Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
jednom, opet pomoću Sofkinog sećanja, retrospektivno okreće u prošlost, to jest počinje priča iz najdavnijeg vremena, o hadžijskom (hodočasničkom) rodonačelniku porodice.
i noćne i dnevne; pa od mutnih nada, kojima je čas davala maha, čas ih potiskivala, sve u prepletu sa svojom gordom, hadžijskom samosvešću; najzad i od one povremene, zavodljive igre sopstvenom voljom: učiniće, kanda, neku ludost (prkosiće, krenuće
tako, i zato se tako duboko prelama u junakinjinom doživljaju, što ona ne toliko sa svojom lepotom koliko sa svojom hadžijskom samosvešću mora preći u taj niži seljački svet, mora sići u njega i poistovetiti se s njim.
jedan”, „seljak jedan”, čime mu daje podsticaja da odbaci prividno mirenje sa njemu ionako tuđom sredinom, varoškom i hadžijskom. Da skine masku lažnog ponašanja.
I doista se kod Sofke potiskivanje ljubavnih osećanja motiviše, zajednom s očevim autoritetom, visokom hadžijskom samosvešću: „viša od svih i zato zadovoljna sobom”, ona je nalazila da niko nije njoj „ravan i dostojan nje”.