Jakšić, Đura - PROZA
— Ja, prijatelju, iz Sumrakovca. — Da, da, bio si onde uča... Sećam se da sam te, nekako proletos, kad sam onuda kožice kupovao, pred mehanom viđao; i ručali smo zajedno...
— jedno se dete zagledalo u njegovu temenjaču, pa se usudi da ga zapita: — A, učitelju, ko ti je počupao kosu?... Uča se žalostivo osmehnu, pa mu svojim blagim glasom odgovori: — Godine, sinko!...
Damnjan pročita nekoliko redaka. — Dobro, — veli uča, — idi na mesto, a sutra da mi doneseš jednu torbicu krompira; bogme, sinko, odavna mi ništa nisi doneo...
Retko je koga kaznio, i to samo klečanjem; a kad je bila tako golema krivica da se moralo i telesno kaštigati, uča ga kljucne dve-tri puta svojim gvozdenim naprstkom u čelo, pa mu pripreti da se ubuduće poštenije vlada.
Milina ga je gledati! — Milisave, dede mi ti što čitaj iz psaltira!... — veli mu uča blagim glasom, čisto tepajući mu, jer je njega više sviju učenika voleo.
— Lepo, Milisave, — veli uča, — ti si dobro momče i dosta se valjano učiš... A jesi li mi što regracije doneo?... — Jesam, učitelju.
Milisav izvadi iz nedara jednu pljosku rakije, pa je mete pred učitelja na asuru. — Dobro, dobro, — veli uča, a brk mu se smeši, — to će bit’ od one vaše prepečenice, ha?... Pa, sinko, kako na domu?
On i sam nije znao kud je uprav’ polazio. Da li učitelju, ili zapisu, ili njojzi... Ali je stari uča primetio da se Milisav kod zapisa nije više puta ni prekrstio, nego polako, kradimice, provuče se kroz Orašje, pa
Tu, na njenom kamenu, seđaše učitelj, nešto mnogo razmišljajući o svome učeniku... — Zaljubljen je — mišljaše uča, — ali je i divna ta Sremčeva Jelica! Ja nikad nisam video lepše u svetu. Samo je šteta što je iz beloga sveta...
A i vreme je da se ženi, kuća mu je ostala prazna, a sedamnaestu je godinu još lane navršio... Htede uča i dalje da produži, ali mu ne dade Nikola: — Pa ko mu brani? Nek se ženi, al’, bogme, o njoj neka i ne misli!...
Razumeš li me sad?... Učitelj nije znao šta će od čuda da progovori... — Zar on?... — To beše sve što je uča od čuda i prepasti umeo progovoriti. — Sutra ujutru otići ćemo njegovoj kući... A za dalje ja ću se brinuti. — Hoću!...
A tu je visilo sve nekako do samih Cveti... Starac uze sa zadovoljstvom, odreši sa direka konopac i veza njime vreću. Uča mu pomagaše da je nanovo digne na leđa, i tako odoše...
Sremac, Stevan - PROZA
« I tako se jedan po jedan izvlačio, kao tarana iz lonca, dokle bi uča ostao sam sa mehandžijom, koji bi ga dotle slušao dokle i njega momak ne odazove napolje da pazari neke ovčije kože.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Aleksandar me sačeka da razgovaramo. Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete.
Onda on počinje pridiku... — To je psihoza straha! — objašnjava Milutin uča. — Ljudi više misle na njegove nakostrešene brkove nego na posao...
— Tek sada, kada smo oslobodili Beograd, osećam zamah naše pobede — veli Milutin uča. Isturili smo im prestonicu pod nos, a ne mogu ni prstom da je dirnu... Suton je. Ulice mračne, prozori neosvetljeni.
— To ti je naličje rata — veli Milutin uča. Silazili smo ka železničkoj stanici da vidimo prolaznike, i uz put razgovarali.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— More, ljudi, jeste li pri sebi! — veli pop. — Zar ne znate kako uča peva heruviku... taj ne može 'nako da piše, jer mu duša nije zla.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
“ Zaneo sam se. Ona slova kao da su mi zaigrala pred očima. Ponavljao sam: Milutin Janković... Milutin, Milutin „Uča“, moj dobri drug još od početka rata... Nema ga više... Umro je bez jauka, bez ijedne poruke, tiho...
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Zar ja ovoliki pa da na dječicu jurišam! — grmnu Nikoletina kao iz kace. — Nemam o šta sablje krvaviti. — Bogme će uča imati po čemu drugom prašiti! — zlurado dočeka knez. — Ih, alaj će biti dreke!