Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— More, selo... šta selo !... Selu je svejedno: bio mu na vratu ja ili onaj Đokić, odseče predsednik. Nego ti, Bogosave, požuri sa onim zavođenjem naplata i rashoda, pa da svedemo račun.
Časništvo orlovičke opštine dalo se na posao — one obične stvari koje se vrše pred seobom. Đokić, prvak protivničke grupe, došao k sud nici, veseo, sa nekoliko svojih prijatelja, pa zadirkuje predsednika i šali se sa
— Gledaj, bre, nemoj da ostaviš koju naplatu nezavedenu, kao pre, pa posle da te gone policajci, žuri Đokić predsednika. — Polako, more, čekaj... Znaš koliko sam ja tebe čekao na računima, odgovara predsednik, smešeći se.
vele izvesno, reče on, zaduvan i umoran. — E, kad će pre ! Tek je treći dan od promene, primeti Đokić. — Šta se budiš, more... kom ga vezeš? odgovara mu predsednik. Što ste vi juče išli u Beograd, nego za to.
Daću sve račune novom kmetu, pa ti gledaj posle sa njim... — Odi ovamo, gospodine učo, viknu ga Đokić, sedeći u pročelju. Nema tu sad ni cvonjka, sve su braća oglodala...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ej, kukavcu sinjem, — veli Đokić, — da hoće da mi naiđe na pušku. — Sto žutijeh dukata, po Bogu brate!... — Ala bi se okućio!
Kam' da hoće, pa da mu očas zakuka majka... — Šta veliš ti, Ljubiša? — Tss... ništa vala... tek onako. Ko mu zna! I Đokić i Ljubiša su ovog leta izašli iz vojske; obojica su tanka stanja. Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa.
ništa vala... tek onako. Ko mu zna! I Đokić i Ljubiša su ovog leta izašli iz vojske; obojica su tanka stanja. Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa.
sad celo selo zna, kako mu je jednom komandir dao da vrati četu s Vračara u grad, pa je »Terazijama« prošao general, i Đokić celu četu stavio u »vront« i »dao čest generalu«.
Na zlo njegovo, u istoj četi bio je i Ljubiša, te se sva slava svršila »vrontom«, a da nije ovoga svedoka, — ode ti naš Đokić na ručak kod generala... — More, pazio me komandir, ka' rođeno dijete, — hvali se on jednom prilikom pred seljanima.
Sećali su ga se — kad su ga videli. I on i Đokić namerni su da se žene na jesen. Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće.
I on i Đokić namerni su da se žene na jesen. Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće. Đokić je, bez sumnje, svoje namere osnivao na svojoj lepoti, okretnosti i svemu onom, što se devojkama dopada.
« Čim se to raščulo, ispisnici počeše da izbegavaju jedan drugoga. Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša. Đokić beše uznemiren, kao ono čovek, koji živi samo jednom mišlju, jednom jedinom željom, pa oseti da je došao
« Čim se to raščulo, ispisnici počeše da izbegavaju jedan drugoga. Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša. Đokić beše uznemiren, kao ono čovek, koji živi samo jednom mišlju, jednom jedinom željom, pa oseti da je došao čas, kad bi mu
— reče drugi. — Neka stane pred moj garabilj, pa alal mu majci ako mrdne, — odgovori Đokić. — Ja kaki si ti kaplar, moj brajko, kad ni to ne znaš, da kuršum ima opčine. — Ama, znam, brate... ali znaš...
— Ama, znam, brate... ali znaš... nije valjad' on... — oteže Đokić. — Zar on? Nosi on take trave i čini, da ti ruka odmah usahne, čim digneš pušku na njega...
Nosi on take trave i čini, da ti ruka odmah usahne, čim digneš pušku na njega... Ljudi se zgledaše zaprepašćeno. Đokić taman htede nešto da kaže u potvrdu toga mišljenja ali u tom priđe kmet, koji je čuo poslednju reč, pase obrte onome što
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Takođe je lek i od sifilisa (GZM 1. s.). O i. v. Đ. Đokić, O nalasku imele (vіѕcum album L) u Bosni, GZM, 11, 1909, 125—126.