Upotreba reči njeno u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

I on je, siromah, dosta propatio! I niz njeno bledo lice potekoše suze. Posle me pogleda, žalostivo smešeći se: — O, prijatelju, ala si ti dobar čovek!

U ruci je nosila jedan zavežljaj, u njemu beše njeno stajaće ruho i ženski nakiti. Živko prihvati zavežljaj, a Stana preskoči vrljike, kojima je bila kuća ograđena, tako

bosijok i ružu. — A ja, vidiš, imam još jedno cveće koje volim. I on je upro svoje velike sjajne oči u njeno rumeno lice.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

Samo domaćica, skupivši suknju međ kolena, kleči pred otvorenim šporetom, i, kao svitac koji se pali i gasi, njeno lice na mahove se ozaruje žarom, u koji duva, da ga razgori.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On je video samo nju, njenu dugu, smeđu kosu, njene grahoraste oči, njeno rumeno lice... Ona mu je bila san i java, on je samo o njoj mislio... Tako su prolazili dani...

— Eto dete i ne dovečera!... — More, babo, ćuti!... Neka ga! Zar si mi ti svakad povečerala!... Ostavi ti mladosti njeno, nije on gladan! A dok se oni smejaše, Stanko je muke mučio!

na Jelicu, da je klela, da je i ruku digla, ona bi to otrpela; suza se ne bi zavrtela u njenim očima, niti slila niz njeno lice. Ali ovaj meki materinski glas i ovo tepanje gotovo potresoše Jelicu skroz, njena srdnja popusti, srce odvugnu...

I imaju pravo. Jer dosta puta presuši i izvor i ušće njeno, a ona puna vode kao i obično. Čudnovato je njeno stanovništvo. Ima tu vodenih tica svake sorte, a ribe kao i u Savi.

I imaju pravo. Jer dosta puta presuši i izvor i ušće njeno, a ona puna vode kao i obično. Čudnovato je njeno stanovništvo. Ima tu vodenih tica svake sorte, a ribe kao i u Savi.

Strašna beše želja Stankova, toliko strašna da joj sledi jauk na usnama. On dođe sebi i vide njeno lice. Vide Jelicu kako stoji kao svetiteljka kad je na muke meću. Dve mu kapi kanuše iz očiju i prošaputa: — Oprostite!

Dučić, Jovan - PESME

Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti kao krv i telo u ljiljana. I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine, i dok na

Ali treći dan je primila milostinju od jednog vlastelina koji beše prvi čovek pred kim naprečac zatreperi i njeno srce i njena dojka. Ona nije znala ko je on.

Jer žena ima instinkat spola a ne instinkat prijateljstva. PESMA O ŽENI Njeno je srce puno oficira kao kula u Damasku, i trgovaca kao pijaca u Bagdadu, i lažnih artista kao luka u Damasku.

U njenim zenicama gore široke vatre kao požar u kojem je neprijatelj spržio svu našu žetvu od Šasa do Gamare. Njeno telo se povija od ključeva krvi kao reka Ataris koja je puna zmija.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

sklopim oči, predajem se pokoju, otpuštam stražu i opet znam da majkino uvo sluša svaki moj dah, da sveća još gori, da njeno srce šiljboči. Osećam kako mi se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao mastilo.

Pa još bez krova nad glavom, na besnom konju bez uzde, na lađi koju ljulja vetar, a krmanoša nema. Na nju kidaše besno i njeno rođeno srce, a nema ko da ga odbije. Svet se prevrnuo i ona stoji strmoglavce.

To neka je njeno! Je l' vam pravo? — Kako ti narediš! — U kovčegu ima u jednom rupcu zavezano šest i po dukata, čime ste je vi

— U kovčegu ima u jednom rupcu zavezano šest i po dukata, čime ste je vi darivali kad se rodila. I to je njeno! — Božje, pa njeno! — E, sad mi je — veli — lakše umrijeti. Spade mi neki teret sa srca.

I to je njeno! — Božje, pa njeno! — E, sad mi je — veli — lakše umrijeti. Spade mi neki teret sa srca. Ali kad pop skide brigu s vrata, i boljka uminu.

— reče pop, a očima pokaza na svetoga Savu koji mu je ležao na prsima. Opet željno gleda njeno bolno lice. Smiješi se i čisto ne može sit da je se nagleda: — Sad mi je sasvim dobro! Sad me ništa više ne boli!

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo. Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno „srce”, pomislim se. — Gospođice, poklonite mi ovaj prst. Ona je neprestano u njega gledala.

svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume...

Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka, i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime. Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči.

I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže. Ko zna, naposletku može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan kô stare cipele? No o njoj nema više razgovora.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Zar je to prilika za onu njenu cveklu?! On bled, a ona s onim njenim paorskim rumenim obrazima — pa tek ono njeno paorsko ime! Juca, frajla Juca. Baš je ona neka Juca. Pudaruša jedna!

Uvek ova naša ode u zapećak. Ta znam je samo na balu! Ono ima, ima igranja... al’ ono njeno... već, već... k’o ona Irodijadina ćerka što je upropastila, bože me prosti, onako krasnog jednog sveca...

Jedva je Sofra brica namestio na staro njeno mesto, ali zube, bog da prosti. Ako ostane pop Ćira u životu, neće se, zarek’o se, smiriti dok pop-Spiri ne skine i

Dopala mu se bila i Jula dosta; našao je na njoj dosta čega za voljenje. Njeno zdravlje, pa bujna plava kosa, pa njeni rumeni obrazi, rumeni kao breskve duranclije (i docnije kad god su ga poslužili

— Ala imaš fajn nos, tane mu gosino! — Pa zato ga i negujem i timarim k’o gospođa perzekutorovica ono njeno matoro lice, — reče Nića, i priđe lojanoj sveći, i stade mazati nos vrućim lojem od sveće koja je gorela.

Moja gratulacija i majn grus! — viče frau Gabriela koja je bila zavirila u kola i videla, na veliko i njeno čudo, oba popa kako sede lepo jedan pored drugog.

Kad bi on dosp’o u taj svet?! Nikad! Nego njeno izobraženje i moje vospitanje!« Svi ga uvažavaju i pozivaju na oficirske balove, koji su, kao što je već svakome

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

A naročito da gleda, ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva. — ’Odi čedo! ’Odi ovamo! — I da ga dovodi.

Šta će ti više? — Nije moje! — dere se on na njih. — Pa čije? — Gospodnje, Svete Bogorodice... Njeno je! — I pokazuje na crkvu. I zaista, od svega što naprosi, ništa ne uzima.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

No zato i dovde je njeno uživanje dobra. Jeste li tako zadovoljni? — Ta, može se sve to lepo urediti, samo kad smo u glavnom složni, a glavno je

Ljuba sam dođe frajla-Julki. Ona mu počne prebacivati, što se nije na njeno pismo odazvao; prebacuje mu još i da je čula kako je išao u D. tražiti bogatu devojku.

— A ako, opet, ne bi htela, a ona bi se razvenčala, pa bi propalo i moje i njeno. Neću — neću! — Pa dobro, niko te ne sili; al’ tek nisi se kajao što si došao; bar si se sa nobl frajlom zabavljao.

Razgovaraju o frajla-Julki. Čekmedžijić kaže Ružičiću da je sa njom sasvim načisto. Pokaže mu njeno pismo. Ružičić se tek nasmeši, pa izvadi iz džepa jedan paket pisama, te ih Čekmedžijiću pokazuje.

— A zasad ne daje ništa? — Ništa, no želi da joj zet u kuću dođe, pa njeno dobro da nadgleda, a posle njene smrti je od kćeri gospodar. Pristaješ li na to? — Ne pristajem.

Frajla Varvara strašno se rasrdila kad je čula da nju Čekmedžijić hoće samo za njeno blago da uzme, a ne iz ljubavi. Sad neće da zna za njega, no odmah pokvari usta i skine haljinu, lanac i brazletne.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Pa zatim u jednom mahnitom strahu: kako je užasno žrtvovati onaku mladost i kako njeno kukavno i ucveljeno telo trpi, gori i kopni bez milovanja; da će sigurno umreti od tuge i iscrpljenosti.

Sutra dan, sedim ja i plačem, kad pogledam: neko ubacio njeno pismo; pogledam ja na patosu, između kreveta i ormana, stoji pismo... žut kovert.

A moja verenica ima samo ono svoje, i za ono njeno ja sam se zakačio. Onda ja ne volim i kad po mislim na brak, ja osećam kako preda mnom zjapi neki crn bezdan u kome

Ali ga žena nije slušala. U onom poluosvetljenom hodniku, u kome su bili sasvim sami, njeno bogato, dražeće i toplo telo, pri truskanju onih kola, primicalo se, odmicalo i dodirivalo ga, i dok se njegove zbunjene

na onu debelu, znojavu ženturinu u fesu, što je posle nedelju dana ušla u moju postelju da vidi ,,šta radi i da li spava njeno pile''. jao meni sve mi te crne i prljave slike izlaze na oči.

Afrika

Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo. Sen Kalbr ubija potom iz puške i jednu, od tri jarebice, a srećom promaši jednoga zeca koji nas najpre

Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija kroz krune drveta sasvim čudna.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

A sad se, eto, javlja, u njegovoj misli. Ona je bila mrtva već više od godinu dana, umrla na porođaju, kao i njeno dete, što je trebala, u sedmom mesecu, da rodi.

Pavle je zapazio, brzo, njeno duguljasto, lepo, bledo, lice sa visokim čelom, i nosom malo prćastim kao u devojčice, teškom kosom, punom kovrdža, a

A kad bi imala šešir, crven, na glavi, njeno lice bi imalo neku svetlost na sebi, kao što je svetlost rumena, ispod kestena, kad opadne cvet.

Gospoža Evdokija, međutim, bila je, od početka, zanosna. Njeno telo je bilo telo prave lepotice, a tako blizu, u kolima.

Podalje od muža i ćeri. Oko nje su, konjušari, iznosili u kola, pivo. Njeno bledo i lepo lice ostalo je na rastanku nepomično. Praštala se naočigled celog sveta, ceremonijalno.

Nikad joj nije govorio o ljubavi i braku. Njeno dete ne bi bio priznao. Pred svetom je bio hladan prema njoj, kao da ona i nije k svetu.

Isakovič, posle dve‑tri godine, ni ime njeno nije tačno izgovarao. Kao i drugi oficiri u Podunavskom polku i među sirmijskim husarima, ni on ta imena nije bio

Svetlost je pala na njeno lice i Isakovič skoro urliknu. Video je svoju Bečliku. Beč jeste bio makrokosmos, za ono doba, ali je svet teatra i

Ali njene oči nisu tražile Isakoviča, nego neku utehu, negde, u vazduhu. Njeno je lice bilo uvelo iako je, tada, mogla biti tek prešla tridesetu. A i njeno telo bilo je opušteno.

Njeno je lice bilo uvelo iako je, tada, mogla biti tek prešla tridesetu. A i njeno telo bilo je opušteno. Imala je samo kao neki slap od zlata, na sebi, dugu, bujnu, plavu, kosu.

To je smetenjak. Udovac. Zaljubljen u svoju pokojnu ženu! Nije čitav u glavi. Gospožica Tekla se smejala svojoj majci. Njeno je mišljenje, kaže, da se Evdokija zatrčala, pa se ljuti. Nije Isakovič kao drugi materini kurmaheri.

Bilo je nečeg, neizmerno moćnog, zanosnog, u toj crnomanjastoj ženi, koja nije imala stida. Iako je njeno lice, u zagrljaju, postajalo tužno, ona je bila tako snažna, da mu se činilo da pred njim stoji neki mlad rvač, koji

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

000 do 34.000 duša. Boka je čisto srpska oblast i njeno je stanovništvo po Savi Nakićenoviću (Naselja srpskih zemalja, knj. IX) sastavljeno od 836 srpskih bratstava.

To je učinilo da je njeno stanovništvo, naseljeno još početkom srednjeg veka, postalo zemljoradničko. Ona je doprinela utvrđivanju centralne vlasti

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

I uopšte, deca iz te mafije proždrljiva su iz geografije. ZAŠTO AŽDAJA PLAČE Aždaja gorko plače jer vređaju njeno aždajče. Rekli mu daje ružno, pa majci došlo tužno. Nek je i gluvo i slepo ono je majci lepo.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Zubi su joj bili nejednaki, ali smeh joj je bio takav da vam je zastajao dah u grlu. Njeno malo lice bilo je svetlo kao dobro uglačan belutak. - To je tek nešto!

kosu, svoju šašavu njušku s pegama i ogromne, nečim kao začuđene oči, misleći ne pita li se mama ponekad jesam li ja njeno dete. Dragana i Jasmina šapuću nešto među sobom a oči su im kao kružići naliveni plavim.

Nečim što ne spada u rad piramidalnih ćelija mama to zna i otuda njeno lagano odmahivanje glavom, izraz straha u kutovima usana i ono „Ti ludo, ludo dete!

Gledajući njene plakate sa suknjicom koju podiže struja vazduha iz metroa, teško je bilo poverovati da je mrtva. Njeno lice i ruke, grudi i noge, ispod one podignute suknje bili su puni pokreta i ljupkosti.

u špiritusu, kutije s nabodenim leptirima i kolekcije buba, dozvoljavao sam joj da dira; prerastao sam to, ali je samo njeno prisustvo bilo kao mravi koji mi mile niz leđa.

Gledajući Melaniju kako predaje o elektromagnetima smešeći se i vazduhu oko sebe, gledajući njeno sivo lice sa isto tako sivožutom kosom i očima, ja nisam osećao ni trunke smeha u sebi.

Ta cura tu, i Rašida i moja majka, zašto su stvari tako idiotski uređene, Bože moj? Pogledah Nedu sa strane, ali njeno lice bilo je mirno. Ono bi, verovatno, bilo mirno i da je zgrada nad nama počela da se ruši.

Koračala je pored mene, držeći dlan na mojoj nadlaktici. Čitavom kožom osećao sam taj dlan i njeno prisustvo pored sebe. Išla je oborenih očiju, ali kapci su joj bili zapaljeni.

- Nijedan? - osmehnula se. - Muškarac? Tu nije bilo ironije. Ja za nju nisam bio muškarac. Bio sam njeno dete i biću to dok jedno od nas dvoje bude živo, i to je divno.

Šta ako ona opazi zamku? Ipak je Rašidi četrnaest godina, a Melaniji pedeset. Video sam sasvim jasno njeno sivo lice sa sivim očima i sivom kosom kako se, zatvoreno i strogo, obrušava na mene kao bomba.

Melanija će primetiti? Upitaće fiskulturnika, a onda đe sve otići do đavola? Zamišljao sam njeno ljutito lice i jedinice koje će sipati kao iz rukava.

Primetivši je, on se nasmejao i mahnuo joj rukom. Bio je to običan kolegijalni osmeh, ali njeno je lice zaplamtelo ponosom, i stidom, i nežnošću.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospođa Soka, otkako je Pelagija mrtva, ne može od žalosti da se razabere. Njeno srce vene. Padne u bolest, i to bolest srca; užasno žalosno joj kuca srce.

Doveo je u „udivlenije” obadve. Frajla Lujza nagla se na ruku, zamišljena je, ništa ne govori. Njeno ćutanje govori. Posejao je pesmu u srce.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Otimajući se, tako, njenim rukama, vukući je nehotice za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke reči, na koje je bila navikla u prvoj godini

I kad nije bila prisutna, sedeo je često zamišljen, zagledan u njeno visoko čelo i obrve, koje su, i braća, i njeni, nazivali pijavicama.

Činilo mu se da je ljudski život lep i da bi sa njom, i njenim detetom, prolazio veselo, pa išli ma kud. Ljubeći njeno dete, u sećanju njegovom zaigraše mu na glavi stotinu i stotinu malih Vlaščića, Nemčića, Mađarčića, čijim je ocevima

To beše žena kakvu nikada nigde nije video. Bledilo njeno bilo je potpuno i uokvireno kosom, što je sad bila još tamnija, kao i obrve.

Gadeći se sama sebe, ona nikako nije verovala da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kod prozora, lagano umiranje.

Razrogačenim očima gledao je Vuk Isakovič sve to, pogledom uprtim u njeno ostarelo lice sa zboranim podvaljkom i visećom kožom pod ušima, bradicom koja beše vrlo mala i jabučicama crvenim koje

Njen krik se jedva ču do dvorišta, mada se njoj činjaše da viče tako glasno da će je čuti i na drugoj obali reke, a njeno trzanje ruku jedva je malo pridiže.

sa osećajem nemoći da ih zadrži kraj sebe, kao i sve drugo što su joj, na jedno kratko vreme, davali, kao da je njeno, a posle joj opet uzimali. Sa njenog tela odlazilo je to sve, ali bez dobra za nju, bez zahvalnosti, bez budućnosti.

U danima kad se njeno stanje poboljšavalo, on joj prilažaše češće, ljubeći je. Kad joj beše sasvim pozlilo, ne samo da opet ne pobeže, već

Dovoljno je bilo da izusti njeno ime, pa da episkop skoči. Trebalo je ćutati. Jer nestajao je taj život za koji dotada mišljaše da je sav čvrst,

Zagrlivši je zajedno sa jastukom, on je podiže i prigrli, ljuljajući se nad njom, plačući. Zagledan u njeno lice i očne kapke, što behu pomodreli, on se neprestano previjao i lomio.

U istini, to što je Stana videla, bilo je samo njeno ludo priviđenje i odblesak bilja i mesečine te noći, na vodi, u kojoj je čučala, zapala duboko, drečeći i vičući.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Za trudnicu i njeno dete je veoma opasno da sretne ili na bilo koji drugi način dođe u dodir sa zmijom. Trudnica se, piše Milićević, „čuva

⁶⁵ Zemlja, moćni izvor snage i plodnosti, takođe može biti i izvor zla za trudnicu i njeno dete. Zato je zabranjeno bacati za trudnicom zemlju i pepeo, jer joj mogu doneti prokletstvo.

Ona, kažu u Homolju, ne treba da žali za pokojnikom, ma bilo to i njeno vlastito dete, „jer žaljenje sluti detetu što je u utrobi zlo, a njoj, opet, da bude žalosna do veka“.

¹⁵⁴ Da bi se predupredio neželjen dolazak veštice, izbegava se, naročito pred decom, da se spomene njeno pravo ime, već se koriste razni eufemistički nazivi: „čaratica“, „kamenica“, „rogulja“, „krstača“, „tamo ona“ itd.

Kada devojčica dobije prvu menstruaciju, postoji čitav niz zabrana i pravila kojima se regučiše njeno ponašanje. Ona mora da saopšti ovaj događaj majci, da okrvavi lice, da čuva krvavu tkaninu itd.

) koji nužno narušavaju prethodnu ravnotežu i zahtevaju njeno uspostavljanje i psihičku reintegraciju na jednom novom, zrelijem, višem stupnju u odnosu na prethodni.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Pravila je i dalje redovno zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruža. Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa izložbi njenog uspelog sina.

vizijom nekog austrougarskog arhitekte, koji je trebalo da predstavlja čudo ljupkosti, baci zaista čarobnu senku na njeno lice i trepavice sa kojih se cedio sneg.

Selo je njeno u ravnici. Hiljadu dvesta duša, sami starci. Deca im dolaze za parastos. Uteraju kola u dvorište, pa ih njuše svinje i

Nečija kosa u tvom češlju. Dama u rastvorenoj čipkanoj haljini predložila ti je da spavate zajedno. Njeno plišano gnezdo bilo je tako toplo, ali ti si promucala da ćeš još videti, da ćeš se javiti, i pobegla si glavom bez

Srce mu je lupalo kao ludo kad u mračnoj ulici ugleda njeno bledonarandžasto svetlo; nekada je svake noći svraćao da se tu nađe sa društvom.

Ali, kada se vrate u gledalište da vide drugi čin, suze se slivaju niz njeno lepo lice: —Pa ti poznaješ samo ove zločeste! Princ te nije ni pogledao!

ulazi kroz okretna staklena vrata u strogom tamnom kostimu, bez ikakvog ukrasa sem slapa zlatne kose koja je pratila njeno lice poput nežno svilenkastog oreola. »S tim još nije, znači, gotovo!« pomisli, ne bez osećanja poraza.

Još od sinoć, njeno učešće je bilo neizvesno, ali majka je uspela da nekako ubedi glavnog organizatora da pusti njenu kćer na pistu.

— Zašto si došla? — prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je viljuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. — Graška?

gostila Pesnika, varošica je uporno i strpljivo tragala da mu pronađe slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je, dakle — pijanac!

Matavulj, Simo - USKOK

Dijete raširilo ruke preko tetinijeh nabreklijeg grudi, a glavu prislonilo na njeno grlo, te je morala odići svoju glavu da gleda oca. A kakva bješe ta ženska glava!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Najmio čoveka da laže za njega. MUŽ: Lagali su oni koji su kazivali: „Sve je njeno i Božije, novci su gotovi“, dokle nisu prevarili, pa posle ni čestite postelje.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Shvatimo li njeno opredeljenje kao nemoćno odustajanje, možemo govoriti o drugorazrednim proizvodima; uzmemo li ga kao mudru i vedru igru

Prizivanje deteta je obred: ono je njeno najprirodnije opravdanje, njena nadahnjujuća muza, žuđeni, zamišljeni, nikad dovoljno postojeći čitalac.

Kud ona prođe vojska reči niče, rodi se velika kao džin a u starosti je palčić iz priče. Njeno je srce meko pa se lomi često.

funkcionalnost, to jest primenljivost pesničke reči, on je pokrenuo proces obesvećenja Poezije, predloživši dosetku za njeno vraćanje u život.

Humor Ono što je u dečjoj pesmi smešno, istovremeno je i najživlje: njeno jezgro skoro da se može poistovetiti sa humorističkom vizijom.

Ona, svakako, pripada lakšem, tzv. zabavnom žanru, ali to nimalo ne umanjuje njeno izuzetno mesto u istoriji našeg duhovnog iskustva.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

MILČIKA: Mene je strašno jedilo kad je navalila bila da promenite ime. NANČIKA: Dabogme, kad je njeno ružno. MILČIKA (gledi na pendžer): Jao, mami! Eno je sokakom, sigurno će k nama. NANČIKA: Nek ide k vragu! 2.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Ono što joj je naročito smetalo da utiče na stvaranje i razvoj nove književnosti, to je njeno lokalno obeležje, verski obziri i azbuka kojom je pisana.

I u ime njeno on će celoga svoga veka davati svome narodu »savete zdravog razuma«. Čovek je utoliko slobodan ukoliko sme i može da

Svaki je čovek član narodne zajednice, i zato što uživa koristi od nje dužan je da za njeno dobro radi. Kada govori o narodu, on nema pred očima apstrakciju, no žive ljude, narod, puk, koji čine broj, temelj i

»Neskvernije nravi, svjatost dobrodeteli, njeno ješče na ovom svetu nagraždenije i pagubna sledstvija poroka jesu predmet povesti moje...

Značajnije je njeno delo U Fruškoй gori, dnevnik pisan 1854. godine, koje je štampano u tri sveske (Novi Sad, 1861; Zemun, 1862; Novi Sad,

To je prva srpska žena koja se ogleda u originalnom književnom radu i njen život poetičniji je no njeno delo. III ROMANTIZAM KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE REAKCIJA POSLE 1848 1848.

pametniji i prosvješteniji od sviju naroda koje sam ja do danas viđao, a viša klasa našega naroda onakva je kao što je njeno vospitanije...

jedrom knjigom, i, budući književno obrazovan, doslednije i potpunije no iko kod nas razvio je romantičarsku doktrinu i njeno osnovno shvatanje o vezi između narodne i književne umetnosti.

Omladina pokazuje interesovanje za ekonomski i socijalan rad kao i za pozitivističke ideje, i za njeno doba počinje se prevoditi na srpski Toma Bekl, Džon Dreper, Džon Stjuart Mil.

Iako posredno preko Rusa, on vrši ponovno poevropljavanje srpske poezije, njeno oslobođenje od robovanja narodnoj poeziji, i to mu nije mala zasluga.

Radičević, Branko - PESME

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da meneka čeka, I da je u strau Za mene daleka.

Obazre se — vesela mu majka! To je Tale, i sa njime Hajka. Ona Talu srce je ponela, Al' ga. neće evo Hajka bela, Njeno sunce ostalo nazada: „Puštaj, puštaj!“ povikuje mlada, Otima se, ma zaman joj muke, U junaka jakosnije ruke.

drema; A ti, sunce, ne sjaj mojoj muci, Veće sedaj — moje j' sunce selo; Beži, danče, u crno s' obuci, Crna zemlja njeno krije telo... (UKOR) De si, dušo, de si, rano, De si danče mio, De si, sunce ogrejano, De si dosad bio?

I mil i lak mi beše svaki rad; Svršetak sam u duši dana čekô, Večernji jošte preumilni lad: Tad itio sam ja na njeno nedro I gledaše joj oko sjajno, vedro. 10.

54. Moje srce bilo je blaženo, Da ne moga reči govoriti, Njeno oko gledaše mileno; Ne moga se više protiviti, Ja poiti ka njojzi itreno, Da obuvatim telo milo njeno: Rukom nebu

govoriti, Njeno oko gledaše mileno; Ne moga se više protiviti, Ja poiti ka njojzi itreno, Da obuvatim telo milo njeno: Rukom nebu ona pokaza tade, — Ja se probudi, a sanak nestade. 55.

Nit štogod reče, niti suznu okom, Nit glednu gore to nebo visoko; Ta ono nebo nju prevari zdravo, A to je pred njom njeno nebo pravo, Te malko staja, tad na dragog pade, Oh silni Bože, da li dušu dade?

Ali jatka evo prenu, Diže oko začuđeno, I kraj sebe majku glenu, I to suzno oko njeno, I oko nje suza ova Vas obrte svet iznova.

XXX De je on? De njeno milo? De je zlato nesuđeno? Eto s' nebo pozlatilo — Sunce granu — de l' je njeno? Svi vetrići za njom tuže, Slavlji

XXX De je on? De njeno milo? De je zlato nesuđeno? Eto s' nebo pozlatilo — Sunce granu — de l' je njeno? Svi vetrići za njom tuže, Slavlji tužne pesme viju, Vrela ječe, a te ruže Grozne za njom suze liju, Sve se, sve se

XXVIII I nad njome niče trava I to cveće umiljato, Ona sama tamo spava — Ali de je njeno zlato? Već dan i dva njega nema, Sluge s' bune, rano rane, Sva se kuća za njim sprema, Traže sluge na sve strane,

On s' primače, pogleda je, Što izreče istina je, Što nevere jošte bilo, Njeno oko istopilo. „Brže, brže, ma ti tamo?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

— Pa druge godine i pre ovoga vremena si iš’o? Valjda imaš sada malo da učiš. Svršavaš već. Pogledah je začuđeno. Njeno smežurano lice beše pokriveno tamnim pegama. Stisnula smežurana usta, a kroz kožu vide se desni.

bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslušnu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno milenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku i bez fenjera otrča u susret.

I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti: Nemoj, bolna sam! Njeno obasjano i zažareno lice, ugrižena usta, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini, te Jovanu sinu misao

Odoh do višnje, naslonih se na njeno stablo sa ispucanom i savijenom korom. I kako mi teško pade kad se zagledah u sve što beše preda mnom.

Beli joj se čista košulja sa crnim čipkama, leluja bela maramica vezana oko vrata, a njeno blago, sad čisto zasuženo od radosti oko gleda, motri pred kim je što nestalo, pa samo se okrene sinu, teči, i ovaj

Mita to primeti, pogleda je, namršti se neugodno na to njeno večito kao špijunisanje, trepet, strah. Ona to oseti, trže se, zbuni i, da bi to kao zagladila, otpoče da ga nudi: —

po sebi mora doći, mirno, sva predana poslu, čekala je, upravo ne čekala, nego je svakog dana radila ono što je bilo njeno, tj. što je trebalo za taj dan da se uradi kući. A za to, drugo, ostalo, uverena je bila, ima kad: doći će.

Međutim, svirka iz sobe, gde su sedeli braća joj, Ita, bila je jača. A tamo joj i muž bio otišao, i, na njeno iznenađenje, ne kao mladoženja, da ih dvori, stoji u strani, već kao gost seo međ njih, čak u čelo.

Na pogrebu, sedmodnevnici, četrdesetnici i pogodišnjici jedva su je povraćali od plača i zanosa u koji je padala. Ono njeno „lele, Mito!“ ko zna zašto je bilo. Da li je taj plač bio za njega ili za nju, samu sebe.

I u početku nije nikako na preudaju pristajala. Jedno to, a drugo još i pomisao da njeno telo još nije čisto od prvog muža, pokojnika, a kamo li da sada još dođe i telo drugoga.

Kostić, Laza - PESME

A kad mi dođe da prsne glava o Tog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: »Evo me, naj!« Iz ništavila y slavu slâvâ, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Bosa sa ženom brzo zaspi, a Ugursuz polako ustane pa uzme Bosinu ženu te je prenese i metne na svoje a on legne na njeno mesto, pa polako utanji glasom, te stane gurkati i zvati Bosu: — Boso, Boso, čuješ?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

FEMA: Ta znam ga, gospodine, kanda je juče bilo. Njeno je dete reklo mojoj devojki, da oprosti vaše lice, kopile. Ja na to razljućena, vile ga odnele, dočepam ga za kose, nek

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ada Ciganlija, tačnije rečeno, njeno veoma zeleno drveće, jako su se dobro slagali s bojom njenih očiju. To priznajem. Najviše je volela da priča plivajući.

Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći, ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za čitavu Jugoslaviju, već i u ekskluzivnom

), onda čak ni od sirote „Barbare“ ne ostane ništa drugo osim tri, četiri ukosnice! A tek njeno slovo r na pariski način! To bi trebalo da čuješ! Ko bi rekao da se rodila u Ljigu! Francuskije je od Francuza.

luda za svojim kredencom i stalno ga tapše kao favorita Stellu na jesenjem derbiju, demonstrirajući svakome ko zaluta u njeno kuhinjsko-špajz-carstvo što sve može stati u jedan kredenac od pre rata, u odnosu na viseće ultrapas-budalaštine.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Nego, sad laži, ako misliš štogod. MITA: A šta ti ja znam, kad nas je već vidila. ALEKSA: Da je vrag nosi, i njeno poznanstvo! MITA: Tako ti treba. Traži čovek ljubov, a ne gleda da smo siti i odeveni! ALEKSA: Pst! Promeni farbu.

Ja nikoga više nemam, osim nje jedne, i zato je sve što vidite božije pa njeno. MITA: Gospodin baron, ja vam s moje strane čestitam i molim da s gospodičnom u brak stupite, ne toliko novaca radi,

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Za svinju dajem ovo mnjenije: glupo je njeno sočinjenije, zato je čeka umlaćenije. Hrčku ću dati ocenu mušku, platiće gore neg medved krušku, dok samo čiča

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Odjednom se zaleti u cvet, zariva se duboko u njega, buši jogunasto, strasno, skoro brutalno, sebi mesto u njemu. Celo njeno telo je u radu, čvrsto, teško, zadihano.

Nailazim prvo na jedno toplo, žensko koleno, zatim na njeno rame i tek onda susrećem pruženu ruku; jednu pa drugu. — Dobro veče!

Ovako sam mislio: „dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje!“ Ja takođe siđoh odmah ka jezeru. Bilo mi je čak prijatno što sam gladan. Ostavljao sam da večeram ujutru.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Jovan Bogoslov je progutao knjigu da bi sasvim saznao njen sadržaj, i da ne bi govorio. Objava istine i njeno uništenje, idu zajedno. Zašto je tako? Treba umreti u istini. Jer umiranje je istina. Ko je taj što govori neistinom?

Jer smo i postali od viška koji je zavrteo čigru naše telesnosti, pa ćemo njeno obrtanje i zvuk i senku vratiti, i nikome ništa neće nedostajati.

Slobodno izgovori njeno ime ime Studenice čije belo sjanje traje do uveče pa se prenosi na svice koji ne znaju pravce ni put do oltara

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

??!!!... MIĆA: Pa to je užasno! AGATON: Za njega, jeste, i eto sad možete razumeti otkud ja ovde, i ja vam u ime njeno i u ime advokatovo kažem: 'ajde, brate, iselite se lepim.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

I već po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla. Otac se nasmeja slušajući njeno naivno pričanje, pa će reći: — Za njih je rat zanimljiv sa dekorativne strane.

Bila je to neka haubica sa kojom se sada sretamo prvi put. Iako besciljno rije po ravnici, ipak je dejstvo njeno porazno i ljudi sa strahom slušaju njenu užasnu grmljavinu. Neprijateljski rovovi kao da oživeše.

Pogleda u dežurnog kaplara, zatim u lopatu, priđe žurno i odbaci je nogom daleko ispred štale. — Je li tu njeno mesto?... A?... Naučiću vas ja pameti! — govorio je strogim glasom, gledajući stražare.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Pogleda je i bi mu veoma po volji njeno veselo nasmejano lice. »O, pa mi ćemo ovde lepo i veselo živeti !« pomisli on, ali ne smede iskazati svoju misao

Suton se približava, a vazduh postaje gušći, tamniji. Cela se priroda umirila, pa se samo još oseća njeno gigantsko drhtanje, kao poslednji uzdah pred teškim snom... Sve to navlači živa čoveka na beskrajne sanjarije.

zadovoljna svojim radom ; kad god iziđe sa decom na odmor, iz očiju joj sija zadovoljstvo, ali se brzo navuku oblaci na njeno ravno, nisko čelo... Misli, te crne misli nikako da je ostave, no joj zagorčavaju svaki trenutak, svaki pokret.

Tako je to, bratiću moj!... — Neka, dosta sam i ja patio, pa da gledam jedared i njeno stradanje. — A ti, čini mi se, ne vide pisara? — Ne. Što? — Više je okrvavljen od nje.

to je!... i to odmah, što pre... Eto, kroz desetinu dana... čim dođe Uskrs... I on stade žudno gledati u njeno lide, očekujući sa strahom i zebnjom njen odgovor.

je onaj otresiti, pametni i lepi čovek njen muž, da su sve ove zgodne i lepe stvari u sobama, — njene stvari, da je to njeno gnezdo ! Bože, pa ona je to i želela, samo to!... Neni ideali nisu bili nedostižni, nego skromni, veoma skromni...

Je li to izgubljena ljubav, ili je kakav duh sa onoga sveta došao da gleda njeno stradanje, propast?... Evo ga bliže... još bliže... Gojko!!...

Mislila je da se to može nekako okrenuti, i ako nije znala kako bi se to moglo okrenuti, i ako je znala da njeno srce nikada više ne može pripadati onome, koji je tako lako pogazio nogama njene najsvetlije osećaje, koji se narugao

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

— A gdi ti je tvoja majka? Ne bilo ti je! — Eno mi je u gradini Gdi neven bere; Uvenulo njeno srce, K’o što je moje! A moje je uvenulo, Većma ne može. 215.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

To nije samo zato da se grli... SIMKA: Jedino što na njoj vredi to joj je kosa! GINA: Da ja obučem njeno, a ona moje, ne bi se videla kraj mene ko ni pačavra! BLAGOJE: Mogu da zamislim!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala. Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena. A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.

U Srpskom književnom glasniku, oktobra prvog, Popović je onda štampao moju pesmu o Sumatri, i njeno objašnjenje. Međutim, niko nije naslutio, pa ni ja, ono što sam predosećao u pesmi koju sam nazvao Stenje.

Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Jest, takva je bila moja pokojna, dobra i pametna strina. Sad, kad ovo pišem, kao da je gledam očima i čujem ono njeno zloslutno gunđanje.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

A njemu je tako lepo, tako toplo i prijatno osećati njeno disanje, toplinu njena tela na sebi, te i ne zna kad ga ii kako ga san prevari...

Pa istog trenutka kad iskaza tu davno spremljenu reč i kad ugleda njeno strašno dejstvo — žena ispusti detinju ruku koju je dosad držala, otvori oči jako, pogleda ga, pa polako pođe iz sobe...

Ha — ha — ha... Baš je pogodio! Dete dođe lagano do jednog zaključka: neko hoće da zauzme njeno mesto kod tete, hoće da ga teta više voli nego nju.

s njim! ... Sad je već jasno... Izgubljena je pozicija. Drugi je zauzeo njeno mesto u tetinu srcu. Ali šta će sad ona? Šta će sa ovim neobičnim bolom, što je neprestano grize, grize ?...

Sirota Kaja! ... Podlegla je toku vremena, koje sve ništi i obara, pa i najsmelije zamisli. I njenu nadu i njeno uzdanje u tu zlatnu i srećnu budućnost, slomilo je vreme, slomila se upravo sama ta budućnost u koju je ona sve svoje

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

” Eto, tako mi je u oči rekla. JEVREM (koji nije ni slušao njeno kazivanje, već je samo rasejano gledao): Pa šta se to mene tiče? PAVKA: Bože, Jevreme, pa govorim ti o tvome detetu!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

I dok još beše orna i nova, Ispisah njome mnoga slova. Srce, srce je bilo njeno Masno, i sjajno i rumeno: Ta olovka je znala da piše — Istroših je, i nikad više.

Začas se usija, i još brže ohladi. Ložio sam je, najčešće, starim novinama, koje sam dovlačio iz raznih uredništava. Njeno ćudljivo ponašanje opevao sam u „Furunici-jogunici”. To je i naslov moje druge zbirke za decu. Oko 1970.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Rezultat i značaj radova Johanesa Šmita 13 DRUGI ODELjAK: ROMAN JEGULjE 16 VI. Kolevka jegulje, njeno rađanje i prva migracija 17 VII. Metamorfoza larve u staklastu jeguljicu i ulazak u slatke vode 20 VIII.

koja je naročito bila privukla pažnju Šmita i u kojoj se on nadao naći neposredno samu ikru jegulje, a time i samo njeno plodište; to je bila oblast između Bermudskih Ostrva i Sargaskog Mora. Brod je pošao iz Danske 30. avgusta 1921.

DRUGI ODELjAK: ROMAN JEGULjE VI. Kolevka jegulje, njeno rađanje i prva migracija Svaka jegulja, u ma kojoj evropskoj slatkoj vodi ona živela, vodi svoje poreklo sa svetskog

hvata okeanske dubine, i silazeći postepeno i sve dublje ka morskome dnu, traži te morske rupe i u ovima se tada vrši njeno mrestenje.

A po sebi se razume da se spuštanje mreže u more i njeno dizanje sa dna u brod vrši mašinski. Mreža obično nahvata po morskom dnu i po koju tonu mulja i blata, pa kad se uzme u

Horizontalno pomeranje kugle vršilo bi se takođe elektromagnetnim putem, kao što bi se vršilo i njeno pilotiranje po morskim dubinama.

Američka se razlikuje od evropske po broju kičmenih pršljenova. Njeno je plodište opet u Atlantskom okeanu, između plodišta evropske jegulje i američke obale.

Japanska jegulja živi u japanskim slatkim vodama i na istočnim obalama Kine. Njeno plodište je u severnoj oblasti Tihog okeana, i ima položaj prema tim obalama potpuno sličan položaju plodišta američke

Lako se vidi da se to ne može primiti kao objašnjenje. U svakome slučaju misterija i danas stoji nerasvetljena i njeno razjašnjenje ostavljeno je docnijim generacijama biologa.

Za izbacivanje mreže iz broda i njeno postupno spuštanje ka morskom dnu, na brodu je konstruisana naročita pomoćna naprava.

Vučenje traje po nekoliko sati, za koje vreme mreža guta sve na šta naiđe na svome putu. Kad dođe vreme za njeno izvlačenje na brod, ovaj se zaustavi, počne ići unazad dok se kabl ne ispravi tako da bude uspravan, pa onda brodski za

njenu širinu i podmorsku debljinu, pa je prateći je približno odredio njen tok, mestimično proširavanje i sužavanje, njeno razgranjavanje po okeanu sve do susreta sa Labradorskom hladnom Strujom, posle čega se Golfska Struja jako rasplinjuje,

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

I onda tetkino dolaženje otuda, njena zamorenost, malaksalost. I raskomoćavajući se u svojoj postelji da legne, ono njeno krštenje i uzdisanje i moljenje: — Uzimaj, Gospode! Oslobođavaj, Gospode!

I onda, ne već ona — njeno je prošlo, ona je bila gotova i spremna na sve — nego šta će i kuda od tolike sramote i pokora njihna i već ovoliko

dok, a to odjednom, iznenada, svu je ne obuzme ono „njeno“: snaga joj u času zatreperi i sva se ispuni miljem. Oseti kako počinje sva | da se topi od neke sladosti.

Čak i više nego obično, jer joj je bilo tada, više nego ikada, obuzelo ono „njeno“. Ali kao nikada do tada, odjednom poče osećati: kako je počine za srce da hvata neka neizmerno duboka, iz tamne

se vrati gore, na gornji sprat i tamo u onoj sobi sama da ostane, jer je znala da će je odmah početi da poduzima ono „njeno“.

I tek, kao odahnuvši i oslobodivši se od svega ovoga, brzo i zaspa. Poče da se čuje ono njeno umereno, u dubokom snu pućkanje na usta.

Ali čim tamo ode, malo posle, kad kao doznade za prodaju kuće, Sofka ovamo ču njeno odupiranje, svađu. Uzalud su je ostale ućutkivale, osobito mati joj, da ne viče, ne govori, ne grdi toliko glasno, da

Grčeći se, ugurivajući se u Simkino krilo, u njena sparuškana nedra, plakala je, vila se Sofka obezumljena. Njeno sasvim razvijeno, kao od mra-| mora rezano, raskošno telo, iznojeno, okupano, blještalo je i prelivalo se u lepoti i

Činila se da ništa ne zna. Na Sofkino: — Hajdemo, teto! — ona samo što odgovori: — Hajde, Sofke! I to njeno „hajde Sofke“ tako se slagalo sa Sofkinim glasom.

Srećom bili su preko njihnih ruku prebačeni darovi, basme i svile, te se nije moglo videti njeno neprekidno upinjanje: čim oseti kako od njegovih prstiju sve po jedan manje i manje ostaje u njenoj ruci, dok ne ostane samo

Ruka mu vrela utonu u njeno meko i oblo rame. I gušeći se poče da je moli: — Kaži, kaži... Nije istina, nije istina da zaista, istinski, ti voliš

— Hajde, hajde, de! Sofka vide kako on otuda, iz ugla sobe, na ono njeno prvo „hajde“ plećima polete napred, da i nju kao i svakoga otera, ali se seti da ona nije neka njegova, seljanka, pa da

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te je ona morala odići svoju glavu gledajući u oca. A kakvo bješe to gr’oce i ta ženska glava!

„A što?... što graješ, kao da si se pomamila!“ „Ja pomamna nijesam, no mije nevolja!...“ odgovori Joka dižući se. Njeno suhovljavo i žuto čelo bješe toga časa borama nabrano. Na licu joj se viđaše tvrda odlučnost.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Jedni kažu da se bratu dosadilo njeno kukanje i jaukanje, pa je on prokleo te se pretvorila u ticu, a jednu kažu da se bog na nju rasrdio što je tako mnogo

Stanković, Borisav - JOVČA

Oh, cele noći je otkrivena, cele noći miriše. Pokrijem je, a oči mi se silom upijaju u nju, ruke mi same, silom, njeno telo dodiruju, kosu njenu, lice... A da idem, da bežim od nje? Oh, znam da nigde nema veće sladosti, sreće.

NAZA (ulazi tiho, seda na stolac do Jovče, okrenuta vatri; razgrne šamiju te joj se još jače osvetli od vatre njeno staro koščato lice; uzima sa sofre »kost«, unosi se u nju, zagleda pege i šare po njoj). Pauza.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

uđe u ogradu manastirsku, stane nasred avlije, pak počne psovati i ružiti kaluđere, vičući da ako joj nama[h] dete njeno ne dadu, da će taj čas sažeći manastir, crkvu i kaluđere, govoreći da ako su kaluđeri radi decu imati, nek se žene ka

Ćosić, Dobrica - KORENI

i nije mogao da izdrži, koprcavo i grčevito okrenuo se k njoj i zagnjurio glavu u njena nedra, pa se pripio i ugrčio u njeno telo, a ona mu se podala, opuštena, tuđa i daleka, čvrsto stežući rukama daske kreveta.

Mlad je onaj ker Mijat. „Gle si bila pred večeru? Više od sata te nije bilo u kući“, govorio joj u sama usta, a njeno disanje osećao je po obrazima kao prigušeno, muklo smejanje. „Osećam da ću da rodim.

pregibima slabina i trbuha I prosto letela niz blage kosine bedara i butina, počela je iskreno da veruje daje i ovo njeno novo osećanje prema Đorđu, drukčije nego ranije, znak od Boga, koji se sažalio na njene muke i već sada ukazuje na sreću

Ono je u njemu. Sluti ga i sve je sebi lakša. Stade. Kod ove jabuke. Čini joj se da i njeno lišće drhti. Kasno uđe u sobu. Đorđe mamuran sedi na krevetu i čeka je. — Što si tako vesela, kurvo?

Hoću da ubijem za tebe. Ja mogu sve! Ionako sam suvišak na zemlji“, zagušio se od radosti i bacio ruku na njeno koleno. „Ma kakvo ubistvo! Koga da ubiješ?“ uplašeno je odgurnula njegovu ruku.

„Mnogo si se zamorila, gazdarice“, rekao je na njeno teško i ubrzano disanje i podsmešljivo gledao u zajapureno lice i ruke gole do lakata. „Jesam.

„Pa šta ti je, SImka?!“ „Vidi!“ skočila je i nadnela se nad njega. Njeno drhtanje cepalo je njegovo mirno disanje. Oči su mu bile prazne. „Što stojiš? Mrak je! Plasti!

Da ima nešto njegovo, nešto njeno, pa da postane njegovo. Prezime njegovo da Nosi i njegovim sinom da se smatra u selu i pred vlašću.

Čuo je samo njeno sve teže i sve glasnije disanje. Sve do jesenas ona nije tako disala. Savest je i u snu muči. Bog je teškim snom

Svetlo liznu Adama u postelji. Zagleda mu se u oznojeno lice, uznemireno brzim i hrapavim disanjem. Nije plavo kao njeno, pomisli s nadom, nejakom kao travka. Sede i spusti lampu na stolicu. Nesigurna mu je ruka. Kako sam mogao?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Zlatoprsta je vezla i tugovala. Beskonačnim joj se činilo njeno ropstvo, dok jednoga dana u kulu ne bi doveden mladi slikar čije je nacrte dvoraca i gradova trebala da izveze na

Drugo je ličilo na lice njene najbolje drugarice. Treće je bilo slično licu njenoga brata. Četvrto je bilo njeno rođeno. Od zaprepašćenja, od čuda, devojčica vrisnu, a jedno od onih malenih bića stavi prst na usta. — Pst!

— Trave su se smejale, a iznad njih stajala je starica Riblja Glava kao planina, kao džin. Toliko je daleko bilo njeno lice da ga dečak-kapljica više nije ni video. Je li, zaista, na njoj riblja glava? Ili mu se to samo u snu prisnilo?

Glatko i kao kost belo bilo je njeno lice. Zar je i mogla primetiti da stari? — Poljubi me! — odvaži se da joj predloži jedne noći dok je mesečina rasla

— prošaputa. — A ne mogu ti ni oduzeti život. Mornari čiju si smrt skrivio ne primaju te! — njeno svetlucavo lice potamne. — Od danas ti ćeš biti kišna ptica. Živećeš večno i sećaćeš se večno, a ludi će te mrzeti!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Da bi je nekako potčinio, počeo je, sa strepnjom, da priprema njeno ostvarenje. Trgovac od velikog ugleda i mnogih veza, Dobrača je, ne jednom, bio od pomoći Karađorđu, koji je, opet,

Samo mu je jedna ovca, tvrdoglavo, lizala suze dok je dečak, smlaćen tim čudom koje se zbivalo u njemu, zarivao šake u njeno runo. Tako se u Višnjiću začela majušna a čvrsta tačka koja je svetlela.

Pred njom kao da je iskrsavao crn prolaz koji se nije mogao mimoići. Buljila je u sebe i možda je sad njeno oko bilo žuto. Nešto je morala da učini a sve što bude učinila, slutila je, neće biti dobro.

Nije vredelo: znala je da leka nema. Ostvarivao se njen najveći strah: njeno je dete imalo da ispašta njenu krivicu a lepa Petrija, posle dvadeset godila, dolazi po svoj dug.

Iz Novog Sada, mladi Mihailo je strepeo za majku, koja je, poslednja od Obrenovića, ostala u Srbiji, i tražio njeno prisustvo. Nije mogla da mu kaže ono što je jasno ocećala: da smrt već raste u njoj, halapljivi plod čistog poraza.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

A kad se kretoše dalje Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima! Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Hiponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko more, Lijući na vreli pesak suze

Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili onaki isti kao krv i telo u ljiljana.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Jedva se uspe uz breg, prođe kroz veliko predvorje zgrade, nošeno dorskim i jonskim stubovima, i stiže u njeno stražnje, manje, odeljenje. Ovde je vladala ugodna hladovina i polutama, i on htede da se tu malo odmori.

Osvajanje Sirakuze išlo je postepeno, kvart po kvart, a sa njim u korak njeno pljačkanje. Za sve to vreme seđaše Arhimedes u svojoj sobi, zabavljen dovršavanjem svog dela.

Da se takva učenja, koja su odgovarala hrišćanskom verovanju, ne bi ničim pokolebala, zabra njeno je učenje starih, paganskih klasika.

“ Mardohaja spopade opet bes. „Vi, pošteni hrišćani! Vi biste tu kravu zaklali i njeno meso pojeli“. „Mislite?“ „Pa imam, valjda, uši da čujem šta vaši popovi i kaluđeri šapuću svojim vernima, i dobar nos

„Pa šta učini taj čovečuljak?“ „Jednog dana spustio se toliko duboko u cev, da ga kroz ono njeno stakleno parče ne mogoh videti; toliko je malen bio vazdušni pritisak toga dana.

„Da li ga je pri tom nosila u bokalčetu?“, zapita njeno najmanje dete. „To ne. Ta on beše onda već okretan muškarčić koji je putem više trčkarao no koračao.

On nazva tu veličinu fluentom i nađe opšti metod za njeno određenje. Tim računskim metodama, koje je Njutn nazvao zajedničkim imenom računa fluksija, položio je on temelje našeg

Sada mu tek pade na pamet da, zabavljen svojim opitima, nije ni mislio na svoju prijateljicu: njeno lice, neviđeno nedeljama, izbledelo je u njegovom srcu pored spektralne slike sunčeve.

On uvide da njegova prava ljubav nije žena, već nauka. Iako je izbegavao da o tome govori sa svojom majkom, njeno oko je primetilo veliku promenu koja se u njegovoj duši izvršila. No majka ne izgubi svu nadu.

Sve joj to čini veliko zadovoljstvo. Pitam se ko je u njeno žensko srce toliko duboko usadio ljubav ka naučničkoj delatnosti, i tek u toku našeg daljeg razgovora nađoh ovaj

ona kratkoročna sekundarna struja, jer o kakvom neposrednom dejstvu primarne struje nije moglo biti govora, pošto je njeno kolo bilo potpuno odvojeno i izolovano od kola sekundarne struje.

hemiska jedinjenja i našao sam da je ta sposobnost konstantna za konstantnu količinu elektriciteta, bez obzira na njeno poreklo, njen intenzitet i na prirodu sprovodioca i ploča kojima se on završava.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pravo je sad da je odvedem na njeno mesto. Pa uze stvari i pređe u treću klasu. Sa ostalima za kragujevački voz ode i narodni poslanik, a ja ostah sam u

Bila je brižna, oslabila, dražesno smerna, i retka, dirljiva mirnoća i dobrota ozaravala je njeno blago lice. A susret naš bio je ozbiljan i vrlo tužan. Stradanja behu ostavila traga na svima nama.

Zahvaljivala mi što sam došao, a on me je pozvao samo na njeno navaljivanje, te da se zajednički posavetujemo: može li štogod biti od njihovog života i od Nikole, koji se od dolaska iz

l’ me ta otadžbina istinski volela, je l’ prema meni ispunila sve obaveze majke, pa da za nju padnem i žrtvujem se kao njeno dete? — Slušaj, ti samo tako govoriš, a tu otadžbinu ti voliš više nego i ja i mnogi drugi, to svi znamo.

— Ali šta bi ti hteo, hoćeš li da odrekneš nužnost podaničke odanosti državi? I kako bi se drukče moglo raditi za njeno dobro, za njen progres, za njeno cvetanje? Evo ti baš slučaj Italije, kad se pozivaš na Makijavelija.

I kako bi se drukče moglo raditi za njeno dobro, za njen progres, za njeno cvetanje? Evo ti baš slučaj Italije, kad se pozivaš na Makijavelija.

Neka me očara, pa ću je voleti. Neka dokaže brigu prave majke, pa ću za nju poginuti kao njeno dete. Neka osigura normalan život unuku, ako ne može ocu i sinu.

Tada je pored njega uvek mala, mila sestra Pound da ga povrati iz grča. I naslonjen na njeno rame i dokle ga ona miluje svojom punačkom, golom rukom, on dolazi k sebi, zahvaljuje joj i ponova jeca strašne optužbe

Eto sad te opet volim onako. — A zašto, zašto me voliš? — Zašto? Bezbroj puta rekla sam ti zašto. Njeno se lice ponova razvedri.

A njega je sve više rastrzalo uzbuđenje i ne znajući više šta čini on podiže iz postelje i ponese u naručju njeno kao senka lako telo.

A tada bi umukao i ostao da je posmatra u strahu od jezivog mira koji je vladao u sobi bolesnice, gde se čulo samo njeno ubrzano disanje i kako se otkucaji časovnika mešaju sa bolesnim vazduhom sobe i otkucajima njenog oslabelog srca.

da je posmatra kad je zdrava bila, ljubi i nad njom plače najbolnijim plačem, a čas vraćajući se k njoj da gleda u njeno slabo, sjajno od vatre lice i kako se ubrzano uzdiže svileni pokrivač na njenim grudima, on je žudno dočekivao zoru I

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Na koncu, ti dani i jesu za to da se o njima da sentimentalnosti što je njeno, da joj se plate odgovarajuće „stalije i kontrastalije”, pa da je čovjek preko čitave godine miran.

Ona im pridaje znamen realnosti, ozbiljnost odistinskog. Ona svakoj stvari daje njeno dostojanstvo pred licem života. Ima ništavnih, beznačajnih života. Beznačajnih smrti nema.

i do mrtve iznemoglosti preskače preko vatara; slaveći nju dočekuju se nova rođenja i ispraćaju pokojnici do grobova; u njeno ime odlazi se u smrt s bojnim pokličima i umire s krikom radosti na usnama.

A ona se usred tog kruga vrtjela prirodno, čista od svake slutnje, bezbrižno, ležerno. I njeno se držanje svakog doimalo odnekud čudački, neodgovorno.

drugoj strani utvrđujem realnost irealnoga: koliko god jednom rukom oduzimao od stvarnosti, toliko drugom privodim u njeno krilo. I time mirim savjest: mislim da, sve u svemu, stvarnost time nije na šteti.

vrednote nisu identične s umjetnošću dramske poezije i njenim vrednotama, niti predstavljaju neku njenu integraciju ili njeno „puno ostvarenje”. Među muzičkim djelima ima mnogo plesnih forma koje su prava, čista muzika.

Redovna poratna euforija. Ali masa je bila zabrinuta. Masa je gunđala. Što ćete, to je već njeno!... Zaboravio sam vam napomenuti, stvar se dešavala u jednoj fantastičnoj zemlji u kojoj su već prethodno svi

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Među momcima nasta gurkanje i šaptanje. Do Đuričina uha dolete samo jedna reč: »jalovica«, ali on odmah razumede njeno značenje i pozna glas onoga, koji je reče. U drugoj prilici on bi znao šta bi radio, ali sad se uzdrža.

da nije i njih tvoja domaćica donela na dar — odgovori mu pisar i zacenu se od smeja. — E toga nema... njeno se zna: peškir ili čarape i koji groš, to joj je sve. Nisu naši doktori skupi kao vaši.

se njegovim običnim ophođenjem sa njom, Stanka se sva predala svojim mislima, u kojima je lepa prošlost, devojaštvo njeno, zauzelo prvo mesto ...

Hajduk vas se zaželeo!... XXIII Proleće je; svetlo, veselo, živo proleće... Gora se razvila, pa se njeno nežno, zeleno, mlado lišće preliva pod toplom i jasnom sletlošću sunčevom.

Petković, Vladislav Dis - PESME

NjOJ 10 STARA PESMA 12 PESMA 14 NA ONOME BREGU 16 VIOLINA 17 HIMNA 19 RAZUMLjIVA PESMA 20 NA OČEVOM GROBU 21 OGLEDALO 23 NjENO IME 24 NAJVEĆI JAD 25 IDILA 28 VOJISLAVU 30 JUTARNjA IDILA 32 GROBNICA LEPOTE 35 PRVA ZVEZDA 37 UMRLI DANI 44 UTOPLjENE

se pogled naglo lepi: Da vidi usta što će da zaneme, Mada još žedna poljubaca, nege, A ne pokrova, ne mrtvačke pege. NjENO IME Kad sklopim oči — i to jednom biće — Nestaće svesti gde su moje bile Ideje, misli; i pokrov od svile, Poklopac,

Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona, Zemlja, njeno vreme.

I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, Pogled koji priča, teši, razgovara, Pojima i voli i gleda duboko.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Podižem budućnost sa svojih osama! U njoj će sve biti milo i veselo! I toplo, i ljupko k'o uzglavlje njeno — Kao kosa, usta, vrat, grudi i telo. 1905.

mene, U njoj spava moja snaga, moja patnja: Ja je gledam kao telo hladne žene, Čiji odmor ukloniće moja pratnja, Jer sad njeno lice mrtvo samo vene. 1912.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtavalo na isturenoj steni na drugoj obali reke.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U doba moga detinjstva Idvor je pripadao takozvanoj Vojnoj granici Austrije. Uz njeno ime vezana je zanimljiva istorija.

Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892.

Osećao sam da je ova devojka vila, ako one uopšte postoje. Njene svetle plave oči, njeno fino izvajano lice i njeno graciozno kretanje, učinili su na mene čudan utisak.

Osećao sam da je ova devojka vila, ako one uopšte postoje. Njene svetle plave oči, njeno fino izvajano lice i njeno graciozno kretanje, učinili su na mene čudan utisak.

Ipak, na svoju sreću uskoro sam primetio da je nemirnoj mazgi smetalo kada bi je neko dirao za uši. To je bilo njeno osetljivo mesto.

Moja sobica u Norfolk Strit ulici bila je tužna i hladna, gora nego i moja tavanska soba u Pragu. Danju me ni soba ni njeno susedstvo nisu privlačili i milije mi je bilo da lutam beskrajnim avenijama.

Moja beležnica bila je puna njenih slika koje sam crtao, a ispod njih pisao njeno ime - Džejn Meknamara. Možda je Džim, među mnogim mojim crtežima koji su stajali u ložionici, video njen lik i njeno ime,

Možda je Džim, među mnogim mojim crtežima koji su stajali u ložionici, video njen lik i njeno ime, pa otuda i ono njegovo upozorenje. Jednog ponedeljnika Džejn nije došla na posao.

pomoglo mi je da osvojim simpatije činovnika - ispitivača u Kasl Gardenu bez čega bih bio verovatno vraćen nazad i njeno ime bilo je duboko urezano u moje pamćenje. U to vreme uveliko se diskutovalo u njujorškoj štampi o slučaju Bičer-Tilton.

Niko ne može prevesti ovu frazu tako da reprodukuje njenu konciznost, a da u isto vreme zadrži i njeno značenje. Ali, kad sam je čuo, setio sam se dece prodavce novina i čistače cipela koja su pre pet godina igrala ulogu

Ova aparatura i njeno delovanje su srce i duša nove umetnosti, umetnosti radija, divne ćerke divne majke Faradej-Maksvelove elektromagnetne

Još onda sam dovoljno dobro shvatio rad ove svirale pa sam njeno delovanje kasnije povezao sa radom zvučne viljuške. Razumeo sam rad zvučne viljuške jer sam razumeo rad svirale.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— nestrpljivo će Marko. Što ćemo napolju? Stupe u kuću. Oko rasplamsale vatre okupila se domaća čeljad; između njih i njeno dvoje nejačadi. Dovečeravahu. Deca i ne opaziše majku, dok se ne javi komšinica Jurka: —Cvijeto, sestro! Kad stiže?

” Najposlije odredi da je, kad se pruži prigoda, pošalje u njeno rodno mjesto da se bratstvo s njome brine. Jednoga jutra kupi komad kruha i zaveže u maramu, podade joj i dvije šestice

To je njeno, a za tuđu volju, što joj se nameće otkad za se zna, već davno je zamrzila. Ali se Marko ne brine za njena unutrašnja

Ovako u samoći, pred otvorenom pučinom, snažno i shvatljivo utjecaše na me njeno pričanje. Njen cio život gledam pred sobom, i učini mi se tako jednostavan i prirodan da mi ništa prijekorno ne pade na

pokrio kabanicom sebe i nju, i tako ležeć, naglo dahćuć prama njenim obrazima, dugo bi stajao i jario se, slušajući njeno zamorno disanje.

Nađe je samu i zagleda se u nju. Gledajući je, danas mu se učini njeno lice i svetlije, nežnije i prozirnije. Njena meka kosa, njene plave oči, prelivene bojom mora, iz kojih kao da će suze

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

su, na primer, neki književni teoretičari zapazili da u nacionalnoj književnosti poseban značaj dobija sam početak – njeno zasnivanje.

grešku ili nespretnost, a u nešto blažoj meri je odnos i prema opkoračenju cezure, pri čemu je jasno da se u načelu njeno narušavanje ne dopušta.

Izgleda da se za njeno razumevanje teško nalazi dovoljan kontekst, pre svega književni, ali i teorijski. Kada im pak sa nove strane priđemo,

“ Zapravo je u pesmi to prednji plan, ili prednje lice vukove majke, dok je u pozadini nagovešteno njeno teriomorfno lice.

majčino mleko spojeno s rekama u gori, koje se takođe, kao i mleko, nazivaju njenim: O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u Gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu

jakih intonacija u samo jednom stihovnom retku, koji je uz to neobično dug, pa stoga, kao što je poznato, umanjuje njeno dejstvo.

Navodimo prvu strofu i njeno variranje u trećoj: (1) Tako opori mornar pada u more Strmoglav, Otčepljujućeg naglo primio ga i život, A nagrizaće ga

Zapravo rez kroz slojeve što ih reč podrazumeva (počevši od nje same, pa kroz njeno značenje, svesne i nesvesne sadržaje, sve do izlaska u područje nepojmljivoga), onako kako ih on vidi polazeći od svoga

I takođe je hotimično u središte pesme, kao njeno tvorno jezgro, stavio distih: Blaga linijo vesti Bojo blagovesti Blaga vest, blaga linija vesti preslikana je u

predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje.

75 Moguće je, međutim, i suprotno: da se zabrana kasnije pojavi i jezički kanonizuje, pa nas njeno ukidanje vraća na jedno starije stanje u jeziku.

U tom bi se smislu istorija reči, jedan vid njene istorije, mogla da odredi kao proces kršenja i uspostavljanja zabrana na njeno kombinovanje. Još je u prošlom veku poljskoruski lingvist N.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

VASA: Ne znam. ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bih u vatru met'la, ako to nije njeno maslo. VASA: A što misliš da je ona? ŽIVKA: Pa preotela sam joj onoga. VASA: Koga si joj preotela?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Paraputa je, očigledno, poslužio za Tašanino izopštavanje, zapravo za njeno neobično progonstvo po „kulturnoj vertikali”.

A ono što lik Sofkin čini izuzetnim nije, kao što se najčešće misli, čak ni njena retka, izredna lepota, čak ni njeno raskošno a toliko čulno telo, što će sve skupa naglo usahnuti, iščileti vrlo brzo posle udaje.

Njena mislena aktivnost, ako se o njoj može govoriti, stopljena je s telesnom; njeno sećanje u oba slučaja izranja iz jarko naslikanoga telesnog uznemirenja.

brzo dok se pripoveda o precima, proticanje vremena osetno se u romanu usporava čim se pređe na Sofkinu porodicu, na njeno detinjstvo i, još više, na njeno devojaštvo provedeno u kući s majkom.

proticanje vremena osetno se u romanu usporava čim se pređe na Sofkinu porodicu, na njeno detinjstvo i, još više, na njeno devojaštvo provedeno u kući s majkom. Jer otac je posle oslobođenja varoši (istorijski je to 1878.

I raskomoćavajući se u svojoj postelji da legne, ono njeno krštenje i uzdisanje i moljenje”. 29 Sličan je opis efendi-Mitinog bekstva i njegovih povremenih dolazaka, gde treba

nije pripovedač, ali je zato povlašćeni lik, privilegovana junakinja, pa već i stoga s kraja na kraj teksta osećamo njeno opažanje i doživljavanje.

Štaviše, mi osećamo da bi pripajanje njeno uz naredni pasus prikrilo razliku između dva pripovedna pogleda (ili dva ugla pripovedanja) koji se u toj rečenici i u

I više od toga: znanje do autora dolazi prelamajući se dobrim delom kroz njeno sećanje. Elem, da je Stanković u svega jednoj, uvodnoj rečenici umeo sintetičnim, i spontanim, potezom da ocrta ono

to je položaj koji je junakinja dobila: više se ne vidi da je iskaz potekao iz njenoga nemog razmišljanja, ali je zato njeno znanje istaknuto kao medijum za autorovo znanje.

“81 Pri tome, opet, ne govori sama Sofka, nego autor u njeno ime, dodajući da to što je navedeno ona „oseti”. Ponovljena zamenica u trećem licu („on, on”) nije, međutim, slučajno

se ona, u stvari, i od onih učestalih a slobodnih opažanja (pomoću svih čula) u kućnome prostoru, sa kojim je inače njeno telo gotovo sraslo, a uzbudljiva su zato što su prožeta devojačkim bujnim čulnim nagonima; zatim od dubokih želja

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Napolju nastala tiha i topla letnja noć, a selo se već smirilo od žurbe i žagora. Dok njeno dete iskraj ognja iznenadno i izbezumljeno ne vrisnu — Turčin!.. Ne daj, dado!.. Turčin!..

da krepimo zaostalu snagu jedne upravo lude rase na bezuman otpor prema zavojevaču, i da joj ulivamo veru da je Kosovo njeno, iako stvarno od svega toga beše još Gračanica, u koju se leskovački muhadžiri spremahu da uskoro zatvaraju svoju stoku.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Spuštaju njeno čedo, Još ga ne spustiše, Al’ gle: iz crna groba Beo golub izleti! Poleti u vis pravo, — Majka se prekrsti, Ne

Sa vrhova, kamivala Što otkine to je njeno, I to nosi kao plevu, Kao seno. Stada sjuri u ambise Kao da su tičad mala. — Grom sa neba, to je šala. A pastira?

Stada sjuri u ambise Kao da su tičad mala. — Grom sa neba, to je šala. A pastira? A pastirku? A na ruci njeno čedo? — To gledati Bog ti ne dô! Al’ to ne zna svet daleki: Muke njine niko ne ču — Crnogorci ne jauču.

Na putu je šumar srete: „Ti si krala, pusta ženo!“ I knjižicu svoju vadi I beleži ime njeno. Udovici s’ grlo stište Kâ da j’ gŷši mòra neka, Pa ne može da izusti: „Nisam krala moga veka!

Ja se ne bojim studeni tvoje, Ta glava j’ moja već tvoje boje (Nije baš sa svim snegovno stanje, Al’ na to ide njeno grušanje) — Pa nek nas oda još bolje sveže, Moj dragi sneže!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

VASILIJE: Zašto, gdi me je tvoja mati oterala? O, to je ništa, ona će se lako povratiti, poznajem ja njeno dobro srce. EVICA: Ali sad oće da me da za nekog filozofa, pak eto naše nesreće. VASILIJE: A šta će tvoj ujak kazati?

FEMA: Evicken, Evicken, to je njeno pravo ime. RUŽIČIĆ (Evici): Zdravstvuj cvjete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvoji persiju lete, i

Miljković, Branko - PESME

Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva.

To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice. Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš?

se javlja na najrazličitije načine u plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I sazvežđa nad Fruškom, zvezdane strofe najlepše U

na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena beskrajem Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju A ona bez milosti prema onome što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih

izvan ovog sveta Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući Prodre kroz materiju i takne beskraj njen nagovoreni cvet Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta u drugi Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest Njena bezbolnost dodirnuta

Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.

Pitam njeno sunce koliko je sati Pitam joj obale kuda me to vode Pitam njene ptice kako da se vratim Pitao bih reku ali reka ode.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Ni najmanje. Ivon se tek tada setila, da se izvini lekaru što je došla samo u lakom kimonu, kroz koji se proziralo njeno golo telo, da obiđe ovog teškog ranjenika. — Ipak je umro, dodala je ubedljivo. Onda su svi pošli.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Ja sam odvratio glavu da to ne vidim, i više nisam hteo baciti nijedan pogled na njeno mrtvo telo. Sen Kalbr ubija potom iz puške i jednu, od tri jarebice, a srećom promaši jednoga zeca koji nas najpre

Kao kod mnogog bilja i životinja u poto–potou, njeno telo fosforiše, tako da je njena evolucija kroz krune drveta sasvim čudna.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ova ruka tako ledna, Ruka hladna kao zmija, Ruka zlobna, — ne znaš čija. Leva strana naših grudi, To je njeno igralište; Ima nokte kâ u tigra, — Srcima se našim igra.

Lomaču će razbuktati Da gori pošteno, Sagoreće telo moje, Sagoret’ i njeno. Sa toplotom u vis leti, Što se ne pepeli, Što ostane, žara prima Više se ne deli.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo, sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno.

— Jedna mazga baš tada diže glavu i poče da njače. — Udri je, sunce joj njeno! — Viknu Kosta i sav se naroguši. — Jesam li vam sto puta kazao da mi te džukele, mazge, ne izvodite ovde!

se uramljena fotografija neke mlade žene, koja, opruženom desnom rukom, pridržava kraj vela, kojim je obavijeno njeno telo. Prišao sam toj slici. „Un tendre ѕouvenіr, a mon Koѕta shégі... Daesy“ — pisalo je u jednom uglu slike.

promenila sam haljinu. — Ona priđe mome prijatelju i sede na naslon njegove fotelje. A tesna haljina pripila se uz njeno telo, i obline se jasno ispoljavaju... Bila je to raskalašna mladost.

Uh, šta uradih! — pomislio sam. Njeno lice je sijalo od zadovoljstva. Ona obrisa oči i priđe mi. Trebalo je sada nešto reći...

— govorio sam hladNo i odlučno. Ali ona baš tada zapali cigaretu i, povlačeći dim, njeno se lice izduži, a na ono zdravo oko zažmire.

— Utoliko bolje, ako je naš susret „predestiniran“ — on zastade i gotovo se unese u njeno lice. Ona se nasmeja gledajući ga iz očnih uglova. Ja se odmakoh malo. — Dakle, vi ste Belgijanka?

Pričao mi je Toma o sastanku sa Poletom... Bio je očaran. More, njeno mirisavo telo, more, poljupci, more, njena strast... Slušao sam ga kao da sam u nekom bunilu.

— Recite mi nešto prijatno. Ona je oborila pogled. Duge trepavice senčile su njeno lice, kao tamni prašni konci na belom makovom cvetu. — Ne znam šta biste želeli da vam kažem.

Videle su se obline njenoga vrata. Pramen kose, kao svilica zrelog kukuruza, spusti se niz njeno lice. Noktom desne ruke nervozno je pravila neke figure na stolnom zastiraču. Nagnuo sam se prema njoj.

Uhvatila me je za ruku. — Ja to ne mogu da zamislim. Ne govorite mi o tome, ne govorite, molim vas. — Njeno lice se zgrčilo, ona je stisnula zube, kao da je htela da zaustavi unutrašnji krik, ali suze su joj potekle.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

karakteru, načinu nastajanja pa donekle i o izvorima muzičke građe u srpskoj poeziji ove epohe, kao i o podsticajima za njeno ovoliko trajanje.

Da vidiš ovo dete, druže! Čini mi se, nema lepše Baš u Beču, carskom gradu, a kamoli v Novom Sadu. Lice, nami kažu, njeno smertnim da nije rođeno; Nisu njeni oci zemni, — biti moraju nebesni.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

bol preobraća u fizički, kada patnja prelazi sve granice izdržljivosti, i kada nagomilani, potiskivani jad raznosi celo njeno biće.

nije njihova zasluga, jer ona 30-ih godina nije toliko obnavljana koliko je, nakon gašenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uočljivije.

Jakšić, Đura - PESME

Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo, Da se ne bi njeno uzdisanje čulo. Sama u svom strahu priroda se grozi, Strahovite tajne nema ponoć nosi...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Mladen, pomažući sluzi, gleda kako on sve ređa: svaku stvar na njeno isto mesto namešta, veša, dok dućan ne dobije isti onaj jučerašnji izgled.

Ne mešala se ni u šta. Ostavljala Mladena da on radi, pazari, trguje. A to baš njeno nemešanje ni u šta već samo dolaženje, sedenje, kao nadgledanje, trebalo je da znači: da ona, stričevi i cela familija

zatvori, sasvim slučajno poslom kakvim kući dođe, ono materino usplahireno, preplašeno istrčavanje preda nj i ono njeno uplašeno gledanje u njega: da se možda tamo, u dućanu, trgovini, nije desilo štogod, skrhalo se, propalo, pa on, ne

na stoličici do njega, kad prođe pored vatre i nagne nad jelom, dižući dugačkom mašicom u ruci kapak, vidi sva: i njeno bledo, sad široko ali još jednako milo lice, i zasukani joj rukavi, i na grudima ispala joj košulja, i usled rada,

komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom stisnuta usta, te to celo jedenje njeno liči više kao na neki red, adet, a ne na jedenje, hranu.

« To, poslednje, Mladena iznenadilo. U tom njenom, da joj on kaže: da li da pođe za drugoga ili ne, oseti on i njeno lukavstvo da time njega primora, da se reši, i ako je voli, prosi je, ne odobri joj da za drugoga pođe...

I to zato što je uverena, sigurna, zato što su joj se deca ispovedila kako se vole. Sve to da bi izbegao, a naročito njeno [gledanje] i ono sad mirno, s bledim licem, ali još onako starim, izrazitim crnim već malaksalim očima, diže se.

Zato baba Stana, ljuta, čisto mahnu sve. Od tada sve mahnu, i onu brigu i ono staranje, i ono njeno toliko puta već u svašta zagledanje. Sve ona to mahnu. Čak i ključeve od podruma, magaze, sobe stajaće, i to mahnu.

Kao, sada, svršeno je njeno. Nema potrebe da tu sedi, čuva, pazi kuću, strepi i ne dâ da se propadne, osiromaši. Sutra, zaista na iznenađenje

— Ne, čedo!... — poče ona preneražena. On ode. I nikad više ona ne [zaplaka]. Ali, kao presečena time, njeno lice kao da ostare, omekša.

Kad ona uđe, on diže glavu. Na njeno »dobro veče« osta pognut nad tevterom, nabrana čela i nekako gorko, suvo ukočenih očiju.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

ALjMA Zwіebel, aѕkalonіѕche (allіum aѕcalonіcum). Aljma. O a. ima različitih verovanja. Njeno seme ne kupuje se, već se traži na poklon. Gde se a. sadi, ne treba ni podizati kuću ni spavati.

Ime jadika nosi u sebi rđavo znamenje, i to je pravi razlog što se njeno drvo upotrebljuje u izvesnim slučajevima analogne magije.

i SEZ, 16, 428; Šulek); njeno lišće, u rakiji ili sirćetu, pije se od groznice (SEZ, 13, 341). Takođe se upotrebljava kad zaostaje menstruacija i u

Lj. Pećo spominje, negde u severnoj Bosni, »krivu jeliku«, koja je trajala do pre pedesetak godina. Uz njeno deblo bacali su oduvek grane, »kao zadužbinu«, i govorili: »Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni

grč. άείζωον,], netresak, gospina roza, i dr. v. Šulek. Čuvarkuća brani kuću od groma [upor. i činjenicu da je njeno ime u talijanskom i engleskom izvedeno po bogu gromovniku: barba dі Gіove, Jupіter`ѕ beard, Hegі dobro rodio, i oko struka sedeći pevaju, SEZ, 83, 163). Kupina. Oko k. se javljaju vampiri (SEZ, 66, 1953, 177). Njeno korenje veša se iznad ognjišta — radi berićeta (GEI, 9—10, 130, Sretečka župa).

Bujad (pterіdіum aquilinum). Mitska biljka: ko bi imao njeno seme, znao bi o čemu se ptice razgovaraju, sama bi mu se kazivala svaka lekovita travka, mogao bi da otvori svaku

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Idem, — veli u suzama. Majka je isprati do na ulicu i gleda za njom. Radivoj ide prvi, a njeno dijete uzastopce za njim. ...Te noći preldžije u Petrovoj kući nagađaju radi čega Cvijeta odbjegnu od Radivoja.

pogleda dolazi mekši i, očito dirnut najednom ispod naočara nabuhle mutne oči oživu i njegova ruka diže se i klone na njeno rame. A sluga, podučen, izlazi iz kuće. Ali Maša pođe za njim i, na polasku, glasno pozdravlja popa i umiljato se smije...

Časom premišljaše, jer se u mjesečevu zraku vide gospa—Pavina sobna vrata pored kojih treba proći, ali čuvši njeno hrkanje odluči se i pođe dalje — Zlatinoj sobi... ...

i bacio oko na moje zemlje, da njima zagospodari ova njegova jaranica, „šinjora”, a njeno kopile, bjesneći da stijenama s njih goni moju djecu!... A neće, boga mi! — otkide se Radi iz duše.

Ivo kriomice zavirivaše u njene plave oči... Sunce bješe poskočilo. Ispod jednostavnoga šešira sjalo je njeno lice mladošću i spokojstvom.

Silna prirodna strast nadjačavaše svaku misao. Tražijaše njeno tijelo i njenu mladost. Kao što je more vapilo za blagim povjetarcem, zemlja za kišom, tako se i on zanosio pribranim

Ona ga dočeka pouzdano, s blagim osmjehom. Časom zagleda se u njeno vedro lice i u uzvraćenu crvenu gornju usnicu! — i pozdravi ih. — Zdravo! Dobro došao!

Ko zna, zna li ona što je pravi život, što je slast i ljubav...? Možda njeno tijelo nije zagrijano žarom strasti, valjada nema duše...? I on ne može više da misli, bol ga savladava.

— Sada da mirno razgovaramo! — trže se Ivo, upokojen slašću ljubavi, i zagleda se u njeno lice. — O čemu? — odgovori ona k'o za se i — diže se. Diže se i on. — Zašto bježiš?

Snatri i jednako pogleda na djevojku, pa, opazivši da ona klima glavom, prekide snatrenje. Časom osluškuje njeno lako dihanje, pa je uhvati za ruku. — Ti drijemaš?

Ča to hoće reći? . . Ivo gleda u njeno noću zakriljeno lice i časom premišlja o njenoj prirodi, pa je upita: — Je l te Petar volio, ko ti njega? — Zar ja znam!?

— Ne mogu, a teško mi je! — odgovori ona. —Nemoj ni ti plakati; opet ćemo se sastati, mladi smo — On osjeti njeno ,, ti'' ,prvi put rečeno, i dođe mu još teže. I ćutke krenu natrag. Djevojka ide prvo, a on za njom.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Kirča Ne razumem te ljude. Zar im njeno ponašanje nije čudno? Zar se usred leta po najvećim žegama ne uvija u sijaset tih rogobatih suknjetina, šalova, marama,

Čime da se zaštiti kad su protiv njega i njegovo i njeno telo, te dve mlade zveri koje drhte od strastvene želje za spajanjem. Gospode, daj mu snage da otrpi.

snažno, pa sam u jednom trenutku, ne znajući šta da preduzmem, pokupio vrškom prsta jednu suzu što je klizila niz njeno lice. To ju je nateralo u još veći plač. Dodirnuo sam je za rame. Drhtala je. Onda sam se potpuno izgubio.

Zrak mesečine prolazio je kroz pukotinu na krovu i osvetljavao krajičak njenog lica. Video sam njeno desno oko kako svetluca. Začudo, nisam osećao ni strah ni kajanje, niti išta drugo do prijatne razgaljenosti.

Je li to đavo otvorio svoju smrdljivu čeljust i dunuo na njih, je li to njegov kužni dah njeno uzdržano i ozbiljno lice naterao da se izgužva u razuzdanom smejanju, utisnuo joj jamice na obrazima, osvetlio joj oči

Pogledam: i on i ona su nepomični. Nadnosi zatim svoje lice nad njeno i ja ne znam da li je ljubi, ili je miluje; da li oplakuje njenu smrt ako je mrtva, ili je budi ako je ošamućena.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Al' oprostite, gospođice, Što dirnuh rukom žicu tu. Meni je drago njeno lice, Ja još jednako volim nju. Kao sumornog Algijeri Njenog me lika vodi sjaj Kroz osvećene rajske dveri, Gde večno

1886. SUMNjA U ranoj mladosti poznô sam je lepo, Njeno bledo lice, zamišljeno čelo; Ja još ljubljah tada i verovah slepo, I u svemu videh savršeno delo.

ne. 1888. OMORIKA U dubini tavnih gora, gde široka lipa miri, Usamljena omorika crne svoje grane širi. Njeno tavno, tužno lisje na večnu te tugu seća.

A Himen sa svoga trona Blagoslov nisposla štedri na mesto gde pade ona. I nežna kô njeno lice Izniče stabljika tanka u mladoj proletnjoj travi, I na njoj zeleni listak i cvetak azurno plavi Nevine ljubičice.

vidi spram svetlosti sjajne, I sve što se kosne našeg budnog sluha, To je spoljni dodir ove večne tajne, I opštenje njeno i ljudskoga duha. Nije glavno, dakle, ono što me goni Da plačem il' pevam u časima lepim, No suština toga.

Slušajući vale Ja sam, sumoran, zabavljô se s time; I s vikom terô preplašene ždrale, I njeno slatko spominjao ime, I dan za danom terao u lovu, I pevô pesmu otprilike ovu: 6. „O kriva Drino!

A kad se kretoše dalje, Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima! Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje, daleko more, Lijući na vreli pesak suze

Vatra ga obuze tada, Jer njeno neverstvo podlo pade mu na pamet sada. Pri tom se još nešto desi, što prevrat u njemu stvori On rog kravarev začu, zvuk

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ovde, gore na Akropoli, je sve izumrlo, no dole bruji bujni život moderne varoši. Ali ću joj odmah zavrnuti njeno električno osvetljenje. Hvatam kazaljku sata sveta, pomeram je unatrag, i zaustavljam je na godini 323 pre Hrista.

Ja ih sklapam, i slušam već ritmičko udaranje bezbrojnih vesala lađinih, a osećam i njeno blago lelujanje. Mi putujemo...

U tome momentu nalazi se Sunce baš u produženju onog poluprečnika Zemljinog koji spaja njeno središte sa Sijenom. Eratosten zastade.

Siderične godine broje korake naše Zemlje, a tropske, kako otkucava njeno bilo. Cela naša priroda diše i živi ritmom tropskih godina, a siderične ne ostavljaju u njoj traga.

Toliko lepa da se ni njeno ime ne može ravnodušno izgovoriti. Zato ga sada i ne spominjem, da bih očuvao hladnu krv i održao se na visini

Toplo telo mlade kraljice raznežilo je staroga ratnika. Kada je rimska država podrhtavala u svojim temeljima, a njeno krmilo iščekivalo Cezarovu snažnu ruku, on je sa Kleopatrom, zavaljen u meke dušeke kraljevskog svadbenog broda, plovio

primili ti duhovni pastiri sa iskrenom ljubavi u svoje kolo, tako su isto bili voljni da nauci koju ja zastupam dadu njeno zasluženo mesto pri rešavanju kalendarskog pitanja.

da je ta moja prababa mesto reči bara upotrebila pogrdniju reč, koju njen otmeni potomak ne sme perom da ispiše, ali mi njeno neliterarno naricanje ipak nešto saopštava.

Nama, odnosno našem Suncu, najbliža nekretnica leži u jatu Centaura. Umanjimo njeno otstojanje od Sunca, u istoj meri u kojoj smo maločas smanjili otstojanja članova našeg planetskog sistema, i dopunimo

Toliko malen deo prirode video sam i u mome parku, i to mi je bilo dosta, jer sam osećao njeno toplo bilo, kao što sam ga osećao i na onom isečku rukavice, pod svojim usnama.

Ona je danju tamnija, a noću svetlija, jer su se stabla njenih drvoreda razgranala, a njeno staro crvenkasto gasno osvetljenje zamenjeno je modernim.

se onde ne oženim i sasvim ne otuđim i preklinjaše me, u svakom svom pismu, punom nacionalne svesti, da to ne učinim. Njeno strahovanje bilo je neopravdano, ja nisam, trošeći savesno sve moje znatne prihode, ni pomišljao da moje leteće

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

treba ukratko objasniti iz kakvih pobuda ona počinje da se razvija i koji književnici (i pedagozi) su značajni za njeno zasnivanje i razvoj.

Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još viti telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da menena čeka, I da je u strau Za mene daleka.

Stanković, Borisav - TAŠANA

REŠID BEG Gledam kako reka podlokala Vaskinu baštu. Plot, oko nje, sav se naherio. Gore, zasađeno njeno cveće, paprike i crni luk. Sve će to da se stropošta u reku.

Od Vaskinog napoličarskog rada, od njene njive, bašte, to su ovde pare. I pare u njeno ime, u njen i moj sevdah će da idu. Od sevdaha su one došle, u sevdah nek idu! Na, evo ti!

I čisto voli što se muči oko njega. Čisto je sva srećnija, blaženija, što god joj on veće muke zadaje. A posle, i ono njeno, svako jutro kad iziđe, uvek jedno i isto pitanje: da li sam bio kod njenih sinova (pokazuje glavom), jesu li zdravi, i

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

[To njeno jȁ, govorio je često gos-Toša, zaludelo ga je. — Čim ona kaže , jȁ , a ja , kako bi vam kaz'ô prope'ô čovek.

Čuće se s onog sveta i Petar, i mati Petrova i Tošina. Ona je pokvasila sermiju, njeno je ono što je najbolje. — A salaš Lazarića drži se rezervisan. Mirno, i kao uvek.

Protinica ćuti, jede kolače, maše lepezom od palmova lista, i čeka da gospa Nola odgovori na njeno kao uzgred bačeno pitanje: o stanju u kući s tako „raznim svetom”. — Kako da vam kažem, gospa protinice.

Opirala se u sebi, prirodno za njene pojmove, da uzme pod okrilje tuđinče, i čak je rešila da nije njeno da brine švapsku brigu, ali je umiljatost Švapčeta naposletku pobedila.

Radi kao i pre, jede kao i pre, a kad za nešto priđeš, seče.” — „Čudna žena: tolika sermija, sve njeno do krajcare, a da je kad štogođ uzela za svoju kontu, da je kas' ti, otišla negde na luft, ili se barem obukla k'o

U takvim trenutcima njoj je dolazilo jasno do svesti da se ona nikako nije uživela u posed, i ne može da smatra da je njeno ono što je bilo Lazarićevo.

Izišao joj pred oči muž, pokojni Todor, nesrećni čovek koji je glavom platio što je bogat. I dohvatilo je ono njeno vazdašnje nerazumevanje bogatstva, nemar za bogatstvo, i kao neki strah od novca i imanja.

Baba Frelihovica, znaš je, nafrizirana, umiderena, drska, kao da neki izveštaj čita: govori kako je njeno delo što su joj sinovi advokati i doktori, i što joj ćerka ima mesto u jevrejskoj opštini.

Nije mu stoga pisala ni da je njeno zdravlje sasvim pri kraju. — Pavle treba da radi, i od kuće dobija samo dobre glase. I on kući šalje samo dobre glase.

Kažu da gospa Manja i njeno društvo ne znaju kako se izgovaraju po engleski one reči, čuli ste, viču, nešto dok igraju, ne zna čovek da li je

„Naprasito jagnje”, govorio je kum Vlaović. A od matere svoje dobila je Koda vrlo beo i kukast nos, koji je za njeno, Kodino lice bio i odviše beo i odviše krupan.

Soka je bila upadljivo lepo dete. Ali neki stalan grč međ obrvama odavao je nešto ljuto i srdito, ružno njeno fino lice sa divnim ustima i zubima, i činio je matorijom još od onih drugih dveju matorki.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Zamislite oduševljeni narod koji ovako pozdravlja svoga krala: „Živelo Njegovo Veličanstvo Uzprtezen I i Njeno Veličanstvo Uzprtezenovica!

Kralja Oca Putafutu i zajedno ga, sa svojom kraljevskom vladom, pojeo da bi mu mogao naslediti presto, ili kako je Njeno Veličanstvo Kraljica Paparuka odsekla glavu svome sedamnaestom mužu i uzela osamnaestog, te ga načinila kraljem pod

bila vrsta aveti od koje se noću trzamo iza sna, u mraku je se plašimo i usred dana dršćemo kad nam se samo pomene njeno ime.

Doktor je verovao da su to praškovi koji su doneli uspeh, a tetka Nasta je verovala da je to njeno gašenje ugljevlja. Ja jedini sam znao da sam se oznojio od druge deklinacije, i to je ujedno bila i jedina prilika kojom

Kad sam i taj posao obavio, te diplomi odredio njeno pravo mesto, ja sam opet stao, pred pitanjem: levo ili desno? Advokat? Novinar? Glumac?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Stajao sam zadivljen. Izgledalo mi da je razumela moje ushićenje, te obori stidljivo oči. dugačke trepavice senčile su njeno lice... Najstarija dohvati sudove sa vodom, i pođoše. Pri prolazu one crne oči kao da me ošinuše.

Njegove plave OČI su gotovo pobelele a lice se o pustilo. Gleda škiljavim očima za Engleskinjom i veli: — E sunce joj njeno, kao da su je dva boga pravili, a treći nadžiravao! — i lupi pesnicom o sto.

A oni nisu ni slutili šta ih čeka. Osmatramo durbinima... Retko se ko video. Uočismo jednu putanjicu i, prateći njeno vijuganje, ugledasmo i jednu grupu vojnika. Silazili su lagano i bezbrižno. Odozdo su išli neki konjanici. Sreli su se.

Nosila je kosu razdeljenu po sredini temena. talasavi pramenovi kestenjave kose uokvirivali su njeno visoko čelo. Oči plave, a svetle kao kapljice jutarnje rose, oivičene dugim trepavicama.

Petrović, Rastko - PESME

I njeno se zarumeni lice, Ona ponovi: Vaše veličanstvo, kraljice, kraljice... I odmah joj se iz crvene kadife obnažiše dve dojke

preskočio sam davno granice svoga uma Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko Ugledao bih strašnu

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Sedefna ruža se skupi i zaplaka u sebi. Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta.

Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih. Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti je više pomišljala na odlazak iz uvale.

Zadrhta mravica majka. Beli mrav bio je njeno dete. Nije ga se mogla odreći. Zato se obrati plemenu i reče: — Ako sam ja mrav — zašto se u moga sina sumnja?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

MITKA (bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (Za sebe.) Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih), postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557.

). A „osnivanje samostalne crkve ubrzalo je njeno uključivanje u feudalni poredak i omogućilo joj da se razvija u sve moćniji faktor feudalnog društva i države“.

malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih , i postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište.

i iz nekih drugih pesama vidimo i to da narodni pevač — s očiglednom pobožnošću — ističe crkvene ličnosti, crkvu i njeno učenje. I to je potpuno razumljivo.

Protiv te zapovesti pobunilo se celo njeno biće. Ali kako da pomiri nesrećnu braću koja su se ljuto zavadila „oko vrana konja i sokola“?

Mletačka Republika „što nije dozvoljavala Austriji — činila je sama“. Na njen poziv, već 1646. godine prešla je na njeno zemljište prva grupa Vlaha. Iduće, 1647.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ZDRAVICA I Davaću vam lepu kišu u svako njeno dobi, i zemlja će vam izdavati svoja žita i sve ostale useve vaše. I drva pitoma i divlja svoj će vam porod

ptice, koliko je visoko u nebo letila njena pamet; niti su onoliko jeleni ženili planinskoga izvora vodenoga, koliko je njeno srdce želilo k Bogu, istočniku živu; ni loza se tako u vinogradu razraste a ni drvo se koje u voćnjaku rascveta, a ni u

razraste a ni drvo se koje u voćnjaku rascveta, a ni u dobromirisnoj bašči koje cveće ukaza se, kako no što je njeno čisto devojaštvo u pustinji proniklo i razgranalo se cvetasto.

I u volju im bi njeno igranje i pljeskanje dlan o dlan... Kći Irodijadina sa svojim pljeskanjem ugodi Irodu... Dšti Irodijadina je suludo prosila

Pak po toj mu nameri, na njeno ime ne dade mu se nikako dopraviti je: ona sama ne zaktede da to bude. Na snu se caru ukaziva govoreći mu da se

Zato ona je đavolska drugarica te s takvim njejnim poslom i dobre pobožne ljude vara na njeno motrenje. Igračica je mnogim ljudma žena, a ne istom jednom mužu, i doista zlo je grešno i pakostno s takvom ženom

Može li tako smestiti njeno crevo nigde nesmeštenoga? Doista je za divotu te tajne božije čudo strahovita toga posla.

Kako sam popre rekao da je na dve pole razdelio njeno venčanje. I ovo eto, dade joj u prstenu, a drugo hise obećao dati joj onoga veka...

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

za one njene jedre i rumene obraze, ili je potapka po gojnim plećima, od kojih čisto hoće da prsne ono malo jeleče njeno.

) tetka Doka, kojoj su fes i šamija došli već malo više nakrivo, i tako izdavali njeno raspoloženje. A zatim se podigoše sve s minderluka; Dena im već okrenula nanule i papuče ka avliji, i ove ponovo,

mlada devojka, rado i često ogledala, i po pogledima kojima je sretaju i ispraćaju, a i po pesmama u kojima se ime njeno spominje ili koje se radi nje, kao aluzija na nju, pevaju. I Zona je bila, što je sasvim i prirodno, ponosita stoga.

cele nedelje od teškog derta nije mililo ni da sedi a kamoli da radi u dućanu, jer mu je jednako bila u pameti Zona i njeno ponašanje, i onaj tunjavi Manulać, kojega je toliko gledala Zona.

Čuje je i Zone kroz onu meku i tihu septembarsku jesenju noć, a već pre toga stigao joj je pozdrav i vest da se to u njeno zdravlje vesele... I dosad od derta nije spavala, a danas zadugo nije sklopila oka od silne radosti i zadovoljstva.

Na druge oči, druge kose i na drugo lice mislio je sada Mane... Ni sada ne pogleda Mane Ajšu, ni njeno belo lice, ni njene duge kose, koje beše prebacila i ukrstila preko grudi, pokrivenih tankom providnom košuljom od