Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pa se zanese. Misli ga nosiše po gorama i planinama... I družina mu se divi i bira ga za harambašu! — Stanko harambaša!... Ala je to nekako sličito!... Baš bi vredelo da budem harambaša!... Oh, ala bih se svetio!...
— Stanko harambaša!... Ala je to nekako sličito!... Baš bi vredelo da budem harambaša!... Oh, ala bih se svetio!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka!... Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje...
Reda je vratiti!... Samo zla druga zajma ne vrati! I opriča mu sve. — A kako ti je ime? — Stanko Aleksić. Harambaša poćuta malo. Zatim promumla kroz zube, više za sebe: — Starije je jutro od večera. Kad svane, videću.
Svi bejahu mladi, sem harambaše, koji je bio prosed. Stanku se dopadoše ova lica. Još više mu se dopade harambaša. Stas, lice, ponašanje harambašino ulevalo mu je kao neko poštovanje. Beše to čovek ozbiljan, ćutljiv i ponosit.
Stanku se činilo da bi preko sveta otišao za ovim čovekom!... Umi se harambaša, poumivaše se i hajduci, pa, kao i u kakom domu, okretoše se sunčevom rođaju te se pomoliše bogu.
Stanko je stao uz jedan hrast i posmatrao sve to. — Hodi-de ovamo! — zovnu ga harambaša. On priđe. — Ti reče da ti je ime... — Stanko. — Ja, ja... Stanko! Pa, veliš, rad si da budeš hajduk?
— Mo̓š li skočiti? — upita ga harambaša. — Mogu — reče on pouzdano. Harambaša pokaza jedan visok panj nedaleko od sebe. — Dede! — reče. — „Iz mesta”?
— Mo̓š li skočiti? — upita ga harambaša. — Mogu — reče on pouzdano. Harambaša pokaza jedan visok panj nedaleko od sebe. — Dede! — reče. — „Iz mesta”? — pita Stanko. — Jok, izatrke.
— Hodi!... Uhvatiše se i poneše, ali ga Stanko bez po muke obori. Svi se čudom začudiše; čak i sami harambaša. Ali se Zavrzan rasrdio. Bilo mu je krivo što se nađe neko bolji od nega. — Oborio si me, priznajem!...
Zavrzan zagleda, pa pruži Stanku ruku: — E, ej vala ti! U svemu si bolji od mene!... Harambaša mu priđe, pa ga potapša po plećima. Oči su mu sijale od zadovoljstva.
Ninković poskoči lako, dohvati jednu torbu, izvadi iz nje čitav hlebac i drven zastrug sa solju pa pruži harambaši. Harambaša izvadi nož iz cagrija, njim prekrsti najpre hlebac, pa onda odseče jednu krišku.
Stanko skine kapu, prekrsti se i pojede ono parče hleba. Harambaša mu pruži čuturu, i on se napi. — Sad da se poljubimo! — reče harambaša. I poljubiše se.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Pre nego bi se četa konačno obrazovala harambaša jasno opiše novim članovima muke na koje Turci stavljaju hajduke. Pesma kazuje, kako je jednoga dana neki harambaša da
Pesma kazuje, kako je jednoga dana neki harambaša da bi prikazao kakve su to muke, oderao matorog jarca i pustio ga da pobegne u borovu šumu.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: — O braćo, zaboga, mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
BOSANSKE KRUPE 323 MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 324 DRUGAR VJERNI 326 NA OBALI UNE 328 RĐAVO ORUŽJE 330 PISMO 332 TUŽNI HARAMBAŠA 334 SVAŠTARA 336 RIBICA NA VRBASU 338 PUTNIK 340 PROLjEĆE 342 RASTANAK 344 FERIJE 346 ČAROBNA
Od Bihaća, iz tavnih daljina, vozi pismo garava mašina. TUŽNI HARAMBAŠA Krupa, labud, na Uni raskriljen, to je bila tužna sredokraća: pola puta hoda od Hašana i toliko isto do Bihaća.
Pokraj stroga kamena međaša prođe samo tužan harambaša. A već sjutra, tamo u Bihaću, na kapiji gimnazije naše, sjatiće se moji znanci stari, kao i ja, puste četobaše:
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: „O braćo za Boga! mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Pomozi bog, duovnici! — viknu harambaša, skinuvši kapu, na kojoj bješe kićanka što mu je do ramena dosizala. — Pomoz bog!
Drži svoje, brate!... Ali jopet, bože mi oprosti, miliji su mi nego naši!... Harambaša poče: — Čusmo, duovnici, i razabrasmo za sve što se dogodilo. Srdar nas je poslo to toliko da preslušamo sluge...
“ — doda Beljan. Mlađi udariše u smijeh, sjećajući se zavrzana. — A ko bješe taj... kako ga zovete... Bukar? — pita harambaša. — Smetenjak jedan što je u nas služija ni pune četiri nedilje; pa ga nestalo od prikojuče! — odgovori Naćvar.
— odgovori Naćvar. — A odakle bješe i čegović? — Bija je iz Zelengrada i zvâ se Grgo Prokasa... Harambaša i drugovi mu pogledaše jednog okoštog pandura, koji zavrti glavom.
Manastirci se zgledaše. — A kažite mi, kakav bješe na oči taj čoek? — pita harambaša. — Bija je visok, suv, velike glave, očiju siri’...
— A kažite mi, kakav bješe na oči taj čoek? — pita harambaša. — Bija je visok, suv, velike glave, očiju siri’... Harambaša skoči kao oparen, i nastavi: — Jedan mu brk bješe dulji do drugoga, je li?...
— izreče Srdarina, blijed kao krpa. — Todorina! Na moju dušu, Todorina!... Niko drugi do Todorina glavom! — viče harambaša, pljeskajući dlanom o stegno. — On!... On!... On! — viču panduri. — Kakav Todorina?... Koji Todorina?...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj...
»Šta mi ono reče ?... Bolje da se vratim kući! Ih, sramote!... A još harambaša, hajduk!... E, nećemo više tako. Mora se raditi kako valja, ili nikako... A šta li će reći Vujo ?...
Gle, i sad mu dopire do ušiju taj čarobni zvuk: cin... can... cin... can... I on, harambaša hajdučki, sav blažen, kao nevino dete, sluša taj zvuk I oseća kako mu se rastapa led s okorela zlobom srca...
Đurica vi je harambaša, ali dok se on malo ne izvešti — slušaćete Radovana. Ko na to ne pristaje, nek mi kaže sad; jer kad iziđete odavde, ne
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Pošto daleko otidu, onda reče harambaša: — O braćo, zaboga, mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i noću, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Ali ga Spasa dostojanstveno pogleda i pozdravi rukom. Harambaša ga preseče očima i poče potmulo turski: — Šta si hteo, bre? — Da se branim, aga. — Čime?... Puškom?...
To je sigurno kakva poturica iz Kičeva ili Tetova, koja se neće zaustaviti samo na pljačkanju. Međutim namršteni harambaša upre pogled iznad njih negde u daljinu, pa se duboko zamisli, a rukom se igraše sa golim jataganom, po izgledu samo da
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
objašnjenja, kako o socijalnoj tako i o istorijsko-političkoj pojavi hajdučije, daje kroz pesmu najpoznatiji hajdučki harambaša - epski lik Starina Novak.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Sve se selo skupilo da biskupa pričeka i na dogledu gradskih kola stade praska prangija i pušaka. Harambaša predvodi rondare okićene zastavama, a kapetan kućne starješine. Biskup se ukaza i blagosilja.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
LjUBA HAJDUK-VUKOSAVA 730 71 UDAJA SESTRE LjUBOVIĆA 738 72 BAJO PIVLjANIN I BEG LjUBOVIĆ 744 73 KOSTREŠ HARAMBAŠA 753 74 STARI VUJADIN 760 75 MALI RADOJICA 763 76 JANKO OD KONjICA I ALI-BEG 771 77 VUK ANĐELIĆ I BAN
Najizrazitiji hajdučki likovi su: Starina Novak, Grujica Novaković, Kostreš harambaša, stari Vujadin, Mali Radojica, ljuba hajduk-Vukosava.
Starina Novak je istorijska ličnost, poznati hajdučki harambaša iz druge polovine XVI veka. U pesmama on katkad ima prezime Debelić; međutim, Debelić Novak je sasvim druga ličnost,
Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu podsticajnu moć. Kostreš harambaša je najizrazitiji tip neumoljivog sudije. On pljačkašima udara sramotno obeležje — da se izdaleka vide i svuda poznaju.
“ Zato se u Srbiji pohajdučila „desetina naroda; malo u kojoj knežini nije bio po jedan harambaša najmanje s desetak druga, a osim toga bilo je pet puta po toliko ljudi koji se nijesu bili sasvijem odvrgli u hajduke,
i početke i završetke takve pesme kao što su: Bolani Dojčin, Ženidba od Zadra Todora, Smrt Senjanina Iva, Kostreš harambaša, Mali Radojica. Stalni epiteti još manje određuju lepotu naše epske poezije, mada nikako ne čine njenu jaču stranu.
Mihat svoga vranca izvodio, poslao ga paši u peškešu. 69 VIDE DANIČIĆ Vino pije Mijat harambaša u visokoj gori Kunovici; s njime pije Lazo barjaktare, a do Laza Daničiću Vide, oko Vida trideset hajduka.
Kad s’ hajduci vinom napojiše, ’vako reče Mijat harambaša: „Pobratime, Lazo barjaktare, i vas, braćo, trideset hajduka, nije l’ majka rodila junaka, jal’ sestrica braca
Za njim trči Mijat harambaša: „Pobratime, Daničiću Vide, vrat’ se amo, nemoj ludovati! Ti se prođi bijela Lijevna, ne osta mi bolji u družini!
Daničića Vida, no mu dobra sreća priskočila te mu puška bješe glasovita, te se čula u Kunor planinu; poznao je Mijat harambaša, ’vaku riječ reče u družinu: „Braćo moja, trideset hajduka, eno puče laki dževerdane, Vide ni je muke dopanuo!
73 KOSTREŠ HARAMBAŠA Knjigu piše care od Stambola, te je šalje ka turskoj Udbinji, na Turčina od Udbinje Zula: „Čuješ, Zule, udbinjski dizdare!
No kad bjehu na pola planine, ali sjedi Kostreš harambaša, hajduk sjedi na drumu široku, tanku brešku drži preko krila, pa on gleda četu Zukanovu, kako Turci idu uplašeni; pa
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc!
— potišteno upita Stric obraćajući se Jovančetu. — Moramo još danas nešto smisliti — zabrinuto reče mali harambaša i zovnu na stranu Lazara Mačka. — Šta misliš, majstore, bi l sada valjalo kazati za pećinu, pa da se svi tamo sakrijemo?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
IZ VERGILIJA Kakus bijaše harambaša; bijaše svu stoku Gerkulosovu zaplenio i saterao u goru u svoju pešterinu. A taj Gerkules veliki na glasu junak bijaše.