Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Državi je tada bilo potrebno pero i hor, koji će pevati, kako su Dučić, Rakić, Bojić, Jelić, pevali. Za čitalačku publiku. Državotvorno.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Ti, Pavle, dakle uzora, a? — pita smišljeno već treći put Toma Jelić, mlad, živolazan čovek, i podjaruje vatru, samo da ne gleda u društvo.
Ali oni iz gomile dave se od prigušena smeha. —Kasno je, — javi se Pavlova žena. —Ha, žao ti! — jedva dočeka Toma Jelić. —Da, da joj je žao... Kud se on krade u tuđu baštu!... —A nije ni ona na odmet.... —I nije, — ozbiljno će Toma.
—Kasno je! — ponovi Pavlova žena. Niko joj ne odgovori, kao da ne čuju. —Ode ženi, — veli Toma Jelić. —Bože, ama reći: zna li on?... —E, ne zna... —Ubio bi' je da je moja. —Ja bi' je otjerao... —A šta bi s djecom?
Čisto je obezumio: gleda u zemlju i ne tuži se, kao da se predao svom udesu. — Pusti ga, Ilija, — veli Toma Jelić, a slobodno ga tuži sudu! —Neka ga, bolan, neka mu isteče malo one pogane krvi! — odgovara Ilija i mrko gleda preda se.
Ženina se sumnja nabrzo obistini: dođoše pozivi, i komšije se na prelu za stvar zagrejaše. Toma Jelić, seoski „Trčalo”, kako ga u selu zovu, smisli da bi bilo dobro na Pavlov se račun napiti i proeglenisati, pa hoće da
Ćipiko, Ivo - Pauci
Jednoga popodneva razgovarao je s ocem o dugu staroga Ante Rajića, i čekao da dođe Jelić — Amerikanac, jer on mu bješe ocu obećao da će za staroga Antu podmiriti dug. — Sve će vrag odnijeti!
— Biće ovaj što ide, — reče Ivo, obrnuvši se k ocu i ostade na vratima. Ivo se odmakne i unutra uniđe Amerikanac Jelić. Kad ga je stari ugledao, s nategom se diže i pozdravi ga srdačno. — Pođi, reci materi da donese kavu! — reče Ivu.