Jakšić, Đura - PROZA
Ona nešto čeprka po voćnjaku, a on se naslonio na plot, pa je samo gledi, a posle reče: — Jelice, daj mi stručak od vašeg bosiljka! — A šta će ti bosiljak?... — pitaše ga Jelica.
Milisav je poduže posmatrao s najvećom čežnjom, pa onda se lagano dotače njenoga ramena... — Jelice, ti zalivaš cveće... Pa kaži mi, Jelice, koje cveće najvoliš?... — Ono, koje i ti... bosijok i ružu.
— Jelice, ti zalivaš cveće... Pa kaži mi, Jelice, koje cveće najvoliš?... — Ono, koje i ti... bosijok i ružu. — A ja, vidiš, imam još jedno cveće koje volim.
Pa ujedanput vrisne... — Šta ti je, Jelice? — pita je stari Sremac, koji od nekog vremena slabo s kime govori, a kod kuće se retko kad i bavi, nego sve nekuda po
— Sutra ćemo svi u Jagodinu, do mađistrata... I tvoj je Milisav izbavljen... — Jelice, ’oćeš li sa mnom u Jagodinu, — reče stari Sremac svojoj jedinici.
Stari Sremac je pomilova svojim suvim rukama po bledim obraščićima. — Jelice! Sutra će da sude Milisavu što je upalio kuću... Jelica se trže i briznu plakati. — Zar i ti, babo?...
tavna mu je rumen pokrila blede obraze, rukovao se s njome, pa onda, duboko uzdahnuvši, protepa ustreptalim glasom: — Jelice!... Ah, moja Jelčice! — Više nije mogao ni glaska pustiti. — Treba putovati! — reče Sremac.
— Jelice, — reče Milisav, — ’ajd’ da udarimo ovamo nalevo, niže Ratkovića; ne znaš kakva je milina onom dolinicom pored potoka h
Ah, Jelice, dokle još nisam znao za teško gvožđe i za vlažne zidove crnih tavnica, onude sam najradije lutao... A i bliže je pešak
dobrih staraca, kad već ništa ne čuše, do samo žubor potoka i umiljatu pesmu slavuja, onda je uze Milisav za ruku: — Jelice, ti si umorna!... — reče joj mekim glasom, koji je kao ustreptali zvuci meke frulice do njenih ušiju dopirao.
— reče joj mekim glasom, koji je kao ustreptali zvuci meke frulice do njenih ušiju dopirao. — Sedi, Jelice!... Oh, kako je ovo divno mesto!... Osećaš li kako lipa miriše?... Čuješ li pesmu slavuja?...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu...
On se sećao svega; sećao se kako ga je Lazar izbegavao; sećao se kako je uzviknuo: „Jelice!... Sad igraj!...” I u njegovoj se duši nešto zakuva... Nešto čudno, ali strašno...
Misli mu se malo zadržaše na samom delu... Pred očima mu se javi slika Stankova: kako bezbrižno igra pored Jelice, kako joj nešto šapuće na uvo, i kako se ona smeška; zatim, kako ga je on privrebao i opalio pištolj...
— Dobro — reče ona poslušno i izvuče svoju ruku iz njegove, — Nego... stani!... Ona stade. — Je li, Jelice? Pravo mi kaži: ili voliš mene ili njega? Ona se zarumene i obori glavu. — Ti znaš — prošaputa. — A za njega ne mariš?
I onda, Jelica opet neće biti njegova. To ga zaprepasti i gotovo pokoleba... Zar da se odrekne Jelice? Pa kako će proživeti one dane do smrti?... E, ali kako da ostavi Lazara? Zar da ne kazni greha njegovog?...
— A kuda ćeš onda? — U goru! — senu mu kroz glavu. — Jest, u goru!... I kad tamo budem, onda se ne sme niko taknuti Jelice!... Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda. Vrata na kući otvorena.
— Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!... I što će mi život!... Oko joj se zapalilo plamenom. — Hvala ti, Jelice!... Ali ja ti velim: niti će te ko terati, niti sme terati!...
— Jelo, rano, hajde večeraj! — Ne mogu, nano, glava me boli... 11. DEVA Ne beše lako Stanku rastati se od Jelice. Okretao se više puta i video je kako stoji i gleda za njim.
I u trenutku stojao je pred Jelicom... Ona je bila toliko iznenađena da posrte kad ga smotri. — Jelice! Jelo!... Pa je dohvati za obe ruke i stade ih stezati i tresti. — Otkud ti?!
— Moraš. — Ili on mene!... — Kako bude!... Jer, upamti! Ako ne ubiješ ti njega, on će tebe nasigurno!... A što se Jelice tiče... nije ništa ni bilo!... Ona je za te prošla!... Zbogom!... I ode... Kao da su glave pogubili u kući Ivanovoj..
— O, gnezdo moje!... O, radosti moja! Babo! Najo! Braćo!... Svi!... I ti, Jelice, i vi deco!... Ovamo! I kad svi priđoše, on se diže, pogleda ih i reče: — Čuli ste jednu moju zakletvu.
— reče. Ona ništa ne odgovori... Ali on vide kako joj poigravaju rumene usnice. — Ne da nam bog!... Znaš li, Jelice, da sam te željan!... Meni buknu obrazi samo kad te vidim!... Ta meni se nije dalo ni da te milujem!...
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
(Jelici.) Sluga ponizan. JELICA: Zbogom! BATIĆ (odlazi). MARKO: Viš, Jelice, ovaj nije iz rumana, al je zato opet krasan dečko. JELICA: Ah, tatice, kad bi se udala u Beču! MARKO: Opet ona.
JELICA: Našu preporuku na gospodina barona, mi ćemo to za čest primiti. MITA (pokloni se i otide). MARKO: Boga ti, Jelice, šta je to? JELICA: Vizita, tatice. MARKO: Pa kako čovek može nepoznatom doći u vizitu? JELICA: Tako je običaj.
MARKO: A, i vi ste od knjiga! To ste se rđavo na mene namerili, nego evo moje Jelice, od nje nećete moći uteći. Zbogom! Razgovarajte se dok ja neki posao svršim. (Polazi.) ALEKSA: Sluga nižajši. 6.
Svet je veliki, i Batić će uvek naći priliku sebi, osobito što moja Jelica neće zato skočiti u bunar. A, Jelice? JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice. MARKO: Ta, bogme, tebi da je kakav iz rumana. No ništa. A šta ćemo s prstenom?
Biće Batiću žao, ali šta ću mu. Svet je širok — gospodin baron, učinite mi ljubov i pozabavite se kod moje Jelice, dok se ne vratim. ALEKSA: Ja za osobeno ščastije primam. 8.
da svašta zna, da je tako učtiv, pametan... čudo zaista! (Jelici, koja dolazi.) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila! Usred Beča nema njemu ravna!
MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu. JELICA: Gospodin baron, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen Augenblіck!
ALEKSA: da, apropo! (Nešto mu šapne na uvo.) dobro pozorstvuj! MITA: Nimalo se ne starajte. (Ode.) MARKO: dakle, Jelice, ne oklevaj, već gledaj te spravljaj darove. Prsten mora jošt dovečer biti. JELICA: Ja se vašoj volji rado pokopavam...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Jer seljaci ispod gore Jelice Misle da su bistri kao pčelice, I da nije čudo što je Vesela U prestonici dičnoj našoj uspela.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Zašto iđe sa Srdarinom svakoga dana priko vode? — Dundak zapjeva poskočki: „Tijo, lako, kmetice, Tijo, lako, Jelice, Srdareva dušice, Naša jedra kmetice...“ — Muč! — viknu mlinar. — Zašta „muč“? Koga da se bojim? — Bukara!
— I tako razložeći Bakonja uspje da mu Srdar odobri namjeru i da mu obeća da će se zauzeti kod Jelice. Uglaviše kako će.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
To je, frajlice, ono što se iskorenjavati mora i što ja oporočavam, a ne moda. Što se pak Jelice i Feme tiče, i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Ali ah! Sad mi pada na pamet; moje galanterije i vospitanije moje, gospodična Jelice, nigdi nema. Ljubezna frajlice! Ja se sad sećam da vi taki kašljete kako ko o luli i spomene.
Koliko nji i danas pored prozora frajle Jelice svoju finu čoju nose, koji pravedno reći mogu: omnіa mea mecum porto! (svo moje bogatstvo sa sobom nosim).
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad gospođa pred pivnicu došla, al' pivnica puna janičara: papučama piju vino ladno a u zdravlje Jelice gospođe, s pokoj duše Prijezde vojvode.
Ta neka te turski car ne paše!“ Pa otide gospođi u dvore, pa gospođu privati za ruku: „O Jelice, gospođo razumna, ili voliš sa mnom poginuti, il' Turčinu biti ljuba verna?
Jelicu, svoju milu seju; one jadne porez sastavljale, al' ga niko da odnese nema, jer ga Arap privatiti neće bez Jelice, lijepe đevojke.
Progovara Jelica đevojka: „O moj brate, bolestan dojčine, nisu tvoji dvori prokapali, no su suze Jelice sestrice“. Tad govori bolestan Dojčine: „Što je, sele, ako boga znadeš!
smo jadne same sastavljale, i mi jesmo porez sastavile, al' ga niko odnijeti nema, jer ga Arap privatiti neće bez Jelice, baš tvoje sestrice; a ču li me, bolestan Dojčine, ja ne mogu ljubit Arapina, ču li, brate, za života tvoga!
Pa dozivlje sestricu Jelicu: „O Jelice, moja mila sejo, donesi mi jednu krpu platna, utegni me, sele, od bedara, od bedara do vitih rebara, da se moje kosti