Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Jedino hinin... — Ili rat komarcima — dodaje Luka. — U tome slučaju ti da preuzmeš komandu — dira ga komandant. — A, ne.
vrag bi ih znao odakle, bolest je uzela srazmere epidemije. Svakoga dana gutali smo hinin. Ali ordonansi rekoše da posilni poručnika Luke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin. — Daj ga ovamo! — naredi Luka.
Svakoga dana gutali smo hinin. Ali ordonansi rekoše da posilni poručnika Luke, Isajlo, neće da uzima, već baca hinin. — Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?!
— Daj ga ovamo! — naredi Luka. — Što ti bacaš hinin? — Gospodin poručnik, ne mogu da progutam. — Kako ne možeš?! Hajd’, uzmi preda mnom.
Pokušao sam da razaznam da li to huči voz, ili u mojoj glavi zuji od hinina. A hinin dejstvuje, i onako izmučen zamišljam kako sada bacili malarije ginu u mome telu.
Zatim je zašla redom, od kreveta do kreveta, i svima špricala hinin. Pobegao je samo onaj pešak poručnik. — Ne vredi mu ništa. Uhvatiće ga za vreme ručka, kao i mene.