Obradović, Dositej - BASNE
Mili roditelji, oprostite mi ovo primječanije: kad se otac i mati među sobom ne ljube i ne počituju, od koga će čada njihova naučiti da ih ljube i počituju?
Za milu dečicu i za neporočnu i bezlobnu junost! Svaki roditelj prirodno želi i nastoji da njegova mila čada i vrednija i bolja i pametnija od njega budu. Njima to ne može zaviditi, ibo sveto jestestvo to ne da.
krivo i nerazumno tolkujući Hrista Spasitelja reči, gdi veli da se valja odreći i ostaviti oca i mater, ženu i čada, dom i imjenije svoje, a nećedu već jednom da se osveste da Hristos pridodaje: „mene radi i Evangelija!
Trudoljubije kad se s umerenostiju| sačeta, prekrasna čada rađaju: zdravlje i tela krepost, pravdu, poštenje i svobodu.
Razuman čovek ljubi sebe i ženu svoju i čada, ali ne razmažuje ni sebe ni svoje. Duša i um mogu se razmaziti kako god i telo, pak iz toga sljeduju različne naravne
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
I kako prve vospitateljnice i nastaviteljnice čada svoji[h], prosveštene budući, same će polagati prvo osnovanijenji[h] ovog dobrog vospitanija, napajajući i[h] razumom i
Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete. No, verujte mi, čada moja, daja bez svake šale besedim. A šta se kasa ženski[h] očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose.
Mnoga starost, trud i muka potrebna je za ot[h]raniti i do savršena vozrasta dovesti čada svoja. A osim toga, kolikim bedstvovanijam i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i [h]raneći plod utrobe
” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čada moja, budimo veseli! Srblji, gdi su god, milo im je vino; vaistinu božju, imadu pravo.
Sve, dakle, što biva u bračnom sojedinjeniju, od boga je ustavljeno, posvećeno i zapoveđeno. Svetost braka, braćo i čada moja, svetost čina roditeljnjega i maternjega prevoshodi sve druge svetinje!
ko mnoge sirote devojke kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim sojuzom mnoge parove sojedinjavajući, i nji[h] kao čada svoja bogapodobnim glasom blagoslivljajući i govoreći: ˋRastite se, deco moja, i plodite se i napunjajte otečestvo s
da česni i sveti brak arhijerejem ne može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu arhijereji i arhiepiskopi biti.
dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica tvoga [h]raniš, čada tvoja!
” Pri koncu | i ovo je bila dobroga arhijereja reč: „Čada moja, nemojte pomisliti da ja iz kakve mrzosti k monahom ovo govorim; ja na zle običaje mrzim i rad bi[h] da se ne
dece, nek se ne udaje ni prvi red, nekamoli treći i četvrti; a človek i žena jošte pri mladosti i snagi, koji mogu čada rađati i [h]raniti, a nesrećni su bili u tri braka bez svake nji[h]ove krivice, zašto da ne mogu u četverti (i ako po
u tome se sostoji da koliko više dobar čovek kome dobra tvori, toliko mu je taj isti miliji i draži, kako god što su čada roditeljem svojim.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
»Srbi! »Nek vam budi izvjestno, što Musulmani i ne-Musulmani, sve podanike bez isključenja su čada carstva. Nema u ovome svjetu čovek, koj bi željo zlo svojim djecama, dakle, kad Visoka Porta šile vojsku, ona nema
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Uvi meni nesrećnoj! Gdi su cari moji? Gdi vojvode preslavne sa hrabrimi voji? Jedna čada u Turskoj, a posvuda druga stenjut ljuto, žalosno, — ah, pregorka tuga!
Oružija sva moja vrag moj zatupio, pero svoje sa mojom sabljom zaoštrio: u krv moju umače, na me zlobu piše, čada moja nogami gazeć, zlobom diše.
Kose moje na sablju vrazi moji vijut i nogama tlaču me, a po licu bijut; čada moja progone, Marsu ljutu daju, i tim srcu mojemu žalosti zadaju.
Crkve moje propale ot slobode svoje, — utjesnjeni leviti, žalio srce moje! Vrazi čada k trećemu oboru nagone, različnimi mukami k zapadu dogone.
Vostani, Serbije! Mati naša mila! I postani opet što si prije bila! Serpska tebi vopiju iskrena čada, Koja hrabro vojuju za tebe sada. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi!
je u nje sva imena koje nosi snaga: Sofija je vaša mudrost, što vam domom vlada, O dostojnom vospitan'ju rači vaših čada.
sve pobjede održati granu; Više ima koji ljube mlada i junaka Nego djece s drjahlih starci i matorih baka; I veselih čada više u silnog Peruna Neg' ugrjumih mudričara i svetih morguna.
V Turskoj stenjut čada, A v Vengerskoj ina, Njest uže otrada, V žalost bih jedina: Po slavje tolikoj, Hrabrosti velikoj Stah eja porugana.
Oružija moja Zlobnje pritupljajet, A okovi svoja Na mja vozlagajet: Čada udručaja Nogami toptaja Vrag moj zlokovarni. Ishodišča vodna Lijet oko moje; Tuga nepogodna Dajet žalo
V serce mja strjeljati. Po lanitje bijut, Skrežeščut zubami, Vlasi na meč vijut, Toptajut nogami: Čada rashiščajut, Marsu ljutu dajut Na žalost mnje gorku.
V pomošč sili svoji Mnje ona ne javi. Ah, Serbije bjedna, Pomošči lišena Ot drugih i sosjed! I sopstvena čada Už rasvirjepjeli (Kaja mnje otrada), V upornost prispjeli; Utrobu terzajut Moju, raskidajut, Sami už smjateni.
Ah, ljubezna čada, Sini pervorodni! Gdje pastir ot stada, Gdje voždi ugodni? Gdje že ljubov vjerna, Opšča, neizmjena, V mojem suščem