Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Najviše je pomagao Mioni mlađi brat Sibinov, Jelenko. Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snasi: — Zašto me, snaho, ne poslušaš? Što ne pređeš u našu kuću?
Najviše je pomagao Mioni mlađi brat Sibinov, Jelenko. Ne jedanput govorio je Jelenko svojoj snasi: — Zašto me, snaho, ne poslušaš? Što ne pređeš u našu kuću?
Sačuvaj bože!... Nikad, dešo, nikad!... Jelenko samo slegne ramenima, pa zajmi ralo i volove, te ode na njivi da uzore Mioni koliko joj treba za usev.
Ako Miona zorom podrani na njivu da užanje koji snop više, ili ode na livadu da poplasti ono što je Jelenko juče pokosio — neće u podne, kad se vrati kući, ostati bez ručka. Dušanka se brine o tom, kao kakva Matora reduša.
To su joj kao i zamerali. I sam Jelenko prekoreo je jedanput Mionu zbog toga. Beše se svratio sa svojim stricem, starim Jezdimirom, pa posle razgovora o svemu
Neću ja da mi deca budu slepa kod očiju!... — odgovori Miona tako pouzdano i odsečno da joj ni Jelenko ni Jezdimir ne umedoše reči reći. Prozboriše još dve-tri o drugim stvarima, pa se digoše i odoše. — Muž žena!
Neće meni više poslovati tuđe ruke... Aja!... Nema niko ovakvog detića. Eno ga ore!... Ne može bolje ni Jelenko!... Momak je to!... Još godinu-dve, pa ću ga i oženiti — ako bog da! O, ta i moja će kuća propevati!...