Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, očigledno, nije bio dovoljan lik koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku.
Pa ipak na kraju to mora učiniti. Sintetičke knjige o Crnjanskom napisali su Nikola Milošević, Aleksandar Petrov i Petar Džadžić.
Dalji nam dokazi nisu potrebni. Potrebno je, međutim, da donekle izmenimo sliku koju imamo o Crnjanskom: njegov razvoj, njegova poezija i proza, kao i njegova „sumatraistička teorija“, složeniji su, zamršeniji i dublji nego
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Radovan Vučković, štaviše, iznosi jedan u ponečem možda i prejak sud: „Ideja sumatraizma, koja se pripisuje Crnjanskom, i bitno je obeležje njegove filozofije i kasnije, tipično je ekspresionistička pojava i zasniva se na sintezi
Dobija se nešto poput teksta u tekstu. I ako kažemo sada, sasvim uslovno, da prvi tekst pripada Crnjanskom pripovedaču (oličenom u Rajiću), onda drugi pripada pesniku Sumatre (oličenom u Čarnojeviću).
Na taj se način ispod boje očiju sve jasnije oseća jedna druga celina - nebo. Crnjanskom je stalo da sintagma „oči boje neba” dobije još i smisao „deo neba u očima”.
Da bi se to postiglo, nije bilo dovoljno samo vrata otvoriti, nego je valjalo na neki čin u sobu dovesti i drveće. Crnjanskom je to pošlo za rukom: „Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da uđu među njih, iz vrta, i bokori jorgovana, i
to što je Vukovome odlasku iz zavičaja pridodao izlazak iz sna, a njegovom je povratku u zavičaj dodao ulazak u san, Crnjanskom je omogućilo da ispripovedane događaje uokviri snom kao znakom o prisustvu jednog druščijeg sveta.
što vodi njegovoj „prozaizaciji”, i ukidanje nekih ograničenja u prozi, što vodi njenoj „poetizaciji”, omogućilo je Milošu Crnjanskom da izradi već pomenutu zajedničku podlogu za stihovni i prozni tekst.
Ali je, očigledno, bila potrebna živa, pokretna slika o povijanju kiše. Kažemo pokretna zato što je Crnjanskom stalo da prikaže i neke vrlo sitne pojedinosti onako kako su one za konkretnu percepciju date, kako ih u jednom
I time se već suštinski umanjuje njegova mimetičnost. Crnjanskom je, znamo, pošlo za rukom da sve što je s kraja na kraj romana ispripovedano učini potencijalno (što čitalac može,
Telo koje se kreće u ležećem položaju zbilja vidi svet iz čudnog ugla. Crnjanskom je očigledno takav ugao bio potreban. I očigledno je da mu je dao književnu ulogu koja zavređuje da bude potanje
401 Istorijska građa je, kao što se vidi, Milošu Crnjanskom dala kao književnu podlogu sudbinu naroda koji se, izgnan iz svog zavičaja, „sa ljubičastih padina Šare i pašnjaka kraj