Stanković, Borisav - JOVČA
MITA Što me gledaš, što me moliš? Ne može više, sestro. Mora da se govori, mora da se zna. Ne mogu (pokazuje na Jovču), pa posle na mene sve da baci, da sam ja za sve kriv. ANĐA Nisi, nisi kriv. MITA Nisam kriv, i neću da sam kriv.
Samo nekoliko kesa, i sve se može. Ali, morao sam... SOFIJA i VELA (donose posluženje za vladiku, služe njega i Jovču, pa se izmiču). VLADIKA (gleda za njima, Jovči): I srećan si, Jovča. Sva ti deca dobra, i sinovi, i snahe.
Gotovo šapatom): »Ne daš je drugom!« VASKA (izlazi iz svoje sobe, unezverena; kad vidi Jovču pođe brže k njemu s bolnim osmehom): Oh, tato, gde si? (Ljubi mu ruku, klekne, klone, zagnjuruje mu glavu na grudi.
Pauza. Vetrovi jače i bešnje duvaju. Tresu zgradu. Vatra npacka. Njeni plameni osvetljavaju čas Ciganku, čas Jovču. U noći izdvoji se u huci vetrova dug otegnut urlik psa.
(Gleda u »kost« pa u Jovču, naginjući se bliže njemu): Jedan fidan, jedno drvce od svih najubavo, najlepše. JOVČA (postaje uznemiren, nateže
NAZA I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. ZULFA (izviruje iza stare, gleda umiljato Jovču). JOVČA (ganut; ublažuju mu se crte na licu).
Vijuk vetrova pojačan... STOJNA (izviruje na vratima levo, bojažljivo se krsteći, motri na Jovču). JOVČA (trese se u silom zagušivanom plaču): Drvce moje... sve moje... ne davam... V Kraj varoši.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
zamenica čist upućivač, bez konkretnoga (predmetnog) značenja, bez implikovanja ma kakvih određenih svojstava, koja za jovču samog njegova žudnja zapravo i nema.
sociokulturni poredak) u kome zatičemo Sofku pre udaje, pa Tašanu, tetka-Zlatu, gazda-Mladena ili Jovču pripada ne samo staroj (tradicionalnoj balkanskoj) nego i visoko utančanoj varoškoj kulturi.