Upotreba reči čujem u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava... Ujedanput čujem kako mi tetka uspravljeno vrisnu. Ja skočim, uplašena, istrčim napolje... Oh, gospodine!

“ Osećala sam kako mu ruka na mome ramenu drkće... Ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti. Utome čujem iz kuće gde me tetka zove. „Zbogom, Aleksa!...

To je čudno!... Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripe!...

On mora doći, mislila sam. Ponoć je... Ja vidim iz daleka jednu tavnu senku, posle čujem kako opaklija šušti. On je! I ja bih htela da uđem u kuću, ali ne mogu... Sva kao u groznici, a lice mi gori...

Ja sam mislio da ću da čujem njegovu kletvu, psovku, zaveru... Ali on ćutaše nemo, bez reči; jedanput je samo uzdahnuo, to beše grozan uzdisaj,

— Znam, znam, sinko, muče te, kao što čujem, niti ti daju što da privrediš, niti što da prodaš... E, ali šta ćeš? Trpi se, ti si vredan momak kakvoga u celom selu

— Ah, babo, babo! — jecaše uplašeno devojče... — Učini mi se kao da čujem kako lanci zveče... Starac obori oči dole, ućuti i nanovo se udubi u neke čudne misli, iz kojih ga je teško

Obradović, Dositej - BASNE

počne jednom govoriti materi svojej: „ Mamo, ja vidim smokve”, pak opet: „Meni zamirisa tamjan, a zatim: „Mamo, ja čujem muziku!

da se ove, meni pače vsjakago zlata i bisera čestnjejše i dražajše blagodati dostojan koliko mogu pokažem; i da ne čujem jedanput ono neblagodarnoga raba sakrivšago dani jemu talant obličenije: što god bolje, razumnije, poštenije i

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

I čujem kako na furuni zuji čajnik, miris lipe se u snegu oseća, i vidim kako skočanjene ruke lončetom čaja greje drvoseča,

Je li to poklopac sanduka ili lonca? Nije to gore poklopac, nego čep! Po grmljavini koju ozgo čujem, neko nas je zatvorio u bubanj! (Da nam to nad glavom nije neko dno?) Kažite kako u ovo da se smestim!

PRAZNIK U DONjEM GRADU 1. Šta je ovo? Pijaca ili crkva? Od brojanja ne čujem pojanja, od psovki i pretnji ne čujem blagu vest! Kavge zaglušuju besedu na Gori, koze brste kupinu što gori!

PRAZNIK U DONjEM GRADU 1. Šta je ovo? Pijaca ili crkva? Od brojanja ne čujem pojanja, od psovki i pretnji ne čujem blagu vest! Kavge zaglušuju besedu na Gori, koze brste kupinu što gori! Da se oće naći ko, da uđe u crkvu!

Da se ovim imenom ne izražava neka sinja suština, sinjavina? Šta ja vidim kad čujem Sinjajevina? Sinje more ili sinje inje? Nešto posuto pepelom? Ili polenom?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

A zašto? Da te Bog ne pokara! Čujem ja gde neke babe, a i neki ljudi, govore mojoj majci: „Blago tebi, sestro, kad ti imaš sina u kući tako učena, te ti

” A ja kad to čujem, čisto rastem i gordim se, i mislim da sam učen i preučen. Kad mene moje komšinice hvale, mislio sam da mi ne treba

— I tako Podgorci budu zadovoljni. Dok 1792. godine čujem ja u Sremu, gde sam u školi bio, da je moj otac od Turaka ranjen.

i tu preda, rekne Jakovu: „Čuješ, Jakone, tvoj me brat Aleksa u Beogradu iz crkve predavao, a ti sad ovde, odsad gde čujem da ima vaš soj, neću na tu kavgu ići”.) Ja sam svuda po gradu išao s buljubašama moga oca; išao sam s ocem i veziru.

Ja sam bio podalje od te skupštine, i kad čujem najedanput tu viku, i vidim ono komešanje među ljudima, pomislim da ga ubiše, no kad dotrčim bliže čujem da svi viču:

i kad čujem najedanput tu viku, i vidim ono komešanje među ljudima, pomislim da ga ubiše, no kad dotrčim bliže čujem da svi viču: „Srećno, srećno! Aleksa je opet knez!” I odrediše mu više momaka da vodi sa sobom.

— Gliša dođe meni, provede me, i pobegnem iz Valjeva. Tek što sam topovski metak u šumar bio izmaknuo, a čujem gde moj stric s brda viče: „Aj Matija, aj Matija, čekaj!” Ja pričekam, on mi kaza da Turci posekoše knezove.

— Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.

(ovo mi je Gaja Dabić kaz̓o, da je po Voskreseniju u vtornik ili Sredu svetlu boj bio na Čučuga; ja sam zaboravio bio) čujem ja, da se od Sokola vojska sprema na valjevsku nahiju, koju je pokupio, oko 5800 Turaka, neki Valjevac Džora-Osman.

Pođem pravo za Turcima. Veće čujem puške i poznam da je boj. Malo, sretnem Vesu iz Ljubinića sa 7 momaka. Kaže mi: „Ne idi, Turci sve rasteraše; ja otrča̓

I ne hte se sa mnom vratiti. Ja pođem unapred, puške ne prestajaše. Ja idem na sent, i veće svanu; dok sada tekem čujem plotune, pucaju opet na onom mestu, no valja mi donde dobar sat i po putovati, a konji posustali.

dok sada tekem čujem plotune, pucaju opet na onom mestu, no valja mi donde dobar sat i po putovati, a konji posustali. Čujem gdi mnogo pušaka i plotuna puca. Dok jedanput okrete se glas od pušaka uz Ub.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo — zaista! — Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj!

— Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada... Čujem krive se goveda — jest, bogami, neki đavo! Pođe meni kosa naviše. Vratio bih se, ali kud ću obilaziti. Hajde ja, hajde.

Tu će Milun početi: — Ama znaš šta, Vide? — Da čujem, Mile. — Vide li ti juče kako onaj kupi pare? — Ko to? — Onaj Sreja. — A, Sreja svirač? — reči Vidak i nasmeja se.

A kad ono — on 'oće oči da mi iskopa ako mu sve do krajcare ne dam. — Pa ti, čujem, i majstorišeš za njegov račun? — A jakako! I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru.

Popi i ćir Trpko rakiju, pa onda upita: — U Beograd ćeš nosiš to? — i pokaza rukom na vosak. — 'Oću, ćir-Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para. — Te lažu, more ne ti projde, živ mi gospod!

— reče Trpko i iziđe nekud u avliju. Malo zatim vrati se pa viknu: — Dete, bre! — Čujem, gazda! — A kamo mleko? — Još nije doneo. — Trči bre, mleko da se donese! Šta čini tamo!

— Čujem, tajo! — odgovori ona polako, a nešto pretrnu. — Ako te još jednom vidim s ovcama pod onom lužinom, slobodno ne idi mi

— Samo da se ne pokaješ. Svakad je bolje milom nego silom. — Dete! — viknu Živan i ne slušajući šta Purko govori. — Čujem, čiko! — odazva se neki momčić iz kuće. — Idide dole s kumom na livadu. Uhvati vranca, pa mu podaj nek vodi.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Čujem, dragi aga! - odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo. — Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i sk

— Kud si pošao? — upita ga. — U šumu čestiti efendija. Kruška ga gledaše onako ponurena. — A je l’, Marinko? — Čujem, efendija. — Šta je ovo od ovijeh đaura?... Zar, što ja s njima bolje, oni sve gori?

Stanko Jurišić prvi dođe k sebi. On pritrča svome imenjaku. — Imenjače!... Imenjače!... — viknu i uhvati ga za ruku. — Čujem! — odgovori Stanko. — Jesi živ? — Živ sam — reče on i, uhvativši ga za ruku, diže se polako. Ali se ljuljao.

— Simo! — reče on brzo. – Čujem! I Sima skoči kao oprljen. — Brzo, ali što brže možeš, zovni mi popa! Vide Sima da je to nešto ozbiljno, pa, koliko

” — Ivane! — reče pop. — Ne greši duše!... — Ama, popo, boga mi!... — Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke... — Veruj, popo, nije istana!

Ja potrčim ne bih li ga stigao, ali gde mogu ja potrčati s onakim momkom?... Tek samo čujem pucanj... To sam, braćo, video ovim mojim starim očima i zakleću se u kom hoćete manastiru da je tako.

— Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu? I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče: — Ne poznajem.

Ako dvojica razgovaraju, pa me smotre da im se priku čujem, oni ućute. Zvali su me: ulizicom, izrodom, izmetom, Turčinom, i... bog bi ih znao kakvim me imenima ne nazivaše! I...

Zavrzan isuka jatagan, pa se zagleda u one šare ispisane po njemu. — Zeko! — reče. — Čujem. — Jesi pismen? — Jesam, u dlane!... A što pitaš? — Mišljah pismen si, te da pročitaš ova turska slova.

— I ja htedoh skakati, ali... bolje da se ne brukam! — reče Latković, pa sede. — Zeko! — viknu Zavrzan. — Čujem. — Hajde preskačite Klempu! — Kog Klempu? — upita Zeka naivno, a svi se zasmejaše.

Hajduci joj pritrčaše i, dok dlan o dlan, ona već beše na vatri. — Surepe! — Čujem, harambašo. — Zađi ovud po selima pa pričaj kako je na Drenovoj Gredi danik hajdučki. — Dobro. — Jovane!... Jovica!.

Ona izide u avliju, vide je tamo na drvljaniku gde slaže naramak da u kuću nosi. — Jelo! — viknu ona. — Čujem, nano. — Dela, odnesi ta drva, pa dođi u vajat, rano. — Eto me, nano, eto. Krunija uđe u vajat i stade se osvrtati.

Dučić, Jovan - PESME

AKORDI Slušam u mirnoj ljubičastoj noći Gde šušte zvezde; i meni se čini Da često čujem u nemoj samoći Pevanje sfera na toploj vedrini.

I čujem tiho u osami tako Večiti šumor iz zemlje i svoda; I slušam dugo, nemo i polako, Te reči lišća i taj govor voda.

A mokre su oči okrenute drugde. SAMOĆA Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela. Ne čujem da prska Ni talasić izmeđ gustih trska, Ni ptić rečni gdegod u vrbaku.

Znam, nekad kô dete, u svitanje zore, Istim ovim putem silažah na more, I svagda me sreo nestrpljiv šum vala. Čujem i sad: huji ispod oštrih žala Isti stih, još isti što me nekad srete — Stih iz strofe ko zna kada započete.

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem, A ja čuh u sluhu glas ko zna od kuda... Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem: Društvo nevidljivih pratilo me

Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini Čini mi se čujem huku svoje krvi. Čujem u dnu duše glas nekakav setno, Kô glas u dubini noći.

Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini Čini mi se čujem huku svoje krvi. Čujem u dnu duše glas nekakav setno, Kô glas u dubini noći.

I nemo i sporo osluškuje tada Neku tamnu jesen u duši, gde tako Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako... I čujem, u meni list za listom pada. STRAH Zašto volim tako sve ono što mine, I radost, i bole?

Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze

Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Zbog toga me je nešto kopkalo da pogdešto povedem razgovor, samo da je vidim u takvom raspoloženju i da čujem da ona rekne: „bogami!“. Posle toga ja još sedim i ne dižem se od stola.

I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica. I čujem šetalicu sata, i ona kao govori: „Jan-ko! Jan-ko! i još nešto, ali ne znam šta.

Setih se kad sam joj glavom ležao u krilu na klupi, u dražđanskom Velikom vrtu. Oko nas šuma i čiste staze. Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo i nju! Sav svet je ona, i ona sav svet!

” I vrata se zatvoriše. Mama se vrati. Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa. Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo!

— Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja... Čujem kako se zatvoriše vrata od kapije i odsudno vidim na licu moje matere onaj ozbiljan izraz koji se na njoj vidi samo kad

— viknu đeda neobično jasnim glasom. Svi se trgoše. Tim istim glasom nastavi đeda: — Ti, sinko... s tobom, čujem.. tebi je sasvim nepravo u mojoj kući i kod mog naroda! Ko je još video da ženska glava što odgovora?

Ne dam ja da je moja kuća ma za koje moje dete robija... Čujem da ti ove žene (on bradom pokaza put kuhine)... da ti se ove žene natresaju i pakoste! Al' ja sam ovde gospodar!

Tjeraj u obor pa im podaj kukuruza. A kmeta pozdravi nek zakaže selu da pazi na te svinje; jer ako još jedanput čujem da su upale u tuđe dobro, prodaću ih odmah, ma ni sto groša ne uzeo! Neće biti moja šteta.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

pa treba da zna, i nju ću naučiti. Ali, slatka, usluge za uslugu; ’oću i vas da to košta nešto... — Molim, molim, da čujem.

I onako znam šta i kako o nama govore... — Eh, ti sve znaš! — Sve, sve! Sve znam, Spiro, sve vidim, Spiro, i sve čujem, Spiro, al’ pŷsto, žensko sam, pa k’o žensko moram da ćutim... — E, to si ti prva ženska što ćutiš!

— I ništa niste čuli?! I ništa baš?! Ta je l’ možno? — pita Gabriela skidajući maramu. — A ja potrčala da čujem, kažem u sebi: gospođa će kao beamterka to najbolje znati, jer se na ove seoske torokuše, gnedige, ne smete osloniti.

Uvek od desetog nekog čujem što se u selu dogodilo. — Ta šta govorite, milostiva!? — Ta brez šale! Nego izvol’te, ne ženirajte se ni najmanje.

— Al’ molim vas, slatka, — opominje je gđa nataroševica, — al’ ja još nikako da čujem... — Ah, pardon, pardon, milostiva! Naljutila sam se... žao mi sirote Jule, k’o da mi je rođena sestra.

A koji im je đavo u tim godinama?! — Formalno tukli. Po selu samo o tom i govore. Idem da čujem još štogođ. Službenica! Službenica, — reče, i pohita da ide.

Bog zna ’oće l’ i živ ostati! — O, o, zaboga, šta čujem! — E, a sad zbogom snaš’-Pelo. Žurim se! Zbogom! Zbogom! — reče pa se požuri, al’ se najedared saplete na vratima

— Ali, Persida... slušaj zaboga... — Neću ništa da slušam, ništa da čujem! Punktum! — viče gđa Persa, podobna razdraženoj lavici.

— Dosta mi je, dosta! Nemoj mi kazivati, neću da te slušam! Bolje glavu da su ti ukrali. Neću, neću ništ’ više da čujem. — Pa dobro kad nećeš, ja i volijem. — A jesi l’ primjetio? Je si l’ se opip’o ujutru? — Ćavola primjetio!

— Šta čekam? Šta ja čekam? ’Oćeš li baš da ti kažem? — Jeste, još to čudo i pokor ’oću da čujem. — Šta ja čekam! Čekam da čujem sad, kad je već tako pošlo, čekam još i to čudo i pokor, da je eto taj pop Spira

Šta ja čekam? ’Oćeš li baš da ti kažem? — Jeste, još to čudo i pokor ’oću da čujem. — Šta ja čekam! Čekam da čujem sad, kad je već tako pošlo, čekam još i to čudo i pokor, da je eto taj pop Spira postao — protojerej, prota...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— To ne, pre bi’ vas kupila. — Pa zašto srpske knjige ne čitate? — Srpski nema ništa modern; čujem da u njima ništa drugo nema, nego sve se tuku, kolju i pucaju; o kurmaheraju ništa.

— Gospožo počitajema, vi ćete pogoditi zašto sam došao, — zapita Marko mater tek što uđe. — Sednite, da čujem dalje, — reče mati, ukočeno pogledavši u Marka a prekrstivši ruke. — Sam sebi sam provodadžija; hoćete li mi Micu dati?

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

I šta vidim: jedan pravnik, balavac, nema čovek šta da vidi... šetaju se. Ja za njima kroz onaj svet, za njima i šta čujem: sve neke gluposti đačke govore. Dobro je reko', dečurlija k'o dečurlija, da idem ja da gledam svoja posla.

I mrvi se nešto u meni i plače i rida i glas neki čujem kako mi šapuće, a ništa ne razumem. Jao meni, kakav je skandal taj moj razum kad on ne zna, da me nauči prosto jednu

i obuzet, ponekad, nekim slatkim osećanjem prošlosti ja još čujem: kako iz narodnog srca bije ono sveže i prirodno staro.

mladost moju da doživim krajnji tvoj užasni dah života, izdisaj tvoj, poslednji tvoj ropac i pre nego vidim sve novo da čujem poslednju reč svih na svima mestima, u svima prilikama, onaj najposlednji trzaj i kidanje i krik i sve krajnje u užasnoj

Afrika

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

Ne vidim skoro više ništa oko sebe, i čujem samo čudne udare u drvo, što su možda kucanje ptičijeg kljuna, i pištanje nekih mladunaca.

Načinim samo deset koračaji i ne čujem kao da ih nikada nije bilo ni glasove crnaca—slugu, ni prijatelja. U visini se lomi grana od skoka kakvog majmuna, a

Odjednom jedan daleki zvuk, sasvim slab, kao udar prstom u ruku, koji odavna čujem ne dajući sebi računa, dobi svoj smisao. To je muzika koja nam se sa ko zna koliko daljine savanske približuje.

Ali samo ležim pola sata, pa mi se ili učini da čujem zvrjanje automobila, ili pomislim da su oni crnci iz Boboa možda već stigli, te opet istrčavam na trg.

U poslednjem trenutku ja vidim da kamion ide pravo u neku duboku jamu koju su crni iskopali za zverove. Čujem pucanj susedov, a tada se svi nalazimo pod brdom džakova sa paprikom, kantina, postelja itd.

Ne, nema kobilice za moju tamburu, ali se zato pred jednim dućančićem zadržavam da čujem gramofon koji ponavlja neku divlju marokansku pesmu. Kroz tesne uličice, kroz stranputice, izbijam na pristanište.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Međutim, nije ga niko nadgledao dok se nije uplesnivio, te je jošt morao plaćati da ga iznesu. MIŠIĆ: No, čujem da u kući lepo živi. JUCA: O, manite ga, molim vas!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ako je tako, ja ću s tobom, gde god čujem za tebeka. Ja sam primio k serdcu sve što smo pisali sa Ševičem i niko me neće odvratiti od toga, ni Garčula, ni

Priča da ceo naš nacion crče od želanija, da se preseli u Rosiju. A ja onda čekam da čujem šta će reći, debeli, pamtilo materino. A Đurđe ni u nos, nego gura mene: Kaži mu, veli, da nisam ja Mojsije!

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Sa novim vremenom gube se i ovi pevači. Imao sam prilike da čujem jednoga od njih možda poslednjeg. To je bio slepac koji je znao sve poznate pesme o Kraljeviću Marku i druge o događajima

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu: — Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?! — Odnio je miš — kažem ja. — A zašto je nisi oteo?

Sad sam opet ostavljen na miru. Čujem pored mog džaka pljuskanje talasa i zrikanje popaca. Znači da se nalazim pored same rijeke i da je noć.

— Oho-ho, dobro bi bilo da ga onda opljačkamo! — uzvikuje vodeni miš i čujem ga kako se lupka po trbuhu. — Hajde da malo popipamo i da omirišemo džak — predlaže poljski miš, a ja već osjećam

Au-vau, tražim prijatelja! — Eno još jednoga koji je u nevolji — prošaputa Miš prorok. — Koliko čujem, to je neki pas. — Šta kažeš, zar da psu pomoć ukazujem?! — začudi se Tošo. — Kad si ti još čuo da mačak pomaže psu?

— Ja ću tebi pokazati kako se tresu tuđe kruške — gunđao je taj Neko noseći me. Poslije kratkog vremena čujem škripu vrata i osjetim primamljiv miris čađave slanine. Znači, stigli smo u neku kuću.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

vidim ni ja sebe Gde sam ja sad Sad se više ne zna Ni ko je gde ni ko je ko Sve je ružan san prašine Čuješ li me Čujem i tebe i sebe Kukuriče iz nas kukurek (1956) VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti

neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš 12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da

Nušić, Branislav - POKOJNIK

RINA: Dakle, ipak nešto? NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica. RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je? NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka.

RINA: Dakle, ipak nešto? NOVAKOVIĆ: Da, ali beznačajna sitnica. RINA: Da čujem, hoću da čujem šta je? NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka.

Dakle, reći ću vam. Ja imam jedan vrlo dobar plan, po kome ni ja ni vi ne bi bili oštećeni. PAVLE: Da ga čujem! SPASOJE: Pre svega ostalog, vi pristupite razvodu braka sa vašom bivšom ženom.

po celoj stvari doneo definitivnu odluku, ne osećam potrebu još i za neki definitivan razgovor; pa ipak, došao sam da čujem. SPASOJE: Dobro ste uradili, u vašem je velikom interesu što ste tako uradili. MARIĆ: Mislite?

MARIĆ: To sad prvi put čujem. To su bila, dakle, politička pisma? SPASOJE: Ne politička, već revolucionarna, anarhistička.

MARIĆ: Gospodine Protiću, ja bih želeo da od vas čujem: hoćete li vi zbilja smeti tako što da tvrdite? LjUBOMIR (ćuti). SPASOJE: Reci mu, reci, slobodno mu reci!

MARIĆ (ponovo se uzbuđuje): Bože moj, da li je moguće sve to što čujem; da li ste zbilja vi rekli sve to što sam čuo? Nemoguće je zamisliti toliko nevaljalstva sabrana kod ovoliko malog broja

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Gospode Bože, dete, koji tvoj otac? - rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za četrdeset i pet minuta mirovanja

- reče Ataman. Kad odgovaraš za ocenu? - Okrete se prema Rašidi i reče joj nešto što nisam uspeo da čujem. Pretpostavljao sam da namerava nešto, ali nisam mogao da shvatim šta.

Bila je to pesma na francuskom i ja nisam razumeo sve reči. Nisam uspeo da čujem kraj. Rašida je žvakala bučnije od mamuta i ja je upitah šta će joj njeni reći kada se vrati kući.

Izgledalo je kao da dete plače. Pokušavala sam da spavam, pokušavala sam da zatisnem prstima uši i ne čujem ga, ali sam ga svejedno čula, ustala i pustila ga. Zastala je i pogledala me, a oči su joj bile velike i svetle.

- zagrcnuo sam se i zastao da oslušnem. - Tamo, maločas, iza drveća, učinilo mi se da nekog čujem, Rašida! šapnuo sam a zatim video kako se pojavljuje nešto kao veliki crveni svitac.

Bio bih lud kad bih to tvrdio. Kad god bih se pojavio na plaži, mogao sam da čujem primedbe na račun pega i nogu. Mogao sam da vidim i oči žena koje me ni u kom slučaju nisu gledale ushićeno.

Kucni još jednom. Udario sam zglavkom tri puta u staklo, a onda je nastala iscrpljujuća tišina. Činilo mi se da čujem kako iza zavesa neko diše. Zatim se zavesa pokrenula i Baronica je odškrinula prozor. - Šta hoćete?

Činilo mi se da im čujem disanje kroz poluotvorene kapke prozora. Ta šašava Rašida! Držao sam je pripijenu čvrsto uza se i govorio joj nešto, a

Već sam mogao da čujem Staniku kako mi obećava da ću ići u šegrte ako nastavim kako sam započeo itd. itd. Ja ne znam šta je život; ja nisam

Bio je to Stari s neke dve mačke, ali Vesna je i dalje pričala tako da nisam mogao da čujem šta je to o čemu oni dole raspravljaju. Čuo sam samo da spominju reč svedočanstvo. - Stopiraj, Vesna! - rekao sam.

To da će se nešto dogoditi ili se događa, mislim. Uvek se prvo javi u meni kao neki električni udar, šta li, a posle čujem i da se dogodilo.

Mislim da sam potrčao prema groblju. Jesam u stvari. - Čujem da ćeš u neku drugu školu? - Saša Albreht išao mi je u susret. - Ne znam. - Možda ćeš otići u Beograd, Slobodane?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Vratim se, čujem da Sokina mati, Tatijana, Uglješina udovica, ima divnu valjanu kćer, sva je varoš fali. Poznavao sam pokojnog Uglješu.

A ona odgovori. „Ni ja vas, otkud vas kod mene, valjda izvolite mesa?“ Ja pređem bliže k njoj, pa joj šapnem u uvo: „Čujem da imate valjanu kćer za udaju, imam za nju đuvegiju”. Odgovori mi: „Neka, ako bog da; želite li je videti?

— No, to je prvi pošten lopov za koga čujem. No baš ne bi’ se bojao ni tog Janotiča, samo da mi dođe pod nadžak. Onu trojicu lopova, što su u birtiji sedeli,

Ode kod Nestora Čavića-Profita u dućan. — Dobar dan, Nestore. — Bog dobro dao, Pero! Otkud ti? Čujem da si se već uselio u tvoju kuću; dobio si, kao što čujem, i hiljadu forinti; tu se već može šta početi. Hoćeš otvoriti?

— Dobar dan, Nestore. — Bog dobro dao, Pero! Otkud ti? Čujem da si se već uselio u tvoju kuću; dobio si, kao što čujem, i hiljadu forinti; tu se već može šta početi. Hoćeš otvoriti? — Kakav dućan! Zar od pauka sin baš mora pauk biti?

— Tu ne treba kompanije; samo treba umeti. To još nije niko probao, ali ja ću prvi. — Pa govori! Da čujem. — Davno već ja to premećem u glavi, ali sad ću da izvedem. — Smeje se. — Ti govoriš baš kao lud.

Da bog sačuva svakog od nji’, daleko im lepa kuća! — Al’ Kirić samo titulu nosi kao fiškal, on ne radi. Čujem da će otac njemu sve ostaviti, a bogat je, kao što znaš, ne znam nije li od nas pretežniji.

Prvom prilikom, zapita ga. — No, Šamika, hoće l’ biti jedared što? Čujem kud odlaziš, pa ’de uzmi ma koju, koja ti se dopada. — Ovde, otac, teško će što biti. — Zašto?

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje iz

Letuju pod šatorima kao probisveti, samo neće kod tebe. A znaš li zašto? – Baš bih voleo da čujem? – Zato što si ogavan egoista, diktator, i što si dosadan... Da nabrajam dalje?

A znaš li zašto? – Baš bih volela da čujem! – Zato što si amaterka! Ti si, jednostavno, velika nezadovoljna amaterka! – Nezadovoljena je bolja reč! — reče žena.

Matavulj, Simo - USKOK

Dakle, iako uglavnom po čuvenju, znam šta je s vama bilo i šta ste naumili, ipak će dobro biti da to od vas čujem. Janko mu ispriča cijelu svoju prošlost, pa završi: — Moja je namjera da ostanem u vašoj zemlji, a pošto me je dobri

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Odlazi.) MATI (sprema s astala): Dobro je, dobro je. Fala bogu, kad se svrši. - Julka! DEVOJKA (iz druge sobe): Čujem, mamo. UGLED 9. DEVOJKA, MATI DEVOJKA: Šta me zovete? MATI: Doveče će ti biti prsten. DEVOJKA: Ala vragu...

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

LEPRŠIĆ: Ove su Novosađani nasred pijace spalili. SMRDIĆ: Pravo su imali. NANČIKA: Ja čujem da je na više mesta to učinjeno. LEPRŠIĆ: A mi? dokle ćemo trpiti da nam deca budu Pište i Janoši?

No ja sam se pozadugo ovde zadržao. Rad sam malo u kafanu da čujem ima li što novo. Oćete li i vi? ŠERBULIĆ: Sad ćemo, dok samo svršimo neke račune.

— No, sudbina je naša od Kosova da prošlost oplakujemo. Idem u beli svet da ne gledam nesreću naroda; idem da ne čujem kako ubice svoga roda, ljudi nevaljali, koji su prange nosili, bez svakoga stida sebe rodoljupcima nazivaju. (Odlazi.

ŠERBULIĆ: Jošt ste vi dobro; zagrabili ste kad ste bili u odboru, pak vam je sad lako. SMRDIĆ: Koliko sam zagrabio? Čujem da su mi iz kuće odneli sve. ŠERBULIĆ: Platila je kasa odborska.

Ali ja ni službe, ni vraga, pa da mi odnesu dvesta merova žita i sto akova vina. SMRDIĆ: Čujem da je zato što su vas tužili oni koje ste opljačkali. ŠERBULIĆ: Šta sam pljačkao? Lažu.

ŠERBULIĆ: Zabunili smo se što ti Rusi jedanput ne svrše, nego sedimo na trošku. GAVRILOVIĆ: Ja čujem da će se svakom platiti dijurna koji je izbegao. ŠERBULIĆ: I treba da se plati. Nismo mi besni da se potucamo.

Sremac, Stevan - PROZA

Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva, jer, eno već se ljuti! A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: »Jòvâne, prvo glèdânje!« Hehe, šalim se, ženo, šalim! Ne boj se! — E, već ja...

Radičević, Branko - PESME

120. O, celive, moj celive, Uzaman li dug im beše! Ta ne zgubi vatre žive, S tebe plami tek s' oteše — Ja je čujem de uzdiše: „Oće l' jednom jošte više?“ 121. Kud se deše?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.

Ajde! Djed se uze krstiti. — O, ljudi, šta ja ovo jutros čujem! Jesam li ja pijan, šta li? — Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac.

— Đede, nema ga. — Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo. Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali.

— Šta ja to čujem, Savatije, a? — Evo, sad čuj: ja uperio džile tebi da mi daš onoga mog Radu što si ga neki dan živopisao.

— Čuješ li, dušo? — Čujem — šapućem ja zamišljajući nekakvo ogromno čudovište bez lica kako plovi niz dolinu u tamnom ogrtaču od oblaka i tuge.

ko bi znao čega. Čujem suzdržano kliktanje rođaka, a sav sam, u stvari, obuzet uzbuđenim šapatom s nepoznatim dječakom, koji je nekad okretao

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ko da ga čujem šta kaže! Pa zar se ja nisam samo priklonila običajima ove zemlje i vere, a ko te običaje čuva, do Hasanaga?

Možda bi malo šerbeta? HASANAGINICA: Ni u sobi ne smem sama da ostanem. Stalno kao da ima nekoga. Lepo čujem nečije disanje, nečije korake. I stalno sanjam sanduke pune snega! Ne znam zašto baš sanduke pune snega...

HUSO: A što u žito? SULjO: Takav kakav je — za vrane strah n trepet! MUSA: Ćuti-de! Kao da čujem talambase! Bogami, jesu talambasi! Evo svatova! Ajde, svako na svoje mesto! Brzo! Suljo, po agu!

Jesam li ja tebi za sprdnju? Šta znači ova kljusina? Čujem hvališ se kako sad sestru udaješ za boljeg! Taj konj, da li to znači da sam ja bio magarac?

Mozak će da im se zamrsi kad vide kome su sudili... Ne znaju da je sudija u kolevci... Na da ne čujem ni kad prvi put kaže „mama”, a majke mu nema, već negde mrtva u pustinji živi...

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Sedi i govori! — Odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. — Jesi onemio, da Bog dâ! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?! — Šta da ti govorim?

— Jesi onemio, da Bog dâ! Govori, hoću da čujem, vidim: da li znaš, da li umeš da govoriš; hoću da ti čujem glas... Da znam, živ li si?! — Šta da ti govorim? — šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima. — Šta, šta???...

A soba topla, oribana, meko nameštena i ututkana... A ti si u kujni; kroza san te čujem kako posluješ, unosiš korito, bakrač tople vode.

Blagoslovi sofru, hleb tvoj, što ga ti dade... — I pada kolenima tako silno, da pod odjekuje, i čujem kako joj zglobovi pucaju.

pokrivam je, bojim se da pogledam u prozor, da ne vidim hladnu noć, onu mrko-gvozdenu mesečevu svetlost ili da ne čujem Tomčin strašan glas, kako bije Cigane i ispred Tomče njihovo pištanje i vitlanje po pustoj, nemoj čaršiji ...

A ono se nadaleko čuje. Evo, ma da je njegova mahala treća od moje, čujem ga, već čak i do mene dopire. Znam, sada majka mu, bez šamije, raščupana, pišti, i preplašena istrči od njega mrtvog

odgovarajući, odjednom, naprečac, kao da se tek tada, uzgred setila, prekine i počne po koga da hvali: — More, Anice čujem, eto, Nedeljko ’arno se opravio. Prolazim i gledam, a dućanče mu puno. Zembili puni, raf pun.

Kostić, Laza - PESME

Al' ne čujem onog zvuka, zvonke jeke, mamna guka, što u svetlij' njenih druga: Glasi muka i pokaja, šapat jada, suzni brizi, neodoljni

Poskakala je za njom rodbina njena sva; i njojzi moji đaci otpoju „vječnaja”. Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”. a kao da ću ga slušat životu do kraja.

Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”. a kao da ću ga slušat životu do kraja. I sinoć baš ga čujem, već dockan pred zoru, a neko kô da kucnu na tamnom prozoru.

Bledo mu lice još većma pobledi, ledeno srce još većma se sledi: „Koga vidim, jadan? čije čujem glase? oh, blagi bože, preblagi spase!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti.

Ćosa vikne: — O, Ugursuze! — Čujem, Ćoso! odgovori ovaj. — A što ti to uradi od mojih volova i kobile? — Pa eto, vala, ja orao, orao, pa pošto ti ne

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Opet je bolje nego slušati pisku. MAGA: dao bog te dobro spavam, pa slabo i čujem. Moj se često ljuti, ali šta ću, kad ne mogu, eto, da se razbudim. SOFIJA: A dete plače? MAGA: Ljulja ga, eto, Nikola.

ŠALjIVAC: To je dobro. A znate li što bi ja jošt radio, da sam kao vi? DOKTOR: Da čujem. ŠALjIVAC: Ovo opstojatelstvo, što niste ništa učili i opet ste doktor filosofije, pokazuje da ste velikog uma i duha.

“ — Ako ih kod kuće ostavim, ne smem nikud da se maknem. Kako čujem, ovaj je poaran, taki me groznica vata, šta je s mojim novcima. A, ovo treba da prestane. Novac je u kući vatra.

(Viče.) Oj, komšo komšo! Ne mili mu se ovaj glas. Komšo! Komšo! DAMJAN (iza scene): Čujem, komšo. KUZMAN: Odider, boga ti, malo. — Dolazi, ali mu se kao ne ide.

LjUBA: E, što se ima srditi. — Majka, kaže ti Pijada zbogom. STANIJA: Zbogom, kjerko, ja bogme ne čujem dobro. LjUBA (Pijadi): Vidiš da se ne srdi. (Odlaze.

LjUBA: Dela, dela! Vidiš da se srdi, oće da ide kući. Sedi, majka, da čuješ, kako je lepo. STANIJA (seda): Što da čujem, kad unuk neće babu ni u ruku da poljubi? VELIMIR: U Parizu se rod ne ljubi u ruku. STANIJA: Ete!

LjUBA: Ali da čuješ samo kako je lepo. STANIJA: Neću da čujem bezobrazluk. Kuku, Stanija, što ne umre pre, da se ne opoganiš! 4.

LjUBA I ja. STANIJA: I ta je kapa vaša nemačka šamija? LjUBA: Jeste. STANIJA: Lepo, lepo. Imate li jošt štogod, da čujem dok sam jošt ovde, da pripovedam barem kad dođem u moj vilajet. LjUBA: Šta da ti pripovedam?

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

PELA: Milostiva gospođo... SULTANA: Ti ne znaš tko sam ja tebi? da nijednu reč ne čujem! Ja znam što radim. Ti si jednakog lica i moga stasa. dokle god ja ne dođem, ti ostaješ ovde mesto mene.

STEVAN: Sve zabadava. Nju je morao ko ili pošteno izdevetati, ili dobro izgrditi, drugojačije nije. PERSIDA: Čujem da je ovaj čizmar u komšiluku jako ispreskakao. STEVAN: Sreta?

SRETA: Ti, ženo, ne muči me, O, budi pametna, Jer Sreta nema šale On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Dad’ mi onu forditu. SULTANA: Šta je to fordita. SRETA: Milostiva gospođo, to je ovo.

) SRETA (peva): Jer Sreta nema šale, On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.) SRETA: Pelo! SULTANA: Čujem.

Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup. (Sultana mu donese, pak opet sedne.) SRETA: Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Palo mi je šilo, domašider ga. SULTANA: Ah! (Domaši mu, pak i opet sedne raditi.) SRETA (radeći peva).

PELA: Slatki Sreto, ja nisam kriva, ja sam morala slušati zapovest. SRETA: Bre ću te čibukati, dok dušu u tebi ne čujem; daću ja tebi kako se kuća čuva! TRIFIĆ: Hm, hm! Dakle, tebe je Stevan mesto Pele kod Srete odneo?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

—Bogami, ona ne diše! —Diše! —Ma, ništa ne čujem! —Pa, uštini je, videćeš da diše! —Gle, stvarno diše, sunce mamino!

Opa! Jaka stvar, te studije! Ala će to biti novinarke! Već im čujem one originalne tekstove: „Neočekivano lepo vreme za ovo doba godine izmamilo je desetine hiljada Beograđana na ulice i

Zato Čarli, ne ostavljaj me nikad samu dok tranđa svira; može mi pozliti, a mogu nekoga i da ucmekam pepeljarom, kad čujem one nedotupavne, one škripave, one unjkave, one kroz nos, one glasove koji danas vladaju radio-talasima, estradama,

Počinjemo tako da slušamo ploče, od kojih čujem samo odlomke, jer neprestano pretrčavam stazu na relaciji špajz — kuhinja — soba, blagim okretom kroz kupatilo u kojem

Egzaltirani spiker opisuje slikovito novogodišnje raspoloženje. Već sam izludela od one iste isticijate rečenice koju čujem svakog trideset i prvog: „Glavni grad Jugoslavije, Beograd, dočekao je Novu godinu u svečanom raspoloženju.

Siđem u baštu da ga sačekam: bakuta mu, naime, poslala po meni slavsko žito, kad čujem nešto pišti. Okrenem se levo, okrenem se desno i ugledam gosn Suleta, zamaskiranog u travi.

popust kad kupuju federe za rastezanje; glisere, bokserske rukavice; gramofonske ploče, kozmetikui sportska kola! Čujem da je u pripremi i zakon koji će učesnicima balkanskih ratova obezbediti već kroz godinu-dve, besplatne ulaznice za

Znam ja vas dobro! Ukoliko ih ne strpate u neki popravni dom za starce, gde im je tako lepo (Čujem tako neki dan u tramvaju: „Nisu sami, imaju s kim da razgovaraju, a stanuju u slatkim malim sobicama, sve po osmoro,

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

TEODOR RAČANIN: ŽAL ZA DUDOVIM BURIĆEM, KOJI MU SE, PRI BEŽANIJI, ISPAVŠI IZ VREĆE, OTKOTPLjAO U DRINU Još kotrlj čujem, mučenice žuta, i udar tmuo.

Još kotrlj čujem, mučenice žuta, a zdela naša negde trune, hlapi, dok jesen kaplje. - Beskućnica zjapi i gorko peče ona prljut ljuta

A tek je sjao šljivik u rubinu. Još kotrlj čujem, mučenice žuta. ISAIJE RAČANIN: ŽAL ZA RAČOM Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama iz ruha snežnog, oko Jovanjdana.

Ja čujem žamor ušima smilja: ni tajne spone potmulih sila, ni plaha voda, ni vatra živa ne znaju tajnu mojih tamnila.

Za tugin breg mi crno sunce sedne. (Zbog svake reči pokajem se ljuto.) U prvoj trubi čujem frulu sedme i u me ima da se zbije, zgraca, aždajin tutanj, nalet skakavaca. Jezera suva - nebo izmaknuto.

Žedne mi oči trnjem se pune. Stvorih li mnogo svakojeg skota? Mrači se istok - nadiru šume. Čujem li pisku? Šta li se zbiva? Ima li meda, oraha - mliva?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti. ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave. MITA: Da čujem. ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat. MITA: Kad si ti učio prava? ALEKSA: Vidiš da si prost.

Nije li to traurig? ALEKSA: Vsjačeski, obače... JELICA: Idete li vi poslom u Beč? ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje

JELICA: Zacelo, tatice; ima jedna mašina na kojoj se ide. MARKO: No, komedije; i to da čujem! JELICA: Tu je baron otvorio s caricom bal, koja se posle zaljubila u njega, i otrovala se što nije hteo da je uzme.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Zbog toga samo vas troje, znate, čestite kuće i nemate. Živite, čujem, od skitnje, pljačke i svršićete naopačke!“ — To sluša lija, pa sudi zdravo: „Sad vidim i ja, jež ima pravo!

„Šta li je sa njim? — trže se Žuća — Nije ga, valjda, pojeo vuk?!“ Stade i Toša, naperi uši: „Ne čujem njegov radosni bruj. Il je promukȏ il možda spava ili je nekud pobegȏ, čuj!

— „Ovo je, Borka, tvrđava prava, valja mi biti meden!“ I momčić smerno utanji glas: „Alaj sam srećan što čujem vas! Kako živite sa ženom dragom, kako vas zdravlje služi, idu li deca za vašim tragom, jesu li slična ruži?

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama. — Koliko je veliki — čujem da govore žene sa druge strane ulice. — Odakle dolazi? — pitaju poluglasno zidarevu ženu. — Samo će da prenoći ovde.

Ljudi na njima su ćutljivi i laganih pokreta. Ja prvo čujem njihove mreže, kad padaju u vodu, i vesla, i tek se onda pojavljuju barke i ribari iza trave i trske. — Ima li ribe?

Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ludi apsolutno simpatični i

Gledam u apsolutnu tamninu vode. Ostajem tako deset ili petnaest minuta, kada čujem jasan šum vesala po jezeru; zatim čujem i glasove, nekoliko muških glasova, ali ne čujem reči.

Gledam u apsolutnu tamninu vode. Ostajem tako deset ili petnaest minuta, kada čujem jasan šum vesala po jezeru; zatim čujem i glasove, nekoliko muških glasova, ali ne čujem reči.

ili petnaest minuta, kada čujem jasan šum vesala po jezeru; zatim čujem i glasove, nekoliko muških glasova, ali ne čujem reči. Najzad razaznajem i po koju reč, jasnu i usamljenu kao zvezda: — Ne, kažem ti da ne!

— Skrenite desno, uz prve stepenice. — Dobru noć. — Dobru noć, mladi gospodine. Drugo poselo pod kapijom; čujem prolazeći: — Sina? — Ne, ona bi želela da bude kći. Danas je počela da trpi. — Dobro veče.

— Prijatan put onda, gospodine. — Hvala, stari prijatelju. I uputih se lagano niz obalu. Iza sebe čujem kako starac zatvara kapiju. Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je. III U blizini sam mola. Osvrćem se lagano.

Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela. Ja sâm nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram.

A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drveću. I ceo bi svet to nazvao tišinom.

Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drveću. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u

Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

DUH SE RUGA CARIGRADU Neki put se spustim sasvim nisko na glatke kupole — stolice vihora — da čujem šta sad telonosci rade.

me sustiže sneg i konj mi u ponornici tone, ja sam fitilj pod oklopom gorim na mrazu između dva megdana, i hoću da čujem pohvalu blagoj majci.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SIMKA (Agatonu nasamo): Čuješ li ti, Agatone, ovaj razgovor? AGATON: Čujem. SIMKA: Pa nećeš valjda pustiti da se ko drugi useli? Ako se treba useliti, ti si najpreči.

SIMKA: Pa mi, dušo... DANICA (trpa prste u uši): Neću da čujem, neću ni reči da čujem! AGATON: Samo, znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti.

SIMKA: Pa mi, dušo... DANICA (trpa prste u uši): Neću da čujem, neću ni reči da čujem! AGATON: Samo, znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno,

Ponoć je bila prošla... Vojnici su se zbili u male grupice i pričali. Čujem kako Tanasije objašnjava da je u turski rat pošao sa jednim dinarom u džepu, a vratio se iz rata sa sto dinara.

Ali konj me je nosio, već smo blizu, i čujem gde vojnici govore: „Mrtav Austrijanac“. Neprijatno mi je, ali me nešto vuče baš tamo.

Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora...

trenutka da sam ja još živ, a ona vrzina daleko, daleko, čini mi se daha nemam, noge mi se upletoše i ja padoh... Čujem samo udare svoga srca. Udahnem vazduh, i zaustavim dah... Kao da negde levo pucaju. ja prilegoh.

Ipak, ipak, u bateriji je osećanje spokojstva mnogo veće, jer smo bar pošteđeni iznenadnih prepada. Spolja čujem bat nečijih nogu i neko pita za potporučnika. — Potporučnik Radojko — veli mi Aleksa. — Pomaže bog...

Uzmem sa sobom četiri vojnika i ponesemo po pet bombi. Iziđosmo izvan rova, pa im priđosmo sasvim blizu, ama čujem šapat u njihovim rovovima. Onda raspalimo... dumba, dumba, pa sve u rovove.

Osluškivao sam... Paljba je sve brža. Počeše da pucaju i ovi oko zemunice. Kao da čujem neki žagor. Onda se uspravim, ali sam i dalje sedeo uznemiren, ne znajući šta se to oko mene dešava...

Potporučnik je mirno spavao. Čujem kako škljocaju zatvarači pušaka izbacujući čaure. Ovako bez oružja, sâm, imao sam utisak kao da sam zalutao u neki

bateriju, ali ovde sam tek došao, pa je teško vršiti korekturu, neka gađaju sa starim elementima, tek koliko da ih čujem. Uto Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant. Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave...

Uto Tanasije promoli glavu i reče da me zove komandant. Dohvatih slušalicu, ali ništa ne čujem od strašne pucnjave...

Alo, alo! — Ja sam osmatrač pete, osmatrač pete... Alo, alo! — Onda se okrenem Tanasiju i kažem mu da ne čujem ništa. — Sigurno je prekinuta žica. Ah, firija drakuluj!... Kad prestane, moram da tražim prekid.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

»Šta je to..... šta hoće ove žene ?... Da li ja to dobro čujem! Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje. Je li to ta srpska žudnja va prosvetom, za »drugim očima«, o čemu se tako

— I ne žurim se. Nego gledam vas jednako, pa baš dođoh naročito da čujem... kako to vi... Nekako to vi radite drukčije, življe. — Hm... kažem vam...

Ho-ho-ho!... Ala bi to bio muž, bre!.. — Istina, kud ideš toliko i kakav je to neprekidni rad? Zadrugu ste, čujem, otvorili, pa šta sad imaš tamo ?... Predaj im sad, pa neka rade sami.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Pa dobro, Blagoje, gde si ti dosad? BLAGOJE: Išo da čujem vesti sa frontova! GINA: Vidim, puna ti flaša vesti! BLAGOJE: Oćemo li, glumac, po jedan cug?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti? Beč. U revoluciji. 1818.

Imale su na očima taman veo, kao baju plavih šljiva, u prahu. Imale su veseo kikot, koji katkad još čujem u snu. Bile su lepe, mnogo lepše nego što se misli, u gradu.

U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša

On nam je donosio i poštu. Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: „Crnjanski, imaš pismo!“ Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske pakete, ali

Vele, razgraničenje nove države. Tuku se neke češke kompanije i neki mađarski husari. Komorana ima, to prvi put čujem, sa obe strane reke.

Prenoćišta su skupa. Iznenada, na ulici, čujem kako neko viče moje ime, pa nalazim jednog svog zemljaka koga znam iz Galicije.

Sad je u civilnom odelu, a ima mali šešir i veliku glavu. Ja onda u lađi, kojom se vraćam u Beograd, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno, i kako nas je pregazilo.

Mirnim glasom. Broji. Govori o hlebu i ne mrzi nikog. Njemu je svejedno. Nema dece. Ja ga jedva čujem. Uskoro zatim, pred zoru, dobio sam sobu. Sve je tako smešno. Jedan mali crnac, u zlatnoj kapi, čeka me kod stepeništa.

crkava, koje kao da su mahniti zidali, pada na dušu, i glasove sa ulice, koji jedva dopiru kroz teška, crkvena vrata, čujem kao prigušene urlike. Gladan i žedan, sa dršćućim kolenima, idem od zida do zida.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Anuti iz susedne zemlje... No to nije ništa... To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo.

Evo, pokazaću vam članak koji sam priredio za štampu. Ja sam s nestrpljenjem očekivao da čujem taj znameniti članak i da, u isto vreme, saznam oko čega se vodi ta važna i očajna borba između ministra finansija i

Iako sam mislio da prvo idem ministru prosvete, ipak, zbog ovih poslednjih nemilih događaja, zaželim da čujem šta o tome misli ministar vojni, te se još istog dana uputim njemu.

Sutradan čujem da je kabinet pao. Na sve strane, po ulicama i mehanama i privatnim stanovima, razleže se vesela pesma.

Ministri sve jače učestali pohađati strane zemlje i vraćati se natrag. — Došao ministar? — pita jedan. — I ja čujem. — Šta je učinjeno? — Valjda povoljno!

Huuuu! Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.

Čisto je čujem kako mi sluti zlo i gunđa za se svojim naročitim glasom: — Huuuuu!... Dotrči džandar, pa u'apsi začas! — Huuuuu!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

— Nećemo više da štetimo svoju rođenu zemlju, — čujem gde govore, — grehota je. Hoćemo sve pošteno da platimo...! Osvrnem se desno, a tamo još veće čudo: hiljadama buradi

Zbogom, Julo, pozdravi mi Kaju, žao mi što i ona ne beše da čujem šta će ona reći, no već svejedno i ti si rekla. I tako se svrši misija baba Sokina.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

IVKOVIĆ: A vi? JEVREM: Pa, znate... IVKOVIĆ: Opet Ilića? JEVREM: Kažu: on je najbolji! IVKOVIĆ: Ama, ja čujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran. JEVREM: Kako to? IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa..

evo, izbori su, što kažu, na pragu. SRETA: Jest, bogme na pragu su! JEVREM: Čujem, onako, sasvim poverljivo, da je načelnik dobio jedno pismo iz Beograda da se Ilić ne bira za poslanika.

XIV DANICA, PREĐAŠNjI DANICA (iz desne sobe): Majka hoće nešto da razgovara sa gospa-Marinom što ja ne treba da čujem, pa mi kazala da ja izađem u ovu sobu. (Sreti.) Dobar dan! SRETA: Dobar dan! Dobar dan!

DANICA: Nije. Razgovarala sam sve vreme sa gospodinom Ivkovićem, pa ne bih ni mogla da čujem i da sam htela. JEVREM: S njim razgovarala? A šta on onako kaže... o čemu ste razgovarali?

SPIRA: Kakva zamka? JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati.

JEVREM: Pa znaš kako se prave zamke i podvale uoči izbora. To može lako biti. Neću da čujem. Sad neću da čujem, a posle izbora možemo razgovarati. Idi, Spiro, tamo u sobu pa im tako reci: posle izbora možemo razgovarati!

Stvar možemo smatrati za pola svršenu. Pijemo na tvoj račun!” (Zbunjen radošću, ushićen.) Spiro... Spiro... SPIRA: Čujem... JEVREM: Pola svršeno! SPIRA: More, sve je svršeno. Kad tebe načelnik zove na savetovanje, a Vidiš i Sekulić je tu..

(Ode na vrata.) Mladene, Mladene! V MLADEN, PREĐAŠNjI JEVREM (Mladenu koji izlazi): Zar ti ne čuješ? MLADEN: Čujem, nego gazdarica me zadržava. SEKULIĆ: Jesi li ti zapisao meni svakog redom ko dolazi kod Ivkovića u kancelariju?

PAVKA: Ako ti izmisle, neka ti nešto drugo izmisle. Ja to neću da čujem! Gledaj ti njega! Malo što je digô ruke od dućana i od kuće, nego sad hoće i od žene da digne ruke!

PAVKA: Samo da ja čujem to, i onako mi je ta proševina došla dovde! JEVREM: Pa ne treba to tako da uzimaš k srcu, to je politika.

IVKOVIĆ: Da, odloženo je ročište. DANICA: A ja čujem otac razgovara s nekim, pa mislim neko od njegovih ludi. JEVREM: A, nije od mojih.

) PAVKA: A kuda ćeš sad? JEVREM: Vidiš da nema ko da mi odnese ovu depešu, moram sam. A i da prođem malo, da čujem i da vidim šta je napolju. VIII IVKOVIĆ PREĐAŠNjI IVKOVIĆ (vraća se u svoju sobu, seda i nastavlja pisanje).

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

— Boga mi, kad si se sam ponudio i pristao da budeš stari svat, a ti sad dreši kesu! — Molim, čujem! — veli Đorđe. — Što koštuje, pa će da vidim. — E, da vidiš najpre depešu, pa onda reci!

Da mi učiniš jedan ćef... — Da čujem! — reče ćir Đorđe malo uznemireno. — Jednu, onako jevropejsku, da obrnem s domaćicom »mitmonđa-asmonđa?

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

RASPRAVA U PARKU U leto ustajem u cik zore Da čujem kako se čavke spore: Iz svih krošnji, u parku, odzvanja Rasprava o smislu postojanja; Iz trista grla diže se graja

Neobična povest! Ne misleći Prve redove sam zapisao, I već čujem: „Šta pisac hoće reći? Gde je tu poruka, šta je smisao?

Već čujem kako oko kuće Negoduju ujne, strine i tašte, I svi koji znaju šta je moguće, Šta nemoguće, protivnici igre i mašte,

Rakić, Milan - PESME

Ne znam. Al̓ kad mi budućnost se javi, Ko dobra majka, kao Eden pravi, Nečija silna ruka zdere masku: Ja lupu čujem tužnu ko opelo, I čudna jeza prostruji kroz telo — To čekić bije o čamovu dasku. III Grmelo je kao da se bije boj.

i zašto? — Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama! Neko ih steže, a ne vidim ko je, Al̓ čujem kako škripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne.

I čujem kako zlokobni slavuji Poju u lišću visokih drveta, I pored svega strahovito huji Starinska pesma o taštini sveta.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Divne žertve vidim na gomile pred oltarom crkve i plemena; čujem lelek đe gore prolama. Treba služit česti i imenu. Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može — nek ad

ĐAČE Slušaj, đedo, da ti nešto kažem. Kad su prva zvona zazvonila, digâ sam se da idem u crkvu, ali jeku nečesovu čujem, te ja strči brže nakraj polja. Iako je lijepo vrijeme, mišljah skače voda u Ponoru.

IGUMAN STEFAN Ja ne vidim, nego čujem dosta. Hajte, braćo, te se pričešćujte bez priprave i bez ispov'jesti, a ja mičem sve na moju dušu.

Puču puške Lješanskom nahijom. Mislim, idu Turci u harače, pa na raju stravu udaraju. Kad boj čujem u Progonoviće¹, te ja potec' sa onom družinom. A kad tamo, muka i nevolja!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne

Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno.

— Magdo! — ponova je zovnu mati. — Čujem, snaške! — Istrča Magda, a već joj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova što ih počela da pere.

I molim se Gospodu, ali on neće, pa neće da me uzima. A teško je, Todoro. Ne može se više. Već i ne vidim, i ne čujem, a i na smetnji sam onim mojima.

Koliko puta pitam one moje za njega i za sve vas, a oni ili mi ne odgovore, ili možda mi nešto i kažu, ali ja ne čujem, pa mislim da mi ništa i ne kažu. — Zdrav je, ,zdrav, dedo! — dovikivala bi mu Todora oko ušiju.

— Kaži onome slepcu (sinu), živ da me ne dočeka, ako čujem da se opet lunja i skita. — Hoću, hoću! — izlazeći za njim iz sobe ču se kako Sofka odgovara slabim, ali postojanim

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

“ Zatijem priđe k vratima što bjehu u duvaru, te hrbatom od srednjega prsta zakuca na njima. „Ivo!“ zovnu starac. „Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe. „Diži se, razdanilo se već, reci Stevanu neka zvoni na jutrenju!

„No sam ti grdan san usnio, moj Pero, doma, prije no što krenusmo!“ „A šta brate da čujem!“ „Snijevah e nas četir Ozrinića idemo iz duge, a za nama nose nosila. Ja iđah najprvi, bez oružja, u crvenoj košulji..

“ „E, fala Bogu, što čujem!“ reče medik. „E, e, ne pogađa uvijek ni poslovica!“ „Koja poslovica?“ „Ona: kruška će (panuti) pod krušku.

Nemojte da ga gladna pustimo; ako ga u povratku dočekaju Crnogorci krvopije, da barem, gladan ne pogine!“ „Čujem te, gazda!“ odgovori Mita iz avlije. On se tamo šalio s Milicom i s Milunom. „Čujem te, čujem!

“ „Čujem te, gazda!“ odgovori Mita iz avlije. On se tamo šalio s Milicom i s Milunom. „Čujem te, čujem! Neću ja gladan otići ako bude što da pregrizem.“ „A kamo Stana!“ zapita serdar. „Otišla je na vodu.

“ „Čujem te, gazda!“ odgovori Mita iz avlije. On se tamo šalio s Milicom i s Milunom. „Čujem te, čujem! Neću ja gladan otići ako bude što da pregrizem.“ „A kamo Stana!“ zapita serdar. „Otišla je na vodu.

Tako jali ovako... Eto, povoljio sam ti o Ćurđevu dne! Što učinjeh, učineh po tvome nagovoru. Da te čujem i sad. Ko zna! Ako ne ušćeneš sad zboriti, ja te drugom neću slušati, znadi lijepo... Prošao me ijed.

Prošao me ijed. Zbori slobodno, samo ne sramoti. Svaku ću ti čuti. Ti reče da ti je nevolja. Da čujem, ženo, kakva?“ Otkad on započe te riječi, ona se pomalo pribra, pak najzad, uzdahnuvši još jednom, odgovori: „Kako

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Gajdašu, crkô od rakije, već su mi uši od tvoga piskanja i dudanja oglušile: na jedno ne čujem nimalo, a na drugo i što čujem, ne hajem!

Gajdašu, crkô od rakije, već su mi uši od tvoga piskanja i dudanja oglušile: na jedno ne čujem nimalo, a na drugo i što čujem, ne hajem!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

“ Kad car vidi da se nema kud ni kamo, dozove najmlađega sina, pa mu reče: „Sinko! ja čujem da se ti hvališ da možeš jednim rupnjakom proje sto bravaca nahraniti.

Onaj svinjar posle otide svojim putem. Posle nekog vremena opet car dozove najmlađega svojeg sina, pa mu reče: „Ja čujem, gde se ti hvališ da možeš napojiti sto volova jednim kablom vode.

Onaj govedar posle otide sam svojim putem. Posle nekoga vremena opet dozove car najmlađega sina, pa mu reče: „Ja čujem da se ti hvališ da možeš dovesti gvozdena čoveka.

mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo baba đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Nije, to je povodom neke invazije, i oružane intervencije! IKONIJA: Ja čujem pominje neko rušenje... MILE: Rušenje jeste, ali objekata! IKONIJA: Aaa!

A provodadžiši nekoj drugoj budali! MILE (ulazeći, s vrata): Dajde mi jednu rakiju! STAVRA: Čujem zglajzo ti onaj tvoj! MILE: Koji moj?

Stanković, Borisav - JOVČA

A sada čujem: i propio se, pa ne samo to nego, što je najgore, poče i sa kafanskim ženama... ANĐA Ne čak i to... MITA I to, i

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, (kako će se nama[h] viditi), čujem jedanput da je Grkom došao jedan daskal da im uči decu.

No bojim se, kad ti čuješ kako ja čitam, ti ćeš mi se smijati, a ja sam ljut, pak eto ti kavga gotova.” Kad ja to čujem, oda[h]nem malo, odgovorim mu: „Nemojte vi mene terati, ja se vami neću rugati.

Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi

A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje 6lagopolučije u čanku i bokalu. Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za mojom mladošću i da imam kakvu vlast, sve bi[h] ove naše manastire u škole i u

mladići, moji vršnjaci, koje sam malo pre s ne-iskazanom radostiju gledao, kolik’ da su mi mila braća i srodnici, kako čujem da su unijati, učine mi se drugojači i strašni neprijatelji koji pogibel moju žele i ištu.

Po protečeniju ove tri godine nađe se u mojoj kesi oko sto venetski[h] cekina. Čujem da u Atonskoj Gori na glasu Evgenije učitelj predaje na jelinskom jeziku nauke. [H]ajde tamo, pomislim, novci su ovo!

Iza sna čujem šaptanje. Otvorim oči. Negder mi sad kaže, ko zna, šta ugledam. Množestvo neopisane krasote devojaka i među njima gdikoja

Udari dvanaest sati; čujem gdi zapovedi mitropolit „Jelo na astal!” — i iziđe u salu. A kad i mene tu opazi, čisto se upropasti i užasne.

Kad ja čujem za Germaniju i pročaja, obeštao bi[h] se služiti mu ne godinu ili dve, no toliko godina koliko je sveti patrijarh

Kad ovo čujem i črez izlitije suza sebe oblahčam, dođem u se i pomislim, bože moj, kako smo Mi ljudi vsegda k zemlji prilepljeni!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Ja znam da je vaša, i da i’ ima puno vaši; a stric Čagljina umi nike, ali i’ izvrće... — Dobro, dobro, de da čujem tu, kad je već znaš! Bakonja opet zažmuri, prekrsti ruke i započe: „O Isuse, slatki, mili, Od mene se ne odili!

— Ako zapovidate šjor, znam ništa novo. — Tako! — veli Naćvar sjedajući u široku naslonjaču iza stola. — De, da čujem, ako je šta lipo!

Ja vas molim, puno vas za to molim, fra-Jakove. A nema i’ mlogo... — Dobro, de da čujem — prekide ga Srdar jednako u čudu, pa skupi obrve i zinu, jer bješe slab latinista.

Tada ja brzo dotrčim, pririžem kolan, obalim tovar, uzjašem na gola konja pa: ajdede, ajdedec! — pravo cestom. Čujem gornjaka di se dere, pa ’nda: „zi-ju“, prozvižda mi kraj uva zrno iz puške, ali ja uteko zdrav, i poslin prodam konja na

“ „Ma ja oću da se ispovidim kod onoga bolesnoga vratra, kod vra-Brne, a njega nije u crkvi...“ — Neću ni da čujem o tome! — viknu Brne ustajući. — Ja sam nemoćan, ja ne mogu... — Ma stani, brate.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Na rukama mi lisičine. A na nogama bukagije. Iz prostranoga kazamata Sa avlijama i kulama Ne čujem više glas argata Ni korake u cokulama. I misao se već otima O tome da su svi nestali I žive drugim životima.

Ćosić, Dobrica - KORENI

me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je išaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo.

Jesi, jesi. U lov ne ideš. Kuću ne čuvaš. Hajde, zakevći malo, kao nekad kad smo jurili lisice. Hoću sad da te čujem. Hajde! Što ćutiš? Đorđe se spusti na slamu.

Radi vodenice i onih pustih livada... — o tome neću da čujem! — Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga?

— Jadan li joj je život. Satreće je Đorđe. A sutra je praznik. — Šapći, čujem ja dobro. — Ti možeš da je spaseš. — Ja? — jeza strese starca. — Ja? Kako? — podiže se na laktove. Ne vidi je.

Da znaš, otkako se rodio, nije suzu pustio. „Veliku livadu i zabran“ Neću da čujem. „Dve njive i livadu.“ Nema razgovora. „I zabran odozgo, i vinograd odozgo!“ Jok.

I nek mu je jasno da u ovoj kući nema više prava ni parče hleba da zatraži. Neću da čujem. Ja znam šta radim. A kad bude otišao, ti mi za znak na stog pobodi vile sa snopom trske, da mogu da vidim iz livade.

“ „I sud, i zakon, i pravda, sve sam to ja!“ „A šta ćeš da radiš ako je lepa Vukašinova frajla? Čujem da se raspituješ!“ Tada je Aćim ustao i bez reči izašao iz kuhinje.

Pri mesečini sin ima plavkasto lice, a on ga krišom gleda sa slamarice na klupicima. „Ja ih i ne čujem. Ionako mi se ne spava“, odgovorio sam.

Pa on je stvarno bolestan i stvarno ga probada s leve strane, ubeđivao je sebe. Jedne večeri ušao je kafedžija: „Čujem da si bolestan.“ „Bolestan sam.“ „Da javim tvojima kući? Da ti dođe neko.“ „Ne treba nikome da javljaš.

Toliko smo godila mešali noge u ovom grobu i ništa nije niklo. Čik sad nešto da kažeš! Da te čujem! — I ramena mu se tresu. Trenutak je, može je sada...

Pričam da ne bih baš sasvim umro. Hoću da čikam lude. Groba nema, a još zbori. Ne mogu da se nauživam miline kad čujem kako ljudi, i kad tebi budu moje godine, slušaju šta zborim. Nema ni groba, a tako lep glas ima.

Od Morave do Dunava nema brda koje ja nisam čeprknuo. Gde god čujem da se noću vide zlatne žiške, ili mi kažu gde su se Turci podavili, ja udri u kopanje.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Pred zoru ču se lomnjava pomešana sa kricima. Starac u bunilu podiže glavu, pa reče: — Čini mi se da čujem ljudske krike? — To galebovi kriče, spavaj! — dečak dodade starcu vode i istrča iz kuće.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj pravi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, K'o da mi zbori: nema ljeta

No dok mi mutni boli srce kose, K'o studên travku u vrh krša gola Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola, Ja čujem šušanj k'o viline kose... Gle!

Mir, tišina smrti... Ali ispod mora, Često k'o da čujem glas dalekog hora, Tajanstvenog, strašnog, u dugoj tišini. To se bude groblja pod širokom vodom! Počinje opelo...

I k'o da čujem, kako sa svih strana Horovi zvone, i k'o suza vrela Svjetlost čudesna polako se sliva, Pod prodrtijem krovovima sela.

i zašto? Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama! Neko ih steže, a ne vadim ko je! Al' čujem kako škripe kvrge gnusne. Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

njegovijem čuvstva, te ja padnem na brijeg kristalni i zatvorim oči sa rukama; ne smijem ih otvorit nikako. Čujem glase besmrtne muzike i nebesnu njenu armoniju koja sladost blagodatnu lije; glas njen moju dušu zabunjenu

Popa, Vasko - KORA

jezik Pod mojim stopalima Ne idem Disanje moje bezazleno Disanje moje zadihano Ne opijaj me Slutim dah zverke Ne igram Čujem poznati pseći udar Udar zuba o zube Osećam mrak čeljusti Koji mi oči otvara Vidim Vidim ne sanjam.

presečena Gledam te Ti me ne vidiš Između nas je slepo sunce Na stepenicama Zagrljaj naš rastrgnut Zoveš me Ja te ne čujem Između nas je gluhi vazduh Po izlozima Usne moje traže Tvoj osmeh Na raskrsnici Poljubac naš pregažen Ruku sam ti

svetlost šestari 24 Idem Od jedne ruke do druge Gde si Zagrlio bih te Grlim tvoju odsutnost Poljubio bih ti glas Čujem smeh daljina Usne mi lice rastrgle Iz presahlih dlanova Blistava mi se pojavi Hteo bih da te vidim Pa oči

iz sobe na ulicu silaziš Samo da se sa senkom tvojom poigram Lišće sam suvo Duž ulica kojim prolaziš Da tvoju senku čujem I stena sam naga kraj druma Kojim se udaljuješ Da me tvoja senka odene 26 U ovoj noći bez jutra Ko je ta svetiljka sa

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Na jednom zaravanku zastajem da se malo odmorim. Čujem pevanje i spazim u svojoj blizini zapadnjačkog guslara koji, okružen slušaocima, peva o junačkim podvizima Cida

„Vi, pošteni hrišćani! Vi biste tu kravu zaklali i njeno meso pojeli“. „Mislite?“ „Pa imam, valjda, uši da čujem šta vaši popovi i kaluđeri šapuću svojim vernima, i dobar nos da nanjušim dim paljevine“. „Paljevine?

“, zakliktaše oni u glas, „vaskrsli smo iz ruševina antike“. Kopernik se uhvati za čelo. „Obmana je što vidim i što čujem, vino mi zasenjava oči i zuji u ušima“, reče on u sebi, pa pojuri u pravcu svoje ćelije.

Naređenja za sve ovo dolaze od gore. Pokazaću ti to na jednom konkretnom primeru“. „Da čujem!“ „Kad je jezuita Hristof Šajner opazio pege na Suncu i o tome po dužnosti izvestio generala svoga reda, Teodora

i sa drugim velikanima nauke: da ga posetim, vidim živog pred sobom, prisustvujem njegovim opitima i iz njegovih usta čujem kako je stvorio svoju nauku.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

otpočeše vrlo zanimljiv razgovor, koji su vodili sasvim tiho, tako tiho i poverljivo da sam se morao naprezati da ga čujem.

razumem, gos' pukovniče! Pa, ostavljajući slušalicu: — Da prođe jedan dan a da te ne ponize, to je nemoguće. — Čujem — rekoh — traži ti da ponoviš zapovest. — Kao da sam kaplar!

Zato neka prođe što treba da prođe... Časti mi, ne bi bilo ni najmanje lepo... Šta mi vi na to kažete? Rad sam da čujem vaše veoma cenjeno mišljenje i... i da vas umolim za jednu cigaretu.

— Dobar veče, gospodine. — Bog ti pomog'o. Koje dobro, snaja? — Nikako dobro, gospodine. Zlo. — E? Ded' da čujem. — Ama, da prostiš, ne mogu pred svima. Žalbu jednu imam. — Ajd' ulazi unutra. I komandant uvede seljanku u štab.

biću slobodan još jedno pitanje. — Ajd', ajd' da čujem. — Ukaz.... govori se... hn... da je potpisan. — A, tu te žulji?... Uskočio si, uskočio si...

Hteo bih da im otmem sve žene, da izumru, bednici nijedni. Taj ratni plen preneli bismo u Srbiju, jer čujem da su većinu naših zaplenili drugi. Ali nikakvo to nije čudo, gospodo.

Ja prolazim ulicom sa svojom ženom. Ja sam najkorektnije odeven, moja žena isto tako; i prolazeći, ja čujem kad kažu: „To je Lazina žena.“ Ili: ja kupujem kuću, jednu divnu i skupocenu vilu, nedaleko od varoši.

cak. Pa najedanput, na to cak kao lepo čujem gde u predsoblju nastaje užasna uzbuna i kako svi uglas viču: „Otvarajte. Pomagajte, ubi se Laza. Laza se ubio!

— Kakva bolnica? Ni na um mi nije pala bolnica. — Ta ostavite — ljuti se Šljivić. — Ja čujem sve šta se govori u arhivi i zasedanju, svaku reč, a tek neću Vas čuti tu preko puta mene.

A nedavno čujem ja da je ova žena živa. „Ama, rekoh, nije moguće: hiljadu godina je nisam video.“ „Živa je, kažu mi, živa i zdrava, i

“ „Siguran, siguran, šapće on, gledaj, dobro zagledaj, uveri se.“ I ja gledam, ne čujem šta govori, ali gledam: usta miču. Miču usta, rode, kad najedanput vidim: pljunu.

potonu, neka sasvim iščeznu, zemlju svoju rođenu neka izgube, neka im se traga ne zna, o njima, kao što rekoh, ni da čujem neću! Razumeš li me, Petre, verni moj pomagaču! A sv.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

XVI Danas je nedjelja. Po svemu se to osjeća. Dan posjeta bolesnicima, dan donošenja ponuda. Čujem promicanje tapkavih ženskih koračića po hodniku, kucanje na susjednim vratima; zatim slijedi ono posjetilačko naročito

” Kao da iz tuđih usta čujem svoj vlastiti uzdah!) Neumorno ponavljaju kako umjetnik tobože uvijek „daje sebe”, ništa nego sebe, kako on, o ma čemu

Brže će se priviknuti, vele. Tek što ne kažu: bit će sretan kao da je slijepac od rođenja. Često čujem tapkanje njegovih malih koračića po hodniku. Tapka za mojom bolničarkom kao kozle koje je izgubilo mater.

Često čujem tapkanje njegovih malih koračića po hodniku. Tapka za mojom bolničarkom kao kozle koje je izgubilo mater. Čujem ga, a ne vidim ga. I imam dojam kao da sam slijepac ja. Nekoliko puta, ipak, bolničarka ga je dovela k meni u sobu.

“ Dogorijevali su posljednji svežnjići. Ustanem i otresem dlan o dlan. Učini mi se da čujem kotrljanje kamičaka pod prozorom. Pođem da ga otvorim. Protruli kapci rasklopiše se zacviljevši na zarđalim baglamama.

Ponekad, opet, čujem nad sobom jedan glas. Prodro je do moje svijesti svojom upornošću. A ta upornost sastoji se u tome što više puta

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— E, ’vala ti, Miloše, kâ bratu. To je pošteno i pravo. — Kmet Pero — reče Đurica — ako još jednom čujem da se ovako šališ sa našim ludima, ja ću ti suditi. A sad sedite svi.

— Ako ću posle čuti od drugoga, bolje je da sad čujem od tebe. Može biti da ti mogu pomoći savetom, i ako znam da imaš mudroga savetnika...

— Pa, Sretene... — poče Đurica — čujem da me mnogo tražiš ovih dana... vele, hoćeš da me ubiješ, šta li ?... Pa, et’ ja dođoh da se vidimo i ’nako...

— Dobro jutro! — pozdravi se kapetan, sedajući za sto. — Čujem ja još iz sobe, da se ovde pretresa velika filosofija.

— O, Mićo! — Viknu Nikola s puta, videvši sinčića na brdu. — Čujem — odgovori dete osvrnuvši se. — Jesi našao jagnjad, sine ? — Nema ih nigde, slave mi!

Žao mu onolikih para, što si ih sam podelio jatacima, krivo mu što si otišao bez njegova znanja, čujem da te krivi i za Radovana što je poginuo. — Za pare znam da se ljuti, ali šta sam ja kriv za Radovana ?...

Ja već odgovaram... tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče... U tom čujem Dobrosava gde viknu: »stoj !... stoj !«... i puče puška... Potrčasmo tamo, i Vidim Dobrosava, gde skače u potok...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

mu punu testiju a uklepala praznu tikvicu, i dok ovaj natočio tikvicu, evo babe đe je izmakla i sad će biti tu: ja čujem već kako leti.

— Ne znam, moj zlatni aga, prije no što čujem. — Znadi da u našemu ćitabu piše: kad pravo i vjerno raja služi svojega agu sedam godina a aga ga osme godine

Evo šjutridan Ciganina, i kaže da je naučio. — Hajde-de neka čujem, — reče mu kočobaša. — Va ime oca i svetoga duha, amin. — A đe ti je sin, što ga preskoči?

Petković, Vladislav Dis - PESME

Je l' da i sad tražiš mene? Sreća mi je s tvojim grobom; Tvoja cura naglo vene. OGLEDALO Kroz svest i nerve čujem da korača Senka tišine i nejasna mira, I gusta magla lagano se zbira U pokrov bola, u zavesu plača.

Nada mnom ljubav nema više vlasti. Ja vidim sebe sa duše nimalo, I sumnjam da je nje ikad imalo; Ne čujem ništa osim svojih strasti.

Ni kad je doš'o oblik zaborava. I ne osećam strasti, ni oluje, Ni kako diše mir, daljina plava. I ja ne čujem suze, ni slavuje, Ni kad je doš'o oblik zaborava.

Tako je došlo sad i ovo doba, Gde katkad čujem graktanje gavrana: I tada gledam izgled svoga groba, 'Ladan ostatak snage mojih dana. I kako diše ravnodušna zloba.

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja. Kroz dokon vetar što uzalud cvili, Ja čujem korak moćnog raspadanja; I raspadanje, raspadanje mili Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad. Jer još čujem nad glavom vetar kako svira Pesmu praznu k'o uteha, tešku kao pad.

SAN MOŽDA SPAVA Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Ja nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi. Grobovi danas dobro su poneli.

veče Na crveno sunce i dan k'o dim beo, Kad iz svakog kutka noć crna poteče I pritisne oči, nebo, vidik ceo, Znam da čujem svuda, da mi neka struja Nosi mrtve reči i pesme slavuja. Nosi mrtve reči.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći mojih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja.

U Budimpešti sam mogao da čujem otkucaje časovnika, koji se nalazio u sobi trećoj od moje. Sletanje muve na sto moje uvo bi primalo kao tup udar.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Na kraju sam se nekako smirio i prestao plakati. Činilo mi se kao da čujem kako majka govori sestri: ”Neka ga bog blagoslovi za ovo lepo i toplo pismo. Neka ga duh sv.

Rekli su mi da je Baltimor katolički grad i da zvona koja čujem pripadaju katoličkoj katedrali. Malo je nedostajalo pa da me ta zvona privole da ostanem u Baltimoru i postanem

Pomislih da to mora biti Srbin, pa uđoh unutra željan da čujem jezik koji nisam čuo već više od tri godine. U radnji se prodavala gvožđarija, većinom turpije i alat od kaljenog čelika.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

- Pođi sa mnom - reče ona - želim da čujem tvoj glas, da vidim to tvoje drago lice i da budemo sami. Išli smo sami, polako.

Još uvek čujem kako padine Glen Sanoksa odzvanjaju od njenog zvonkog smeha, kad god bih napravio neki pogrešan potez u toku napornih

U Aranu mi se činilo kao da čujem Faradeja kako govori: ”Gde postoje magnetske linije sila, postoji magnetizam, a gde postoje električne linije sila,

No uprkos tome, ja sam se i dalje interesovao za Faradeja isto tako kao i u Aranu. Ali nije mi se pružala prilika da čujem Helmholcovo mišljenje o Faradeju.

Išao sam na ova predavanja, ali sam uzalud čekao da čujem od Kirhofa objašnjenje Faradejevih i Maksvelovih gledišta. Na kraju semestra kurs je bio okončan a o elekgro-magnetnoj

Nikad nisam imao prilike da čujem lepšu matematičku analizu električnih problema stare škole nego što je to izveo Kirhof pred svojim zadivljenim

- uskliknula je moja gazdarica, a onda je dodala sebi u bradu: - Vidi ti njega! Tako nešto čujem prvi put po njegovom povratku, što nisam mogla čuti ni za čitavu godinu ranije!

Kad god čujem motiv Vagnerove Valhale setim se onih nezaboravnih scena pobede besmrtnog duha čoveka nad smrtnom materijom.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Ovdje stanujem, — čujem za sobom sgaričin glas, — a tamo spraćam moje dvije koze i živo... A zbilja, da vidite magare što sam uhvatila otrag

Iz tamnijega dijela razvalina uniđoh u svjetliji već posvema porušen. Kroz pukotine posrnula zida nazire se more i čujem da se maestral javlja, a u zidu raste divlja smokva, — bog zna otkud je amo donesena, —i veselo pruža svoje lišće u

— Nevera će! — čujem iza sebe nečiji glas. Okrenuvši se, opazim poznatu mi staricu, majku jednoga moga školskoga druga.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

DARA: Pa da vi ne mislite...? ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem, šta mislim ja? DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar? ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim.

(Nervozno šeta i krši prste.) Uh, da mi je da se sad pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!

ŽIVKA (Čedi): 'Ajde, kaži i ti! ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin-ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči! ŽIVKA: Pre svega, zet – to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.

ČEDA: Da čujem, dakle? VASA: Cela ta stvar u novinama, kao što i sam vidiš, otišla je daleko, vrlo daleko. Sam Sima je došao u vrlo

KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći... ČEDA: Ako je potrebno... KALENIĆ: Pa da, ako je potrebno.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A soba topla, oribana, meko nameštena i ututkana. . . A ti si u kujni; kroza san te čujem kako posluješ [...]“. 142 Bogato, raskošno građena kao nijedan drugi Stankovićev lik, Sofka ima u sebi nešto od dečje

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

II Gledajući kako zvezde Sjaju sa visine, Vidim naše češke mome, Čujem pesme njine. Naše mome rano rane, Za pevanja tica; Na potoku, prije zore Umivaju lica, Prije zore, dok je potok

“ Ista zvezda, zvezda svača — Ime joj je tad’ zornjača. Dakle to je jedna zvezda! Pa kanda joj i glas čujem: „Dosvetljavam tja do groba, A gore vas dočekujem“. »Neven« 1881.

“ I kad ovaj poruk čujem, Dreše mi se s grla guje: Tako ćemo!... to ti prijan Do nebesa dovikuje. »Starmali« 1888.

»Starmali« 1889. POBRI STEVANU KAĆANSKOM tužna i poslednja Čujem, vilo, koja si nam Pobratimstvu kumovala; Znam zašto si tako bleda I što si se uzdrhtala: Smrt je stigla

Zvona zvone, a iz njina žalostiva jeka Čujem glase: „Slava tebi, diko našeg veka!“ Slava tebi, ti uzore građanskih vrlina, — Otadžbina t’ gubi danas najdičnijeg

„Ta se rečca otrcala“ — Vele neki stari; Jest, dabogme, po ustima, Ali ne po stvari. Ova rečca, koju davno Ne čujem u grudi, Ova rečca, omladino, Sad se življe budi.

Ili će se odbit’ samo, To mi tekem prija, Kao što se burno more Od stena odbija. XII Al’ šta j’ ovo? Šta to čujem? Da li mi se sniva? — Jer ovakve glase danas Samo san dariva. Oživela, vaskrsnula Srpska sloga lepa Omladina...

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Taki kaži komi fo, ili će ti pući odma glava. EVICA: Komi fo! FEMA: Ako svaki dan dvadeset redi ne čujem od tebe ovu reč, nisi moja kći. Neću ja nepotkovanu kravu da imam, nego devojku od mode. POZORIJE 5.

Ti znaš, velike madame o novoj godini trinkelt daju. Ančicken! ANČA: Čujem, milostiva gospoja. FEMA: Oh, oh! (Opet oda uspijajući.) Ančicken, samo zapiši.

Miljković, Branko - PESME

njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su smrti najdivnija sazvežđa na jugu neba zemlja miriše na mrtve zelengoro čujem te ušima svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore VIII Za one koji su

Još sam svojim sećanjem dodirivao druge predele ali već imah dan i ljubav koju nisam tražio, 2 Ja čujem i vidim njenu istinu njen šljunak tvrd među zubima blag u srcu gde mi silazi po svetlost osetljiva zvezda.

Krakov, Stanislav - KRILA

Razobadao se na konju. Da sam mu metnuo ranac na leđa ne bi se ljutio. Dobro veče, gospodo. Čujem da imate dobroga konjaka. Na svetlosti se ukazala duga prilika potporučnika Mije. — Oho, pa ovo je dobro.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Zauzet tim osećanjem ja i ne čujem dobro sve njegove reči, ali ih potvrđujem glavom i smešim se. Koliko je za mene sreća da putujem sa njime!

Ne vidim skoro više ništa oko sebe, i čujem samo čudne udare u drvo, što su možda kucanje ptičijeg kljuna, i pištanje nekih mladunaca.

Načinim samo deset koračaji i ne čujem kao da ih nikada nije bilo ni glasove crnaca—slugu, ni prijatelja. U visini se lomi grana od skoka kakvog majmuna, a

Odjednom jedan daleki zvuk, sasvim slab, kao udar prstom u ruku, koji odavna čujem ne dajući sebi računa, dobi svoj smisao. To je muzika koja nam se sa ko zna koliko daljine savanske približuje.

Ali samo ležim pola sata, pa mi se ili učini da čujem zvrjanje automobila, ili pomislim da su oni crnci iz Boboa možda već stigli, te opet istrčavam na trg.

U poslednjem trenutku ja vidim da kamion ide pravo u neku duboku jamu koju su crni iskopali za zverove. Čujem pucanj susedov, a tada se svi nalazimo pod brdom džakova sa paprikom, kantina, postelja itd.

Ne, nema kobilice za moju tamburu, ali se zato pred jednim dućančićem zadržavam da čujem gramofon koji ponavlja neku divlju marokansku pesmu. Kroz tesne uličice, kroz stranputice, izbijam na pristanište.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Proklet, bog dao!... (Počivka.) Radače, slušaj!... RADAK: Čujem, Stanoje! I čisto čitam tvoje bolove Iz one kapi što je u oko S krvavim umom mrko kanula.

GLAVAŠ: Onda?... A sad?... SPASENIJA: Sad? Sad sam na tvojim muškim grudima, Čujem ti srce, kako kucajuć, Junači živce svakom prstiću. Sad se ne plašim!... GLAVAŠ: Ne boj se sad!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Blede slike izginulih boraca jednako su mi bile pred očima. Činilo mi se kao da još jednako čujem jauke i ropce teških ranjenika.

Prema svemu ovome ja nalazim da nije vreme za rat i da mi ne možemo ratovati, a sad bi želeo da čujem i vaše mišljenje. — Glasalo se poimence, knez je sam prozivao, i na prvo postavljeno pitanje: ko je za rat?

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Je l’ to Sava? Jug, Tijana, Smiljka moja?“ Svi ste zdravi, svi veseli, — A ja čujem rajske trube: Na grudi mi ljuba leti A deca mi ruke ljube.

Usklik vaša radovanja Žice srca moga njija, — Glasi cpeće, — glasi bola, — Pa ipak je harmonija. LIV Čujem da si bled u licu, A s njega se tuga smeši; Zar ti nemaš taku pticu, Koja ume da te teši?

— Verujem ti! Jer s’ i meni kašto čini, Usred noći sam stojeći, Kô da čujem slatke glase, Kô da čujem mile reči.

— Verujem ti! Jer s’ i meni kašto čini, Usred noći sam stojeći, Kô da čujem slatke glase, Kô da čujem mile reči. Čini mi se kô da vidim Svetlo lice zvezde svoje; Ja je vidim, ja je vidim, — A nje davno nestalo je...

I ispuni se slutnja Samrtnog časa tvog, Mezimče moje drago, I to mi uze Bog. Sad često u snu čujem Dečice moje glas: „Gde god je Srpče koje, Ljubi ga, radi nas!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

U ovakvoj noći ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. Čujem gde neko iza mojih leđa govori: „Sigurno naši vrše napad.“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći.

I stroj kao po komandi polete. Nešto je pištalo oko mojih ušiju, i ja se najzad sapletoh. Pao sam u neku rupu. Čujem šum, kloparanje, zveckanje, žagor, nešto se slomata levo i desno... „Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas.

Podmetnuo sam sada ranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom. — Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam... To je neka otrovna zmija.

— A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić. Čujem gde neko levo od mene šapuće: — E, dosadan ovaj čovek... Samo zapitkuje.

Lica su im užasna. Opalih revolverom. Dvojica sunuše na mene bajonetima. Jednog sam oborio. Drugi pade. Ubi ga neko. Čujem nečiji ropac... „Drži vezu!“... „A-ha!“ — dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti...

Od bolova i naprezanja počeo sam gubiti svest, te me položiše na zemlju. Čujem nečije radosne povike. Otvorih oči. Ispred vojnika bio je pukovnik Jovan. Govorio je: — Čestitam, vojnici.

Nosili su me tako jedno pola časa, a meni se činilo u bunilu kao dvadeset godina. Najzad su me spustili. Čujem žagor ljudi. Neki se nadnose nada mnom i zagledaju me. Slušam kako spominju moje ime.

Jedan od vojnika se preturi. Tamo čujem neki žagor, zatim škljocanje, onda opet pucanj. Tek smo tada uvideli da smo naišli gotovo na usta topovske cevi jedne

Uviđam da se odigrava nešto strašno, i ja trljam oči da bih otklonio vodu, koja mi se sliva sa kose. Čujem neko treštanje oko mene. Podigao sam glavu. Vojnici se rasuli po ravnici, polegali i pucaju.

Ciknule su puške, bombe, a naš mitraljez poče da soli. Bugari padaju, ali još uvek kuljaju, derući se iz sveg glasa. Čujem povike iza mojih leđa, te sad ne znam da li to Viču naši ili Bugari. Uklešten sam.

Trčao sam raširenih ruku, kao da hoću da prikupim maglu, da se njome obavijem. Video sam neke panjeve. Čujem ljudski žagor. Najednom sam se našao među nekim vojnicima pored vatre. Daha nisam imao. Gledali su me začuđeno.

Po dnu je bilo nabacano kamenje, da bi se pri kišnom vremenu moglo ići. Čujem neko zveckanje i topot. Iza jedne okuke sretoh vojnike u šlemovima, koji su za sobom vukli mazge.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

tvoga zlatnog veka, U zidinama i sad gorostasnim I predelima neizmerno krasnim, Gdi ašikuje s' Savom Dunav reka, — Kad čujem kakvu srpski brat i seka Sad pesmu peva, grlom miloglasnim A licem vedrim i pogledom jasnim, — Tad osećam slast

Liburnije seka; Krajnsku valja ostaviti, krajnje serpske neve, Bodre pjesnom ispod Istra zasnubiti djeve: Nek se čujem od Bulgara dokle teče Drina, Od Bjelgrada do bogatih Radone visina.

Letim u snu, igram po vozduhu, Sviram, pevam, klikćem od veselja, Čujem Ljube pjesne mile sluhu: Nemam, plovjašč, u radosti želja. Sni! Od svega toga — šta imate?

baš nikad neću nijedno gledat devojče, Sve su jednake, sunce u martu sve su; Neću ni ovo moje da vidim, neću da čujem Ni da živi; znaće, kad me ne bude, ko sam.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

(Boško i Bogdan odlaze.) KAP. ĐURAŠKO: A ja?... ja ću k njoj!... Ja mučiteljci odoh najlepšoj Da od nje čujem svoju sudbinu, Da joj se prodam — da izdam sve. Sve što u srcu beše svetinje: Ženu i decu — braću, drugove...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Ona moja Đurđijetina ostala sama kod kuće. Vraćô sam se pokasno iz sela. Prilazeći kući, čujem iz sobe Đvrđijin kikot i nekakav muški glas.

— I ti si kako veliš, i kako čujem, mnogo trpio i patio? — Jesam. A što je tebi za tim? Što sam prepatio, ne kazujem svijetu!

— E, ljudi, da i to čujem, dok nijesam umro: šjen brez sunca! — ču se neko iza kace. Simeun pogleda poprijeko u mrak, izvrnu čašu bašice, pa

Ovu pošljednju riječ ne mogu izgovoriti, pa ubi me!... Eto, tako Srbovi da budemo. To oni traže, čujem dolje u čaršiji, već puni' šest godina, pa ne mogu da nađu. Pisarčić: Pomrčina, Davide, pomrčina, pa ne vide od očiju.

Nemoj te vi misliti šta mislite! Ako ne čujem ono: U Ime Njegovo, odma' idem na Okružni Sud. Sudac: Pa eto, Davide, u ime njegovo zakon osuđuje Jolpaza Davidova na

Bojić, Milutin - PESME

(1911) HIMNA Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem Krik večite žudnje, i, kô idol sveti, Postala si simbol u bolu, u seti.

I još uvek lutaš vrh ljudskih izuma, Vrh granitnih kula i mostova nadnih; Čujem te u huci punog gradskog šuma I niz vidim zuba velikih i gadnih.

Oči, ja u vas tonem prepun snova, Mir pružate mi, dokle iz daljine, Preko grobova, kroz svetost tišine, Kô poziv čujem novi zvuk vetrova.

Ja bivam nema i bezvoljna lutka Iznad koje se niz oblaka jati, A pati Što krv će tvoja u nju da se utka. Čujem reč njinu kô vlastitu grižu, U zvezdama ih vidim kad se rode; Čelične, one do kosti mi stižu I sižu Razorne, mutne

Sve je pusto, kao da kletva pristupa. Kroz tišinu grobnu hrastova i iva Ni pogrebno zvono ne čujem da lupa. Kô nadgrobne ploče strče brda siva I glečere gusta sumaglica kupa.

se danas strasne čežnje, gde je Sahranjen spomen na let belog jata, Što ode u noć bez zbogom i kradom, Još šum mu čujem kroz magline plave, No noćas pahne nekim grobnim hladom.

Grobnički pokrov skrio je sve kute, Samo tvoj pogled moje oči slute I čujem smeh tvoj koga nema više. I toplo mi je u tom predvečerju, Dok stupa pozna jesen u paperju: To tvoja duša šumi i

Opelo čujem i pesma crkvena Sipa na mene magline jesenje, Umorno plaču poljane i stenje, Modro je sve što beše tako rujno.

XXIII Čitave noći sažižu me, peku Negdašnji snovi proživele sreće I teški sumor sagiba mi pleće I samo čujem smrti tešku jeku. I žudim kosu tvoju tako meku.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo. MARICA: Za šta god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god dočepam.

Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda. JEROTIJE: Mrda? ALEKSA: Jest, mrda! Pa rekoh, 'ajde da ja brže-bolje javim vama. JEROTIJE: Gospodo, on je!

VIĆA: Rekao sam im! KAPETAN (građanima): Obesiću vas za jezik, razumete li, ako čujem da ovu državnu tajnu krčmite u čaršiji! (Opet gleda Đoku.) Dakle, ti si to, golube moj, a! (Vići.) Priznaje li?

Jakšić, Đura - PESME

POSLE SMRTI Noževi kad mi srce podele, Nad grobom zvekne krvavi mač, Slatke devojke, ružice bele, Neću da čujem vaš gorki plač! Nemojte reći: „Ovde počiva Ljubavi naše uveli struk!

krvlju što sam pisô, Mojim nožem da presečem Od pomisli prvu misô: Da se klanjam nemoj slici, Koju ne znam niti čujem, I u njojzi, varalici, Hrista boga da poštujem!

Nastasijević, Momčilo - PESME

On trubi, trubi u predvečerje strahobni rub. I vidim, samo što pagubom ne bukne kužna oluja. I čujem, samo što strahobno u skladu ne zahori Aliluja. TRAG Čudno li me slobodi ovo, čudnije li veza.

Iz tame sebe tamom poteci van; rugobom noći šturinu oplodi dan u videla neprebol, u stid. 3 Čujem vas: na mužansko grlo zacvili dete, rikne iz pitomine zver.

Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona. 2 Raduj se, svemu si spona, pokoji u tebi svi žive.

Nerođenih zora zapoju mi petli; sa dna iskon-mora potonula, čujem, bruje zvona. RADOSNO OPELO 1 Čemera čemer mi grlu saćem što med — zagorčaj, zagorčaj sve dublje.

IZ ĐURĐA BRANKOVIĆA UVI MNjE, UVI Uvi mnje, uvi, zalud gluhota, čujem, iza brda valja!... U srcima tama, Bogu na izvoru vri, poteklo na reke, u žilama mesto krvi greh!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Što, sinko? — To! Sto puta, ne jedanput, rekao sam o toj ženidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi još ko dođe i pita me za to. — Ne znam ja, sinko, ništa! — mucala je i drhtala.

Ćipiko, Ivo - Pauci

— reče joj ozbiljno. ... — Došla bih gdje god hoćete, odgovori ona, ali pod jednim uslovom. —Da čujem, kaži! ... —Povela bih sobom ono dvoje djece. Gazda se nasmija, i na prvi mah mišljaše da se žena šali s njime.

Ajme! Te zadnje riči — te riči prodrle mi ka strila u srce... I sada kada ih se sitim, lipo im čujem glas... Čini mi se da ga vidim, onako umorna, teška pred sobom; zapahnjuje me njegov muški zadah...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

se razboleo pred Dorotejev dolazak, ali on se eto stalno u poslednjem trenutku izvlačio, i evo ga gde hripa i kašlje, čujem njegovo krkljavo disanje i zacenjivanje, kao da ga gledam dok pljuje goleme, okrugle, balave lopte ispljuvaka, posle čega

izneo svoja strahovanja u vezi s Jelenom, Dadara se okrenuo, napravio kiseo izraz na licu i odmahnuo rukom (kao da ga čujem: Bogdan je glup!). Bogdan je slep. Ništa ne vidi.

Dimitrije Ne volim vrućinu jer rutavi Isidor tada ide bos, ne čujem ga kad dođe do vrata i nemam vremena da sakrijem Prohorov krst.

Osećam da je i on tu negde u blizini, možda odmah iza mene, čujem mu disanje, ali se ne osvrćem, radije čekam da mi priđe.

Kraj mene nema nikoga. Spušta se sumrak. Čujem glasove monaha okupljenih, valjda, negde na sredini dvorišta. Prema mirisu dima koji dopire kroz badžu na zidu ćelije,

Ono što je mogao da učini, učinio je. Okužio je sanjarijama i maglama. Razboleo je mutnom čežnjom. Čujem da su ga sa još dvojicom prestupnika napudili iz manastira. Lutali su po Vratimlju i najzad se skrasili na Saborištu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

i našto zvuci, Kad čujem šapat tvoj! O zvučne strune nemirnih dana! Čuvajte slatki glas Za pozdrav dana, kad zora rana Istokom raspe kras; Pa

Oko mene nikog nema, niti čujem živa java, Nebo ćuti, zemlja ćuti, sve spokojno, mirno spava. Samo negde u daljini čudnovati krik se ote, I zadrhta u

U slavu sutrašnjeg dana, o gromovniče Krone, To njini pehari zveče. Čujem li varvarski usklik ahajskih pesama bojni'? Il vapaj trojanskih žena u ovoj krvavoj vojni? Ne!

Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem, Smatrati za simbol, koji drugo znači: Nagoniti razum da večno tumači, Te da kratki život zagonetkom trujem.

A granje treperi mirno... Ja snove čudesne snujem I teško jecanje neko u vrtu daleko čujem. O plači, statuo tučna! Jer on je u tebi gledô Poslednje, možda, čedo. 1892.

Bog je čuo njinu viku, pa ne znajuć šta je tamo, On dozivlje svetog Petra: „Oče Petre, hodi amo, Neki tutanj čujem ozdo i paklenu neku graju, Kô da vrazi celog pakla na carstvo mi jurišaju.

10. Ja neću da pevam... U najdubljem miru Pokidaću žice i razbiću liru. I kada ih čujem na kakvome veću, Slušaću ih hladno, al' sporiti neću: Gadiću se samo u srcu i duši, I zviždaću tako - da im zvone uši!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

I on ju je - je li to bio puki slučaj ili čudo? - pročitao. Ja vidim, draga prijateljice, Vaš upitni pogled, čujem, pored sve daljine koja nas deli, šta više, i Vaše pitanje: „Recite mi ali sasvim iskreno - da li se iz zvezda može

S vremena na vreme, posmatram Tiha. Njegova telesina dobro podnaša piće, ali se čini da teško diše. Čujem kako mu domaćin govori: „Danas dopodne primljeni ste od Njegovog Veličanstva u audijenciju koja je trajala čitav sat.

Srce mi je lupalo od uzbuđenja i nestrpljenja. Sada ću, govorah u sebi, da čujem prvo predavanje profesora Konrada Cindlera koji će me uvesti u raj više matematike.

Kao Tamino i Pamina, prolazimo kroz paru, kišu, munje i gromove. Vi treperite celim telom, a ja čujem kroz grmljavinu zvuk čarobne frule.

Ja vidim Vaš protestujući gest i čujem već sve utešne fraze koje se uvek ponavljaju kada je reč o godinama. No one ne menjaju činjenicu da svaki čovek može da

Stanković, Borisav - TAŠANA

nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta, zatvorena što pre umrla, izludela i svršila.

SLUŠKINjA Snaške, evo i Saroša. TAŠANA (ne dižući se, izvaljena, zadovoljna): Dobro, neka dođe. Znam, čujem da je došao. Ulazi Saroš (u tridesetim godinama, raspusna izgleda, negovana lica, još negovanijih brkova.

SAROŠ Nisam ja aga. (Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi. I Naza sa svojom družinom da dođe, a begovi tako isto.

« Ode gore kod nje. Otuda čujem smeh i reči: »Lud li je, lud?« Vrnu se Stana i reče mi: »Idi i kaži mu neka ne pravi tamo po mehani koješta.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ako ko, ja Švabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, živimo s njima... A kako čujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i teškali se da je s tim jedan Srbin manje.

Skoro je dve godine mlađi od Srbe moga, ali ga je stigao, i prestigao. Čujem da i profesore zbunjuje. Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neću da bude bolji od našeg deteta!

E, lepo, lepo, da si živ i zdrav. A tata će tvoj, evo, skoro lipsati! I treba. Čujem ovde od poseta, ceo dan, da ti je mati „jedna svetica”, dakle ja treba što pre da selim...

— Mladić ćuti. Uspravlja glavu, ali ćuti. — Prokartao? popio? probeštijao? ... Istinu hoću da čujem — penje se opet glas — ti me dobro poznaješ, istinu, ne zato što inače ne bih novac dala, nego što hoću da te vidim u

Da jedared već položite tu maturu, i da mi se skinete s vrata! Sve koješta čujem! Ne mogu ja narediti da vam se izda zajednička svedodžba!

— Vratite se vi polako opet Grcima. Šta ćete međ Jevrejima? Jevreji nemaju književnosti ni umetnosti... Čujem da vrlo marljivo učite grčki. — Učim, ali kao dopunu uz istoriju.

— To je divna jevrejska molitva siročadi za njihove roditelje... Frau Roza obrisa oči, i uzdahnu duboko! — Idi sad. Čujem kola i ljude. — A kad je Jova otišao, frau Roza se zatvorila u svoju sobu, i dugo je plakala.

Možda i zato što nemaju državu... Igra kompensacija, gospodin Joksime, strašna je i skupa je. — Čujem da vam je i teza o Jevrejima. — Jeste. Jevreji između Dalekoga istoka i Grčke.

Stipendija ti ide još samo pola godine! Šta ćemo onda? Pariz, Rim, Pariz, samo to čujem... Da bi se još otegnula i ta teza, i tvoje lutanje po svetu...

— Sluh mi je vredovan... Niko ne zna šta je to, ako sam nema tu sreću i nesreću. Ja čujem Boga u svirci, ali ako je malo jači zvuk, malo nečist ili pištav, ja sav drhćem i moram da bežim.

— Nemoj, Lekso, tako, Josif divno svira, zar ti to ne čuješ, i zar ne mariš? — Ne čujem i ne marim, jer vidim da bi drugo trebalo da radimo svi... I ti kanda spavaš!... Ime nam se više ne drži! — viče Leksa.

Jedini rentijer za mene... Uh, ala sam sama!... bar da je neki komšiluk... Sedim sinoć na mesečini, i milo mi kad čujem kako se kabao kod pođonara diže iz bunara... đavo će znati šta mije... matora, luda..

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

No šta je to invokacija? (čujem moje čitatelje pitati, i primečavam da je vrlo pametno kad spisatelji naši, mešajući latinske, nemačke, francuske i

) »Imate li lepih balova?« »O, molim, kakav može lep bal u ovom mestu biti?« (»Pametno govori«.) »No čujem da su u Vršcu lepi balovi?« »O, prekrasni, imamo lepu muziku.« (Dugačka počivatelna; jer nesrećom nema kiše ni vetra.

« »Naš g. ferfaser zameće trag, a neće upravo da nam kaže šta je to ljubov«, — čujem jošt mnoge druge devojke koje bolje znadu od mene, i koje samo zato pitaju da se nevinima pokažu.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

— Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom? — Zaboravio sam. — Pa šta onda znaš? 'Ajde reci mi da čujem šta ti znaš, kad već ne znaš ni odakle si rodom?

— Ja bih želeo da čujem i mišljenja gospode nastavnika po ovoj stvari! — nastavi direktor i počeše da se nižu profesorska mišljenja, koja su

— Čudo ne kažeš, osuđen si što si išao u crkvu na službu božju. — Ako hoćeš, veruj mi. — O, maj, to sad prvi put čujem. A je l' svako koji napiše pesmu treba da bude osuđen na robiju? — Trebalo bi, ali, znaš kako je, mnogi se izvuku.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Svejedno koji. Drhtao sam i od svoga rođenoga daha. Najednom pretrnuh. Kao da čujem neke glasove desno. Prikupio sam dizgine. Konj se pomerio. Zaustavih ga. Da bežim! Sinu mi nanovo u pameti.

Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?...

— Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći. Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam.

Gluvu tišinu prekidalo je samo brektanje konja. Komandir je jahao duž baterije, pitajući da li su svi ljudi stigli. Čujem gde neko pozadi reče da je jedan poslužilac ispao. Sigurno je to onaj koga preskočih na putu.

Kažu, poginuo od mitraljeza sa aeroplana. — Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo...

Hteo bih da zapitam, ali strepim da ne čujem strašnu vest, koju sve više naslućujem, gledajući izmučena i izmenjena lica njihova. — Pa... Kako sad?

Potrčim kao bez duše u bateriju. Tamo već čujem prasak pušaka... Jedan top opali... Neka vika dopire iz baterije. Ja trčim što brže mogu.

Na susednom uglu stoji grupa vojnika i razgovara. Čujem u prolazu gde jedan veli: — Pričekaj bre... Sve će nas sada pustiti kući. Uz put naiđoh na jedan puk pešadije.

— Nije moguće... — Jest. Ja išao zaobilazno, a on udario prekim putem kroz šumarak, sigurno da ga ne vide... I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako?

i kapetan Vojko pljunu. — Ama, bre, kakve su ovo džukele što po cele noći štekću? — pita kapetan Vela. — Jedne noći čujem, pa pomislih, otkuda ova deca noćas... — To su šakali. — Pazi, bogati! — A da li su koliki?

Ni u hodniku čak ne beše osvetljena. Kresnem električnu lampu i uspesmo se gore. Kroz zatvorena vrata čujem neki žagor. Grk zazvoni... Kad smo ulazili ugledah neke individue. Onaj mi pešak dobaci: „Budi oprezan!

Šlem se na mojoj glavi gotovo usijao. Ispred sebe čujem gde gruvaju nečiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Preda mnom se neočekivano ukazaše nizovi jablanova, između

Petrović, Rastko - PESME

Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada, Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas; Niti mi sunce pošlje rukom svoj pozdrav sa zapada, Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali? Polovin čovek bidna! I još k’d nju čujem, njojnu pesmu i njojno grlo — ete, dori pupak me zaboli. (Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori!

Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo. MITKA I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s’n s’nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala.

— ne udate. Svadba, novac, sve ću ja da dam. (Razjareno): Neću više za nju da čujem! Odmah! SALČE (đipi preneražena, pada pred Arsu): Ne to, gazdo... ARSA (razjaren): U Banju, za Asana!

Šantić, Aleksa - PESME

No dok mi mutni boli srce kose, Kô studen travku uvrh krša gola, — Iz mojih knjiga, sa prašljiva stola, Ja čujem šušanj kô viline kose. Gle!

Ali dragi spomen negdanje milošte Kao mlado sunce svu mu dušu grije, I ja snova čujem zveket tvojih grivna, Po licu me tiče tvoja kosa divna, Dok mjesec kroz vrbu čisto srebro lije... Kiseljak, 11.

Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta

Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide... Jednu crnu ruku moje oči vide — I ja čujem samo udar tvrde krasne. 1909. JEDNA SUZA Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te.

U tvome vrhu u razdanak plavi Ne čujem više ptica pozdrav vreo, No jauk dugi što svu zemlju davi. Na tebi sada visi crni veo...

sve više hvata I tutnji grad I gori, iz modre dubine neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem kako, s visine one, Silni čekići zvone: Hljeba nam! Hljeba! Hljeba! 1910.

1908. PROLjETNE TERCINE Nabreklo drvlje mladošću i silom. U svakom stablu ja čujem gdje bije Po jedno srce dubokijem bilom — I ćutim kako puni izvor lije Novog života iz svakog udara, Što korjen

No ja dobro čujem hod, korake vječne Nevidovnih snaga što kô straža bdiju, prodiru kroz kamen, zemlju, tmine rječne, Plijene i nose i

I kô da čujem: kako sa svih strana Horovi zvone, i kô suza vrela Svjetlost čudesna polako se sliva Po prodrtijem krovovima sela.

Od onog časa njezin korak mio Ja svuda čujem, i sve mislim na nju, I s njom u srcu nosim svijet cio... Noću, kad mjesec topi se po granju, Ona mi dođe na doksat

Ženske, s njima što su, Grablje i vile drže; neke vedra I nejač malu. Već čujem đerdana Zveket i vidim treskaju se njedra... Evo sve družbe!

To ti je stara pesma, No večno nova i mlada, I kom se desi — tom srce Puca na dva komada. 40 Kada čujem pesmu što je Nekad moja draga poja, U vihoru divljih bola Kidaju se prsa moja.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ne nosi mi krilo pozlaćeno, a tako te ne odbjeglo društvo jutros rano u polju Kosovu!“ Ja ne čujem, niti hajem za njga, već ja nosim krilo pozlaćeno. Opet đedo jače podvikuje: „O delijo, života ti tvoga!

Ne nosi mi krilo pozlaćeno, tako tebi malin ne hronuo i tako ti ne ozeble ruke kao meni jutros u Kosovu!“ Ja ne čujem, niti hajem za to što star đedo po polju se dere, već ja nosim krilo pozlaćeno.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

druga Drug će drugu Da ublaži tugu Drug drugove U svatove zove PUĆI ĆU OD SMEJALICE Pući ću od smejalice Kad čujem za grejalice I šporete na struju Kuća bez dimnjaka je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Hajde, Đokane, hajde, molim te, smisli nešto da i ja čujem! — uze da moli Nikolica s prikolicom. — Ne boj se, niko te ne smije dirnuti, jer ja odmah puštam Žuju.

— Aha, to je neko koga naš Zeljov pozna! — dosjetih se ja. Čujem, izišao i moj stric, razgovara s nekim, pa se i ja dovučem do malih vratanaca i virnem napolje.

— Ne puca se tako lako za svakim. —Zastanem, oslušnem bolje — nastavljao je Nik — i čujem jasno da to puca ona patrola koja je okrenula u Nikolin zaselak. Pogibe naš Stric, pomislim u sebi.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

« Reče car: »Govori brate slobodno o tom, videću ti sud dok čujem kakva je krivica.« Poče Natan o tom besediti. Reče: »O, čestiti caru, ima ovde jedan velikosilovit boljarin u ovom

A eto ti, prečista, s držanjem na svojih ti ruku i vrlo željno nosićeš ga. Devojka Čujem brate što mi govoriš i to sve razbiram te vidim te kako nisi ti od čoveka rođen nego duh si, al' ne znam koji.

Nisam ja od onih što je prevario Evu. Devojka Vidim tvoje lukavstvo gde ti se razliko promenjuje lice i čujem tvoje mnogo spletene čudne besede što nisam nikad ih čula.

takvoga mi je zapoveđeno i zastreliti; da zla nije na svetu na sve strane eškile mi valja svuda merkati i progledati da čujem i vidim otkuda će se što pomoliti i ukazati se kogod, da ne izlezu iz koga god budžaka koji neprijatelji ili gde koja

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Ovoj da zapantiš! — grmnu hadži Zamfir odlučno Zoni. — Sal jošte jedanput da čujem inku lošotiju za teb’, — iz kuću te ne puštam... Tuj ću te zakopam. Čaršiju i beli svet veće neše da vidiš!