Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti. rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti ženu, ono divno vitko i vatrenostvorenje, i sa mnom zajedno u
Zver što je režala, izmičući iz onih šaka, kostrešila se i urlala krvožedno. II. Kad je prestao dvoboj baterija, Hristić, uklješten i raskrečen usred nekog oštrog kamenja, osta još neko vreme na osmatračnici.
Sav zanesen nekim novim, čarnim snom i utonuo u ovaj nagli prelaz iz jezivo ledenog u u žar, Hristić je, opijen nekom mističnom milinom u čudnoj organskoj uspomeni utisaka što mu prođoše kroz sve žile, najednom stao
Greben je. već bio obavijen hladno mračnim ogrtačem kad se Hristić trgao, naglo napustio osmatračnicu i uputio svome šatoru.
— Ne. — Je l' ti poznato da se baterija poslednjih dana otvoreno podsmeva tvome kukavičluku? — Može biti? — Pa? Hristić se trže i pođe da ga uhvati za ruku, ali ga Jurišić odgurnu. — Zar ti Hristiću? Pa ti si primer bio, bolan.
A oni ljudi, čiju jasnoću duha ja obožavam možda to i ne zaslužuju, jer kuckasti duh i to nije ništa. Neka, dakle, Hristić radi kako zna, njegova je stvar i on ima svoju loptu na trupini.
” A tamo u drugom šatoru očajno i ludo kidao se Hristić. Ranije, u prošlim ratovima, on nije poznavao ove borbe, pa nije čak ni slutio mogućnost takvog jednog mučenja.
Dođi, oh što pre dođi! O dođi u pomoć, dragi, tvojoj dragoj Jeleni.” I sve dok je tako čitao, Hristić je ludo živo osećao kako rumeno meso onog vitkog tela, što je tamo daleko gorelo u strasnoj vatri čežnje, drhti u
bled i zadihan, još obamro od one lomnjave i sklonjen tu da se zaštiti od retkih zrna koja su povremeno doletala, Hristić je posmatrao kako pešaci onoga puka, što je gonio, razdragani a ćutljivi, sprovode jednu potpuno novu neprijateljsku
sa sve slabijim dahom i retka zrna fijukala su oko njega da onu smrtnu svirku produže ravnicom sve do prve prepreke. Hristić je koračao sagnute glave, sa rukama na leđima, i pri svakom fijuku topovskog zrna saginjao bi se i plašljivo prilegao.
Tako je Hristić mislio o ženi i onoj cpeći sve do crkvene porte kad je onaj seljak umolio da se vrati i žurno se izgubio, a on zastao
A dan je odmicao sporo i Hristić je, zakovan na istom mestu, nervozno pogledao u onom pravcu odakle su dolazila topovska zrna i sa strašnim fijukom
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
snova o (ZDESNA, U GORNjEM REDU: PRVI — ILIJA DUŠMANIĆ, DRUGI — ANDRA NIKOLIĆ, TREĆI — RAŠA MILOŠEVIĆ, ČETVRTI — KOSTA HRISTIĆ; U SREDNjEM REDU DRUGI, U SREDINI, MARKO PAJIĆ; U TREĆEM REDU, SEDEĆI, TREĆI — LAZA K.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Pored ostalih, to je predanje prihvatio i Filip Hristić, u drugoj polovini HIH veka čuven i kao ministar i kao diplomata, a najčuveniji po tome što nimalo nije bio sklon
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
da ostaje bajka. To je najobičniji rečenični model: „Ko ostaje? – Rekao je da ostaje majka“. Stoga je u pravu Jovan Hristić kad u predgovoru izabranim delima Dušana Matića u ediciji Sto knjiga srpske književnosti kaže: u Matićevoj poeziji,
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
utoliko što i on u spontanom, kolokvijalnom tonu iznosi erudicijom posredovano iskustvo (Stare i nove pesme, 1988). Hristić je podjednako značajan kao pozorišni kritičar i autor drama na antičke teme (knjiga drama Četiri apokrifa, 1970).