Jakšić, Đura - PROZA
— pitaše ga Jelica. — Otkad mi je babo preminuo, to mi je najmilije cveće. Jelica mu dade stručak bosiljka. — Pa, Jelčice, daj mi i jedan pupoljak od ruže; lepo će pristajati sveže rumenilo uz bosiljak! — E, sad bi i ruže!...
— E, sad bi i ruže!... A šta će ti ruža? — pitaše razmaženim glasom nevino devojče. — Otkako sam tebe video, Jelčice, ne volim nijedno cveće, do samo ružu rumenu... Ej, Jelo, Jelo!
Ah, moja Jelčice! — Više nije mogao ni glaska pustiti. — Treba putovati! — reče Sremac. — Eno se već i noć sprema, — dodade, pokazujući
— Ti kao da iz knjige čitaš, moja mila Jelčice? — Ah, i čitala sam! — reče uzbuđenim glasom zaljubljeno devojče. — Otac me je naučio čitati, ali nijedna knjiga ne