Upotreba reči ljude u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

beše malo življi svet, činjaše se kao da bolje živi nego kod nas u Banatu; videla sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju, pa sam i sama bila malo hrabrija, te sam, onako umorna, lako i mirno noć provela. 1874.

Šta će taj silan svet, pa još pod oružjem? Eno i g. kapetana! Vidiš gde razrađuje ljude ko će na koju stranu. Ja pogledam bolje i vidim kapetana, a za njim tri-četiri do zuba naoružana pandura za koje se

Pa i ne videše grdila i bruku naših dana, rekao bih poslednjih dana, jer kad god čovek pomisli na poslednje ljude, mora se sećati i poslednjega dana, „što po redu doći mora...“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Dođe tako, stade među ljude, skide kapu i poče tužnim glasom govoriti: — Braćo, eto, ja ostadoh kô niko moj, bez kuće i kućišta; nemam krova gde

Zla nesrećnika! Da pomori tolike ljude!... Lepo, vezao spolja vrata konopcima. Zavetina... Ljudi kao ljudi, napili se, pa spavaju...

Kad je ćata sve ispisao, onda se diže kapetan, prišapnu nešto panduru i otpusti sve ljude do vezanoga Milisava; njega zatvoriše u podrum, a kmetu Radovanu reče: — Ti, kmete, ostani, s tobom ću imati još i

Obradović, Dositej - BASNE

”| Naravoučenije Nesitost i lakomstvo hiljadu zala na ljude navlače, seju svuda razdor i nesoglasije, zavađaju i razdeljavaju srodnu braću i drage prijatelje. „Νήπιοι!

9 Lav i čovek Lav i čovek počnu se inatiti o svojim preimuštestvam. Čovek hvali ljude, govoreći da su vredniji i junačniji od lavova, a lav neće to nipošto da prizna, no naprotiv utvrždava da je jedan lav

mal' ne rekoh ... reče lav. — Da lavovi umedu pisati kao vi, ja bux tebi sto ikona za jednu pokazao kako lavovi ljude dave.

Naravoučenije Ništa nije sposobnije ljude za pomiriti koliko kad sami rasude da oni sa svojim vzaimnim razrušenijem opštim svojim zlotvorom ne samo radost no i

voopšte i poleznije i pravije: gdi se nauka uvodi i rasprostranjava, gdi poredak i zakoni carstvuju, gdi se kuga među ljude ne pušta, tu je za sve ljude bolje i pravednije.

gdi se nauka uvodi i rasprostranjava, gdi poredak i zakoni carstvuju, gdi se kuga među ljude ne pušta, tu je za sve ljude bolje i pravednije.

Molim ih nek mi kažu kakvoga boga oni sebi predstavljaju od koga prose vraždu, nesojedinjenije i neslogu među ljude? Hristos spasitelj hristjanom zapoveda da prose od boga vseopšte soglasije i sojedinjenije u poznanju jedinoga preblagoga

Sojedini sve ljude u ljubavi, pravdi i dobrodjetelji! 12 Lav i miš Lav utruđen legne u hlad počivati, i tu zaspi. Miš tuda hodeći, dođe

Neki su trideset nogu dugački. U Egiptu, u reci Nilu, ima ih premnogo i proždiru ljude i drugu životinju. Koža mu je skaredna vidiš, pokrivena s debelim ljuskama, i tako tvrda da je vesma mučno probiti.

effectu caret, sed ad perniciem quoque mortales devocat: Budalasti sovjet ne samo djejstvija lišava se, no i u pogibel ljude privlači.” 35 Pas i kurjak Pas spavaše u jednu letnju noć preu avlijom.

A lakomstvo prinuždava sve to više želiti, i privlači ljude k nepravdi i k nesreći: „O, da mi je jošt to, jošt ono!” Pak ovom „O, da mi je!

Naravoučenije Sada da se ko popne na amvon i da počne mirne i poštene ljude prokletstvu i anatemi predavati, ako bi vid'li da mu je mozak pokvaren, bi ga metnuli u hospital; ako li bi pak

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

U ovom mraku množe se omče i kuke, svinjska kuga i međ ljude se širi. U ovom mraku stavljaju na muke i seku onog koji braću miri.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

veštije pero; i ja se nadam u kom narodu pojave se junaci i ljudi zaslužni za otečestvo, taj će narod roditi i one ljude koji će nji’ova dela opisati.

ja se vratim nesrećnom gospodinu Mijušku, i on okrene meni govoriti: ,Car je mene poslao k tebi da ti koje najvrednije ljude znaš pozoveš, da se dignu da varoši palimo i Turke bijemo.

a i mene će skoro car poslati, da na Zabrežju šanac načinim i topove prevezem, no treba, kad vreme bude, da i vi ljude pošljete da šanac pomažu kopati’.

ti si vrlo mlad i nigde gotovo nećeš biti u društvu tvoji̓ parnjaka u godinama, nego ćeš sve dolaziti među starije ljude. Zato na saboru, i na slavi, i na svadbi nemoj mlogo govoriti, nego slušaj šta stariji ljudi govore.

” Mi mlađi popovi uredimo, i kako klepalo udari i narod u crkvu povrvi, a mi po jedan stanemo na vratima, i ljude propuštamo redom, starije napred, a žene vraćamo da idu na druga, zapadna vrata u prepratu svoju.

Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i oca i majku u ruku ljubiti i počitovati, i

— Kad major, rekao bi se zgoropadi, povika: „Zar da ja propustim turske ljude preko careve zemlje? Pa da mi ko drugi govori nego ti, proto, što si ovamo dolazio i što znaš ove regule!

Kazao sam kako su već isekli knezove u valjevskoj nahiji i u drugim nahijama knezove i glavnije ljude; „koje po̓vatati mogoše — isekoše; mi mlađi ustrašeni od smrti u šume pobegosmo, i od begunaca skupi se vojska;

turski podanici bili, i da ćemo po svršetku ovoga dela opet turski podanici biti; zato koliko bolje možemo, da svoje ljude čuvamo, da bez nužde ne biva krvoprolitija, i da se čuvamo da ne beščestimo turske džamije, hareme, turske grobove, i,

Stanoja, Petra iz Ćuprije, Hadži-Ruvima — i pobrojimo sve druge, koje smo onda dobro znali, i đadija̓u da sve glavne ljude i one koji su u austrijskom ratu vojevali iseku, da sama deca ostanu itd.

na Dubokom u zbegu, i kad smo te zakleli da ideš u Rusiju i da naučiš rosijski jezik, i da ćemo mi poslati naše ljude tamo, pak da ti s njima ideš da im budeš tolmač i pisar? Eto i̓ sada šaljemo.

kome u podozrenije: ovde različiti̓ ljudi ima koji na svakoga motre, ispituju i primečavaju, a osobito kao na strane ljude. A kad bude vreme, vas će pozvati gde trebate; a vama će ovaj kozjain (domaćin) u svačemu na ruku činiti”.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

? Potra, potra, — dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti. — E, ti naredi ljude, pa hajdete gore u njivu. Ja ću vas čekati — reče gazda Raka sasvim mirno. — Ne mogu ja to danas — odgovori Stevan.

Svet je ovaj ionako pun jada i nakarada. Ali što baš sve nakarade pisati, te, ni za što ni kroz što plašiti poštene ljude? Što se ne bi napisao kakav lep kapetan?! Eto, na primer, znam ja jednog veoma finog i lepog kapetana...

U Zvezdu je kapetan izvidio opet spor oko neke seoske vodenice, poučio ljude da slušaju vlast i da joj budu na ruci; i tu su parnične strane dale kapetanu glavu šećera da ponese deci tek ruke

Slavu slavi David Uzlović, ćata opštinski Došli su gosti sve po izboru. Da već i ne pominjem odabrane ljude iz samog mesta — na priliku: novog učitelja Simu Stojnića, što je zamenio Sretena Pavlovića, onog što ga lane oteraše

polasku uze kapetan čitav denjak akata pa pruži starijem pisaru, Strahinji, i reče mu: »Dela, bogati, ćato, suoči ove ljude, pa presudi stvar da se više ne poteže!

— Hvala, gospodin-Branko. Ja volim ovde — odgovori on kao opržen kad ugleda tamo odabrane starije ljude. I tako ostade s advokatom u sali. Stali su ukraj i razgovaraju se.

Dela, bogati, daj mi. — Idi, idi kući te spavaj! Okani se ćorava posla... Gle ti njega — napao noćas buniti ljude! Idi, ne dam budak!... — reče Sava i zatvori vrata. Marjan opet nešto promrmlja, pa se vrati.

— Ne možeš ni jednog naći. — Niko ne sme, brate, ne sme! — uplete se Ćebo. — Neko čudo davi ljude — nastavi Purko. — Nijedan vodeničar ne može da se održi. Omrkne zdrav i čitav, a osvane — mrtav.

— Ima u mog kuma Živana. Vaš mogu uzgred sad svratiti da zaištem... Daće mi valjda. Vi idite kući, pa zovnite ljude da se dogovorimo šta ćemo. To Purko reče, pa okrete nekom putanjom onamo kući Živanovoj.

— A što si, more, lud! — đipi Ćebo okrenuvši se Strahinji. — Ako tebe samo devojka hoće, nađi ljude, pa je odvedi! — Okani se, Ćebo — veli mu Strahinja. — Nisam rad... — Šta nisi rad? — skoči i Srdan.

Istina, postarali smo se da ponameštamo svoje ljude po narodu, ali to je sve još malo! Vlada ne može dotle biti osigurana dok vlast ne uzme u svoje ruke sve profesije u

sede na krevet, zevnu žestoko i nastavi: — Škole nam u tom već odavno idu naruku; sve od reda liferuju činovnike — ljude zavisne od vlade... Aaa! — I gospodina ministra poče osvajati dremež.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Radili su s planom. To se videlo i po tome što najedanput po svima varošima u Srbiji postaviše svoje ljude, koji u njihovo ime počeše upravljati nahijama (okruzima). Te okružne starešine nazvaše „kabadahije”.

Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude. To su oči njegove, vrlo čudnovate oči: čas plave, čas zelene, čas sjajne, čas mutne, a dosta puta i krvave.

Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega. Popa veli: — Ama, ja bih voleo da je op pravi Turčin!... Ovako je on opasniji.

Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća! I te popine reči odbiše ljude od Kruške... Premišljao je Kruška i dan i noć šta to može biti. Koji je taj što njegov plan remeti?...

Aleksa se spremi i ode sudnici. Kad je tamo došao on zateče ljude na okupu. Nazva im boga. — Šta radite? Ljudi ćute. On se okrete, vide mrke poglede, pa se skloni u kraj...

— Ja nikad džaba ne mašem! — reče Surep, pa opet saže glavu. Hajduci se zasmejaše, a Zavrzan reče: — More, pa ti i ljude zasmejavaš!... Je li, Stanko?... Ma, čime nas tako omađija?... Otkad ti dođe među nas, i Surep se prođavoli!...

Samo da ste videli onaj lom, ono tumaranje. Što je god čalmu nosilo, diglo se na noge. Ja sam smesta razaslao ljude te javio Stojanu u Noćaj, proti u Belotić, pop-Teši u Badovince, Janku, Avramu, popReći... svima...

Do njegovog ćefa stoji ti život!... Taj isti Sali-aga se ponekad veselio ubijajući ljude. Jedinca u oca ubije samo zato da bi se nasmejao!... Ali dođe i njemu!... Nađe se čova pa zakla iz puške!...

Katić je odgovarao kratko. — A, vere ti, Simo, šta se ono zucka kao da su Turci poubijali neke ljude tamo, oko Beograda? — Istina je. — Pa koga to? — Palaliju i Stanoja iz Zeoka. — A što? — Đavo ih znao.

— Šta? — Još danas idi u Crnu Baru. Idi pravce kući popa Miloja i kaži mu ovo što si od mene čuo. Kaži mu da čuva ljude od Turčina, Ivana i Marinka. A Ivana slobodno neka ne vraća sebi — on je propao za Crnu Baru!...

— A što pitaš? — Ništa. Koliko tek da vidim da li ih poznaješ... Onda, kad ti poznaješ te ljude, da ti kažem da se svi ljute na te. — Zašto? — upita pop i ustade.

Ali, brate, nismo znali. Ko može znati šta je u onoj đavolskoj duši?... Ja sam, istina, s Jovom zajedno odbijao ljude od njega... — Sad, šta ste vi radili, ja ne znam, ali tek to znam da ćete sa vi ovde pokrviti!... Nego, ne dajte!...

Dučić, Jovan - PESME

S njim je išao samo njegov mršavi magarac koji nije jeo ništa ceo dan dok je svetac govorio učeći ljude milosti i strahu od Boga, a ne dobivši ni sâm ni od koga ni parče hleba.

Od istoka do zapada pevaće horovi novom sinu nebeskom koji će doneti drugu istinu za druge ljude. Ali ti ćeš ostati i kad hrišćani budu nestali sa zemlje.

Ostaćeš, ali videvši da je evanđelje bilo nedovoljno. Jer nije Bog za ljude u postignutoj istini nego u večitom traženju. Tebe će svi napustiti jer si verovao da si ga našao.

A danas sva rumena od krvi detinje, Tečeš u more pesme i mit o carima: Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje, Trag su brisali ovde novim i starima.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ah! I knjiga života poče mi se otvarati. To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i svja, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke!

Osim Radojke, žene nije bilo nijedne. One jedu za sebe. Samo što po dve tri služe ljude. Baš je bio Anokin red. Dok druge dve unose i iznose jelo i poslužuju piće, ona se naslonila leđima na vrata i čačka

A pop još kad hoće što važno da besjedi, poruči kmetu da zovne još ljude kojih će se najviše ticati besjeda. Ako je ko učinio što rđavo, a on ga u crkvi pred cijelim narodom izobliči i pozove

Nije se nikad desilo da mu se ne poslušaju svete riječi. Jedanput uđe neka pomama u ljude da razgrađuju tuđe gradine i da upuštaju stoku. Puca vrljika, a razbijenih glava kao bundeva.

Šta vi — veli — mislite? Da se dogovorimo mi, pa poslije da zapitamo i druge pametne ljude; da vidimo šta će oni reći. — Ja velim da je opet date meni u kuću — reče Gluvić. — Jok! — kaže kum Ninko.

Kad se navršiše tri godine, i Mara svrši treći razred, učitelj onda navali na popa i na druge ljude, te je zadrža još jednu godinu danu školi „na privat”. Tako ona pođe učiti i četvrti razred.

Ja hoću rad! Ili me voliš ili ne voliš! Jedno ili drugo! Neću tanjir od dva lica. Ne volim ljude koji što hoće ne mogu, a što mogu neće. Ili — ili ... Vidim sve.

Nekoliko konjanika proletješe kao strijela. I ja se strpah u jedna kola. Iziđosmo iz sela, stizasmo ljude, stizasmo i stizahu nas kola, i cio taj urnebes kretaše se jednim pravcem. Dođosmo već u prvo selo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

blagim izrazom lica, a pored njega nekoliko debelih knjiga, mada je slabo čitao, ali kao čovek koji je poštovao učene ljude i bio uvek među prenumerantima, zahtevao je da se što više knjiga pored njega nalaze.

— Idi, Milo, oteraj zeljova pod ambar — viknu Pela šegrtu — znaš da ne trpi kaputaše i obuvene ljude. Odma’ misli da je neki vandrokaš.

— A jesi l’ bar majstor u tom poslu? — Ta, sad ja neću ništa da divanim preko sebe, nego, eto, pitajte druge ljude, i Džide i gospodu.

Izvol’te pitati druge ljude koje je Pera Tocilov vozio, pa pitajte i’ jesu li drugog kočijaša posle tražili! — E, lepo, lepo! Baš mi je milo.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

A i vino je osobito. Dođe i do pevanja. Gledićka vrlo lepo peva, pa s tim ljude tek većma uzbuđuje. ČikaGavra ne može više da odole. — Ta nema vam para, gospođo!

Marko Rogozić kažu da je zjelo učen, ali je gord, ohol, pa sitnije ljude prezire. Jednom se tuži Marku Mica da joj Pera berberin dosađuje, meće joj bukete u pendžer, i vreba je, samo da se

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Dakle, evo u čemu je stvar: ja to ne znam baš sigurno Ali znam ovo: da sam u svom životu često sretao mnoge ljude čija me je bistra i sveža razboritost, jedna divna jasnoća inteligencije prosto zgranjavala; ljude koji su uvek znali

često sretao mnoge ljude čija me je bistra i sveža razboritost, jedna divna jasnoća inteligencije prosto zgranjavala; ljude koji su uvek znali šta hoće i kod kojih me je naročito čudio onaj uvek fini, tanak i dosledan red misli, ma o čemu

Iz one velike kuće, preko puta, jedan za drugim i u onom raspoloženju koje obuzima ljude kad zatvoreni preko celog dana, stupe na zrak, oficiri su šumno napuštali svoje službe.

Nemam više šta sebi da prebacim, niti imam prljavih misli. I svi ovi razgovori grozno su mi odvratni i ljude ove, što svaki čas idu na osustvo, obmanjuju se i govore kako je uzdržavanje škodljivo, ne mogu više da gledam.

A ja sam voleo te krepke prirodne ljude što su mirisali na planinsko cveće i širili oko sebe onaj laki vazduh planina, pun strasne vatre i snage, pun poštenog

Afrika

Nigde nikoga, sem što dva-tri mala majmuna, odomaćena, skačući između koliba, nalik na ljude, pritrčavaju da nas vide. Dozivamo ukućane, ispred jedne kolibe. Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N.

koje nose na sebi lobanje hipopotama, ovnova, pantera; da između pruća rasteže kože, a pusti olinjale pitome majmune i ljude tamne, lene i nage, pokrivene mušicama, da šetaju!

Treba koračati, koračati uz ove jedinstvene ljude; dok prolazi ova jedinstvena noć. Zatim bih opet, savladan umorom, zaspao u nosiljci; budio se naglo, uzbudljivo, kada

Idući sa zapaljenom lampom kroz potpunu pomrčinu, srećući ljude i žene koje ne vidim ali koji me glasno pozdravljaju, jedva nailazim na mesto gde treba da se tam–tam održi i gde je

Evo trebalo je preći samo iz Dakara na ostrvce, pa da čovek opet sretne ljude, srdačne, gostoljubive i nežne. Sada, kada sam video ostrvo Gore.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

I to je lepo od naše magistrat. MIŠIĆ: Budući da toliko novaca zasada u kasi nemamo, zato smo naumili dobre ljude u pomoć pri ovome pretprijatiju pozvati. Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to bolje!

„Skup dvaput plaća.“ Pređe dve godine pravio je šupu, pak čovek neće da pogodi iskusne ljude, nego oće da sam zida, da zaštedi. MIŠIĆ: E, gledajte vi, kao da je ubog siroma!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Sanduk, koji je visio sa četiri velika točka. Sa četiri debela kaiša. Ali je bio, za tolike ljude, ujedno i crna sudbina.

Veli: „Mnje za svagda prijatno sedit na vozduhu proletnom. Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije!

A ne da tolike dobre i čestite ljude mami na klizavi put iseljenički. On veruje da njima, sad kad su sve to čuli, i videli, nije ni na kraj pameti apšit iz

„Palavičini“, dovikivao je svog oficira u idućim kolima, „vidite li one ljude pred nama? Kakvi lepi ljudi, kakvi lepi, stasiti ljudi!

Preletao je pogledom ljude kao da zaviruje u red buba i paukova. Kroz jeku vojničkih truba, kroz dreku komandi, kolona je za to vreme počela da

Doći će vreme, kad će se, u Beču, kajati, da su ove nevine ljude oterali u Rosiju. Vi stalno izmišljate neke konce da, po koncu, poravnate njihove šorove i sela.

Bio bi to konjički polk, nimalo gori od Harahovih kirasira. Nije pravo da ove ljude, ni krive ni dužne, terate sa njihovih ognjišta. Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.

Major Trifun Isakovič, koji je, tog dana, komandovao paradom, ušao je bio u gomilu i pokušao da ljude ućutka. Ali je nemir rastao. Garsuli nije bio nevešt i primetio je da stvari ne idu kako je mislio.

Nije prošlo mnogo vremena, a većina se poče da hvata u kolo i da igra. Izgledalo je kao da te ljude ne može da sneveseli ništa.

– Ne damo ljude da oru i kopaju, za Herrschafte! Mi smo privilegovani nacion! Krv naša je rasuta širom Evrope. Ovo je naša zemlja, na

trgovci u Budimu odlazili u zatvor, zbog pomaganja tog sveta, koji se selio u Rosiju, gospodin Georgije otpremao je ljude u Rosiju, kao da u svatove idu.

Kći Božičeva ga je, međutim, i sakrivenog, našla. Pitala ga je, što se tako usamio, zašto ne iziđe među ljude, u društvo; gospože pitaju ko je, svima se dopao. Stojeći pred njim, ta balavica mu se učini još lepša, nego u kolima.

Teodosije - ŽITIJA

“ I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete Gore, davši im napisano pismo.

Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam.

njihovo pustinjačko i bezmetežno življenje čuđaše se i veseljaše se i u duši uzrastaše što se udostoji videti takve Božje ljude. I govoraše da mnogi, pored sve želje, ne mogu lako postići da ih vide.

i svoje otačastvo svetiteljstvom napasavši, prosvetlivši i naučivši, verom i pravdom i pokajanjem ka Hristu privešćeš ljude svoje, i svetim mestima koja telom pohodi Gospod Isus Hristos poklonićeš se, gde se sva stradanja njegova za nas voljno

Slava ti za sve, dobri Gospodine, jer ljude od nas odvede, anđelima da ih učiniš, i opet si ove poslao k nama po svojoj dobroti.

Nadajući se tvojoj dobroti, sabrah ove istočne i zapadne ljude, i kao što se u tebe uzdah, Gospode, da se ne postidim!

A naučiše i krstiše ljude u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, svaki u svojoj zemlji, gde je Bogom bio određen, kao što i na nas sada na kraju vekova

A blagočastivi Stefan sa ljubavlju primivši ljude koji su došli, njihove pretnje odlagaše Bogu, koji ce protivi gordima i koji na njima vrši odmazdu.

Bože naš, uzdanje moje i utočište, pomoćniče moj i izbavitelju, pogledaj sada one koji nas opkoljavaju nasiljem, ove ljude što protiv nas smišljaju.

Pošalji ljude i koliko im je potrebno neka uzmu! A kralj čuvši ovo od onih koji cy došli od svetoga, obuze ga užas zbog neobične

Sveti dovoljno obdari careva blagorodnoga čoveka i oružane ljude i sve koji su bili s njim u lađi, i napisa u pismu blagorodnu pohvalu, molitvu blagoslova za sve blagodati careve, i

Cve ljude u veri i u ljubavi prema Bogu i bližnjemu utvrđivaše, i moljaše ih da ne vraćaju zlo zlim; da lome hleb gladnima; da nište

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Oni koji su dosta putovali po Balkanskom poluostrvu odmah osete i raspoznaju u nekoj narodnoj masi dinarske ljude od drugih grupa. Na njima su najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena.

To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego

Jako utiču na dinarske ljude stare velike šume i pojedina drveta ili grupe drveta koja se dižu na brežuljcima, sa humki i među ruševinama, naročito

i da su se naročito u njima mogli manifestovati ona toplina u običajima i nežnost duše, koji više karakterišu dinarske ljude nego ostale Južne Slovene.

I ceo je narod sposoban da tako radi. Za ljude od srca i savesti imaju naročita imena: duševnici, savesnici, koja datiraju još od Dušanovog zakonika iz srednjeg veka.

koji lako i kao nesvesno daju svoj život za moralne ideje i plemenite pokrete; utiču zarazno na okolinu i na ljude manje jakog temperamenta: silinom jedne povuku, druge ućutkaju.

Na ljude dinarskog tipa najviše uticaja imaju vođe u čijem ponašanju ima nečega tajanstvenog ili mu oni to pripisuju. Veruju da

Poduzetni duh je ojačao. Rudnici, koje je dotada samo država eksploatisala, privukli su mnoge privatne ljude i strane kapitale, naročito rudnici bakra, uglja, zlata i srebronosnog olova.

Često sam imao prilike da promatram uticaj stočarstva na ljude dinarskih plemena. Što najpre iznenađuje, to je vrlo mnogo dokolice, koju ova vrsta zanimanja ostavlja odraslima.

Osobito cene ljude „od prave, od Božje strane“, ili „desne ljude“, dobre i na dobro upućene; za čoveka rđavih osobina i koji veru ne drži

Osobito cene ljude „od prave, od Božje strane“, ili „desne ljude“, dobre i na dobro upućene; za čoveka rđavih osobina i koji veru ne drži imaju reč raščovek.

izbegli u kršnu u siromašnu Liku da bi se spasli gladi i nepravde, lako je bilo dovesti u zavisnost i formirati ljude po određenom kalupu, kad im se otvore izgledi na koliko-toliko bolji život i kad se zadovoljava njihova junačka sujeta,

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ja sam poznavao nešto drugo. Poznavao sam ljude kojima je najvažnije ono što bi drugi o njima mogli reći, ili ono što bi oni o drugima mogli reći.

Nisam bio ubeđen da će mu četvorka data meni pomoći, i po povratku kući ispričah to mami. - Ti uvek gledaš ljude iz najcrnjeg mogućeg ugla! To je tvoja nesreća, Slobodane!

On, međutim, nije bio od onih na koje se mogla obraćati ili ne obraćati pažnja. On je prosto primoravao ljude da je obraćaju.

Nisam mogao da utvrdim šta dok, sada već rasanjen, nisam čuo kako Stanika plače u kuhinji. Često sam slušao ljude kako plaču, čak i Staniku nekoliko puta, ali je nikad nisam čuo da plače tako prigušeno i obeshrabrujuće.

Kornjače su u suštini neuništiva bića. Pokušah da ljude koje poznajem zamislim bez oklopa, ali to mi nije polazilo za rukom. Kao i kornjače, i oni bi bez oklopa brzo uginuli.

Stanikinu prijateljicu s nosem kao u pekinezera, toj zaista nije bilo više od dvadeset i pet, ali ne možete podsećati ljude na sve stvari svaki put. Otac me pogleda kao da shvata, nešto reče, više se ne sećam šta. Gledao sam u Staniku.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

je da će odmah u toj sobi i jesti, ali Čamča ga oslovi, da ne ostanu u sobi odmah, već da uđu u birtiju, da vide te ljude koji su onde, jer retko koja čarda da nema opasnih ljudi.

Gospodar Sofra ište vina. Čamča izvadi. — Hajde da pijemo, tu se spavati ne može. Da sam znao da ću međ’ takove ljude doći, ne bi’ se bio krenuo.

— Gospodaru, ne mogu vam dovoljno zahvaliti što ste mi te ljude s vrata skinuli. Morao sam im uvek jelo i piće zabadava davati, pa da se najmanje protivim, zlo mojoj glavi.

Smeju se. — Vraški Čamča, nismo li i mi pojeli mačka? — To ne, ima on već svoje ljude, koji mu neće jako zameriti baš ako i saznaju; to su njegovi svakidašnji, znaš Jova opančar i Mitar abadžija, i takovi

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući ceo dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce. Bila mu je dosadila.

Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni

legli po kućama i po štalama kod konja, pa su, probuđeni iz pijanog sna, počeli da vijaju, nožem u ruci, životinje i ljude. Poslednjeg, Isakovičevog slugu Arkadija, uhvatiše tek usred bela dana, već u blizini logora.

tome, kakve sve neprijatnosti očekuju decu njinu od zlih ljudi, koji mrze pravoslavne šizmatike, a on je nalazio te zle ljude i na Dvoru.

brata njegovog Aranđela, koji je imao običaj da pri sklapanju trgovačkih poslova po Vlaškoj, Turskoj i Mađarskoj opija ljude. Setivši se njega, čestnjejši Isakovič se reši, po uzoru bratovljevom, da napije sebe.

Mučeći ljude do sada, sa nasladom, reši se da ih od sada ostavi na miru, osetiv da i oni sede ovako uz žene i decu. Tad, prvi put,

Njegov brat, odlazeći često pod Varadin, da vežba svoje ljude u iskopavanju aproša, šančeva za opsadu gradova, ili, na konju, čak u Mitrovicu, u kovačnicu oružja, nije primetio ništa.

Od drugih je slušala kako bije ljude i konje pesnicom po glavi, kako preskače stolove kad se napije i sve one gadosti o njegovim Vlahinjama i Mađaricama.

selo beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena, vodeći svoje nove ljude u baruštine, da oru.

Videvši oko sebe, svud, baruštine i blato, ljude što su se ukopavali u zemlju i živeli po zemunicama, da bi se u proleće, ili pred snegom, opet odselili dalje, Aranđel

Mrzeo je osobito kapetane, što su mu odvodili ljude na vojnu, a još više te ljude za kojima se često selila i porodica.

Mrzeo je osobito kapetane, što su mu odvodili ljude na vojnu, a još više te ljude za kojima se često selila i porodica.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Za ove ljude vezano je i verovanje da se dugo muče na samrti i da ne mogu da umru sve dok im se košuljica ne stavi pod glavu.

Drugu grupu čine demonska bića opasna za sve ljude. U ovu grupu ulaze: veštice, more, vampiri i karakondžule. Demoni dece¹²¹ uglavnom deluju odmah po rođenju i nastavljaju

Njihova mesta okupljanja su gumno, bunari, vrela, a skupljaju se i oko kakvog oraha.¹⁴² Veštice su zle naravi, napadaju ljude i sisaju im krv.

¹⁴² Veštice su zle naravi, napadaju ljude i sisaju im krv. One naročito napadaju ljude „slatke krvi“, i najradije malu, lepu i naprednu decu, i nastoje da im srce pojedu.

Mora je devojka koja u vidu raznih životinja (kokoške, mačke itd.) noću napada ljude, a još više nejaku, malu dedu, pritiska ih, zaustavlja im dah i sisa im krv.

Trojanović navodi da se u Donjem Uncu za momčuljka kaže „prlabuč“, a ova reč označava dečaka „koji je iz dece ispao a u ljude ne prispeo“.¹⁴ U srezu boljevačkom za momčića kaže se još i „čirak“ i „šiparac“. (b) Devojčica.

valja zapaziti i to da se za malo dete najčešće koriste metafore kao što su: prut, drvo, proleće, jutro, a za stare ljude, no mnogo čemu, suprotne (sa negativnom konotacijom) kao npr. Vlah, pas, konj.

vodile, u kolu vesele bile pjevajući i igrajući, muška čeda grleći, u naručja ih noseći do oružja ih sastavile, a u ljude umješale! (Vrčević, V., 1883) — Kako sad u svadba i veselje, tako dogodine u krštenje i u strižbu! (Knežević, V. M.

opisujući dinarske ljude u plemensko-ratničkoj zajednici. Kolektivistička orijentacija, kao tesna uzajamna povezanost ljudi, ispoljava se u

veoma homogenim kulturama, kakva je i srpska patrijarhalna kultura, u kojima je pojedinac, čvrsto vezan za druge ljude, izopštenje iz zajednice najstrašnija je i najteža kazna koja se može zamisliti.

kulturi jasno se vidi u poslovicama koje sažeto iskazuju opšte normativno mišljenje zajednice: „Kao što je Bog za ljude, tako i otac za svoju decu“; „Materino ime je sveto i na nebu i na zemlji“.

(za muško dete na pragu mladosti, odnosno za odraslog dečaka koji je, kako se to kaže, „iz dece ispao, a u ljude neprispeo“).

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

REČI 102 O JERESI 103 O PIJANICAMA 104 ZA ONE KOJI CARSKE DRUMOVE ORU 105 ZA VRLINE U MANE PROMETNUTE 107 ZA LjUDE KOJI JASNO VIDE 109 ZA LAŽI IZGOVORENE IZ MILOSRĐA 111 O NALAZAČU 112 O BOŽJEM SUDU 113 O PRAŠTANjU 114 TRAŽIM

ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i

Za velmože koje govore da za Uroša nije bilo gospodstva, ni zlatnih kondira, ni manastira. Za ljude kratkovide i uskogrude.

Za ljude koji su na smrt ljuti, koje vređa pomisao da bi mogli umreti, koji će u grob poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu g

će u grob poći zabrinuti kao oni što idu u tuđinu gde ne znaju ni jezik, ni običaje, gde ne poznaju duše žive; za ljude koji pred smrću negoduju kao da ih ni dužne ni krive šalju na robiju koja večno traje.

vozu, i na gozbi, i u hramu, i u raju, numerisano mesto čeka, za one koji još za veka grobnicu gde će leći znaju; za ljude koje na svakoj vodi čekaju brodi i kotva u svakom brodolomu, kojima su svi znani i neznani anđeli milosrđa osigurani.

ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA Tražim pomilovanje za bezazlene, za njine začuđenosti nedogledne, za ljude večno maloletne, za utopiste, za preko vode prevedene žedne, za preko blaga prevedene čiste, za onoga što snove

Za pijanice, emigrante u stanje gde mogu manje da misle, manje da pamte, manje da pate. Za ljude koje alkohol proizvodi u što ne može ni jedna sreća, koje njegovi karavani odnesu do takvih suvati gde se putnik više

čoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka, za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i

Za ljude koji priželjkuju da sudba nanese na čardake veće od njihovih zemljotrese, da jezik požara stogove nečije slave lazne, a

Za ljude i žene u čijoj su mašti razmere sveta pomerene, za one koji usred podne, dok sunce bilionima sveća sija tebi i meni,

za one koji usred podne, dok sunce bilionima sveća sija tebi i meni, care, nose neku svoju, malu, sveću, za ljude do zuba naoružane na rogove puža kad naleću.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Nisi lep, al' si drag, Bel Ami… (Stari šlager) Stajali su sa rukama u džepovima i razgovarali, prateći krajičkom oka ljude iz orkestra koji su se pripremali da zasviraju novu igru.

Bio je duboko uveren da je svet svakako potpuno poludeo kada uzima ozbiljno ove smešne naprave naterujući razumne ljude da ih ko zna zbog čega preskaču ili se vešaju o njih.

— Nas dvojica — kaže Žan Žik — bavimo se istim poslom. Razlika je u tome što ti ljude svlačiš, a ja ih oblačim... Imaš li, možda, kćer? — Studentkinja!

je oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovoljstvo čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole ljude koji se izdvajaju značajem i veličinom.

Matavulj, Simo - USKOK

“ A ima i još jedan razlog. Kao što znaš, ovijeh dana udajem unuku, Anđu Rakovu, u dobre ljude, pa nijesmo radi da je gluho ispratimo i da nam novi prijatelji zabave i reku: „Gledajte ih ne mogu da prežale

Ne vidje više pred sobom proste, siromašne gorštake, nego ljude koji su imali dijela u tako velikim događajima, u kojima se odlučivaše sudbina država!

Možete misliti kakav je umor savladao te ljude! I mi bjesmo mrtvi sustali, a pritište mrkla noć. Kad bi pred zoru, ču se poklič: „Ha, na noge, uteče Francuz!

Bjehu većinom Cetinjani, a to nije značilo što i danas, nego ljude iz okolnijeh sela, što sastavljaju cetinjsko pleme, iz: Bajica, donjega kraja, Bjeloša, Očinića i Uganja.

svoju prošlost, pa završi: — Moja je namjera da ostanem u vašoj zemlji, a pošto me je dobri udes nanio među dobre ljude koji me primiše za svoga, želim da mi ognjište bude među njima.

Mlađi se oprije. — Te hoće biti, te neće biti, oko toga se sporječkaju i najzad postave dobre ljude da o tome presude.

Cijelijem putem svatovi meću iz pušaka, a desni djever nudi vinom ljude, mimo čije kuće prolaze. Kad se svatovi primaknu djevojčinoj kući, onda iz nje izide njen barjak, biva, prvijenac i

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude. OTAC: Jednog sam molio i šta nisam obricao, i obećao mi je da će naći lepu priliku; ali vidim nema ništa ni od njega.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Zečevi smatraju da ljudi slabo vide i čuju, da trče sporo i trapavo. Vole da posmatraju ljude dok rasađuju kupus, i dogovaraju se kako će, kad se kupus zaglaviči, na to mesto često svraćati.

Osećanja su vezana za ljude, za njihov bezizgledan život; dečja pesma zato, traži partnera za igru drugde. Igra s Vukovom azbukom U poslednjem

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

SMRDIĆ. (smeši se): Znali su da niste vredni ništa učiniti. ŠERBULIĆ: Ja nisam? Nego vi, koji ste tolike ljude prevarili i bankrotirali? SMRDIĆ: Opet nisam nosio prange kao vi.

ŠERBULIĆ: I ne može! Mi trebamo čestite ljude. GAVRILOVIĆ: Vi znate da se ja nisam ni otimao. ŽUTILOV: Otimali ili ne otimali, vi ste kasirati, pa kraj. 7.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

»na serbski jezik radi razumenija prostim človekom«, »na prosto urazumitljnoje znanije srbskoje za seljane i proste ljude«.

Pun starinske »čuvstvitelnosti« i »čelovjekoljubija« on će voleti spomen svojih roditelja, decu, narod, sve ljude čista srca, pa čak i životinje i cveće.

Ništa nije važnije no širiti naučne istine, mudrim knjigama prosvećivati ljude: »Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa,

« Crkva treba da sjedinjuje ljude, a ne da ih mržnjama razdeljuje. Verske mržnje među ljudima, sinovima jednog istog nebeskog oca, raspiruju oni za koje je

Kada govori o narodu, on nema pred očima apstrakciju, no žive ljude, narod, puk, koji čine broj, temelj i snagu nacije. Njegov patriotizam ima sasvim realnu političku podlogu.

1816. osniva se srpska gimnazija u Novom Sadu, koja 1819. postaje potpuna, sa šest razreda, i koja ima za nastavnike ljude kao što su: Pavle Šafarik, Milovan Vidaković, Đorđe Magarašević. 1822.

u Nemačku, a naročito u Francusku, i oni će stvoriti »otečestvenu inteligenciju«, liberalne i rodoljubive mlade ljude, čiji uticaj će se osetiti 1848. Iz redova tih »Parizlija« izići će prvi naučni radnici i školovani državnici srpski.

On nema istorijsko osećanje i sposobnosti da uđe u duh epoha koje opisuje, i ličnosti iz prošlosti slika kao moderne ljude, pušta da rade i govore kao da su iz današnjice. U istorijskom kostimu on predstavlja ljude XVIII veka.

U istorijskom kostimu on predstavlja ljude XVIII veka. Najzad, kako je živeo od književnog rada, pisao je brzo, bez pažnje, i njegovi romani često čine utisak prvog

od njih tu njegovu tamninu i zbrkanost shvatili su kao znak dubine, originalnosti i genijalnosti, i u to doba slavili su ljude koji su umeli da tumače pojedina mesta iz Serbianke.

Jaka pamet, vedra glava, on ima osećanje života, na ljude gleda kritički i bez iluzija, ima posmatračke sposobnosti i redak dar da slika rečima, da živo i reljefno prikaže

On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: »ništa, ništa, ništa«. U Davorю on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim,

Milićević, Vuk - Bespuće

I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni. Poznavao je te ljude po odijelu, šeširima, navikama; njihovi glasovi dolazili mu gadni, njihove kretnje odvratne, njihovi pogledi glupavi.

I on osjeti želju da vidi one visoke, krupne, pocrnjele ljude, da im stisne njihovu tvrdu, žuljevitu ruku, da ugleda sitne kućice, sa crnom istrulom šimlom, malim prozorčićima,

i zasukane mišice, mučno se zabada čelik u cijelac kamenj I prilazeći bliže, oni mogu da vide u neprekidnom poslu ljude sa razdrljenim košuljama kroz koje se crne prsa, u prljavim gaćama, zakriljene od sunca različitim šeširima koji pričaju

svojim oštrim, reskim glasom, ne dajući ljudima da dahnu, da se odmore, da se napiju ugrijane vode, ne videći u njima ljude nego radnike koji moraju da ga slušaju i da mu se pokoravaju, ako hoće da zasluže koju krvavu paru, gledajući samo

Gavre Đaković ne obraćaše pažnje na ljude koji smicahu s glave svoje crvene kapice pozdravljajući ga, ni na žene ni devojke koje mu se uklanjahu s puta i šaptahu

Sremac, Stevan - PROZA

i pritešnjavao seljački najmnogobrojniji stalež, zabranjujući mu da se skuplja i drži sreske zborove — nego je vodio ljude na kasapnicu, na braću našu, koja samo drugim jezikom govore!

Mi, deco, takve ljude nazivamo radenicima — mučenicima; a i jesu to. Ne pišu oni pesme i istorije kojekakve, niti idu u vojsku da ubijaju

Ne pišu oni pesme i istorije kojekakve, niti idu u vojsku da ubijaju ljude, nego zapeo čóva pa radi koris’an i produktivan rad, radi pa mu sve puca grbina!

Radičević, Branko - PESME

ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju, Pa ti viču: zdravo, mili pobro, Misliš da je i za ljude dobro? Pa što na štir sirotinja zija, Misliš čini zato što joj prija?

Ko da s' gora cela pomaknula, U ljude se drva prometnula, Tako ljustvo ka mene nagrnu, Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu, Nije šala, moj premili druže,

Baš Vasa oni, kog m'ljaše u gori Da onda noćom samrtno obori. Ma udesi i neka sreća luda Te neke ljude tad provede tuda, Te puške čuše, tamo potekoše, Te skoro mrtva njega podigoše; A lekar vešti navali melema, I skoro

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Nije lako odgovarati za tolike ljude koji su nam povjereni, treba to sačuvati. — I onu Napoleonovu babu, zagrmilo u nju? — I nju, bogami, Sajo.

Povazdan je zivkao i privlačio ljude iz svog sela, nešto se s njima dogovarao i po njima slao poruke. Sad se počešće izvlačio i iza šanka, kratkonog i sitna

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

imanja, gradove u kojima su bili i trgovali, lica s kojima su stajali u pri jateljstvu, kao: paše, kajmakame, vladike i ljude za narodnu stvar, koji su u ono strašno vreme dolazili i nalazili pomoći i sigurna skloništa u našoj kući.

Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu. — Ljubi u ruku! — reče joj i pokaza na ljude koji behu tu.

I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivaše, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat — dublu.

izdiže, nasloni na zid, prigrli me, i, tako sakrivena iza mene, zagleda se u dvorište, svadbu: u one stolove do zida, ljude oko njih, starojka, svekra i ostale zvanice koji se, već zagrejani pićem, zavalili, raskopčali mintane, bacili gunjeve i

Kažem: mehana im za ljude, a kuća za sirotinju. A porod im zdrav, na oči kremen. Gledaš: oko čisto, snaga prava i u svakom pokretu kipti i

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji(h) sam što dobro naučio, iz kojih premudri(h) knjiga francuski(h) nemecki(h) i talijanski(h), najlepše misli

To isto i mi smo dužni svima ljudma na svetu. Ovo je sav zakon i proroci. Svaka nauka koja je ovoj protivna uznemiruje ljude: uzrokuje vražbu i svako zlo; sledovatelno nije od Boga.

Kostić, Laza - PESME

Sve se želje Tu da probude, dušine žice sve da progude, zadivićemo svetske kolute, bogove silne, kamo li ljude, zvezdama ćemo pomerit' pute, suncima zasut' seljenske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

— He, — vele — kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići? Odgovori carević: — Hoću, štogođ vi radite to ću i ja raditi.

Kad to mehandžija čuje, brže potrči p caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.

Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, odmah car pošalje ljude da mu dozovu gospodara od galije. Ljudi otišavši kažu carevome sinu da ga zove njihov car, i on odmah otide.

Car se na to jako rasrdi i zapovedi te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu uzme u begluk. Posle toga prođe godina dana, a u dvoru ovoga careva sina za nj ni glasa ni traga.

Kako on dođe pod grad i galija stane u kraj, car onoga grada pošlje i po njega ljude, da ga zovu preda nj. Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno

Kako on stane pod grad i galija stane u kraj, car od onoga grada pošlje ljude i po njega; i on odmah otide pred cara, i pošto ga car zapita ko je i otkuda je i kuda ide, stane smerno i žalostivo

Onde priteraju galiju u kraj, i carev sin usedne na konja pa pođe suvim da putuje, a ljude na galiji ostavi da čekaju.

Sad se carev sin nanovo obraduje, što je i braću našao. Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe.

Ono, što si video ovce i silne ljude, znači svijet: neko umire, neko se rađa, neko postaje bogat a neko siromašan, i to tako traje uvijek.

A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom zelenu

— poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA Bio čoek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći puštenicom.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

) MAKSIM: I ti oćeš? SOFIJA: Na svaki način. MAKSIM (uzme štaš): Oćeš? SOFIJA: Štap je za skotove, a ne za ljude. MAKSIM: Štap je za svakoga, koji ne sluša. (Zamane.) Oćeš li? SOFIJA (pokazuje stolicu): Pitaj ovu.

Da kako misliš devojku udati? MAKSIM: S balovima da ju udam! SOFIJA: Balovi nisu ni izmišljeni za egave ljude, nego da se momci s devojkama upoznaju. Tako je u svetu, pa šta ćemo. MAKSIM: I ja sam tebe na balu poznao!

No kad i to ne pomaže, uzeću i natrag, i raspolažem da se iz ti novaca načini jedan spomenik za džandrljive ljude. MAKSIM: Eto ti! dogovorila se s Jevremom kako će me prevariti. Ajde sad, veruj joj!

vidu kao jedno prirodno tjelo, koje se na više časti deli, i sve te časti, kao predjele, vodu, podnebije, proizvode i ljude pozasebe opisuje. MANOJLO: Zar su ljudi čast Zemlje?

ti? DOKTOR: Znaš li, koja se zemlja deli na tri narodnos MANOJLO: Otoič se Zemlja delila na konje, ljude i magarce, a sad opet na narodnosti. DOKTOR: Ono je Zemlja, a ovo je knjažestvo sedmogradsko.

A možeš viditi i bojadisane ljude. MANOJLO: Je li to daleko, g. doktor? DOKTOR: U Afriki i Ameriki. MANOJLO: To je neka čudna zemlja.

MANOJLO: To je neka čudna zemlja. Kod nas se bojadišu žene, pak se jedimo. A šta bi bilo, kad bi vidili ljude bojadisane? DOKTOR: Ti si prost; oni su od prirode bojadisani.

DOKTOR: O tome možete biti uvereni. ŠALjIVAC: Dakle, jedna familija, koja nauke i ljude učene ljubi, pritjažava jednu čašu zlatnu i dragim kamenjem iskićenu.

zna, da svaka flota mora imati svoga admirala, to će naravno morati izići da 37 admirala nema, i da sam ja utamanio te ljude. Preporučujući se Vašoj milostivoj učenosti jesam itd.“ To je velika nesreća, g doktor!

MANOJLO: One sam druge davao bez novaca, oću li i ove? DOKTOR: Za dobre i poštenog srca ljude, a osobito za đace, moja je knjiga badava; a otrovani i okuženi neka plate. No ti to ne umeš, ja moram sam raspoložiti.

Istina, kažu moraliste, da nam je novac zato dat, da i druge pomažemo. No učene ljude valja samo slušati što govore, nigda ne gledati što čine.

MILAN: A, boj je za skotove, a ne za ljude. To već izilazi iz mode. STANIJA: Opet vaša nesrećna moda. Što je dobro, ne valja, što je zlo, treba.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Sram te bilo, oždrkeljala si se kao krmača, pa si došla pre zore da uznemiruješ ljude. SULTANA (ciči): Ih, trista te vraga odnelo s orjatinom. (Tuče ga.) STEVAN: Je l’ tako?

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Hoću da kažem da nisam folirantkinja koja voli da zavlači ljude sve dok načisto ne poblesave, jer mi je nekako žao tih zacopanih tipova. A, kakvi su tek švaleri!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

sivom nebeskom strehom, na samoj gorskoj kosi, u mome selu dalekom, tu lisac poštu nosi, mečka u šumi sudi, petao ljude budi, mere nam vreme i puž i zec, već kako koji, vukovi tule na mesec, šumu nam jesen crveno boji, hrašće na

U daljini, na Neptunu, potpalile pčele bunu, a baš im je u računu. Neće više da se trude, optužuju redom ljude da im večno kradu med, a to, kažu, nije red. A meseci na Saturnu započeli trku burnu kao da ih đavo gurnu.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Ili samo stoji pored arhanđela s mačem? Koga će na sudu da brani? Da li će Ništog zaobići? O, Duh će pomilovati ljude svoje, i zajedno s njima na svetlost izići!

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

ADVOKAT: Dobro, to je stoka; ne razume ništa, a kako bi vi tek kaznili ljude, razumna, pismena stvorenja, koja uđe u tuđe imanje? AGATON: A! Sad vidim na šta vi navijate. Pa jest, imate pravo.

MIĆA: Pa ne mislim ja tako, ali bili ste sreski načelnik, pa rekoh, vešti ste da se u svakoj situaciji snađete i da ljude obrlatite. AGATON: Drugo je to, moj brajko, obrlatiti onoga što je u opoziciji da pređe u vladinu stranku.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Od njih su se već i otuđili... Van domašaja svoga pogleda, oni kao da ne znaju ni za ljude, ni za zemlju. — A ako neprijatelj dođe i pokupi vam stado? — reče neko. Njihove oči sinuše gorštačkom divljinom...

Uto naiđe i komandir na konju. I opet komande, zatim pozdravljanje, raporti — onda ponovni pregled. Oblio je znoj i ljude i konje. Tek tada komandir dade voljno.

Sada smo pred bojištem. Ima u nama malo ljubopitstva, a i zebnje... I, slušajući potmulu grmljavinu topova, ljude obuzima pritajena drhtavica.

Oko krvavih usana rojevi mušica. Težak zadah nas zapahnu. Iako je neprijatelj, ljude obuzima jeza na sudbinu čoveka. I nehotice se nameće misao da ćemo tako možda i mi.

Tu su vojnici nahranili i napojili konje. Za ljude nije bilo ničeg. Imalo je mladih kukuruza, ali nam rekoše da se vatre ne smeju ložiti zbog blizine neprijatelja.

Vozari su utrošili i poslednju rezervu zobi, a za ljude nije bilo ničega. Već je treći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše.

Šta ko voli... Sem tablaneta, koji igraju usedelice, a žandara barabe. Ali umor je savladao ljude i naskoro je ceo puk spavao. Još se ni zora nije pojavila, a naređen je iznenada pokret.

Ružičasti sjaj obasja ravnicu i sićušne ljude koji gamižu kao crvi. Iz pozadine dopre neki otegnut glas: „Drži desno-o! Artiljerija, drži desno!

Pevci zakukurikaše. Bila je ponoć... Maršujemo ceo dan I ovu noć. Umor je savladao ljude i na svakom zastanku ležu pokraj puta. Stalno ih opominjemo da ne zaspe.

Pošto most još nije gotov, to su ljude, konje i vozove prevozili splavovima. Bilo je zanimljivo posmatrati. Konj se u početku zateže i odupire prednjim nogama.

kolone, koje su bile spremne za prelaz, okretoše unazad i u besomučnom naletu, bez komande i reda, gazeći stoku i ljude, poleteše ka onom jedinom prelazu na mrtvoj reci Bitvi. A tu se sudariše sa novom kolonom.

Neki konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i grivu, ali životinja stresa ljude, koji se u samrtnome strahu hvataju za noge životinja i svi skupa tonu.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Šta imam da se tu... Ali znam da ću zadrhtati kad ih ugledam. Samo da ne bude ona tu, dok se malo sviknem na ljude, pa posle ćemo lako ...« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada...

Neću te pojesti. — Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati. Nije ni izlazilo među ljude. Taman rekoh: da mi bude od pomoći, a ono... Ljubica se okrete i razgledavši po dvorištu uđe u školu.

Kako će sad u školu, kako će izići pred decu, a naročito pred ljude, ako naiđu ?... O, da teška srama! Pa još ako je i ona sve to slušala... kao Stojan, jamačno jeste. I sve zbog nje!..

To ga je vuklo napred, te iđaše s voljom, ali pomisao na one ljude što su tamo zaseli, zaplaši ga i zbuni. »Sad ću da se spletem... čim pogledam u te ljude... Da li su strašni ?...

»Sad ću da se spletem... čim pogledam u te ljude... Da li su strašni ?... A kako li je njemu ?«... I on pritiskuje bravu... vrata se kreću... ... Sede neki ljudi...

silno, razorljivo osećanje i predade mu se sva, celom dušom svojom, ne znajući ništa više ni za svet, ni za nebo, ni za ljude...

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

JELISAVETA: Ja vam se divim kako izdržavate! SOFIJA: Ako hapsite ljude zbog drvenih mačeva, na kojima jedino može da se isprži jaje ili skuva čaj — naravno, pod uslovom da imate jaje ili

A kod Čehova nalazimo ljude umorne od svega toga. Skupili su se, posle svih izgubljenih bitaka, na neki jesenji prigrevak, u neku zavetrinu, greju

DROBAC: Valjda svakoj. SOFIJA: Sigurno si travar! DROBAC: Travar? SOFIJA: Lečiš bolesne ljude pomoću cveća! DROBAC: Ja? SOFIJA: Nekoga boli glava — ti mu daš seme gorušice, cvet kamilice, majčinu dušicu!

SOFIJA: Ti si kočijaš! DROBAC: Batinjaš. SOFIJA: Šta? DROBAC: Batinjaš... Batinjam ljude... Vežem ih na macke i batinjam... Razumiješ? Ne razumiješ! SOFIJA: Lažeš! DROBAC: Kamo lepe sreće da lažem!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Čekamo zatim zoru da odemo ponovo u Žurkovo za nove mreže, kao da ništa bilo nije. U svetlosti fenjera ja vidim te ljude kako jedu hleb. U očima mi se kupe suze.

Na časne ljude i obešenjake. Skupoća raste. Po ulicama se pojavljuju rite. U trenutku kad je naša pobeda sigurna, i mene obuhvata to

Provodim tri večeri, živeći u mračnim ulicama, kraj tih crkava. Gledam decu što plaču, ljude kako lažu, i žene što se smeju. Mirno, kao tuđin, dižem ruku sa svake stvari. Mrak, kao prah, padao je po krovovima.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

VEO 42 SIROČE 44 HRISTOS NA PUTU BELE I CRVENE RUŽE Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio.

Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo.

On s bolnim osmehom gledaše u ljude, a oni zadivljeno u njega. Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica,

Kad vide da mu se krava zaglibila, reče: — No, tu mora da je sam đavo umešao svoje prste — i ode u selo da nađe ljude da izvuku kravu. — E, eto — reče đavo — jesam li ja kazao?... Opet ja kriv!... A ko je terao da igra?...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Zato je već počela voditi pregovore i našla dobre, pouzdane, verne ljude. Građani, odnosno opozicionari, gledaju dremljivo u načelnika i na njihovim licima se ne opaža nikakva promena.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Nemoj der ti meni da buniš ljude!... — Nije, Pajo, vere mi... tek onako, šale... znaš... poče on da muca, a videlo se da mu nije najtoplije oko srca,

Progovoriše nekoliko reči, pa eto ih posle pod rast. Kapetan razgleda oružje i ljude, pa stade. — E, braćo, — poče on da govori lagano, — sad treba osvetlati obraz. Dosadi nam krvnik!

Pomoli se sunce. Kmet se prenu i diže ljude. — Stan'te svi u red, jedan do drugog. Namestismo se svi u jedan red. — E, sad odbijajte vi u desno, a vi u levo.

Svanu mu pred očima. Postade mu sjajan ceo svet. On veselo podiže glavu i poče da se smeši na ljude koji prolažahu pored njega. On je sad želeo da sav svet bude srećan, kao što je i on srećan.

Dođe, recimo, nov kapetan, narede se izbori; — mi odmah biramo ljude koji su njemu po volji. Nit' on nama štn veli ni mi njemu: razumemo se i bez reči...

Opazih na njima ljude. Okretoh se još jedared, pa se trgoh. — Da ne bude ovo mamurluk i posledica moje noćašnjice? zapitah se sam.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

A ti baš misliš: neće Ilić biti biran? IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari ustranu, može svašta biti! JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari ustranu?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

naroda toga okruga, a završuje dopis s onim već svakome dobro poznatim, da: »Narod koji ume da ceni svoje velike ljude, zaslužuje i da ih ima!« I nakitivši tako ćir-Đorđa, nakitio je obično posle i sebe u mehani ćir-Đorđevoj.

eto onaj gazda Đorđe Ružić. Njega je nekoliko puta odr’o ka’ jarca za neke kaišarluke. Pitaj njega za to, on zna ljude još i bolje od mene. Čim ču to ime, lupi se Sreta po čelu. — Vrlo dobro, vrlo dobro!

Ali i ti da zasučeš malo rukave, i malo, znaš... treba ljude pridobiti... — pa ponekoga i počastiti. — Sad za men’ me se ne brini! — reče Đorđe i metnu levu ruku na grudi.

Sajbija ga tuži predsedniku, a ovaj pošlje ljude, vlast, da mu pretresu kuću. Ali Mića pismen, pa ne da, nego veli vlasti: »E, ne smeš!

ga prodaje povazdan po palanci; ili nađe kakav mineral, na primer »mačije zlato«, koji se svetli, pa raspituje učene ljude u palanci da li je to zlato, a kad ga zapitaju gde je to našao, a on to krije.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pokušaću, (Nek bude pa šta bude): — Čudnovat dan Za biljke, ptice i ljude... II Sve se izopačilo, Nebo se naoblačilo. Izjutra se do kože svlačilo, A u podne se zamračilo.

Svakakve ljude ova zemlja rađa. Bilo je, bogme, i težih krađa: Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u

) Sve im postane ravno od Niša pa do Kosova! Sve ljude koji su znanjem bogatiji Nervira Jevanđelje po Svetome Matiji: „Blago siromašnima duhom!

idealista: Ona daje, i leti i zimi, Više neg što tele zna da primi, Od suviška ljubavi te lude Bude mleka za decu i ljude — To što tele posisalo nije Čovečanstvo za doručak pije.

puta menjaše joj nišane, Davali su joj strelce mlade, dobro držeće, Al ona dva veka ne htede da pristane Da puca na ljude, na zveri i na drveće.

Na severnoj strani krova čaršav snega splašnjava. Sunce, ko pijanac, po ulicama ljude presreće I nešto im preslatko objašnjava.

Hranio se od onog što ulovi: Teški su, za ljude, onda bili uslovi; Opstajali su samo oni koje je bio rđav glas: Ovakvi kao što smo mi, i još gori od nas!

U ružnu trgovinu babe se dale (Niski se nagoni u svima bude), Jer, kad prodadosmo ideale, Što prodavali ne bismo ljude? Odoše jednakost, jedinstvo, bratstvo, Čovek nam je jedino još bogatstvo.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

sa takvom nadom u Dansku, Šmitu je pošlo za rukom da za svoja istraživanja zainteresuje danski kraljevski dom i uticajne ljude u državi, kao i velike danske pomorske kompanije i preduzeća za morske ribolove.

stopa, kako se talasasto previja plivajući; to je jedna vrsta ugora (kruj, konger) koja ima strašne zube, opasna i za ljude«.

Rakić, Milan - PESME

Starinski vitez, pun vere i nade! Šumi, o noći prohujalog doba! U srcu nosim nekadanje ljude. Povorke bele dižu se iz groba, I sa mnom, ljube, čeznu, strepe, žude! Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno!

O, kako te žalim! — gle, suze me guše, — Oličena sudbo svih života redom, Tebe, braću ljude i sve žive duše, Jednake pred opštom neminovnom bedom. Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?

Nesreću tajnu srce sluti, — Opet se vraća staro vreme. U takav dan smo nekad davno Međ ljude pali puni jada. Vreme je bilo tako tavno, Mračno i vlažno ko i sada.

nebom, Mračnog zimskog jutra, kad vetri zastude; Ne dočeka niko nas solju ni hlebom, Ko tuđini pasmo među braću ljude.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Što se hvališ gradom i gospodstvom — svi gradovi što su do nas turski, jesam li ih opsuo mramorjem, te nijesu za ljude gradovi no tavnice za nevoljne sužnje? Bič sam boži ja spleten za tebe, da se stavljaš što si uradio!

Krstu služiš, a Milošem živiš! Krst je riječ jedna suhoparna, Miloš baca u nesvijest ljude al' u pjanstvo neko prećerano. Više valja dan klanjanja jedan no krštenja četiri godine.

Konj hoćaše u njima crknuti, čovjek pašče tu svezat ne šćaše, a kamoli čojka nesretnjega; oni ljude sve tamo vezahu i davljahu u mračnim izbama. Sav protrnem, da ih Bog ubije, kad pomislim za ono strašilo.

Kada viđeh vitešku nevolju, zabolje me srce, progovorih: „Što, pogani, od ljudi činite? Što junački ljude ne smaknete, što im takve muke udarate?

I jošt ću vi jednu sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u Mletkama đe na konop skaču i igraju. KNEZ ROGAN To ne može bit istina, Draško, nego su ti oči zamaštali.

Kako mòga vjerovat Turcima, tere im se na vjeru opušta? VUK TOMANOVIĆ Vjeran bješe junak mimo ljude, pa ga ono pašče Ćorovića izbezumi nekako na bratsku, te sramotno, crn mu obraz bio!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

njihova kuća čitav sprat u manastiru podigla, česme popravljala i sve što trebalo davala manastiru, a naročito svoje ljude iz bratstva, sela, da zajedno sa kaluđerima brane manastir.

Pandurović, Sima - PESME

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola Nevine ljude, i kraj zlobe njine; Osećam snagu celog svetskog bola, Znam da su deca zemlje i prašine.

osećanja što se U srcima sviju neumitno bude, Kod sveta što gleda kako ih sad nose, Te proste heroje, te velike ljude, Što su mirno svoja ostavili rala, Ognjišta i kuće, i nejač, i žene, I čija crvena, topla krv je pala Po zemljama

A on je verno čuv’o ta imena, Dočekiv’o tice, oblake i ljude, U srećne čase i burna vremena; Lomio je hrabro sve vetrove lude, Trpeo žegu, gromove i tuče, Da uvek miran,

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

da mi date nekoliko žutaca, e vi se plješnjave, ne ostali vam pusti!“ Tako je naš đakon umio raspoložiti ljude, da vesela lica pristupe Gospodaru. I bez toga, (kao što je poznato) Crnogorcima je, mimo ostale ljude, mila šala.

I bez toga, (kao što je poznato) Crnogorcima je, mimo ostale ljude, mila šala. Sad se đakon obrnu k perjanicima. „Ajde ti, Krcune, primetni nekoliko palica u odžakliju, e vidiš pomešće

kad će me se već jednom nesreća okaniti? Satari je, jer mi oduška ne da, no me spopala mimo ostale, ljude!“ Tako se jadao u sebi, a pred drugima, osobito pred svojima, nije klonuo. On je radio za svijeh.

preko avlije, jali samo kad bi se na vrata pomolila, svi bi se pogledi na nju stekli, tolika ljepota plijeni, i ozbiljne ljude. „Ja ću to iscijepati, dijete, a ti ajde u kuću!

„Da li nije časnije po nj, što je odmah primio crnogorsko krštenje, bez kojega se ni rođeni Crnogorac ne ubraja među ljude? Ako preboli, biće naš, naš kao da mu je od Kosova temelj ovdje.

Ali se serdar dugo zadržao od crkve do kuće, jer na svaki korak sretao je i stizao ljude iz drugijeh sela i daljijeh krajeva Crne Gore. Bjehu to znanci Petrovićâ, Kustodićâ i drugijeh brastava njeguškijeh.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Ili ova pitalica finog humora: „Pitao Turčin Raju: — Imaš li što večere? — Ima, vala, taman što je za ljude: kupus na krmetinu. — Ma ja nijesam čojek no Turčin. — Oprosti, efendija, prevarih se“).

fragmentarna povest o nazorima našeg narodnog čoveka i u odnosu ka njegov ličan život, na tuđinsku vlast, na učene ljude, na zbivanja i dešavanja u bližoj i daljoj okolini.

Obično se odnose na naše ljude i krajeve. Anegdotički oblik i epigramatička poanta daju im i posebnu draž sažetog, često i misaonog i duhovitog,

Sto ćosa-sto groša, ćos-baša tri groša (kad ko u šali hoće da kaže da ćose, koje se drže za mudre i lukave ljude, nijesu ništa). Ćor-Mijatu Srebrenicu daju, ćor se kreće, Srebrenici neće!

— Čovek bez zanata kao kuća bez hajata. — Po delu se čovek poznaje. — Čovek bez poroka nije čovek. — Ko ljude ne sluša, ni čovek nije. — Teško je čoveka naći, a lako poznati. — Muka je do čovjeka doći, a od njega ti je lako.

— Skidajući je agama i efendijama. 15 Pitao Turčin raju: — Imaš li što večeri? — Ima, vala, taman što je za ljude: kupus na krmetinu. — Ma ja nijesam čojek no Turčin. — Oprosti, efendija, prevarih se!

Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu.. A u vrijeme gladi često ga priviđavaju oko vodenice, oko ambara žitnijeh i oko čardaka

Stoga se zovu još i pasoglavi, psoglavi. Najvoliju žderati ljude, a osobito onakove koji su ikada drenjine zobali. — Džigande izilaze iz svoje pećine, hodaju po gori i njuše trag ljudski.

sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu.

te ne može imati nikakoga zanata niti postojanoga posla, nego se smuca kojekuda, i svojom majstorijom, igrom i šalom ljude zabavlja i vara i novce od njih mami, ali mu ni ovi novci ne mogu biti probitačni, nego kako dođu tako i odu.

CAR TROJAN U gradu Trojanu, na Ceru, živeo je nekakav car Trojan, koji je imao tri glave: od njih je jedna jela ljude, druga stoku a treća ribu. On je danjavao u svom gradu na Ceru, a noćivao u gradu Širinu, na Savi.

G) BAJANjA A) ZA LjUDE OD UROKA 1 San zaspao, a urok ne zaspao; ako i zaspao, u snu se razabrao. Dva oka dva uroka; jedno vodeno, drugo

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

izišla tvoja žena!“ poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. II. LAŽ ZA OPKLADU. Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao, da ne melje nigđe u vodenici, đe nađe ćosu.

Međedović bježeći tako dođe na jednu vodu, i nađe kod nje ljude na gumnu đe viju šenicu, i poviče im: „Pomagajte, braćo, za Boga! evo me ćera Brko. Šta ću sad?

Malo za tijem eto ti na gumno i Brka, pa zapita ljude: „Prođe li ovuda taki i taki čoek?” A oni mu kažu da prođe. Brko ih zapita: „Kako prijeđe preko ove vode?

Onda kaluđer tače štapom najpriđe čoeka, pa konje redom. Tek što kojega taknu, mrtvi oživlje a konji se u ljude provrgoše; pa ih upita: „Koji ste i što ste vi?

U putu reče brat koji bijaše udurečen: „Ah brate za Boga, daj da se povratimo i da izbavimo one ljude koji su zatravljeni kao što sam i ja bio.

” Te tako i urade: povrate se i uhvate babu, te joj otmu onu travu i počnu mazati one ljude dok svi govoriti i micati se počeše.

izišla tvoja žena!” poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. 38. DIVLjAN. Pop i đak hodili kroz jednu veliku planinu, pa ih onđe uhvati noć.

A onaj car naredi svoje ljude, te je noću iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom po zelenu

“ „He“ vele „kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići?“ Odgovori carević: „Hoću, štogođ vi radite, to ću i ja raditi.

Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina nemu dovedu.

5. CARIČINA SNAHA OVCA. Bijaše nekakva zla carica, koja mnoge ljude i žene s ovoga svijeta smicaše da se nikada nije niko mogao dosjetiti, i nemaše drugo nikoga nego jednoga | jediktoga

Sveti Sava - SABRANA DELA

Gospodu da bude ugodno, bratija da živi po Bogu i nikako da ne zavidi zbog sedišta, ugledajući se na svetovne ljude. I ovde sami sebe da ne ističemo iznad drugih i taštim se preuznosimo, jer to pripada sujetnoj slavi, a Bogu je mrsko.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Zapela si da prišiješ osmi džep! A osmi džep, to su velika usta! Guta kuće, guta ljude, guta glave! Paz da i tebe ne proguta! GOSPAVA: Imam ja džep, da ti ne kažem kakav!

IKONIJA: Ne znam šta si se uskopistio! Uza svakog se prišljamčiš i pritandrčiš! Ako ti se pije, sedi i pi, ostavi ljude na miru! Nije svakome do toga, dočeg je tebi! MILE: Ti si mnogo drčna, mnogo si ofurcatila!

CMILjA: A i ja, budala, verujem, pa sipam! IKONIJA: Naučilo to da ljude obrlaćuje, pa više veruješ njemu, nego i svojim rođenim očima!

Sama! I da ponesem, i da iznesem! Druže! Vodi me odavde, nek mi sude, pa u zatvor — među prave ljude! (Izlazi. Islednik za njom. Prosjak korakne za njima, zbunjeno, ali se predomisli i vrati se natrag.

Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija, da vidi kuda ide, osvetljava mu druge ljude, osvetljava mu kuću, astal, ženu, večeru, ceo život! TANASKO: Pocepaćete se tako, goskapetane!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

pomažući mi da se ispravljam, koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

Poznati sebe, poznati ljude, nji[h]ove naravi i najpotajen[ij]a sklonjenija i pristrastija nji[h]ovog srca, iz koji[h] proizniču i proishode sva

Ja, koliko sam mogao poznati ljude, po višoj časti poznao sam i[h] dobre; i ako gdi pogrešavaju, ili čineći ono što ne bi valjalo, ili izostavljajući ono

Iz svega ovoga sleduje da možemo ljude milovati i ljubiti pohuždavajući i osuđavajući nji[h]ove krivoputice, zašto inače nije moguće ispraviti se.

Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile —

Od koga bi[h] god čuo spominjati Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke.

Ja, nahodeći se u ovom novom sostojaniju življenja, hodeći po različni pazari, gledajući svakojake ljude i nji[h]ova upražnjenija, čujući mnoge u Tamišvaru da govore nemački, i soldate Talijance — talijanski, počela se rađati

Nuto moga posla! Za čast i goštenje činim ljude nevesele!” Onda gospoža doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi

čine, sazdali su im s velikim troškom velike manastire, dali su im ispočetka njive i vinograde, a potom sela i ljude da im rabotaju.

U Tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu | vlast proklinjati svet i ljude, niti će se nji[h]ova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući.

Pitajte, braćo, učene i razumne ljude, koje su prave i istinite dobrodetelji evangelske? Kazaće vam da su one koje se rađaju iz ljubavi k bogu i k bližnjemu;

Bog i[h] višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i | zubi; prinuždavaju ljude da i[h] celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bakonja mu strča u susret. — Ma šta ovo čine vratrine? — reče on djetetu. — Izgone ljude iz kuće sv. Vrane, ljude koji su, otkle-dokle, došli na požalovanje!... A, ovo nisu lipe bilige, ovo...

Bakonja mu strča u susret. — Ma šta ovo čine vratrine? — reče on djetetu. — Izgone ljude iz kuće sv. Vrane, ljude koji su, otkle-dokle, došli na požalovanje!... A, ovo nisu lipe bilige, ovo...

A vra-Brne je jopet duševan. — Lipa mi njegova duševnost, kad odire ljude kamatom! Ja znam da po svima našim župama nema prijuba imućnijega čovika, koji mu ne duguje, niki po sto, niki i po

“ Kâ da će vas čovik očima opliniti? I vi, najposlin, nemate dirita da tirate ljude odavlen, ovo je komunsko, ovo su naši stari podigli. — Ma koji: vi? — pita Bakonja. — Svi sreda.

I opet se povede riječ o Bukaru. Diviše mu se, uznosiše ga mimo ljude. Bakonja opet poče zabavljati strica, govoreći naizust njegovu dugačku pjesmu, koju je vra na mahove ispravljao.

Kažu, došâ mu na san!... Dakle, vra-Brne je moguć kod boga, kad mu on šalje ljude na ispovist!... A šta niki kažu da je vratar poludija!?...“ Kad stric zaiska štolu, Bakonja mahnu rukom strancu.

Šta ti je učinija oni čovik, ono dite, oni drugi čovik fratar i tvoja žena? — Ništa, pri bogu; nisam ni poznavâ one ljude. Niko mi ništa od njih nije bio kriv. — Ma kako to? — pita Brne s malom dušom. — Jeto tako: žedan sam krvi.

A, vire mi, to je dobar način za mlade, jake ljude. Kad proždereš zrno, poslin nikoliko vrimena ćutiš se lasan kâ pero!...

Maša nješto sračunavaše kredom na tezgi, a sin joj Tomo posluživaše ljude. Njega Bakonja sad prvi put vidje izbliže, i po licu poznade da je glup.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Kao razapet i obešen o apsandžijinu naredbu, ošamućen, spotičući se o ljude što leže, jedva iziđe u uzan hodnik apsane.

— Ja sam došao da spasem oca. Politički momenti me ne interesuju. Ni vaša načela. — Ljude kao što je Aćim ne treba spasavati. Samo ćeš ga obrukati. — To mene nije briga.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

A kako i bi? Iz lica prekrivenog blatom i krastama gledale su u ljude krupne, zlataste oči, ali dete je uzalud pružalo ruke da ga neko uzme.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Te goste, najuglednije ljude, sam je bio pozvao na dogovor o ustanku. U međuvremenu je dobio poruku da ih, baš zato što su sve sami uglednici

Po mišljenju ovoga mladića, ljude je trebalo odučavati od baratanja puškama a podučavati u baratanju rečima. Kad je to čuo, prvi se uprepastio njegov otac,

Možda je sve ovo bilo samo iskušavanje? Vratio se u Mačvu i mrva nade je zasvetlela u njemu: pozivao je ljude a oni cy ce odazivali; opet su bili spremni da ginu.

Tako se prebogati Jovan Dobrača klanjao, uz osmeh, turskom muselimu bez crkavice a istovremeno plaćao svoje ljude da idu od nahije do nahije i hrabre narod, naročito po Rudniku.

ni pomišljali da se taj slepi pevač, izlomljenog glasa, nevidljivo smeši nad uzbuđenjem koje je namerno izazvao a koje je ljude približavalo jedne drugima. Samo je on ostajao izmaknut.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Il' su i vas možda jadi otrovali; Ili vas je slabe progonio svet; Pa dođoste samo, da kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?

Šumi, o noći prohujalog doba! U srcu nosim nekadanje ljude; Povorke bele dižu se iz groba I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude! Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

nježnu zaboljeće sudba čovječeska: ja ću slovo moje vozljubljeno u plot ljudsku poslje oblačiti, poslati ga da izbavi ljude i zakonom svete moje pravde pomračene osv'jetli umove. Ja sam otac i svjetilo pravde!

O, kako je lice svemoguće mračna glupost obezobrazila! Tame car se zli obradovao videć ime neba podrugano, videć ljude đe svakoj mrskosti sa tamjanom oltar okađuju, videć gadne zmije, krokodile da bezumna sljepost obožava.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ta i sami besmrtni bogovi skrenu po koji put malo u stranu, pa zato i gledaju sa svog Olimpa uviđavno na smrtne ljude i zatvaraju, kad zatreba, po jedno oko.

Mladić se zagleda u tu skulpturu. Na njoj je video mlade ljude kako stoje kod svojih konja, kako ih uzjahuju i kreću dalje.

A ono što posmatramo, to je samo objekat našeg shvatanja, izazvanog našim čulima. Dogod smo na njih upućeni, ličimo na ljude, zbijene u jednoj tamnoj pećini da onde ne mogu da mrdnu, ni svoju glavu okrenu.

Kad je bio u Ateni, nije posećivao onde njene slavne ljude, niti govorio ko je i kako se zove. Nije bio borbene prirode, nerado se prepirao, jer je smatrao da ko mnogo reči

On je pun dostojanstva, a opet poverljiv prema svojim prijateljima koje stiče na svakom koraku, jer on neodoljivo osvaja ljude i vezuje ih za sebe. Ima izvanredno pamćenje; osobe, koje godinama nije video, dočekuje kao da se juče sa njime rastao.

“ „Naći ćete ih! Potražite samo mlade ljude koji imaju ljubavi i sposobnosti za ispitivački posao. U besprekidnom i radosnom radu razviće se do punog cvata njihove

Čini mi naročito zadovoljstvo da upoznam velike ljude. A kada uspem i da shvatim njihovu veličinu, izgledam sam sebi kao kakav putnik koji presrećan stoji pred monumentalnom

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su

Isus i Savonarola, svesni toga, i zato što su voleli ljude, razvijali su u njima ono dobro i moralno. Oni drugi, uvereni u ljudsku pokvarenost, kao Makijaveli, vaspitavali su

Čovek je išao putem kojim je uspevao da raskrči mnoge prepreke što su ljude razdvajale. Sve ogromne prepreke vere pale su. Oborilo ih je hrišćanstvo.

Posle više i nije sretao ljude i poguren, sam, malaksao, mokar i crn brisao je svojom radničkom kačketom prljave kaplje znoja u kome se kupao i on i

Izišao sam da šetam; ulice su još prazne. Sve kuće poznajem, ali ljude, bogami, ne znam. Idem pravo dedinoj kući. Volim više [od] svega njegovo ogromno pošumljeno dvorište: lepše je i

dubini i o njegovoj širini, kao i o njegovoj snazi, nagađa beskrajno više nego što je to u stvari, a preziranje njegovo za ljude, koje nije hteo udostojiti otkrivanjem svoje duševne drame podiže uveliko i u svačijim očima njegov ugled.

Začudo mi je uvek, da, idući njegovoj kući, nisam nimalo osećao od onog nemira i uzbuđenja koje obično obuzima ljude u mojoj koži.

Na licima njihovim, pored važnoga izraza, raspoznavalo se vidno i ono osobito zadovoljstvo što obuzima ljude kad su u neočekivanoj prilici da kancelarijsko vreme iskoriste na vazduhu.

Pazite! Pošto sam odabrao i odvojio ljude, ostao sam na putu nekoliko časova. Zaostali vojnici, koje sam hrabrio, prikupljali su se i prolazili pored nas,

Otkako mu je poginuo sin, ne izađe nikad među ljude, a mudar je i pošten starac. I obraćajući se njemu upita ga: — A bi li nam stari pripovedao svoju nesreću, posle

Gle kako je jedno veliko i opasno preduzeće sjedinilo najrazličitije ljude! Mi se prijateljski privijamo jedan uz drugog sve više, osećamo topli dah našeg najbližeg druga.

Ja ostavih ljude na nekoj ledini iza brda pod kojim se groblje nalazilo, pa se, nimalo uzbuđen, uputih tamo gde sam se nadao da ću moći

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Tad sam po prvi put dosta jasno naslutio da prozirati ljude znači otprilike isto što i vladati njima. I čini mi se da sam već tada osjetio kako to može da i za nas same bude

Iako od najranijih godina skroz sentimentalan, i valjda rođen s ukusom za bolećivu osjećajnost (nesentimentalne ljude, ma kako oni umni, sposobni, pa i nadareni bili, oduvijek sam nagonski osjećao kao manje vrijedne, zapravo defektne), u

koristio i to bez pogovora primao, već uvijek osjećam potrebu da odlučno, i iskreno s punim uvjerenjem, to odbijem i da ljude razuvjeravam. Ali sam ipak toliko poltron da, pored toga, osjećam i potrebu da mi se to ne povjeruje.

veličanstvom „stvarnosti”, „objektivne stvarnosti“ , imao ono djetinje strahopočitanje s kakvim djeca slušaju starije ljude s dugom sijedom bradom i s dubokim iskusnim glasom.

A njihova poezija jedina je istinska; iskreno naivna poezija — jedina prava poezija. Ja sam se strasno zanimao za ljude, za sve ljude, za njihove živote i njihova životna pitanja, za njihove unutrašnje sadržaje, za svaku i najmanju sitnicu iz

Ja sam se strasno zanimao za ljude, za sve ljude, za njihove živote i njihova životna pitanja, za njihove unutrašnje sadržaje, za svaku i najmanju sitnicu iz njihove intimne

Pa zašto je onda potrebno da se igramo žmurke, da se skrivamo iza tih paravana, da pričamo tobože o drugima, da ljude gnjavimo pričom kako je dobrom Kimu jaguar rastrgao mazgu hraniteljicu na rubu prašume, ili kako je starog Dominga u

u kakvoj pustoj kafanici u predgrađu, gdje kokote koje je već prošla prva mladost hvataju sredovječne poslovne ljude iz unutrašnjosti, gajitelje svilenih buba, vlasnike malih tkaonica, solidne gazde koji se mnogo znoje i koji novim, još

Ipak, katkad se upitam: a što i kud ako se odavde živ izvučem? Starost ne pruža naročito ružičaste perspektive za ljude moje vrste.

Ali ipak, moje prijateljstvo s Ivanom bilo je nešto posebno. Imali smo slične ukuse i zajednička interesovanja. I, što ljude najjače i najprisnije zbližava, srodne osjetljivosti i bolećivosti.

Prosto ne mogu zamisliti kako bih mogao ne vjerovati svakim novim danom u nešto novo! Kad vidim ljude koje zagrijeva i hrani ono isto što ih je hranilo prije mnogo godina, u čudu se pitam: kako to da im ta popudbina još

Kakav je to red! Što su ga stavili tu, među te ljude! Kako ne shvataju da iznureni izgled tih ljudi mora da nepovoljno djeluje na čovjeka! Zašto te ljude nekako ne izdvoje!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Oni, koji su s golim jataganima jurišali na imućne stanovnike i, kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su se sa svojih pustolovina pravo k njemu i izručivali mu u krilo sve do poslednje pare, što su po skupe žrtve

— Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana! — viknu Radisav i stade da trči tamo i amo pored zida, ne znajući da li da uđe unutra ili da stoji

Ugledavši Đuricu, on zinu od čuda, pa stade, onako sanjiv, da blene čas u njega čas u ljude, koji su posedali pred njim. Najzad se pribra, pa priđe Đurici i pruži mu ruku. — Ene de, otkud ti, bre ?...

Sveštenikovo se lice zamrači. — Ako si odvojen, sam si se odvojio; ali ti niko ne brani da se vratiš među ljude. — Znam, ali me tamo čeka kuršum. — The... kuršum ili robija...

Kad je svadba, nek bar bude svatovski... Ih, pôs mu njegov, ko se nadao da ću večeras u svatove!... Vujo ode da nađe ljude i kola, jer behu nastupili zaranci. ... Tri časa već putuju neobični svatovi na dvojim kolima.

Neću da ti kvarim uho, jer nisi oženjen, ali nek stoji reznica, da ne dižeš ruku na ljude, koji ti ništa ne čine. — A vi — obrte se po tom ostalima, koji od straha jedva stajahu na nogama — sad vam praštam,

— Jedini ti je put, sinko, da se vratiš među poštene ljude — robija. Kroz nju se možeš vratiti slobodan. — Onda... ništa!... — reče on uzdahnuvši.

je Đurica poginuti, pa ko zna šta bi bilo sa novcem), ipak mu je odgovorio: »Neka čini kako zna, samo nek pazi na ljude«.

I s mokrih kamenih ploča opet se dižu oblaci sure mokre magle, kvaseći usput ljude, kuće, drveće, sve... Kao da cela priroda plače za izgubljenim dobrom u svetu...

— Što pitaš kad znaš: ona je varoška, nije za nas, seljake ljude. Ona hoće samo da izvuče novaca... a ti si drugo... Mi, onako seljački...

— zapita je on mekšim radoznalim glasom. — Kako da nisam, kad sam se brojala u ljude. A ti?... — Samo jednom, kad sam bio mali. Sad se baš sećam... A kako ćeš ti, s kim ćeš da ideš?

i ozbiljno odgovori: — One rade teške poslove, pa ne mogu mirisati kao vi, što samo sedite i nameštate se za nas ljude.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog?

Bog reče: — Neka sad mori stare ljude. On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si

Ona reče: — Šta, gospode, pomorila? A bog reče: — Najprije djecu, pa onda sredovječni svijet, a najposle stare ljude. Smrt kaže: — Nijesam ja, gospode, nikoga morila, van kopala kamen. — Kakav kamen? pita je bog.

— He, — vele — kad ti misliš naš drug da budeš, hoćeš li ti ljude jesti, i s nama u četu ići? Odgovori carević: — Hoću, što gođ vi radite, to ću i ja raditi.

Kad to mehandžija čuje, brže potrči i caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.

U putu reče brat koji bijaše udurečen: — Ah, brate, zaboga, daj da se povratimo i da izbavimo one ljude koji su zatravljeni kao što sam i ja bio.

Te tako i urade: povrate se i uhvate babu, te joj otmu onu travu i počnu mazati one ljude dok svi govoriti i micati se počeše.

omesti, no ponovo poteže nožem, a kraljeva se kći od straha baildisa, pa u toj neznani izbljuje zmiju što joj je prve ljude davila.

Izišla tvoja žena! — poviče đavo, pa skoči iz careve kćeri, i uteče čak u sinje more, i više se nikad ne vrati među ljude. ŽENA VRAGA PREVARILA Neki je čovjek imao ženu na koju je mnogo sumnjao, i zato se s njome vavijek inadio.

Voda je nabujala, te junak nije mogao preći. Na drugoj strani reke vidi neke ljude gde vršu žito, pa pozva jednoga od njih da mu pokaže gde u blizini ima most, jer i on želi preći na drugu stranu.

A onaj car naredi svoje ljude te je noću iskopaju i donesu njemu, i on joj opet nekako povrati život, i uzevši je za ženu stane s njome življeti.

traži, i povede sa sobom podosta naoružanijeh ljudi, pa kad dođe blizu stolice onoga cara što mu je ženu uzeo, ostavi ljude u šumi kazavši im kad čuju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomoć noseći svaki pred sobom zelenu

Petković, Vladislav Dis - PESME

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene, Al' nikako ljude što ropću i pište: Što drugoga boli, ne boli i mene; Mene tuđi jadi nimalo ne tište. NA OČEVOM GROBU Gospođici R. G.

PRIČA U noći tako kad nikoga nema, I kada ljude, zajedno sa zlobom, Zaborav uzme, misao se sprema, Da priđe tebi i govori s tobom.

— Oh, što neće uvek liti! ... Kako l' će ti sutra biti... 1904. ŽIVOT Usta se smeše; oči glede boje, Ljude i daske. Već klonulo telo; Diše se teško; drhte ruke moje; Oči gledaju... čeka se opelo.

Samo nek se mladost probudi i krene, I ostavi mesta što ih rad pokrio. Tražih negda ljude — voleo sam žene. Sad bludnicu volim — zanosi me jako, Jer poljupci njeni sa usta rumenih Upijaju nebo — pozlaćuju pak'o.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

potpuno sam zagospodario sobom, tako da sam se poigravao strastima koje bi uništile i neke mnogo snažnije ljude. U određenom uzrastu obuzela me je manija kockanja, što je moje roditelje veoma brinulo.

A ono što je istina za jednu osobu, to važi manje-više za sve ljude. Svedok toga je, na primer, prohibicija. Drastična, ako ne i protivustavna mera sprovodi se sada u ovoj zemlji da bi se

U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih

Želeo bih da mogu da opišem svoje prve utiske iz ove zemlje. Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne pustolovine. Moj slučaj je bio upravo obrnut.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Bio je moj prvi i najbolji učitelj istorije. Mlađi ljudi pričali su doživljaje iz austrijskih pohoda na Italiju, slaveći ljude iz Idvora u tamošnjim borbama. Naročito se mnogo pričalo o bitci kod Kustoce godine 1866.

Žudeo sam da vidim ponovo ljude na selu. Prilika mi se ukazala sredinom aprila te, 1875. godine. Tada sam se obreo na farmi u Dejtonu, u državi Nju

Ta izložba bila je u isto vreme i spomen na one velike ljude koji su prvi poveli borbu za ideale Sjedinjenih Država, ideale koje su oni prvi istakli i tako im dali jasan oblik i

- To je oruđe pomoću kojeg ljudi kao što si ti, drže u ropstvu ljude kao što sam ja - reče mi on jednom u šali ciljajući na moje veliko interesovanje za rad u ložionici i na moje divljenje

Pokušaću sada da ga objasnim. Kolumbija koledž, dete velike crkve sv. Trojice, ustanova koja je odgajila ljude kao što su Hamilton, Džej, Livingston i mnoge druge džentlmene i učene ljude koji su upravljali sudbinom ove velike zemlje

Trojice, ustanova koja je odgajila ljude kao što su Hamilton, Džej, Livingston i mnoge druge džentlmene i učene ljude koji su upravljali sudbinom ove velike zemlje - može li ova velika američka ustanova, pitao sam se, dopustiti sebi da se

crkve i skromne Džimove ložionice, danas mi je dovoljna da shvatim zašto je Bičer bio u stanju da dirne u srce obične ljude. On im je pomagao da reše neka pitanja iz svakodnevnog života, kao što je Džim pomogao meni da rešim svoje probleme.

Posmatrajući ljude za vreme večere, činilo mi se da su njihovi maniri prostački, pa čak i onih viših činovnika kojih je bilo nekolicina

Posmatrajući ljude za vreme večere, činilo mi se da su njihovi maniri prostački, pa čak i onih viših činovnika kojih je bilo nekolicina

koji me je opet vodio rodnom mestu, nisam se osvrtao ni desno ni levo, na reke i polja, na gradove i sela, na zaposlene ljude na zlatnim poljima koji su sakupljali letinu. Sve te slike u prolazu nisu me interesovale.

Nije bilo moguće porediti svece i ovakve ljude. Ali, uprkos svega, moja majka je bila u pravu. Kembridž je imao svoje svece i uspomena na njih bila je suština slave

toplote”, doveo u kontakt sa tvorcima nauke o dinamici, a da mi je Lagranž svojom “Analitičkom mehanikom” prikazao ljude koji su bili tvorci nauke o dinamici. Zbog svega ovoga oni su me bezgranično zadužili.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Bi?... Svejedno, zlo po siromaha! —Pa uzmi ga ti, kad žališ! — okosito nastavi prvi. —A ko će mene? No miruj u ljude. Nije njima do obisti. —Dobar ti je! — pobegena Zagorac i skreše da pripali lulu. Sveta je na obali sve to manje.

Za sve ljude oko vatre nema mesta: kuća malena i prenatrpana. U donjemu delu sklonio je Pavle od ljuta vremena nešto sitne slabije

—govori i nauznačice izvrnu se na zemlju, licem prema nebu. Dečaci poje kravu i radoznalo gledaju u strane ljude. Milivoj je pratio kravu pogledom: zagazila je u vodu i veselo pije; upali bokovi naočigled pune se.

Pričaju da je zloslutan taj put. Na tome putu, kažu, ne zna čovek koga više da požali: ljude ili stoku! Pa kao to more mora da čudno izgleda, kada za nj pričaju da se ne može pameću smisliti?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

I ona zaista često pada na ljude, na njihove glave, kao omaglica pri gubljenju svesti, ali pada i u polje, u donje livade.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Tada postupa neočekivano, pa i nerazumno; pogibeljno po sebe koliko i po bliske ljude. Borisavu Stankoviću ne polazi uvek za rukom da takve lomove psihološki dovoljno motiviše.

biskupa i komesara - ušao miris bokora jorgovana, bagremova i kestenova, rečeno je da su sami oni kroz vrata ušli među ljude koji sede za stolom.

Eto to je, znači, osim svega ostalog, ratnike - te divljačne ljude koji su u Pečuj ulazili kao prava horda - i potreslo i snuždilo.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Pa nas laže sve nekim oslobođenjem. A kamo ga? Zar da čekamo do Boga i do vijeka? Nijesam ja lud, ženo!.. Pođem u ljude ili na sabor. Sve izgubilo pamet. I knez i proto i onaj mrtvi Neđeljko Škipac što ide u manastirsku pisaniju.

Sa te njegove pažnje Arnauti su ga već slavili kraj svakoga ognjišta. Ratu je njegova zadruga dala sve što je imala: i ljude i zapregu i žito i opremu.

A Selim to osećaše i beše mu drago. Izgleda da je tek sad video i ljude i zavičaj. Nešto je jače ostario, sumornost mu se podvukla, lice još crnje, oči dublje upale, ali u svoj snazi neko

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Već se znalo da umetnik radi — Mnogi željni da vide, da sude, Al’ njegova zaključana vrata, On samuje, kâ da beži ljude.

meseca, Razgledô j’ sve što do sad nije vidô, znao, Već blizu naše zemlje osetio je umor, Privlačila ga zemlja i međ’ ljude je pao.

I ko će da sudi po uspehu ljude! Svi želimo da nas po težnjama sude. A težnje su svače na vetrometini, Ponajvećma ljýdi što su na visini; Tu se razni

Zima hita nemilice, Plaši ljude, goni tice, Po drveću palo inje — Sećajte se sirotinje! Lako j’ onom ko je zgrnô Te jesenske lepe dare, Napunio

— Jest, neruka pada tvrda Na ta gola, svetla brda; Mnoge idu muke žive Na te ljude, na te dive. Ma da s’ čini udes hudi, Al’ tu neko viši sudi; Ne šalje im meke dane Da ih stroše i stamane; Ne šalje

Ne budimo deca, da se zavaramo. Jer vladar Saturno — to valja da znamo — On ne ždere ljude nego decu samo. »Starmali« 1888.

Šta jeste, jeste: proza si sama; U tebi nema stiha, pesama, Al’ ipak zato blizina tvoja Zagrejat’ ume ljude — do znoja. Na tebe pada zamerka stalna Da nisi knjiga sentimentalna.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

VASILIJE: Zaboga, gdi sam ja? FEMA: Ti si kuću pomeo, dragi moj. Ti si može biti tražio proste ljude, pak si došao kod noblesa. VASILIJE: Ta ja nisam lud; koliko sam puta dolazio dok je jošt i pokojni majstor živio.

Vidite ovaj zid? Tu ćemo poređati neke golišave ljude i frajle s razdrljenim grudima i s nekim klobucima na glavi, gde se na pauni voze.

EVICA: Molim, tko ste vi? RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanma ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pametne pravim.

Miljković, Branko - PESME

Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Ma kud baš mene, gospodin’ majore, — star sam čovek — i ženjen sam — kud ću ja na Staru Popadiju — šaljite ljude mlađe... — Nije vreme za šale majore... No ni starom komandiru nije do šale bilo, jer su mu drhtala mršava kolena.

Sad se tek seća oružja u ruci. Natiču se noževi. Želja za ubijanjem polako ulazi u ljude. A njih neko vodi. — Napred, napred... Polazi se na susret grebenu.

A sudija, student—potporučnik, pitao se: — Zašto, zašto ljude ubijati? Kapetan Danović je zbunjen gledao u svoje cokule, i vrhom okovanog štapa zakačio poderano pendže na njima.

Strašna dosada kao mora pritiskivala je ljude. Osetio je i Duško ovde u šatoru kraj već pijanog Rusa. Na licu mu nije bilo večitog osmejka.

Zabodena u široka usta rovovskog topa, krilata bomba je čekala skori smrtonosni let među tuđe ljude. Sve je treptalo u snegu i suncu. Sve se nečem radovalo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Nigde nikoga, sem što dva-tri mala majmuna, odomaćena, skačući između koliba, nalik na ljude, pritrčavaju da nas vide. Dozivamo ukućane, ispred jedne kolibe. Iz kolibe odgovara muškarac dubokim baritonom. N.

koje nose na sebi lobanje hipopotama, ovnova, pantera; da između pruća rasteže kože, a pusti olinjale pitome majmune i ljude tamne, lene i nage, pokrivene mušicama, da šetaju!

Treba koračati, koračati uz ove jedinstvene ljude; dok prolazi ova jedinstvena noć. Zatim bih opet, savladan umorom, zaspao u nosiljci; budio se naglo, uzbudljivo, kada

Idući sa zapaljenom lampom kroz potpunu pomrčinu, srećući ljude i žene koje ne vidim ali koji me glasno pozdravljaju, jedva nailazim na mesto gde treba da se tam–tam održi i gde je

Evo trebalo je preći samo iz Dakara na ostrvce, pa da čovek opet sretne ljude, srdačne, gostoljubive i nežne. Sada, kada sam video ostrvo Gore.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

onaj što je slušao Rođenog brata ropot samrtni U nemo doba noći jesenje, Kada i vazduh tugom uzdiše, Na kolju žive ljude gledajuć Po bedemima grada nesrećnog... S tobom ću ići! S tobom Stanoje!

Daske su, vidiš, same istruhle; A onaj puknut, što je napolju, Njega su zimus sante razbile, A njim sam vaše ljude vozio — Pa jesam li ja kriv? RADAK: Na posô, kažem!... Traži ispolac! Ispljuskaj čamac!... Pesak napolje!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Poslala bi još i više da otuda ne javiše: »ili bite dalje, ako možete, ili ne udrite nikako, jep bijete u naše ljude.« Da ružnih udesa! večito se nešto bunimo i sami sebi smetamo. Vidi se da nam nešto nedostaje.

Ja sebe ne računam baš u najstrašljivije ljude, ali kad reknem da me je tada obuzeo neizmeran užas, onda time još nisam sve rekao, niti sam iskazao svu dubinu

Pucati, zabaviti se kakvim poslom koji privezuje svu pažnju — to je najbolji lek za ljude koji, što no reč, prvi put zagrizaju vatru. Juriš je bio užasan i očajan.

« Pogledam ljude, pogledam konje, i oni konji pod nama u tome trenutku izgledali su mi mnogo pametniji, pitomiji, civilizovaniji i

Ja ce mogu boriti, ali ja neću umeti da vodim ljude u borbu — usudih ce da primetim ja. Černjajev ce samo pljesnu po butinama: — Eto ti sad!

Šta da se radi? Kirilov posla dvojicu da dovedu ostrag i ostatak Koletove čete i da prikupe sve raštrkane ljude po šumi pa da učinimo juriš. Oni odoše, mi ostadosmo u strašnoj borbi.

— Šta je, grafe? — Gde ste vi? ja evo ranjen. Ništa ce ne može učiniti. Idite tamo; gledajte da prikupite ljude po ovoj prokletoj šumi; ja idem, ja sam opasno ranjen, jako me boli. Pođemo malo dalje i šta da sretnemo!

: ...O, napred, napred! — mi pođosmo po šumi prikupljati ljude i pripravljati se za drugi juriš! — Uh, zaboga, gospodine, zar još ne spavaš!

Da produžim opis jučeranje borbe. Odbijeni na prvom jurišu,1) mi se stanemo spremati za drugi. Zađemo prikupljati ljude rasute po česti. Nalazili smo ih u gomilicama po Z—4, po 5—6. Šćućurili se u zelenom gustišu pa ćute.

— Mrzim ih iz dubine duše. — A zašto? — Zato što rat uništava ono čemu sve treba da služi samo kao celj — uništava ljude. Celj čitave ljudske civilizacije, svega ljudskoga delanja to je čovekovo blagostanje; ali čovek — on je sam sebi celj.

Svaki čini grdnu nepravdu revolucionarima ko ih zamišlja kao krvoloke, kao ljude koji prosto uživaju u prolivanju krvi. Ali da ne govorim o drugima, da govorim o sebi.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pošto se iz ovih rovova preko dana nije moglo izlaziti, to smo još u toku noći pratili ljude da dovuku što više municije.

Uputili smo dalje ljude da donesu artiljerijsku municiju i još istoga dana, pred veče, grunuše naši rovovci. Petnaestog septembra uveče

Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade. Ubistveni zamah čelika naše artiljerije izdiže ljude kao talas. Neki se uspravljao. — Hoćemo li? — viču vojnici. — Lezi, lezi! — čuli se glasovi. Grrr-u — grmi rovovac.

— Stanite! — vikao sam, da bih prikupio ljude. — Ne na mene! — povika jedan četnik. Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona.

Naš bataljon nalaziće se u prvom borbenom redu. Tačno u jedan čas po podne vi ćete izvesti vaše ljude iz rova i na dati znak krenućete na juriš. Naredba za smrt i ne treba da bude opširnija. Vratio sam se utučen...

Pokraj ljudi, životinje. Po istom postupku i ritualu, da sam se zgadio na ljude i na njihovo nametnuto dostojanstvo... I sada, za vreme ovih teških časova u bolnici, često mi je pred oči izlazila ta

Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?... Noć se spuštala lagano. Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana.

Diviziji armija, bog bi sveti znao otkuda. „Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da čuje.“ Jer komandant puka treba da izvesti pozadinu da je prelaz izvršen, makar svi izginuli.

Nije reč o meni, znam. Ali dozvoli, ne mogu ni ja tako lako da žrtvujem svoje ljude... — S kim se to prepire? — zapitao sam Luku. — Sigurno sa načelnikom štaba. Taj ne može očima da vidi nas artiljerce.

Ovakav srdačan prijem, ovi duboki zakloni, sve me je to malo oslobodilo. Ove ljude iz jurišnih četa zamišljao sam kao neka čudovišta, obrasla u brade.

Puščana paljba je sve češća... Ja sam se i ranije divio pešacima, ali sada kao da sam naišao na nove, meni nepoznate ljude. Oni žive svojim životom...

Kada su ga zapitali za razlog, on izjavi jednom svom drugu: „Savest mi ne dopušta da čuvam nevine ljude!“ Onaj ga dostavi, i oni ti njega hop! — u pešadiju, na najistaknutije mesto.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Po svem svjetu svjetlost krasna svjetlo sve javljajet eja; sunca, lune i zvjezd jasna toplota nam dajet sja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O Zlatoje proleće!

vesti sve je prestalo; Mesto vitla i preslice sad su špineti, Glasne harfe, violini, tanci mineti, — Ne može međ ljude bez tog podneti. Ot godine ot dve dečicu uče Ugoditi momkom — kako ne muče!

snježne ja uvidjeh previsoke džame, Silna burja duše, sn'jeg u oči sipa, U domove zaviruje, po tavani đipa, Ljude za pešč juri, miše pod ognjište, Deca oko oca i matere vrište.

Žalosni se svaki dan čuje glas u gradu Da mrazovi ljude žive, zdrave kradu, I prevoze v carstvo razjareno smerti; Koji živi ostaju, onim' ona preti Odgristi im obraze, ili

Brda iz starih jošt jednako kulja celitelna voda, Ljude, ah, svaka godina druge vodi. Obveštan kamen na Rimljane odvodi misli, Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.

Obveštan kamen na Rimljane odvodi misli, Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi. Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog, I mesto njeg’ basnom slavi se Jorgovan sad.

Mlado momče golobrado, Pa govori Cvet-devojki: „Čuješ mene, Cvet-devojče, Ja sam čit’o stare knjige I slušao mudre ljude, Knjige pišu, ljudi vele: Što se ženi i udaje, To se ženi i udaje Na ovome belom svetu, Kad se legne u grob crni,

je, sledovatelno ovo straže na dve strane stojeće, ovože carska i opštinska robija, koju je narod obveršivati moro, ljude ot doma i poslova domovini odvelo je, i same žene poslove kućevne koliko su mogle obderžavale su, dokle nije bolest

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Njega bu duboko u duši zaboljelo ono bojažljivo, nejasno i tajanstveno sašaptavanje kad bi gdjegod banuo među ljude koji ga ne poznaju — samo kad nešto šapću.

Mijo bi samo slegn'o ramenije', pa bi se uputio svojoj dolinici. Kad se preselio, rijetko je izlazio među ljude. Uvijek je bio nešto zamišljen i tužan. Često su ga zaticali ljudi, a on sio više ognjišta, pa plače.

— I stari su ti bježali, kukavico sinja! — viknu, ja i ispali' štuc za, njim, onda naredi' momcima da sazovu ljude, pa šjedo' s Partenijom piti. — Uli-de Mićane još jednu čašu ocu Soproniji! — Uli, Mićane uli — ču se neko iz mraka.

Bojić, Milutin - PESME

Aj, u nedra tvoja mračna i beskrajna Sav bol svoga ništa najslađe je skriti. O, Gospode, daj mi one ljude vere Kojom David negda verovaše u Te! Gospod ćuti. Mrak se samo jače stere, I praznina zjapi i nebesa ćute.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

faktografska i fikcionalna, osnov je celokupne naracije, a retorična pohvala sublimira doživljaj i tumači pojave i ljude.

Stvorio je široku pripovedačku reku i jarkim bojama slikao vreme, ljude i njihove odnose. To je jedna dinamična freskoslika Srbije 13. veka. Njegovo delo je prvi srpski roman.

Jakšić, Đura - PESME

Il’ su i vas, možda, jadi otrovali? Ili vas je, slabe, progonio svet — Pa dođoste samo da, kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo, U dvopevu tužnom pevajući set?...

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

S obzorom na gotovo božansku vrednost p. i na njen visok značaj za ljude, nije čudo što se ona čuva i magički osigurava, naročito pri setvi i žetvi. Početak setve smatrao se za praznik (v.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Putem stižu ljude. Sigurno idu u varoš za istim poslom. Požure, kao da će sijena nestati. Vojkan ne može a da ne nabaci koju Iliji; veli

—Kud ćeš s curom? — pita, nakreman vinom. —Pusti ljude da mirno čaršijom idu! — odgovori jedan od Radivojevih drugova, a Radivoj ne reče ni riječi, već laktom gurne Petra

„Ali, eto, kakovi su ti božji sveštenici” premišljaše, „radi svoga nevaljalstva navaljuju na dobre ljude. Budala! Kao da je meni Maša pamet odnijela kao njemu...

A kamatar je Marko u svemu: nikada u varoši nisu ga vidjeli, kao druge ljude, popiti sa čovjekom čašu vina, a i sud bijaše ga osudio zbog kamatarstva na mjesec dana zatvora i na gubitak kamata od

Eto, pa pomozi koga! Govori i lijeva u se vino kao u praznu mješinu, i nudi ljude da piju; neki prihvaćaju, samo da troška ima, i ne mogu da se načude kako je on tako danas podatan i razgovoran, on,

Neka reku ko im je to igda branio? I je li pravo, gospodine suče, da samo moje opština otme mimo sve druge ljude? —Doći će i na ostale red, — veli odvjetnik. —Ko veli? Hoće, ako se sa gospodinom načelnikom zavadi...

Zatraži procjenu zemljišta i zamoli da se odredi dan dražbe. Gazda pozove k sebi sudbene vještake, ljude sa sela, svoje dužnike, i uputi ih u posao.

— Ne dam zemlje dok mi je glava živa!... Ne dam je do boga ! —Pusti, Rade, sinko! Što slušaš tuđe ljude?— umiješa se stara. Ali Radu kovačeve riječi razjariše i u srdžbi odluči da dalje ne čeka.

—De, Rade, pomozi! — veli mu komšija Ante. Rade pogleda ljude kao u čudu, baci sa sebe kabanicu i ugazivši jednom nogom u jarugu odupre leđima; ljudi pomogoše i s nategom kola

Da mu bude lakše, gledao je s vrata ljude kako se žure kući. Najposlije iza sebe os jeti svjetlo nažgane svijeće. Blijedi trag dopiraše do na put.

Pa, sjećajući se današnje rasprave u sudu, ne može da u sebi izdrži ljutinu: — Neki misle da ljude treba samo globiti i njima puniti zatvore. Radi tobože po zakonu i — čist posao!

dolje kod mora osamljenog starca Mrsa, gleda Krnju, u čijim rukama teški je križ; iza baldahina vuče mu se otac; poznaje ljude i njihov život; zna za njihovo milosrđe, zna iz čijih usta diže se vapaj. Sve mu se to miješa u glavi.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina.

Prohor je bio nepismen i gajio je prema knjigama podozrenje. Za sve pismene ljude govorio je da su sumnjivi. Kad je video sa kakvom lakoćom čitam jevanđelje i kako mi ruka sa kalamusom lako klizi preko

Ali, odgovorio je Prohor, to je on činio da bismo ga mi češće pominjali u svojim molitvama nego što pominjemo druge ljude, a mi smo ovde da se molimo podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada nije dao ni kokošije jaje ni šaku žita;

Završio je tako što je svu krivicu za neuspelo skidanje čini svalio na Lauševe ljude, koji su, kako kaže, najgori prepredenjaci i ništaci koje je on ikad sreo. Najpre su mu podvalili sa jarcem.

Govorila je kako je dobri bog stvorio ljude jednakim i kako svaki ima pravo na malo zadovoljstva. Kao neki anđeo poslan s neba da vaspostavi na zemlji poredak

Baš zato što su spremni na podvige kojima se običan ljudski um opire kao nečem neprirodnom, oni nateruju ljude da ih prime kao čudake, jurodive zanesenjake, drukčije od svih, obeležene.

Kirča je tvrdio kako je ona priblesasta i kako se krila od nas zato što je neki vrag ušao u nju. Kirča Ne razumem te ljude. Zar im njeno ponašanje nije čudno?

Zašto me i ti ismejavaš, Gospode? Zar nije dosta što si na mene natutkao ljude, nego mi i žabe šalješ, samo Prohora, svoga vernog psa Prohora, da poniziš.

U ljude se uvukla strašna mora. Slutnja pošasti koje će se izliti kao kazna za svetogrđe. Dimitrije Porazila me je Prohorova s

Jezivo zavijanje u noćima sa mesečinom, režanje i urlikanje ispunilo je dolinu. U ljude se uvukao strah. Neki su govorili da je sve to u vezi sa Prohorovom smrću, jer, kažu, Bog je poslao zveri da kazni one

pa mi na slici ispadne neko zdepasto stvorenje, koje kao da dolazi iz samog pakla sa namerom da na zemlji istrebi sve ljude, da hara i pali, siluje i otima.

Smrt se ceri, tajnovita i okrutna, omamljiva kao dubok san. Gledam ove ljude kako se prestravljeno i panično s njom suočavaju.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Njemu je dosadan život. (bar tako u pesmi kaže), I kritičari, veli, svojom ga glupošću draže. „Kako da kaznim ljude? iskô je mišljenje moje, A ja ga svetujem lepo: - „Štampajte stihove svoje.

pustoš života bednog i ništavila svoga; Odsad je bančio češće, kašto se po krčmi tukô, Huleći odvratnom psovkom i ljude i samog Boga.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

provedenog na semerinškim planinama, učinio sam prvi, dotle nepreduzeti pokušaj da razvitak astronomije, njene velike ljude i njihova otkrića pretstavim u vidu ličnih doživljaja, opisanih u pismima.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ovaj obimni ditiramb mnoštvom pojedinosti predstavlja sve životne sfere (zvezde, floralni svet, faunu i ljude) kako se bude i raduju proleću, često uz primenu onomatopeja („…patka rano pa pa kvičet/ i pačiće pogleda/kukut tako

Po svjem svjetu svjetlost krasna svetlo sve javljajet sja; sunce, luna i zvjezd jasna toplotu nam dajetsja: zemlju, ljude obimajet i sve stvari zagrjevajet. O zlatoje proleće!

Volim drvo Kad zeleni, Volim nebo Kad rumeni. Volim sunce Kada grane, Volim danak Kada svane. Volim ljude Kada zbore, Mudre, lepe Razgovore!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Naredio klisaru da ga svi ispred crkve čekaju. Jer kazao: »Ko hoće žive ljude da zakopava taj ni u crkvu ne sme da stupi.« I kad izašao, toliko ih napao, a naročito hadži-Ristu.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne.

” Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srećkov.” Ima u Srećku nešto čudno.

Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje mane.

umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poče nekako da administrira stvari i ljude. Volela je i ona život, i baš zato počela da ceni svoje sposobnosti.

Za Balkan, gospodin Toša je bio pomalo fini i pomalo smešan gospodin. Ali je brzo pridobijao ljude blagošću i „kontenošću”. — Ja sam, ovaj, konten, kako gođ vi us' tednete — tako je svršavao poslove.

Govorilo se da sve gazdačke kuće imaju po tim ormarima i skrovišta za ljude, s vezama i prema tavanu ili podrumu. Zaista je krađa i prepada u ono doba bilo počesto.

Gusti vojvođanski kukuruzi, to se zaboravilo, imali su vrstu letnje hajdučije. A zimi se kidisalo smelo, na ljude u kući i za stolom pri večeri.

Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate.

Crkva je župniku odista uvek bila prepuna. I nije bilo tačno da su je punile samo žene. Naučio je župnik i ljude i decu da se redovno mole Bogu. Mali Hans je ludovao za crkvom. Često je ministrirao.

” Gospodin Joksim je horistkinjino mišljenje, ili iskustvo, prepričavao, i dodavao: — Za neženjene ljude, to naglo osvetljenje u mraku, ja mislim da nije dobra stvar.

Molim vas dakle da mi još jedared verujete. Od mene ste načinili čoveka vi, samo vi. Škola ne pravi ljude! Molim vas lepo, još jedared, i za ljubav i za novac. — I za ljubav i za novac ponavljala je tiho gospa Nola.

Naučila se da gleda u život kao neki umetnik. Izveštila se da individuališe ljude i događaje, i da ih vidi kao na nekoj pozornici... Švabe imaju uslužnost.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude viču, psuju i prete, i s tripoda predstavljaju im njiove pogreške, pakao i grom podižući, da svojim suvim rečma veću

Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna. Dok dunem triput, ja sam ti nov svet načinio. Ljude s rogovi, magarce pametne, žene da mlogo ne govore načiniti, to je kod mene malenkost.

Ova, dakle, gospoža uzevši po dužnosti brigu ljude izveštavati, pripovedajući kako je neki mladić miromrsce i miroljupce oružijem napao, na tri stotine juriš učinio,

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od

Zaredih na sva vrata redom i svud zatekoh ljude sa obezbeđenim godinama službe i sa obezbeđenim podvaljkom i svud ti ljudi nemarno zaviriše u moju diplomu i svud mi

Tome ravnanju, na koje se u vojsci vrlo mnogo polaže, cilj je da sve ljude stave pod konac i da ih naviknu da ne istrčavaju jedan ispred drugoga.

Puška u ruci regruta koji ne zna da puca, to je samo teorija, ali kad taj regrut već nauči da ubija ljude, to je onda praksa, i ta praksa u zajednici sa teorijom čini celoga vojnika.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Sad se nema kud. Ova labilna povezanost za sve ove ljude izazivala je osećanje nesigurnosti, iz čega je proizilazio strah. Primicali smo se lagano i obazrivo drumu.

Na samom prevoju zastadosmo, dok kijamet mine. Vetar je kovitlao, dižući čitave vihore snega i zasipajući ljude i stoku. Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati.

Ali ovo lice je sad bledo, a oči zamagljene. Stajao je baš pokraj puta i gledao zamišljeno u zemlju. Pogledah i na one ljude okolo, pa mi oni poznati. — Je li to peta baterija? Poznadoh ih najednom.

Ovaj je datum za petu bateriju fatalan. Sećaš li se prošle godine, kada nas nađe haubička baterija, pa pobi ljude, udari u top... karu. Sećaš se?... Jest, baš dvadeset četvrtog oktobra. — Komandir zaćuta, pa me značajno pogleda.

— Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše.

Ađutant puka se vraća otuda i saopštava da je donesen peksimit. Komandiri odrediše ljude za prijem. Svakome vojniku je dat po jedan peksimit.

Vi ste i sami videli koliko je teško i jednom samom čoveku da pređe preko onih vrleti. A tek zamislite ljude koji su morali vući, gurati, ili na rukama nositi teške topove — završi svoje kazivanje potporučnik Reljić.

Iz susednog sela vratili su se oficiri i vojnici i pričali da tamo nema hrane ni za ljude, ni za stoku. Vojnici su sedeli skotureni oko vatri, dok su konji brstili trnje. Preko noći pade kiša.

— Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju. Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem... Ili se prave šereti, ili su detinjasto bezazleni, kada ovako govore.

Ali ne kretosmo ka moru, već levo, opet u neki krš, i narediše da tu razapnemo šatore. Ljude je obuzelo napregnuto stanje iščekivanja. Očekujemo pokret na brodove, očekujemo hleb...

Neki se konji uvalili u močvaru, i usled iznemoglosti ne mogu više da se dignu. Sve to još više iznurava ljude i, već malaksali, oni produžavaju put lagano, šljapkajući po vodi i blatu.

Na to smo već navikli. Približismo se i čusmo detinji plač. — Mamo... mamo! — čujemo uzvike. Kao da smlati nešto ljude. Ta i oni imaju decu na koju su gotovo i zaboravili, pridavljeni užasima života.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Je li čudo što shvati Lepotica kako svima oko sebe smeta? Što vide da ne razume ljude oko sebe? Već se izgubili i poslovi koje je volela: ko još mesi, ko tka?

Šta je mogla da priča s njima? Ljude koje je ona volela, oni nisu znali ni po čuvenju, a kako se nekad živelo nije ih zanimalo.

Kako da ga ne počistim? — Starac upitno pogleda ljude oko sebe, ne shvatajući zašto mu se smeju u lice, sve dok jedna suseda ne reče: — 3ar ne vidiš da jedva noge vučeš?

Kako je slatka bila tišina! Kako je nežno padala na ljude i na polja! Ljudi su ćutali kao da se plaše da je ne poremete svojim glasovima.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Njen zadatak je bio već u najstarije vreme da čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje uopšte, na hrabre ratnike osobito, jer je rat veoma dugo bio jedak od osnovnih vidova privrede, i da

i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto?

Osvetio je na taj način ne samo svoga oca nego i sve druge ljude koji su trpeli uvrede od Turaka. Njegovo mladalačko junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na

Njegovo mladalačko junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na borbu za odbranu ljudskog dostojanstva. O Senjaninu Tadiji istorija ne zna mnogo.

neki kotarski junak — Mandušićev sestrić Tadija ili koji drugi — s obzirom na to da su Turci nazivali Senjanima ne samo ljude iz Senja nego ,,sve hajduke i zločince bez razlike“.

Oni su ljud'ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo što im se god dopalo, najposlije

bi onemogućile ustanak i uklonile svedoke svojih nasilja — odluče da poseku knezove i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804. godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu.

Da taj na ribljivu kamo zabludi pučinu morsku, mnoge bi ljude on nahranio oštrige tražeć, iz lađe skačući brze, iako je nemirno more, kada se s kola zna da lako po polju valja.

jedan veći velikaš, kralj Marko, izriče jednome manjem velikašu, gospodinu Konstantinu Dejanoviću, zamerajući mu što ljude ceni po blagu i odelu (te zato odbija loše obučene sirotice i stavlja u donju trpezu nebogate stare gospodare u starom

Povodom Merimeove knjige, koju je on u celini predstavio kao prevod sa „ilirskog“ i tako uspeo da obmane mnoge ljude (čak i Puškina, koji je Merimeove pesme prevodio kao srpske), pojavilo se više napisa u časopisima, a istovremeno su u

traži od ljudi da je nose, da sa ostalim kugama živi u nekoj zemlji preko mora i da je bog otuda šalje kada hoće da kazni ljude, itd.).

— „i onuda po okolini zove se Latinin svaki čovjek zakona rimskoga“; „kao što u Dalmaciji primorci i Boduli zovu sve ljude sa suhe zemlje iznutra Vlasima, tako i Vlasi svakog koji je obučen u talijansko odijelo zovu Latininom, makar bio koga

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda udaljen od podnožja planine, bio je oduvijek, čak i za starije ljude, pomalo strašno i tajanstveno mjesto. Babe su šaputale da je uklet i da nikako nije dobro noću kraj njega prolaziti.

— Tu sam, tu sam, kneže viteže. Zalivam dušicu brljom. — Deder mi za večeras sazovi ove ljude. Evo ti spisak. Poljar se zavuče u konoplje iza kuće i uze da sriče prvo ime na spisku: — Pe-hehe-te-te-a-re...

Knez Valjuško povisi glas šišteći kao gusak: — Šššta! Pa ovo je pobuna! Nikoletina, ti buniš ljude protiv škole. — A, ne, ne, nije tako, brajkane! — zapjevucka momčina.

Umjesto njega i za njegov račun oduzimali su oružje, vojničku spremu, žito, stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće. Preko njih je osvajač htio da porobljeni narod natjera u strah i pokornost.

Videći naoružane ljude, dječaci se pritajiše iza jednog trna, pa čim ovi zađoše za okuku, oni jurnuše prijekim putem prema Nikolinoj kući.

Nijesmo ni znali da ti glavu spasavamo. — Eh, kako nijesi znao! — pobuni se Jovanče. — Ta vidio si da gone vezane ljude. Nikoletina se nešto zamisli, počeša zatiljak i pažljivo pogleda u dječake.

— Nikog preko dana ne možeš kod kuće naći, sve se razbježalo od avijacije — žalio se poljar Lijan. — Moram ljude loviti po kukuruzima kao zečeve.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

će pravo iz lukova, strele i munje odzgor — luče s treskom, ka od vrlo okrugla luka oblačna na nameru doletat će na zle ljude.

Suproć toga opet dignuće se jaki golemi vetrovi haloviti, te dor pootkidati će s nogu ljude i razmetati tam-ovam jedne od drugih s vihrom u holuju.

angelske sile krenuti se sa svoga im mesta i podići se hitnjom obilazeći im s velikom vikom po svoj zemlji, povlačeći ljude pred Hrista na sud. I mnogi tušteni, ujedno strahoviti koji će š njime doći hiljadom hiljada!

Ta njihova mučiteljska oruđa, čimno muče ljude, sasma su teška i zla, debeli nokti nepregibati, zli bičevi, crna klokoćuća smola, smradljivi zadah, kreveti žeško

Pravedni se gnjev božji na nas prosu i zlo nam dođe na našu glavu, te popusti ljude, naše zlobnike na nas, da nas gaze i satiru, i jezičaska Luna sa svoji rogovi izbode nas kroz to, zašto nismo pravo

Svesrdo se za sve te ljude po podretlu i po redu više iskazate molite — kako za hrišćane, tako i za inoverce — o životu, o zdravlju, o spasenju, za

Znamo te jasnu i svetlu kano sunce, sjajnu jednako na zle i na dobre ljude. Znamo te hubavu kako lunu i dobru; u naših bednih noći svetli nam.

Daj nam tvoju pomoć da nam odlagne Ot staranja srdce naše. POHVALA BESEDNIKU Tko ljude urazumljuje, Tome razumu njegovu nejma kraja; Ko zna potajnu Što leži u čijem srdcu, Kako taj knjige ne bi znao?...

PUT Dosta i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u život, I malo je koji ga nahode.

s onom formom, pod Jerusalim Antioh, persijski car sa silnom vojskom [stići], te će ga poharati i zapustiti svega, ljude iseći, crkovne ađijare i sudove sve razgrabiti vojska i odneti.

I eto, mrtva obešena zmija, od živih zmija lečila je ljude! MAČ I ČETIRI RIFA PLATNA Po proricanju Jezećila, što mu Bog zapovedi za pripovest pred Židovi učiniti, za Jehonijeva

znanje, jer će naskoro doći pod Jerusalim Vavilonjani, obsesti ga i s bojem uzeti, pak svega popaliti, zemlju poharati i ljude sve, koje iseći, koje pak u vavilonsku stranu zapleniti. Kako onda i učiniše to.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Sestre ti se poudavaše sve za ljude trgovci, a ti što iskaš?!... Pomisli se na koga si kerka! jedan si je čorbadži-Zamfir u grad; more, do Solun i Filibe