Radičević, Branko - PESME
Di su vaši ognjeviti mači?“ Tako starac u(z) gusle uzdiše, Gusle baca, jer ne može više. A Đoki se to na srce dalo Te je dete govoriti stalo: „Ču li, ču li, mila moja majka!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
posljednjim zrakom, sinoć, u društvu s mrakom, jedan je medo, sa mrkom dlakom, jedan je meca, s krznenom jakom, oteo Đoki kolače s makom, kaput, iznutra postavljen kunom, i jagnje, spolja obraslo vunom.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
“ Triput je predsednik, sav zelen, podviknuo Đoki: „Napolje, napolje, napolje“, pa je Boka kao metak iz puške brzometke izleteo i u hodniku se među seljacima našao.
„Plačem“, kaže Đoka, „jerbo me srce boli zbog što pravde za nas seljaci nema. Mene mi, Đoki Ciganinu, kao što svi ovde vidimo, surgun-pasoš dadoše, a još sam puno koješta imao da kažem, Bog da vidi!
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
MARICA (dočepa flašu s vodom. Odlučno): O čemu? O kome? ANĐA: O... Đoki! MARICA (ostavi flašu): Ša da govorimo? ANĐA: Pa tako, da mi kažeš ko je to, šta je, kakav je...?
Zapiši mu tako, gospodine Milisave, kako se ono kaže, pa ćemo videti već. (Đoki.) A koliko ti je godina? BOKA: Dvadeset i šest. VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam.
(Đoki.) A ti slušaj, pa tako od reči do reči da mi kažeš na saslušanju! VIĆA (čita): „Gospodinu Ministru unutrašnjih dela, Beo
Iz spisa nađenih pri njemu vide se jasno te njegove namere... Molim za dalja uputstva”. KAPETAN (Đoki): Eto, jesi čuo? Pa sad ne možeš ti drukčije govoriti no što sam ja već javio ministru! (Milisavu.
! Piši ti njemu, gospodine Milisave, mašinski šloser, ili bivši ruski oficir, ili, ako hoćeš, bivši španski mornar. (Đoki.
Al', brate, ne liči mi nekako: apotekarski pomoćnik pa revolucionar. Baš mi nekako ne liči! (Đoki.) Pa dobro, 'ajde neka si apotekarski pomoćnik al' ti priznaješ da si nosio antidinastičke spise? BOKA: Ne priznajem!
A? VIĆA: „Dve jegerke”. KAPETAN: Dve jegerke, a? I to mi kao nešto sumnjivo dođe. Dve jegerke. (Đoki.) Deder ti, mladiću, reci iskreno, šta si mislio pod tim „dve jegerke”? BOKA: To što piše!
” KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki.) Imaš li ti, brate, što opasnije? Ovo nije ništa! (Vići.) Ima li još? VIĆA: Ima! (Čita.
A hoćeš da se ukinu i zatvori? Pa dobro, pitam ja tebe: (Đoki) gde bih ja tebe odjutros uhapsio da su ukinuti zatvori? 'Ajd', reci mi, gde bih te držao u 'apsi? (Vići.
Deder, čitaj, boga ti, gospodine Vićo, jer izgleda da sad tek nailazi ono što je glavno. (Đoki.) Je l' tako? To pismo te boli, je li? E, onda čitaj, gospodine Vićo, znaš kako mi je uživanje tuđa pisma da čitam.
VIĆA (čita): „Dušo moja”. KAPETAN (razočaran): Opet „dušo moja!” (Đoki.) Ama, ti si bre neka šušumiga! ĐOKA: Molim vas, ja ne dozvoljavam da me vređate! KAPETAN: E, boga ti!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Natpis, natpis! — zagraja čitava družina. Jovanče se okrenu Đoki Potrku. — Ti si najveće spadalo meću nama, smisli nešto.
Deder, ko je taj ko ih smije dočekati ? — Ehej, gdje si sad, vuče, kad je tu Žuja?! Đoki Potrku, kao i mnogom drugom, ranije su se u mraku pričinjavala sve nekakva čudovišta: te nekakav div s glavom kao plast
Međutim otkad je pristupio četi, Đoki kao da se smače ispred očiju prozirna siva zavjesa kroz koju je, večerom, gledao čudovišta i prikaze.
— Ih kako je lijep ovaj naš kraj! — ote se Đoki Potrku iz samog srca. — Samo da još nije onoga tamo — uzdahnu Jovanče pokazujući rukom na brijeg iza koga se čulo