve što ti treba. Sve ću Ti dati. Pređi. — Uzdrhta, oseća da zavisi od njega, da mu mora sve dati.

“ Poćutala je i pribrala snagu: „Ako ćemo pravo, on ga je stekao.“ Istinu je rekla. „A što je moj otac umro u vodenici, ubijen vrećom žita? Jeste li vas dvoje na sprudu počeli trgovinu?

Kako je govorio, senka se gubila i opet pojavljivala. „Da mu se ne izgubi ime. Daje trebalo da nestane, on bi umro još u vrbaku na kiši.“ Mirisalo je Mokro vrbovo lišće. U korenu iščupane vrbe dete. Vetar iščupao vrbu.

Bilo ga je stid i nije dozvolio da mu tvoja majka poljubi ruku. Čim je večerao, otišao je u vodenicu. U vodenici je i umro.“ Mesec se rasekao na prozoru. Pola đačke sobice bilo je u senci. Video je sinu ozbiljno i zamišljeno lice.

Stvarno, čuo je, psi su u Beogradu lajali kao u Prerovu na lopove. „Kako?“ „Pa umro je kad je podizao vreću da sipa žito u koš. Čobani su osetili da iz vodenice zaudara na paljevinu.

— A otadžbina... — motri da li Aćimu drhte ruke. Aćim pomisli da je neko od ranjenih Prerovaca umro, pa ne može iz sebe da iščupa reč. — Zašto si ga ubio?

Glumac u putujućem pozorištu, pomisli Vukašin, i reče: — Nema koristi od toga. — Znaš li ti da je tvoj deda umro s perčinom? — stavi ruke na leđa i poguri se. — Poslednji s perčinom u ovom kraju.

Apsanu ne lože. Aćimu je šezdeset godina. Velika je to stvar. Bivši rajetin, sin vodeničara koji je s perčinom umro, zbog načela... — zastade, nalakti se i u raširene šake smesti mesečasto lice. — Po načelima, Aćim je moj đak.

Prve dve jeseni išao je pešice, samo sa Stojanom, Tolinim odem. Stojan je od nazeba umro u Gradištu one jeseni kad je sneg pao na još zeleno lišće, „dubok sneg, čoveku do raskriži od čakšira“.

Beži od tišine u selu. Beži da ne sazna da je Adam umro. Umro je jer je zvezda padala nad Prerovom, nad njegovim jasenovima, baš kad je bio kod prvih kuća.

Beži od tišine u selu. Beži da ne sazna da je Adam umro. Umro je jer je zvezda padala nad Prerovom, nad njegovim jasenovima, baš kad je bio kod prvih kuća.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

I to u vreme kada su Obrenovići izgnani, a Jevrem umro? (Kapetan, pri tom, i nije bio baš za Karađorđevića.) U taj su Konak, kasnije, bili preneli i čuvenu Jevremovu

(Prvi put se a dugo, i Sima terdžuman muči sa rečima.) Čim je Sima ubijen, i Nišlija je teško ranjen; umro je za nekoliko sati. Na padinama i prema Dunavu i prema Savi, pukle su stare mržnje.

Niko se nije usudio ni da mu se približi. EPILOG. Onaj iz Orana, u Alžiru, jedan je mlad oficir. Rodio se u Srbiji a umro u Alžiru, 1870, od tuberkuloze. Školovan, artiljerijski kapetan, imao je dar za matematiku, a naročito za geometriju.

Najzad je stigao u Oran: lekari su tvrdili da će u Alžiru ozdraviti. Nije ozdravio, umro je sa trideset i četiri godine.

— Moraš li to, sinko? upitao je starac sa malim osmehom ili se to Dobrači pričinilo, i umro. Iz kućice niko kije izišao a praznina je počela da izbija od kamena, od zemlje, od oblaka.

Nije shvatao gde je to pogrešio a, umoran, nije ni tražio odgovor na to pitanje. Umro je u decembru 1839. godine, više od dve decenije posle bitke na Ljubiću.

Naredila je da se, na Konaku, zatvore i zastru svi prozori, a u sobi, u kojoj joj je umro na rukama, ostala je sama sa sinom.

Ova docnije neugledna kuća u kojoj su, za vreme Prvog ustanka, boravili mnogi uglednici, u kojoj je umro Dositej, postala je, u toku decenija koje su sledile, tekija, i srušena je krajem prošlog stoleća.

Naišla je sa strane nepoznatog. U početku februara sledeće, 1808. godine, kapetan Čardaklija je iznenada umro. Još jednom upozoren, ovom smrti, na smešnu krhkost trajanja, Dositej je ispratio svog prijatelja, oprostio se s njim nad

se i među onima koji su imali da se bave oko smrti vojvode Milana Obrenovića, uglednika koji je naprečac, i čudno, umro u Bukureštu u decembru 1810. godine.

predeo koji mu je bio preostao: zapušteno tursko groblje, sve u blatu, pod oblacima ka bastim od prolećnih rasvetljenja. Umro je 28. marta 1811. godine, tiho.

Tamo je i umro, prerano, satrven mnogim bolestima od kojih je, izgleda, neka unutarnja griža bila najopakija. Anastasijevića je ova

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Silno j' srce steg'o, Pa zamišljen leg'o Na dušek. Zapalio lulu, Poljubio bulu, Pa - umro. J. Jovanović Zmaj XXXVI Dva se tića pobratila, do dva sokola, Posred boja, posred mila, posred pokolja, Krili su se

“ Nasmeši se podrugljivo: „Ta da, Već znam šta misliš; misliš umro sam? Badava, što je zemna površnost! Pa ti da pojmiš poziv čovečji? Ni osnove mu nisi nazr'o još!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nikad se nije doznalo gde i kada je umro. Neće biti izlišno da mom prikazu Aristarha dodam još dvoje: odakle sam crpao materijal za svoju priču o njemu i

posle 310 godine pre naše ere življaše i dejstvovaše u Aleksandriji između godina 280 i 260; ne zna se gde je i kada je umro“. To je sve. Malo, vrlo malo!

svog dela „Račun o zrncima peska“, obraća se on Gelonu, sinu kralja Hijerona - koji je, budi ovde uzgred rečeno, umro nekoliko meseci pre svoga oca - ovim rečima: „Ti znaš, kraljeviću Gelone, da astrolozi zovu svetom loptu čiji centar

doba, a zatim se preselio u Pergamon da, sprijateljen sa tamošnjim kraljem Atalom, nastavi svoj plodni naučni rad. Umro je 170 godine pre naše ere.

Taj učeni nemački kardinal koji je umro 1464 i koji je kao savetodavac pape Nikole V imao učešća u prevodu Arhimedovih dela sa grčkog originala što se nalazio

„Čuo sam za njega. Bio je ovde profesor, otišao kasnije u Grac, gde je i umro. Matematičari govore o njemu sa velikim poštovanjem“. „Znam. I još nešto više.

“ „Kako je to mogućno?“ „A prvi đak u razredu“. „Čujte, pilići moji“, reče im majka, „ovako je to bilo. Onda je umro i moj drugi muž, vaš otac“. „Zašto je umro?“, zapitaše oni.

„Čujte, pilići moji“, reče im majka, „ovako je to bilo. Onda je umro i moj drugi muž, vaš otac“. „Zašto je umro?“, zapitaše oni. „Jer ga je“, rastumači im njihov ujak, „dragi bog pozvao u nebesno carstvo“.

Šteta što je umro u pedesetpetoj godini svog života“. „E, vidite, taj isti Montegju zaljubi se u lepu Katarinu“. „To je lako razumljivo!

Majerov Leksikon i u njemu nađoh pribeleženo ovo: Jozef Žaken, profesor hemije i botanike u Beču, rođen 1727 u Lajdenu, umro 1817 u Beču. Glavna njegova dela bave se florom Austrije.

„Kako je to bilo mogućno?“ „Nismo se razveli, već razišli se u prijateljstvu“. „Izvanredno!“ „Rumford je umro 1814 godine. Posećujem često njegov grob i kitim ga cvećem.

Borda je po samom završetku toga posla umro, a Mešen godine 1804. Delambr živi: videćete ga kod mene. On će Vas tačnije izvestiti o tom naučnom poduhvatu!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

To ti je sve. Pa popi naiskap. — Za kuma znaš? — upitah. On me ne ču. — Čuo si za kuma? — A, jest, znam. Umro je u ropstvu. Ćoravo, naletelo, pa zarobljeno. — A pop Mijailo? — On ti je crk'o od gripa, posle rata.

godini saznade, jednoga dana dok se igrao, da mu je otac, štabovski trubač Jefrem Resimić, iako ni časa nije bolovao, umro nasred kaldrme ivanjičkog sokaka, nedaleko od rakidžinice „Kod Užičanina“, gde se bavio uvek, pošto bi plehani pisak

Ah, ali ta žena što je umrla, to je moja žena, jedan ogroman deo mene je u njoj, to sam donekle ja umro. Pa šta, ti nisi jedini. I svi su jači nego ti, ti najveća slabotinja, samo ti. Pa lepo, ima druga žena...

„U Beogradu nisam, u Aleksincu niti ima tramvaja niti ove galame, praktikant nisam, to sam bio pre rata, umro nisam, u rovu nisam, hvala Bogu oslobođen sam. Onda šta? Ili sanjam ili sam mrtav pijan.

„Gle“, pomisli tada Jaćim po treći put, „sad mi je sve postalo i jasno i prosto: ta ja sam umro i već vaskrsao.“ I baš u tom trenutku ugleda on gore među gužvom od oblaka onu svoju rođenu srbijansku dušu kako,

po izoranoj od granata zemlji i odneo ga na previjalište gde ga je predao bolničarima i gde je ovaj jadnik odmah potom umro ... Eto od toga dana naročito Packo je postao naš ljubimac.

Ja sam ostao živ na svoju nesreću, a stari i dobri Jusuf odmah je poludeo, pa je umro posle kratkog vremena. Blago njemu. Eto reci, Alija, gospodinu: takvi smo mi. Dok sam mogao, išao sam na groblje.

— Nije, slave mi, gazda-Iko, umro ti je on davno — kaže seljak. — Laka mu zemlja! — veli Iketa drhtavim i jako tronutim glasom; pa će opet: — A šta je sa

— E umro ti je i on baš nekako onomlane oko posta. — Laka mu zemlja! — opet kaže Iketa. I sve tako redom raspituje se on samo

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A govorkalo se i to da nije umro, već da živi, pod krivim imenom, negdje u Južnoj Americi, gdje se ponovo oženio, osnovao novu familiju, izrodio djecu.

od svojih grijeha, na pučini naglo obolio od zapleta crijeva — mal del miserere, kako se kod nas govorilo — i umro, pa su ga lijepo zašili u kožnatu vreću, kao što je red i običaj, — i predali ga moru.

Na njima je strpljivo pokušavao najraznovrsnija i najnemogućnija kalemljenja i oplođivanja. Umro je od neke čudne bolesti. Malo-pomalo gubio je vlast nad kretanjima tijela i pokretima duše. Ležao je nepomičan.

U njoj je prije mnogo godina umro jedan bakin brat, njen miljenik, još mladičak. Od sušice. Baka ga je, ne znam iz kog razloga, bila uzela k sebi u kuću;

Onda se nešto zaigrala, i čas kasnije već je gledala u čudu majčinu žalost: „Što plačeš? Ta nije umro Bog!” — Nisu je shvaćali. Pa jasno! Sasvim jasno! Umrla je samo jedna — ma koliko draga, ma koliko dobra — bakica.

Među hrpom ostalih isluženih stvari, tu je ležala i jedna stara dječja violina. Violina onog bakinog brata što je umro u mladićkim godinama. Od njegove smrti ležala je tu, u svome crnom drvenom sandučiću, sličnom djetinjem lijesu.

“ Taj je povik za mene postao kao odah sunčanog popodneva i dobio neku mitsku i magičnu vrijednost, poput povika: „Umro je veliki Pan!” Tišina.

Kad je umro, uputio sam udovici dugačak sažalni telegram, nad kojim sam se, dobro se sjećam, dugo trudio, s onim zdušnim zadovoljstv

Ne, nije bilo to. Bilo je naprotiv to da je onaj umro. (To je onaj isti kome su donosili gladiole i kome je bilo bolje, znatno bolje).

moja bolničarka naišao sam na sasvim kratku vijest, samo dva retka: jedno ime i prezime, i obavještenje da je taj umro. Dugo sam ostao zamišljen nad tim recima. Danas to ime ogromnoj većini ne kaže ništa. A nekad je bilo veoma čuveno.

Pošto je umro bog i drugi autoriteti metafizičkog pomazanja, ljudi su osjetili potrebu da iznađu neke nove vrednote, i kategorije

šta je od njih, ljudi nisu znali da mi odgovore, ili bih doznao da jedan od njih životari negdje u Parizu ili da je drugi umro negdje u Buenos Airesu. A ja sam i dalje gazio svojom nizbrdicom.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na momka.

Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro.

— Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu. Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!...

Ali — dodaje starac — da ne bih umro bez pokajanja i da bih sačuvao svoj grešni život, pomislih, da neće biti grešno pred Bogom, ako se zamolim Spasitelju za

— Šta, ima li izvešća od sinoć? — Ništa novo. Jedan je od napadača poginuo, a Nikola je dosad umro. Ne znam samo šta će biti s decom. Čekam izvešće svakoga časa. — E njihova je drskost prešla svaku meru.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

SOLDAT I SMRT Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga postavi da čuva stražu među rajem i paklom,

A car reče: — Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću ti.

po noževima će poznati ko je ostao živ, a ko je mrtav: čiji nož bude svijetao, taj je ostao živ, a čiji zarđan, taj je umro. Ižljube se, zbogom, zbogom, i ode svaki na svoju stranu.

Kad su tikve propale, i vilištanjac je od žalosti umro, i tako to sad niko ne zna osim mene, jel je sav onaj svit izumro, a samo sam ja još ostô.

— Pa ga ustavi kod sebe te ga vjenča s njome i dade mu po svoje carevine, te još i sada caruje, ako nije umro. ČUDNOVATA DLAKA Bio je jedan čoek, mnogo siromah i punan đece, tako da ih nikako hraniti nije mogao, i više puta

tako jedan car, pa izdao zapovjed da u njegovoj državi ne smije niko preživljeti pedeset godina: ko ne bi do te godine umro, toga da ubiju. A bio je neki čovjek i imao jednoga sina. Kad se njemu namiri pedeset godina, reče on sinu.

Nego ja idem leći u kući, a ti me pokrij, pa se prenemaži i jauči, i kaži da sam umro, te će se on onda vratiti natrag. Pa onda legne u kući naleđaške i prekrsti ruke, a žena ga pokrije i stane jaukati.

Kad žena u kući kaže to mužu polako, muž joj reče neka ide popu te mu kaže da je on umro, već neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, neće li pobratim onda otići.

Žena mu odgovori: — Ono je moj sin. — A gdje ti je muž? Il̓ je nekud otišao ili je umro? — Ne znam, brate. Otišao je u svijet da zarađuje, pa ne znam ili je živ ili je mrtav.

A odakle si ti kmete? — Ja sam, kado, s onoga svijeta. — Je li, boga ti, a nijesi li viđeo tamo moga Muju, koji je umro prije nekoliko mjeseci? — O, kako ga ne bih viđeo! On je moj prvi komšija. — Pa kako je, boga ti, kako živi?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Zar ih ovde ima? Zar zemlja suze, zar sve ne uzima? I mokro svuda! Uh, kako je 'ladno Bile i vazduh... To ja nisam umro! O kuku, kuku, zar života treba Za onog kome svet je već izumr'o. Padaj, živote, s jaucima mojim. Cepaj se, vreme.

Vidi se moj grob... Meni sve se čini, Da sam u dane, bez sunca, i sive, Što behu nalik ružnoj mesečini, Umro k'o dete: smrti perspektive Izgubiše se van mene, po tmini, I moje zvezde što više ne žive.

Mre postelja bela, Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte. Uzdah kao straža zaspalog opela, Poginulog doma nije umro jošte. Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka? Il' se zbilja ovde i sad neko krije?

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.

To je gotovo ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama, koja su mu moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Primio sam pismo od sestre u kome mi je javila da nam je otac naprasno umro posle kratke bolesti. Rekla je i to da je otac, kada smo se pre godinu dana rastali na pristaništu, imao osećanje da će

Da nije bilo toplog brodskog dimnjaka, verovatno bih umro od hladnoće. U početku sam se morao boriti da bih obezbedio sebi mesto pored dimnjaka, ali kada su iseljenici shvatili

” - odgovorio sam i čekao njegovu reakciju. “Zar vam Raterford nije rekao da je Klerk Maksvel umro pre četiri godine?

Tog dana trebalo je da se prenesu iz Beča posmrtni ostaci velikog srpskog pesnika Branka Radičevića, koji je umro veoma mlad pre trideset godina. Bio je sahranjen u Beču.

” - odgovorio sam i čekao njegovu reakciju. “Zar vam Raterford nije rekao da je Klerk Maksvel umro pre četiri godine?

Tog dana trebalo je da se prenesu iz Beča posmrtni ostaci velikog srpskog pesnika Branka Radičevića, koji je umro veoma mlad pre trideset godina. Bio je sahranjen u Beču.

Ovo su bila poslednja predavanja Kirhofa. Umro je sledeće godine. Na njegovo mesto došao je Helmholc kao privremeni nastavnik iz matematičke fizike.

Veseli živog u aveniji Unter den Linden polako se gasio. A onda je došao istorijski momenat: veliki car umro je 9. marta 1888. godine.

Kada je u leto 1891. godine umro profesor tehnike, deo njegovog posla (teorija toplote i hidraulika), bio je dodeljen meni, Malo kasnije umro je i

godine umro profesor tehnike, deo njegovog posla (teorija toplote i hidraulika), bio je dodeljen meni, Malo kasnije umro je i profesor dinamike pa sam dobio i njegov posao.

To je bilo novo i važno otkriće na polju katodnih zrakova, a sigurno bi bilo i drugih otkrića da Herc nije umro januara 1894. godine u svojoj trideset šestoj godini. Helmholc je umro nekoliko meseci kasnije.

godine u svojoj trideset šestoj godini. Helmholc je umro nekoliko meseci kasnije. Nauka nije nikad pretrpela tako veliki gubitak u tako kratkom intervalu vremena.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— i upre u nj plašljivo očima. —Umro je, — odgovori mirno dete i zagleda se u vatru. Nju u grudima ljuto žicnu, kao da joj je ko zarinuo nož u srce.

imaš sestara, pa ne bi dobio dozvolu za vjesnanje, a brane se fratrom, vele kleo bi i brecali bi u zvona kao da si umro ž. —Nije sve tako, opazi devojka — Tvoji hoće da uzmeš prćijašicu... —Biće i toga kod mojih...ali do mene nije...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

]”. 119 Kasnije, kada joj je muž umro, koga nije volela, i ostala jaka ljubav prema Iti, koju nije smela ni pred sobom priznati, ona u postepenom

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ne mogu sjesti među vaše barjaktare ili kačake?.. A?.. E, Bog vas milovao, a da sam nešto ranije umro ne bih znao za ovo vaše junaštvo!.. Tako mi Boga, na kulu ću!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Jer nije car umro nego čovek samo — Čoveku valja suzu da damo. I šta je presto, šta li kruna kobna (Pa još kad je gledam sa gledišta

Talasi će ovi rasti, Vek će veku da ih prati: Zato Darvin nije umro Nit’ će s’ ikad mrtvim zvati. Nit’ je njegov duh u tima Što kad mraz il’ oluj spaze Kao deca besomučna Na Boga se

Da si umro pre desetak leta, Samo b’ svojta tvoja suze lila; Da s’ živeo još desetak leta, Crna bi ti zemlja lakša bila.

sija Što miriše kao duša, Kao duša najčistija; A u ruci srpskoj knjiga Krasnih misli i pesama, I svi kliču: „Nije umro, — Evo Ljube među nama!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

MITAR: Ja vidim promenu, ali ne znam zašto; ta ni šest nedelja nema otkad ti je otac umro. EVICA: Ona oće da je kod nje sve kao kod najveće gospode.

Miljković, Branko - PESME

su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su

sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su iskoristili smelo mogućnost umiranja za one koji su

Krakov, Stanislav - KRILA

VI BELA BARAKA Ipak on nije umro. Svršavao se avgust, a žega je bila uvek ista. Grad je živeo noću. Danju su žene puštale da im se prozire telo pod

Rekla je da će mu obući, čim mu dren iz rane izvuku. Te je večeri umro u krajnjoj baraci Turčin nosač sa odsečenom nogom.

Patrljak mu je od jednom pocrneo, po telu su mu izbili pečati, i on je umro u nekom veselom bunilu. VII Kao bela veverica preturi se dim po granju. Pišti, lupa, ječi. Najzad je sve tiho.

— Ipak je umro, dodala je ubedljivo. Onda su svi pošli. — Da vam ostavimo svetlost, raščupana Ivon pitala je Duška. — Eh, ne treba..

Petrović, Rastko - AFRIKA

Mladića je nestalo, on je umro, i njega više niko ne nalazi. Pretpostavka je čak da ga sâm njamu pojede. Zvuci koje njamu pušta krešteći isuviše su

Otuda je dovoljno da se samo i posumnja da jedan od seoskih mladića u stvari nije umro, nego da je na daljoj obuci, pa da celo selo drhti od straha, a naročito njegova porodica.

Rađanje nije zakon, umiranje nije zakon. Kad ne bi bilo zlih očiju, povreda fetiša, i drugih čari, čovek nikada ne bi umro.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

U zrelosti na ostvaru želja Kad se staza boljoj sreći prti, Imao sam dobrih prijatelja, — Nije svako umro pre samrti.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud ti zaluta ovamo? A ja čuo da si ti umro. — A ja sam čuo da si ti poginuo... — Aj, do vraga!

— Donesi šoljicu potporučnika Dragomira — reče komandir posilnom. — U njemu smo izgubili dobrog druga. Ali umro je lakom smrću. Stajao je iznad rova — komandir se obrati Draganu. — Znate li, kontrolisao sam posle.

1956. Objavljuje roman iz zarobljeničkog života Likovi u senci. 1962. Umro u Beogradu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

1799. Gligorije Trlajić PAVLE SOLARIĆ ZAVIČAJNE RADOSTI Vi velite da je umro Peca, slavni svirac? „I već odsad od svirila“, rekoh braći, „čistac!

Pročitavši ovu odu, Vuk je pisao Mušickome iz Beča 14. oktobra 1816: „Mislim da ste čuli odavno da je Deržavin umro” (Prepiska II, 107); odgovarajući Vuku 10. novembra 1816.

aprila 1829. u okolini Ljubljane (Šmartno pod šmarno goro), studirao pravo u Beču, gde je umro 2. septembra 1855, od kolere; pisao je pesme za omladinu, kao i rodoljubive, a prevodio je kraće stvari sa raznih

Već tada, pesnik je bio teško bolestan: otišao je kući, svome ocu, i umro 1. decembra iste godine, „u Fruškoj Gori, međ svetinjom srpskom”, kako je pisao uzbuđeni Svetozar Miletić.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— E, ljudi, da i to čujem, dok nijesam umro: šjen brez sunca! — ču se neko iza kace. Simeun pogleda poprijeko u mrak, izvrnu čašu bašice, pa nastavi: — Kad sam

Lani, oko Časni' Veriga donese mi knez crnu knjigu i tri vorinta: „Davide, umro ti sin, pa ti carstvo šalje tri vorinta. To ti je nagrada.“ „O, dobre carevine, krst joj ljubim!

Sudac (ulazi s doktorom): Šta je to?! David (diže se): Ništa, glavati gospodine!... E, ljudi moji, da sam juče umro, ne bi' znao da je naša premilostiva Zemljana Vlada ćorava! Sudac: To je taj seljak što tuži jazavca.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Branko je ostao usamljena pojava u svom vremenu. On je umro isuviše rano da bi dočekao pobedu svog pravca. Ali 50-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika, koji dovodi do kraja

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

u modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine. Otkad umro otac, sve gotovo sestre materine, tetke mu, tu su spavale, sedele, a i docnije uvek po jedna ili dve.

belih joj čarapa na nogama, celog dana bi mirno, nepomično tako ostajala, kao da joj sin, gazda od dućana, nije umro, nestalo ga, već kao da je otišao, nekud otputovao a ona, majka mu, eto zamenjuje ga, sedi u dućanu da pazi, čuva.

Pa tako isto, eno čuveni Poglavarci, čiji su stari zakupljivali i naplaćivali danak. Čim im otac, stari Poglavar, umro, sinovi, ne samo što batalili radnje već, tukući se među sobom, počeli da se dele.

A to već znači da Mladen vodi dobro radnju, da se već vidi da će on biti kao što treba; da, iako je oca nestalo, umro, radnja time nije ništa izgubila, već da će, ako ne biti pod Mladenom bolja, veća, a ono sigurno da će biti ista onakva

I kad vidi ispred dućana njih, stare, drugove sina pokojnog, kako tu sede, razgovaraju, kao da nije on, otac Mladenov, umro, već da je i on tu, da i on s njima sedi, baba bi, sva srećna, onda s njima stajala, razgovarala.

Svršilo se i to. Naposletku sasvim. Nestade onog straha, bojazni, da će sada, pošto je otac umro, možda svašta biti od njih. Očeva smrt prestade da se oseća. Kao da ga nije ni bilo, jer mesto oca postade on, Mladen.

Ako on, Marko, zato što je poslednji ostao od tolike porodice, pa mora zato da je slab, da se čuva, da ne bi umro i tako s njime i sva kuća, a ono eto bar Mladen ne dâ tako da bude s njegovom kućom, već se diže, ne dâ.

Ništa. XI Tako je i umro. Niko nije ni znao ni smeo znati kad je legao, razboleo se. Niko nije smeo da mu, kao ostalima, donese ponude, pita,

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Čovek kome pripada ona njiva hteo je da istrebi jasenak, da mu bolesnici ne bi dosađivali, ali je posle kratkog vremena umro (Sofrić, 127 id). Kad se jasenak uveče uzabere i ostavi gde, nestane mu noću cveta (Vuk, Sofrić).

KESTEN Kaѕtanіe (caѕtanea veѕca). Kesten (pitomi). O Badnjem danu, u kući u kojoj je neko umro ili u kojoj je bilo svadbe, ne daju deci-pohođanima kolače nego k. (SEZ, 40, 1927, 81). KIM Kümmel (carum carvі).

vešticama, da se sva sjala«: on učini krst i opali iz puške; veštice se razbegnu, ali je ovome posle kratkog vremena umro sin (ZNŽOJS, 22, 310). Na k. odlete i kola namazana veštičinom mašću (SEZ, 41, № 180). Na k.

brašna (obed na žrtva, Karadžić, 2, 1900, 151). U okolini Đevđelije o Badnjem večeru, u kući u kojoj je neko umro ili bilo svadbe, ne daju deci pohođanima kolače, nego k. (SEZ, 40, 81).

Iz kuće u kojoj je neko umro ne valja kupovati s. (SEZ, 32, 17). Onoga dana kad se počne setva ne daje se nikome ništa iz kuće, pa čak ne vraća ni

, 74). Na 40 dana posle magičnog »otvaranja« bolesnika vrši se kađenje č., bilo da je bolesnik ozdravio ili umro (ib., 263). Mesto gde je neko ubijen gromom valja »molitviti«, tj.

provuku kroz njegovu košulju i rukav, dok je još obučen u odeću u kojoj je umro, da ne bi, ako je bio srećan, odneo sa sobom sreću u grob« (GEM, 37, 1974, 212).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Oko mu pade na gospu Pavu, debelu trgovčevu udovicu što je otrag dvije godine umro bez poroda. Gospa Pava vlasnica je lijepe, prostrane kuće, za trgovinu najzgodnije u mjestu, a živi od svoje rente i

Kad sam tužno pismo štija, bilo mi je, bože prosti, ka one noći kad mi je otac umro. Ča ćete, tako je ljudska slabost!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Najčešće hvatam sebe kako mislim o Prohoru. O načinu na koji je živeo i o načinu na koji je umro. Da nije bilo njegove čudovišne smrti, sav bi Prohor mogao stati u dve-tri rečenice koje bih ja bez po muke mogao

Znam, čim sazna da je Lauš umro, smesta će ovamo poslati nekog tatinog sina i taj će odmah doći. Vidim već nekog golobradog momka kako se ovuda šeće

Neće on tamo dugo izdržati. Požuriće da se vrati i videće da je to učinio prerano, jer ja nisam još umro. Naravno, ja ću morati još dugo ležati ovako nepokretan, jer kad bih ustao odmah po Nikanorovom povratku, ovi bi

Artemije Najzad se i Nikanor vratio iz skita. Vidno bled i iznuren, odmah je, čim je čuo da iguman još nije umro, ne ulazeći k njemu, otišao u svoju ćeliju, zamandalio iznutra vrata i stao tamo dan i noć.

Zatrpaće ulaz u pećinu. Može on i sam. Ako je još uvek živ — bogoradio je iguman. Možda se smrzao. Umro od gladi. Hteo je da se uzdigne iznad sviju nas. Prezreo nas je govoreći da smo ništarije i ljigavci.

Zašto mi da ga spasavamo? — mislili su kaluđeri. Ne bih voleo da objašnjavam vladici kako je umro, govorio je iguman skoro šapatom. Nije smeo glasno jer bi ga to nadražilo na zacenjujući kašalj.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Pokojni Konon, koji mu je bio najbliži i dopisivao se sa njime, umro je sa željom da ga još jedanput vidi. Ta želja ispunjava i sada ove naučnike Muzeuma, no ona će se teško ostvariti zbog

Njegov sin, a moj pradeda, Todor, rođen 1769, umro 1841, beše, zaista, gospodin: svršio je pravne nauke i živeći na svom imanju u Dalju, bio „kasnar“ patrijaršiskog

Najstariji sin Todorov Uroš, rođen 1800, umro 1849, svršio je prava, a zatim postao vojnosudski auditor. Otišao je rano u penziju i živeo do svoje smrti u Beču gde

Rođen 1817, a umro 1906, doživeo je najdublju starost od svih Milankovića. Od šest Todorovih sinova ostadoše u Dalju samo njih dvojica;

- Rođen 1806, umro 1879, otvorio je oko 1830 godine u Dalju trgovačku radnju manufakturne robe, iz koje je snabdevao svu okolinu, pa i

Od sinova Georgija bili su Miloš i Vukašin, a od sinova Antonija, njegov prvenac David, sudije; Vukašin je umro kao veliki župan ličko-krbavske županije, a i David je u svojoj činovničkoj karijeri doterao daleko; postao je

Sedam godina iza toga, kada je Arago umro, postao je srećni Leverije upravnikom pariske Opservatorije. I Gale je bio čovek srećne ruke; doživeo je devedeset i

odličan đak, znao vrlo dobro nemački, a, svojim poslovima, putovao je svake godine dva put u Beč, gde je nekad živeo i umro njegov stric Uroš i gde je i njegov brat David svršio pravne nauke.

A dođoše i druge nedaće. Moj brat Ljubiša koji je trebao da prihvati očinsko imanje, umro je već kao student bečke Visoke poljoprivredne škole.

I umro je, ne sluteći da je pronašao jedan nov kontinent. Mi smo se, dakle, tek obazreli po našem gnezdu izmilevši iz jajeta,

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Spis „Kratkoe da prostoe o sedmi tainstvah učiteljskoje nastavljenije“ izdat je 1760. u Beču. Umro je u siromaštvu u Novom Sadu.

Od njega ostaju prve pesme namenjene deci u srpskoj poeziji: „Na knjižicu za novoljetnji dar“ i „Mojoj deci na majales“. Umro je u Budimu. Nikanor Grujić (1810–1887) bio je bogoslov: arhimandrit Krušedola i vladika u Pakracu.

Jovan Subotić (1817–1886), pesnik i političar, rođen je u Dubanovcu, umro u Zemunu. Završio je prava u Pešti, doktorirao filozofiju i pravne nauke.

(posmrtno priređeno izdanje). Jovan Sundečić (1825–1900), rođen u Golijevu kod Livna, odrastao u Imotskom, umro u Kotoru, bio je pravoslavni sveštenik (prota) i pesnik, profesor Zadarske bogoslovije i sekretar crnogorskog kneza

Jedan od naboljih pisaca romantizma, Jakšić piše poeziju, pripovetke (četiri zbirke) i drame. Umro je u Beogradu. Mita Popović (Čika Mita Popović) (1841–1888), srpski pesnik druge polovine 19.

Milorad Popović Šapčanin (1842–1895), rođen je u Šapcu, umro je u Beogradu. Bio je profesor šabačke gimnazije, član Srpskog učenog društva, počasni član Srpske kraljevske

Jovan Grčić Milenko (1846–1875), rođen u Čereviću, umro u Beočinu. Pohađao je gimnaziju u Novom Sadu, Segedinu i Požunu, a studije medicine napustio je zbog bolesti.

Konstantin Marinković: Otkrovenije Amerike od Kampea 1811. Umro Dositej Obradović 1814. Vuk St. Karadžić: Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica Stefan Živković: Priključenija

Rođen Branko Radičević 1825. Rođen Jovan Sundečić Rođen Đorđe Rajković 1826. Rođen Ljubomir Nenadović 1829. Umro Luka Milovanov Georgijević 1833. Rođen Jovan Jovanović Zmaj Vuk St.

Branko Radičević: Pesme I Rođen Petar Despotović Gavrilo Popović: Zabave za decu (prevod s ruskog) 1851. Umro Timotije Ilić Branko Radičević: Pesme II 1853. Umro Branko Radičević. Milan D. Rašić: Čiča Tomina koliba.

Umro Timotije Ilić Branko Radičević: Pesme II 1853. Umro Branko Radičević. Milan D. Rašić: Čiča Tomina koliba. Prevod dela Harijete Bičer Stou (pet svezaka, šesta 1854) 1855.

Rođen Radoje Domanović 1875. Rođen Branislav Cvetković (Čika Brana) Umro Jovan Grčić Milenko U Zemunu pokrenut drugi srpski list za decu Dečji prijatelj (urednici Aleksandar Kuzmanović i Mita

Stanković, Borisav - TAŠANA

Viče: što da svaki čas i svaki dan tebi dolazim, te da počne svet govoriti: kako, eto, zet umro, pa sad tašta iz kuće ne izbija; ne može da se najede i napije. A ti, i bez nas opet nisi sama.

Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je. Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za popa i dedu.

Samo to, dedo, evo, ne jedna godina, već dve, tri, uvek sve jednako tako. I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on.

A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa! Ko je umro — umro, ko živi — neka živi! I da vidim ko će smeti: ni same hadžije, hadži Rista, ni niko... Ne boj se ti samo.

A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa! Ko je umro — umro, ko živi — neka živi! I da vidim ko će smeti: ni same hadžije, hadži Rista, ni niko... Ne boj se ti samo. Ništa nije.

Samo ti nam kaži, pouči... MIRON Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina! Zavese se nikako ne dižu! Sunca nema!

A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi!

A međutim u toj kući deca, deca rastu. A deca hoće sunca, zelenila. I zato: ko je umro — umro; ko je živ — neka živi! I zato neka svaki od vas, pomažući sirote, ne čineći zla drugome, živi i raduje se životu.

(Ponova se zaboravlja i plane): Dakle, ti bi još imao obraza da se ljutiš! Od kad je pokojnik umro i ja u crnini... SAROŠ (prekida je): Sada znam. TAŠANA (okreće se i pravo njemu u lice): Pa kad znaš...

(Gorko): Oh, ali tebe nikako! Da, da... Pokojnik umro... nestalo gozbe i veselja. SAROŠ (ustukne): Tašano, Tašano, opet ti?!

Kome za dušu? MLADEN (začuđeno): Dedo, što pitaš tako? Pa znaš: parastos mom zetu, hadži-Stevanovom sinu, koji je umro pre tri godine. MIRON Njemu li? Kći tvoja ne sme dati parastos. MLADEN (začuđenije): Kako to, dedo?

« Šta ti znaš? Možda se za sevap, za spas duše svoje, zavetovala, da ne bi on umro negde na drumu, u polju ili od gladi?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

krevetu; pa se onda seti da su ljudi još u ono vreme govorili da sud nije pravo sudio; i seti se da je Savin sin davno umro, i da nikakva pravda ne može biti učinjena.

je preveden kod Toše, i kod Mađarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvoću, i na čijim rukama je i umro nekoliko meseci kasnije.

Kakve čipke, i kakvo srebro, i kakvi razgovori s onim kancelarijašem koji bi umro na mrazu i bodrom vazduhu polja i drumova... O, Bogorodice!... Paula, kaži Josi da za pola sata kola budu upregnuta...

Začas, nestalo sve. Muž na vojnoj vežbi nazebao, i umro; živica oko kuće zatrnjala; izlupani prozori zamuzgani i puni paučine; udovica dovela mlađu sestru, seosku jurodivu

Prošla. Nikada se više nije sastalo to društvo. Bokter je udao kćer u Dalmaciju, i čuvao zetov vinograd dok nije umro od vina dalmatinskog. Još iste zime umro je jedan od onih maturanata koji se bio upisao u bogosloviju.

Bokter je udao kćer u Dalmaciju, i čuvao zetov vinograd dok nije umro od vina dalmatinskog. Još iste zime umro je jedan od onih maturanata koji se bio upisao u bogosloviju.

Bolesnik je utihnuo, pobeleo, prestao da jede i da se čisti, sasušio se do kostura. Umro je jednog jutra dok mu je žena spremala neki tej za apetit.

Čak je i koketna i lepa pop-Tominica u grobu. Umro onaj njen fini beli nosić za koji je večito bio zapet crn veo s višnjikastim sitnim bobicama.

Ponekad pogleda na sat. Vozom večernjim iz inostranstva treba da stigne Luka. Umro mu je otac. Išla je gospa Nola da obiđe udovicu. U onom vertepu, kao obično, sve čisto i uredno.

Ali nije došlo do tog da nakazan izađe pred svet: umro je, a mrtvu su mu udesili nos od gipsa. Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot.

Pričala mi je jedared dugo, i svaka peta reč bila je: propao, bolestan, strašna bolest, umro. Možeš misliti kako je kad mati tako govori detetu. A ipak, ona samo za mene živi, i samo mene voli.

Frau Rozino zdravlje za te tri godine malaksavalo je stalno, iako postepeno. Graničar Jova ode pre. Kad je on naprasno umro, Pavle se u Londonu ženio, i mati njegova javila mu je za očevu smrt tek dva meseca kasnije.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

i cenu povisim, produžiti, a sad pridodajem da je isti ovaj znatan magarac koji je Muameda u mesec nosio tako beslavno umro kao i mlogi ljudi na svetu; i iz ovog poučavamo se da nikad ne valja pre smrti govoriti: srećan sam, ili slavan sam, ili

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

kod kojega je bojazan da ostavi pismene tragove posle smrti postala prava manija, tako da se odrekao uopšte pisanja i umro je kao priznat naučni književnik a nikada ništa na svetu nije ni napisao.

Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadžić. To je jedna očevidna slučajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se takav literat na taj način skloni

I tada će se reći ne samo da sam pri rođenju sedam dana zadocnio, već i da sam sedam dana ranije umro, a to bi već bila strahovito bezdušna igra sudbine.

I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli ozdravio od njegovih medicina, a ako umre, on veli umro od prirodne smrti.

Za to ima vrlo mnogo dokaza, a jedan je od njih i taj što nije umro prirodnom smrću. — Kralj Vukašin je poginuo u bici na Marici 1371. godine.

— Dečanski je, čim je seo na presto, progledao. — Stevan Prvovenčani je umro 24. septembra 1228. godine, ali valja imati na umu da se sva politička radnja toga vladara razvija pre njegove smrti.

iz škole, istorijski se utvrdilo i danas se to smatra kao nesumnjiv fakat, da Vukašin nije ubio Uroša, već da je ovaj umro posle Maričke bitke. To sam ja i tvrdio na ispitu i zbog toga sam ponavljao razred i izgubio godinu dana.

Ja ću već i u tom pogledu učiniti sve što zavisi od mene. Ali kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati.

Prvoga dana treba doneti u novinama belešku: „Kao što se čuje, g. Nušić je juče umro“. Drugoga dana već bi se mogla doneti ovakva beleška: „Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je g.

Drugoga dana već bi se mogla doneti ovakva beleška: „Sve više i više se potvrđuje naša jučerašnja vest da je g. Nušić umro“. Pa tek trećega dana reći: „Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, g. Nušić je odista umro“.

Nušić umro“. Pa tek trećega dana reći: „Kao što iz vrlo pouzdanih izvora saznajemo, g. Nušić je odista umro“. Da bi se kod publike odagnao i poslednji trag sumnje, mogao bi, tom prilikom, doći k meni i ko od novinara da me

Taj intervju, u ovom slučaju, ograničiće se samo na to da utvrdi fakat da sam ja umro, bez ikakvih drugih ambicija ili pretenzija.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Malo dalje nailazimo i na jednoga mrtvoga. Sigurno je umro od gladi. Neko mu je prekrstio ruke na grudima i između prstiju stoji mu upaljena sveća. Samo što nije dogorela.

Ležali su zajedno u šatoru, pa nisu ni primetili kad je umro. Sasvim nečujno, bez ropca, bez želje, bez jauka. I niko se začudio nije.

Jedan vojnik iz šeste baterije povede se i pade. Priđoše neki da vide šta mu bi... Malo posle rekoše: umro je... Pop Momčilo izvuče iz bisaga epitrahilj.

ali ovako... — otpoče opet blagajnik. Kapetan Dušan ga prekide: — Vi to govorite o onom vojniku koji je danas umro?... A, pope, tu ćeš se zlo provesti. — More, hajd ne pričaj... — Uveravam te...

Prskala je voda pod nogama, prljava i žuta kao što je lice onoga mrtvaca koji je umro u vodi i samo mu štrči ukočena ruka.

Jednog dana reče mi poručnik Protić: — Pazi ga, ovaj još nije umro! — i pokaza mi na jednog vojnika. — Tri dana ga posmatram i sve mislim, sutrašnji dan neće dočekati.

Kaže, biće mu lakše. Pade kao vreća, te ga sklonismo pored puta. Dosad je već umro... Poznato je već da se biljke u tami očajno izdužuju, da bi se dočepale svetlosti.

Pokraj puta viđamo sveže humke. Na jednoj je samo pisalo: „Srpski vojnik, umro za otadžbinu“. — Iz dana u dan topimo se — progovori potporučnik Dragiša.

A neki su i kroz Albaniju pomrli. Mnogo mu je bilo žao kad je čuo da je Krsta vozar umro od gladi kada su išli preko pirinčanih pola. A kaplar Vučko udavio se u reci Maći. Jankulja su ubili Arnauti.

— 3ađu ujutru po šatorima, ali ne da ih pregledaju, već da vide ko je još živ, a ko mrtav... Eno ga, jedan sad umro. Bolničari su nosili ukočenu ljudsku priliku i zamakoše pod obalu. Zapitah ga zašto ih svlače. — Valjda da lakše tonu.

Ponavljao sam: Milutin Janković... Milutin, Milutin „Uča“, moj dobri drug još od početka rata... Nema ga više... Umro je bez jauka, bez ijedne poruke, tiho... Suze su mi navirale na oči.

Uplašio sam se da opet ne nastupi malarični napad... A on je jadnik umro od iste bolesti. Kao da se otimam od smrti, ustao sam onako malaksao, ne bih li zaboravio žalosnu uspomenu.

Petrović, Rastko - PESME

I obeznanile se obe u ponoć kada prođem ulicom sam, sam. Ja znam, Ja znam, Ja znam. Kada je umro krevet broj 8 u sobi broj 9, Doktor da je otvorio leš. Ptica zapeva na grani, Devojka zapeva u bašti.

”Ožedneli konj zaleteo se izvoru, U žurbi ga je pretrčao, Mrzelo ga da se vrati Nego lego pa umro!“ Aj! aj! aj! Da li razumeš to, ili ne?

I to je sve. Ožalošćeni ... do groba. I na grobu će biti napisano da je bio Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad. Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.

Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rođenja je isto tako veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen?

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ako bih naslikao nečiji lik, sve dok postoji cveće, onaj kome pripada naslikano lice umro bi ili se pretvorio u cvet! — slikar se još jednom, ćuteći, pokloni, a Carica se duboko zamisli.

Od brige više nije ni jela, ni spavala. — Sve dok postoji cveće, onaj koga bih naslikao umro bi ili se pretvorio u cvet! — rekao je. — Sve dok postoji cveće.. — E pa, neće više biti cveća!

Šantić, Aleksa - PESME

Iz vruće visoke raži Grličin glas je zvao, U vrhu čempresa starih Pošljednji plamen je sjao. Od sreće ja bijah umro, A ti, u ljepoti svoj, Nada mnom sama si stala, Kô divni spomenik moj...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

A ako bi joj umro muž, ona bi s velikom mukom podizala decu, „na preslicu i desnicu ruku“, ili bi se preudavala protiv svoje volje i

„Oslanjajući se na crkvu i podižući nove manastire, Nemanja im je dodeljivao prostrane posede.“ Umro je u Hilandaru 1200. i uskoro posle toga proglašen za sveca. Pesme ga najviše i pominju u vezi sa njegovim zadužbinama.

samostalnu crkvenu organizaciju. Kao arhiepiskop, za nekih petnaestak godina (umro 1235), on lično je mnogo doprineo da se ta organizacija učvrsti (osnivanjem episkopija itd.).

Uroš je postao vladar posle Dušanove smrti, 1355. Za petnaestak godina njegove vladavine (umro 1371) raspalo se Dušanovo carstvo: neki su se velikaši odmetnuli od Uroša (stric mu Simeon i Ar.

i Turci su počeli sve žešće da navaljuju na Srbiju. U toku tih napada, 1456, umro je despot Đurađ. Nasledio ga je sin Lazar, koji je takođe ubrzo umro (1458). Iduće, 1459.

U toku tih napada, 1456, umro je despot Đurađ. Nasledio ga je sin Lazar, koji je takođe ubrzo umro (1458). Iduće, 1459. godine Turci su uzeli Smederevo bez borbe.

U jednoj prilici opsedao je čak i Smederevo, ali bez uspeha. Umro je u Sremu 1485. drugi je bio sin slepoga Stefana, Đurađ.

Hrabro je vojevao protiv Turaka i nameravao da ponovo osvoji Srbiju, ali to mu nije pošlo za rukom. Umro je 1502. Zetom od polovine XV veka vladao je Stefan Crnojević, koji je priznavao mletačku vrhovnu vlast.

Radojica: „Ne bojte se, braćo moja draga, već ujutru, kad danak osvane, vi dozov’te agu Bećir-agu, pa mu kaž’te da j’ umro Rade, ne bi li me aga zakopao“. Kad svanulo i sunce granulo, a povika dvadeset sužanja: „Bog t’ ubio, aga Bećir-aga!

Al’ govori Bećiraginica: „Ev’, boga mi, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio; nalož’te mu vatru na prsima, hoće li se pomaknuti, kurva“.

Al’ govori Bećiraginica: „Ev’, boga mi, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio; nalož’te mu vatru na prsima, hoće li se pomaknuti, kurva“.

Opet veli Bećiraginica: „A boga mi, nij’ umro Rade, nij’ umro, već se ućutio; već uvat’te zmiju prisojkinju, te turajte Radu u njedarca, hoće li se od nje

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Kad bi se desilo drukčije, činilo se dječaku, on bi odmah umro od tuge. Zar Nikoletina bez oružja?! Ne, ne, to nikako ne može biti.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Bakšiš retko kupi, jer on upravo i ne dolazi u Kasinu radi bakšiša (jer on bi po ovom bakšišu umro od gladi), nego dolazi radi tombole, koju svi rado i redovno ovde igraju, samo malo docnije, kad se svi igrači skupe.