Upotreba reči njom u književnim delima

Obradović, Dositej - BASNE

Basna je prvi izrastak i porod člove|českoga ostroumija, i njom su se služili veliki ljudi za učiniti svakom čuvstvitelne visoke i opštepolezne nauke.

„Davnašnji je običaj, zato je moram nositi: ja sebe čuvstvujem da bih bez brade mogao biti episkop kako god i s njom, no sad za njen atar ja ne ostavih moju eparhiju.

Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori kljun

Uhvati je ovčar, iščupa joj krila, i dâ je deci da se s njom igraju: „Evo vam, deco, čavka” — reče „koja hoće da je bolja i od orla.

” Onda je deca vežu koncem za nogu, pak je hrane i s njom se igraju; a kad joj ponarastu krila, ukrade se i odleti s koncem na nozi.

Pčela ga jedna bocne u gubicu, a on se rasrdi, digne košnicu i tresne njom o zemlju. Onda ti sve pčele raz|dražene udare na njega, leteše mu koja u oči, koja u uši, tako da on u bežanju načne

nami, jedna sva na zlo sklonjena, a druga, sirota, hotela bi nešto dobro, ali nejma vlasti, jer je ona zla svu silu nad njom preotela. Ovo je što oni božji apostol govori aki za sebe, no u samoj vešti za čelovečestvo.

Česnoj i razumnoj ženi niko joj nije dobro došao koji joj dođe ulagivati se, govoreći joj da je lepa, i pred njom posmejavajući se drugim ženama koje tu nisu.

niti najpolezniju knjigu s prinadležećim vnimanijem, rasuždenijem i uslaždenijem čitati, sljedovateljno niti se može njom kako bi inače mogao polzovati.

No koliko je zla i opaka, barem ovo dobro ima: što muči, rastrza i čini škripiti zubma onoga koji s njom ima posla. Slovesno stvoren človek, ako nizašto, barem za svoje isto dobro, mir i spokojstvo valjalo bi da očisti srce

A ovo što parati, i s nje žive meso na parčeta kidati, dok je tako umore, pak onda s njom na vatru. Ko ne priznaje ovaka dela za bezbožna, pogana i prokleta?

— oženim s njegovom udovicom, zlom ženom i prokletom, da joj pod nebom u zlu nejma para! Sedmoro dece s njom sam izrodio, i sve zaludu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— promrmlja ljutito Marica, pa ode u kuću da iznese i ostalo testo. Gazda Raka osvrte se još jednom za njom, mahnu glavom, učini: »hm, hm!« pa zamače gore u svoj zabran.

— Bog dušmana zaboravio, braćo! — Izvinjuje se David doslužujući im. Kapetan diže čašu i kucnu njom čašu pred pop-Perom. — Dede, pope, bekrijo stara!... Znam ja tebe — ti punu okanicu na glavi...

— viknu Radan i opsova tako strašno da se Mato strese od straha; spodbi ovu glavu šećera, pa što igda može izmahnu te njom u vodu; razleže se pljesak pod ćuprijom, a on se nekako izvraćeno nasmeja: — Ha, haaa! Kume! Vi'š, ooode!...

« A on vide gde se ja čudim, pa mi kaza kako je on tu glavu nabavio, kaza mi sve: kako je mislio i šta će s njom. Meni obreče treću paru... Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!...

Naravno, s dućanima došla je u sela i sva pomodna roba, pa s njom i belilo. Ele, kao što rekoh, nema dana kad se ne uvrati koja snaša kod Stavre u dućan da pazari, i obično, nemajući

»Šta li taj ludak švrlja jednako tuda?« upita Savka svoje drugarice koje behu došle kod nje na čestitanje i poselo, pa s njom zajedno izvirile na prozor. Pupavac se obazre i kad ih vide, pomisli: »Gle, došle joj drugarice da me vide...

čepkajući po šušnjaru i granju kraj obale, što je potok ovda-onda pridolazeći naneo, iščeprka popovu kapu, pa potrči s njom među svoje drugove. Diže se među decom kikot: otkud sad popova čita u potoku!

Diže se među decom kikot: otkud sad popova čita u potoku! Šta će s njom — hajde da igraju »vina« (ili, kako to varoška deda zovu, »šorkape«).

Deca alaču za njom — čitav urnebes! Kad odnekud pop Vujica s crkvenjakom, te pred njih, a čita im se zakotrlja ispred nogu.

Čitav denjak akata, zajedno s jeinom i po povom čitom — onom što su se đaci njom igrali »vina«, sprovede se ministarstvu. Razmotriše tamo stvar dobro.

Sad ću da pucam! — i navi pušku na nj. Ono tek odlomi od žbunića grančicu pa nanišani njom na Radoša. Radoš se sav ohladi. Spusti pušku, pa poče polako izmicati natrag.

Zagasi tako devet žišaka, pa dade Smilji čanak. Smilja brže-bolje pohita kući. — Prijo! — viknu za njom Anđa. — Ako mu ne bude od tog lakše, dođi opet u mladi petak da gledamo šta ćemo. — Hoću, prijo, hoću!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— I... svejedno ti je? — Svejedno!... — Dobro, idi sad! Ona se okrete i ode najlak. On pogleda žalostivo za njom... I što je ona više odmicala, njemu sve žalije... A kad je nesta s očiju, on se pokaja i htede je viknuti.

Diže se. Prva misao beše mu da se pozdravi s Jelicom. Osećao je da se mora s njom sastati. On joj mora kazati da je laž sve ono što se danas selom pronelo o njemu i kući njegovoj...

Gde je takva majka koja bi to mogla učiniti!... Jelo!... Rano!... I stade se starica previjati nad njom. Jelica i da je htela nije mogla ništa reći od silnog jecanja.

Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?... Jelici jurnu krv u glavu. Majčina glava stojala je pred njom u nekom crvenom kolutu kao što svecima oko glave moluju. — Govori!... Govori!... Da se nisi zaverila, a?... O...

Proševine neće biti, jer ja nemam više ćeri... Posrćući, Jelica dođe do kapije, otvori je i izide iz avlije. Niko za njom da bi reči... Njoj se svi tuga na srce. Ona ledena stena što joj na srcu beše kao da poče kopniti...

o svemu... Pa to ode u beskonačnost... Misao beše moćnija, i ona pobeže... On je težio za njom, ali je zaostajao... I ovlada njime neko čudno neraspoloženje. On oseti ravnodušnost prema svemu...

Vodi nas gde hoćeš, samo da se osvetimo, da osvetimo i nju!... — reče Jovica. — A šta je s njom bilo? — Zbilja, šta je bilo? — upita Stanko. — Ćuti! — reče Zavrzan. — Obesila se... Stanko skoči: — Braćo!

poteže da pobegne, ali ga on uhvati, izvuče u poljanu, pa pred svima Turcima odseče mu glavu i koturnu se triput njom... I onda započe borba, strašna, krvava... Samo se čuo Zavrzanov glas gde dovikuje Surepa: „Ta reci jednu!...

— Čini se nevešt, ne kvari veselja! — Polazi! ... Sedaj!... — viče starojko. Zeka otrča nevesti i posadi se s njom u kumove kočije. Stanko sede sa starojkom. Tu načiniše mesta i popu. — Nađite mesta Devi!... — viknu starojko. — Evo!

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ona će ga i usrećiti! Ja vam kažem: ona će ga usrećiti! Bar ja bih s njom bio srećan! Još kako! Tada se opet u meni poče koprcati „filozof” i „svetski čovek”: „Lakše, lakše, mladiću!

Ja sam ogledao da je se otarasim, ali sam se opet, grčevito i veselo koprcajući se, predavao njoj, pokrivao se njom i uvijao u nju, kao ono što golišava deca skaču u hladan krevet i živo sa uzvicima uvijaju se u pokrivač.

Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom — ne znam šta da mislim. Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim kroz ključaonicu. Gledam.

Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udariti — i sve tako koješta. Bogzna dokle bih ja tako virio, da me se opet ne dotaknu majčina ruka.

Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima za njom prista i seša. — Ostani kod dece!

Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima za njom prista i seša. — Ostani kod dece! — prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata.

A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako — on opet turi glavu međ' noge i ispruži bradu

Ja, bogami, znam kuda ću. — Ja idem kod Matije Đenadića. Ono mu je kuća što pred njom o šljivi ubogovetno visi čutura s prepečenicom! Ko god prođe, nek srkne! — tako voli Matija.

Mora biti da se s njom rodio. Čudno ona odskače na mladom licu usred koga sjedi malo kukast nos, a pod njime maleni gusti brčići koje je on na

Ćereta i priča šta ima po svijetu, pa onda skoči; samo što rekne: — Treba raditi! — pa nas ostavi, a mi blejimo za njom.

i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam?

Imam i opet čime da ti se izvinim — bio sam se „zavadio” s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

kakva Žuža ili Erža (Mađarica naravno), pa se sve šareni od pantljika kad prođe sokakom, da ti je milina pogledati za njom. Prolazi, pa unesrećava svet, a najviše one tanke i nafrizirane berberske kalfe.

E, ne može čovek, pa da mu je srce od kamena, a da se ne osvrne za njom i ne dâ oku prijatna prizora i uživanja. Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka

»A ti onda što si«, reko’ mu ja, »uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi šprickrofne... a i lepša je od mene, i deblja«... — Valjda puterkrofne, hteli ste reći?

— Râno moja, znam. I ja je, verujte, slatka, nikad ne delim od moje Melanije i uvek joj kažem da se samo sa njom druži i na nju ugleda. Eto, tako se razgovaraju dve popadije.

Ta nije da se zgranuo táta kad je dočepao pismo i video šta je pisala, pa dočepao vile (srećom one drvene) pa za njom, a ona bež’ u komšiluk!

« — A mi, bogme, nismo ’teli da čekamo limun, nego se krenuli sami — reče gđa Persa kad je ušla, za njom pop Ćira, a za njim Melanija. I taman je izrekla to, a ona se trže, pa nastavi: — Ah, Izvinite! No, lepo ćemo izgledati.

A jedared umalo što nije zavila gđu Persu u crno; jer kad je poletela bunaru, a Arkadija za njom saplete se nesrećom preko valova, pa koliko je dug nosom o zemlju, i dok se on osvestio i digao, ona je komotno mogla

— A vi kad ste taka čismenka, gospoja-Sido, — reče i potrča za njom gđa Persa, — a vi onda eto bar dođite sutra posle podne da pomognete i ekšplicirate mojoj Erži, kad...

I da l’ bi se od teške žalosti za njom iz pištolja ubio, ili bi u Tisu skočio? Pa kako bi ih jedno do drugoga ukopali i svi ožalili i cvećem im grobove

— Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom! Nju mi ostavite na miru.

Ono je devojka, — fali je gospoja Persa. — Kad korači, sve se trese zemlja pod njom! A ova moja k’o neka balska lepeza; da je duneš, zaustavila bi se negde na tarabi ili na bagremu, kako je laka!

— Moram, slatka, isuviše sam se zadržala. dakle, zbogom! — Ta, ta, frau-Gabriela, ta šta vam se to vuče — povika za njom gđa Soka. — Ta vratite se brže! Kud ćete tako?

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi...

I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... sve po varoški.

I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji, lale — sestro! same one iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto gde

Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I, šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Dâ se otrov da ga dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom.

I zato muž joj, brat mu, ma da je voleo tu svoju ženu, razveo se s njom, oterao je od sebe zbog njega. Pa kad ocu, materi daju parastos, spomen, oni ujedno i njemu. Iz očajanja.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Milo će mi biti. Sad Ljuba doprati gospođu Jelku u jedan dućan gde je imala nešto kupovati, pa onda s njom u bircauz, pa ih sve u svoju kuću doprati. Ljuba ih ugošćava.

Pored svog pokojnog jako se isprakticirala, pa nije dala da se s njom titraju. Kako je ko pecne, a ona ga tako priklopi da se ubezekne, jednom reči, bila je prava nadžak-baba.

Paulina svira, a Ljubi je muka. Voleo bi se onako s njom razgovarati. Sreća što je frajla skoro dovršila, jer je već Ljuba hteo da moli da dalje ne svira.

— Tako jedan sat. — Pa kaži mi kako ti se tamo kod te udovice dopada? — Nikako! Kad sam bio s njom u sali, najedanput je đipila kao pomamna, i više je nisam video. — Dakle, nema ništa? — Ni razgovora. — A Zašto?

Šta mislite, čika-Gavro, baš da pođe za mene šta bi’ ja s njom radio? Gde bi’ klavir i ta kanabeta pometao? Pa ko bi toj mode nastačio? Valjda sa oni’ njeni’ osam hiljada šajna?

Tu se sastane sa Ružičićem. Razgovaraju o frajla-Julki. Čekmedžijić kaže Ružičiću da je sa njom sasvim načisto. Pokaže mu njeno pismo.

Čika-Gavra nešto šapuće sa materom, te s njom ode u drugu sobu. Čekmedžijić ovu priliku uluči da digne firange. — Oprostite, frajlice, meni je ovde nešto mračno;

On jedva čeka da čika-Gavra dođe. Naposletku, evo ih. Mati pogleda na devojku, pa s njom u drugu sobu ode; ostane Čekmedžijić sa čika-Gavrom.

No, ko se često s njom sastajao, taj je malo pomalo primetio lukavstvo iz njenih reči i iz crta njenoga lica. Gospođa Evica je imala tu slabost

Gledićka i Marta već su sasvim obučene. Gledićka zove Martu u treću sobu da se s njom razgovara. — Šta misliš, Marta, kako ti se dopada Čekmedžijić? Kaži pravo, imaš li volju za njega?

Nju su mnogi prosili, i bogoslovci, i kakvi notaroši iz okoline, pa nije htela poći. Vi ćete srećni s njom biti. — Molim vas, dosta mi je; ja ću je za vašu ljubav uzeti; al’ i to ispovedam da novci budu pre venčanja gotovi.

Doista, Alka uzme metlu pa pisara zajedno sa stražmeštrom istera. Nemeškinja je, varoški panduri nemaju s njom ništa. Marko, kako se sastane sa Svilokosićem, reče mu: — Gle, Alka opet nasela! — Isterala pisara i stražmeštra.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

mučnog haosa pojavi jedna jedina slika, dražesna figura njegove žene i drage i slatke uspomene kratkotrajnog uživanja sa njom.

on je, krijući, polije malo sirćetom te ona onako nagrizena i razjedena uvek ostaje sveža i otvorena i čak gore s njom stoji nego u početku.

mnogim znacima, osećao jasno, neočekivane i čudne promene u toj ženi kojoj je on sve žrtvovao, pomisao na rastanak s njom užasavala ga je.

ovde istu rugobu tako mnogo volela, da je zbog nje patila, preturila toliko neprospavanih noći, čeznula i brinula za njom, ljubila strasno. Ili je sve to bila samo jedna glupa, nepojamna zabluda.

— ...Tako jedan dan, tako drugi, tako treći. Pođem ja, Boga mi, jedanput za njom. I šta vidim: jedan pravnik, balavac, nema čovek šta da vidi... šetaju se.

Kao da je pred njom njena rođena snaja, takav je tačno izgledao taj strašni pogled koji je davio. Oni to opaziše pa se izmakoše.

A taj čovek što je s njom govorio moguće je neuporedljivije čistiji od mene. Eto gnjuram se ja po bezdanu moje prošlosti pa me otud vulkan

I čudi se, zgranjava se šta je to s njom za koju zna da je nekad prezirala sve ono u čemu, izgleda, sad najviše uživa.

Jer se nije htela napustiti ni jedna stopa zemlje i ako se i osećalo i znalo da se nad njom sa raznih strana nadvija ogromna i neodoljiva opasnost, pa se moralo napustiti odjedanput sve, i od one dve velike reke

Pred njom, unaokolo, razbacano tamo-amo, štrčalo je mokro i oštro kamenje o koje se, u vrtoglavim kolovratima, razbijali oni zaduv

odreda pentrala se iznemoglo uzbrdnom putanjicom jedne od onih kota, čiji najveći vis, ona jedinica što pred njom maršuje, nije smela napustiti do dolaska njezinih prednjih delova. Ali tako nije bilo.

Afrika

Dok je utovarivao stvari neka kašičica, ili nož, upala je u vodu, i on se, uplašen od kazne, odmah svukao i bacio za njom.

Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno. Milioni insekata koji udruženo istkivaju svoju pesmu.

sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu tu, baš kada je bio sa njom najviše.

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

(Ti ugoj sestru, a ja ću je platiti i doći da se oženim njom kroz tri godine.) — Palfe, musje, toa plandle „mus“ (žena) mon se', toa devenil mon flel ozuldui musje!

Silazak sa bregova ka Banfori neobično je živopisan. Na sedam kilometara pred njom, Samba zastaje da vidi svoju porodicu i da je pozove da mu dođe u Banforu.

Tako je strašna beda i nesreća i u ovome selu, da nema skoro nijedne kolibe od purpurnoga blata, a da se pred njom ne vide, čak i muskulozne devojke, vitke kao ratnici, čak i mladići snažni i svetli, tek namazani palmovim uljem, sa

je traži samo kad treba da je ponova načini teškom; ona je teška skoro bez prestanka, a za to vreme ni ne sme da ide s njom. Čovek se takođe sjedinjuje sa ženom i u fetišu, kada je naročiti tam–tam, misterija ili obred.

Čak ne pitam ni da li ima dece sa njom, pošto mi on to nije nikada rekao. Grob Sumangurua nalazi se pod istim džinovskim granama.

ih uveravam da je slikanje već gotovo i da neće ništa imati; još pola sata one ne skidaju maramu sa žene koja se pod njom guši. Odmah zatim prilazi mi neki starac i traži deset franaka. — 3ašto? — Da me slikaš!

To je bio isti setni osmeh žene koja docvetava, isti pokret starice koja je kaniše za svadbu. Mladić govori sa njom, nagovara je tiho, bez nagonjavanja bez nestrpljenja.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bilo mu je žao da sa njom i novorođenče izgubi, a pomisli i to da je bolje što je nema. Da ga ne gleda, u okovima, i da mu ne visi na vratu, sad,

Pavle se trudio, iz sažaljenja, da što manje govori sa njom, ali je ona, začudo, sve lepo razumela, što se govori, i odgovarala lepo, kao razboriti ljudi.

Ugurali su je u sobu, kao što se tele gura kroz kapiju. U brzini, bili su zaboravili vrata da zatvore, za njom, pa je Pavle tako spazi u svetlosti jeseni, zbunjenu, pocrvenelu, sa zalazećim Suncem u daljini.

Pred stasitim oficirom, visoka rasta, utegnutim u plavu kurtku slavonskih husara, koji joj se sad, tu, pred njom, klanja, ona je bila uplašeno sagla glavu.

Tanka u pasu, a široka u ramenu. Njen rođeni otac, kad bi sa njom imao muke, jer je bila svojeglava, rekao bi: „Nije to žensko. Arnaut je to!

Da je i on njoj dosadio, i te kako, to Trifun nije ni sanjao. Iako nije, ni reči, progovorio sa njom, kad je pored njega sela, on se sećao, kako su, tako, ćutke, sedeli, zaljubljeni, prvih godina braka.

Trifun se trže, kad mu žena dreknu, pogleda za njom, kad ona otrča, kao što se u jesen za lastavicom pogleda. A zatim, ljutito, zavrte glavom i opsova, mrmljajući.

Bila je sva u žbunju i zelenilu, a imala je studenac, koji je pred njom pljuštao, kroz žbunje i travu. Ispod jednog oluka, od olova, na kom je bio podignut limeni krov.

A naročito, što ima tako lepu decu. Jednog jutra joj reče i to, da on sa njom razgovara kao sa nekom sestrom i da drugače ne bi ni mogao.

Ali je Isakovič prošao kraj nje, kao da je ona grob, u turskom groblju. Poljubio se na rastanku sa njom. Poljubio je kao sestru. Isakovič je nameravao da iz Budima jaše do Beča, krišom, stranputicama, sa pištoljima u pasu.

Ona ga je posmatrala, netremice. Zatim, uzviknu da će imati da trči sa njom, za opkladu, da se vidi ko je brži. Ona, ili on? Poći će da hvataju leptirove.

Pela se uzbrdo kao kozle. Isakovič, koji je bio navikao na konja, i nije voleo da se penje, uzbrdo, pođe za njom, ali joj doviknu, i to, da treba da se vrate. Činilo mu se da je daleko, u proleće, u neki lepi proletni dan, otrčala.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Dinarcima vera nije strana, već je njihova. Oni su sa njom duboko vezani, jer ih zastupa, osim drugih domaćih svetaca.

Odvojena od vardarske doline planinama Rodopom i Pirinom, Bugarska nije sa njom vezana, i njen je ekonomski život upućen na drugu stranu, na tračka i crnomorska pristaništa.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

svuče svoju kožu Svako otkrije svoje sazvežđe Koje noć nikad videlo nije Svako svoju kožu kamenjem napuni Svako sa njom zaigra Obasjan sopstvenim zvezdama Ko do zore ne zastane Ko ne trepne ne tresne Taj zaradi svoju kožu (Ova se igra

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Da, čuo sam! RINA (ode u svoju sobu). V PAVLE, MARIJA PAVLE (digne glavu i pogleda za njom; kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj).

ALjOŠA (uzdiše). PAVLE: Ne razumem zašto toga radi otkazujete; hoćete li da otputujete za njom? ALjOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću; ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću?

SPASOJE: Šta imaš kog đavola da razgovaraš sa mnom, eto ti Vukice pa razgovaraj s njom. AGNIJA: Htela sam da te pitam, znaš, za to odlaganje venčanja. Znaš li ti da se to napolju vrlo rđavo tumači?

Šta će joj? LjUBOMIR: Ne bih hteo da ostanem krivac u očima svoje verenice. SPASOJE: Znaš šta, idi ti tamo s njom u sobu pa se brani; verenici se uvek lakše odbrane u četiri oka. LjUBOMIR: Da, tako je!

bi jedini izlaz bio kad bi prvi muž poveo brakorazvodnu parnicu, razveo se sa ženom, pa se ja posle ponovo venčao sa njom. I ja, pravo da vam kažem, mislim takvu ponudu da učinim njemu. SPASOJE: Kome njemu? NOVAKOVIĆ: Pokojniku.

VI VUKICA, PREĐAŠNjI VUKICA: Gle, vi tetka, otkud vi tako iznenada? AGNIJA (ljubeći se s njom): Poslom, dušo, i to vrlo važnim poslom. Došla sam da pođemo zajedno. VUKICA: Da pođemo? A kud?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa. Desno od nasipa, Tisa je bila poplavila vrbake i sada su tamo, na ostrvcima napravljenim od

Onda je pošla u kuhinju, a ja se uputih za njom. Stideo sam se i ona je to znala, nisam morao da odgovaram i nisam ništa ni rekao. Sat s kukavicom otkucavao je devet.

- Nisam! - odmakoh se. Baronica se spremala za odlazak i mi se neupadljivo uputismo za njom. To nije bilo jednostavno: Baronica i seterka vukle su jedna drugu čas levo, čas desno; zatim je Baronica odgovarala o

Malo je trebalo pa da se prekrstim pred njom. Rekoh joj kako sam siguran da će ona na neki način proslaviti Karanovo, ali ona se nasmeja odgovorivši da slava nije

Među njima bila je jedna mlada, ali još niko od gimnazista nije uspeo da je zaustavi i razgovara s njom duže od dva minuta.

To ju je punilo nemirom, pa je podrhtavala kao jasika na vetru. Muškarci su se ludački okretali za njom. Ona ni najmanje nije izgledala kao žena koja ima sina visokog dva metra, dve kćerke i muža direktora.

Oprosti! - rekao sam. Ti znaš da ne mogu da dođem. Nijedan muškarac ne bi mogao! - okrenuo sam se i pošao za njom prateći je. - Nijedan? - osmehnula se. - Muškarac? Tu nije bilo ironije. Ja za nju nisam bio muškarac.

Znate ga? Kuća mu je dole iza groblja! pridigla se i pošla, a ja sam pošao za njom. Sad ćeš saznati ono o zlatu, sada ćeš to, konačno, napipati!

Sad ćeš saznati ono o zlatu, sada ćeš to, konačno, napipati! - šaputao sam sebi, iako me je bilo stid da hodam za njom na očigled čitavog Karanova. - Vi samo idite! - zastao sam. - Ja ću kasnije doći za vama!

Osećao sam kako me obuhvata drhtavica pri pomisli na to. - Ne zaboravite ribnjak! - viknuo sam za njom, a ona je, okrenuvši se, počela da klima glavom u znak pristajanja. Onda sam je video kako otvara i zatvara usta.

- Baronica živi sasvim sama. - Pretpostavljam. Ali, ovaj put su s njom bili: prečasni otac Lavrentije, gospođa njena majka, mali Emilijan, draga rođaka Šarlota i još neki čija imena nisam

joj je izgledalo srećno i zaneseno, i to je bilo jedino takvo lice u toj bašti, ako izuzmemo Atamana dok je igrao s njom. Bio je manji od nje, ali ju je držao čvrsto i igrali su đavolski lepo. Tako lepo da vam je zastajao dah od toga.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa tek kad igra mazur, kad petom udara a igračicu juri, titra se s njom, talasa se na levo i desno, pravi Adon! Nije ni čudo, učio je mazurku u Kašovi od ulanskog oficira, rođenog Poljaka,

Gospođa Matilda poruči Šamiki da dođe u B. da se s njom na izvesnom mestu sastane. Opredelila je mesto, dan i sat. Šamika se prijavi u zakazano vreme.

— Pa kako bi bilo, da do nekoliko dana dođem amo s koli, da se s njom sastanem, pa onda . . . kao što vi kažete? — Samo zakažite dan i sat, ona će ovde biti; al’ za sigurno, da se odma’

, da se s bratom deli. Tu je s njom i muž, gospodar Vencl Svirak. Lepo, mirno su nasledstvo podelili. U varoši U. drže se licitacije na varoški regal na

„Anđeo smrti okrenu buktinju, i s njom se ugasi moje jadno biće“. detentіo rei alienae (lat.) — držanje, prisvajanje tuđe stvari dešperatan, desperatan (lat.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Pri slaboj svetlosti žiška sad, on je vide, onako zbunjenu od sna, i shvati da će ovog jutra, pri polasku, sa njom biti najteže. Njeni poljupci, plahi i ludi, koji su mu padali u lice i pod grlo, bili su mokri od plača.

Niti je vikao, nit se osvrtao. Lenj, toliko lenj da ga je krmača trzala i vukla, gegao se za njom satima, tepajući joj mile reči, dok nije najposle sasvim ućutao.

Činilo mu se da je ljudski život lep i da bi sa njom, i njenim detetom, prolazio veselo, pa išli ma kud. Ljubeći njeno dete, u sećanju njegovom zaigraše mu na glavi stotinu i

Tako se gospoža Dafina Isakovič upoznala sa Zemunom i Zemun sa njom. Nikuda nije izlazila i mnogo je plakala. Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen

Nije mu bilo stalo da je preotme, niti da živi, posle, sa njom, još nekoliko godina. Pognute glave po ceo dan, on je čak imao lude misli pri tome, da posle obavesti brata, pa da je

skoro po postelji, od užasa pokri dlanovima lice, videvši kroz svoje prste i kroz mrak, u sećanju, sve ono što beše sa njom činio, sve gadosti, strahote i čuda.

Ona ga je znala sasvim drugog. Sa njom je on živeo svoj tajanstveni život, od početka. Pošto su ih venčali sasvim iznenada i bez ljubavi, on se, skoro dve

čitavu malu burad baruta u rovove, oznojen i barusav, on je dolazio tek pred veče da povede ženu ma kuda, jašući sa njom, katkad po celu noć, kroz polja, šumarke, bregove i zvezde.

Tako je bilo dovoljno da gospoža Dafina pomisli na prve godine svog braka, pa da se pred njom podignu brda, grane što pupe, široke slavonske doline i nad njima igra oblaka.

u šumi, žbunje sa divljim, crvenim plodom, žubor voda, a naročito svetlost neba, zvezda i sazvežđa, prolazili su nad njom, kad se sećala na prve godine sa mužem.

Iz rata se bio vratio ugojen i ćudljiv. Nisu više išli na igranke u tvrđavu, niti je više onako često jahao sa njom. Čitavo jedno selo beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena,

Pri pomisli na Aranđela Isakoviča, on joj se učini manje odvratan no noćas, čak se, setivši se ponečeg što je sa njom činio, prijatno zamisli, i raskalašno nasmeja.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.

Kasnije, „ako li se njom takne devojka, ona će se strastveno zaljubiti u onog mladića koji ju je dotakao.“) JEZIK I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE

deteta na magijski način povezana s posteljicom (naziva se još i „pošljedak“, „tljenica“), ona se brižljivo čuva i s njom se pažljivo postupa.

¹ U Boki i Hercegovini pop dolazi porodilji narednog dana od porođaja da „zakrsti vodicu i s njom okrepi rodilju i dijete, pa svu kuću“.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši.

Uvele su svoju četvrtu sestru u manastirski konak i sklopile za njom drvene šalone. – Eli, Eli, lama azavtani... — cvilela je zatvorena monahinja. — Eli, Eli, lama azavtani...

Ona je izvukla skriveni ključ ispod otirača kuće obrasle u bršljan i popela se uz stepenice. Penjući se za Njom, Bel Ami je pratio njene listove, ne ispuštajući detalje: navučene zavese i iskrzane prostirke. »Nalazim se u čudu...

večnom zagonetkom, a ja skrećem sporednim putem ka prvoj muzici iz automata, osećajući da sam unapred izgubio trku sa njom i sa starim Grkom — sofistom, jer i kornjače i stari Grci žive mnogo duže od nas, običnih smrtnika.

Devojka mu postaje neophodna kao droga. Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavljaju da se skrivaju. Upoređuju svoje generacije.

Zavide mu i plaše ga se. Pokazuje devojci neka draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa!

Šta li se to dogodilo s njom? Je li to danas ona ista osoba koja je poput divlje mačke branila njihove interese, spremna da grebe, da gađa pepeljarom?

Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debeljuškasta žena je nepoverljivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe, osamljene dece koja vire iz svog starmalog oklopa, čekajući da postanu isto tako prosečni i

Matavulj, Simo - USKOK

Prva zaleleka kneževica: — Lele, đeco, moj očinji vide! Za njom ciknu Milica: — Kuku, braćo, dobro moje! Za njom Joke: — Jao, bane, moj đevere!

Prva zaleleka kneževica: — Lele, đeco, moj očinji vide! Za njom ciknu Milica: — Kuku, braćo, dobro moje! Za njom Joke: — Jao, bane, moj đevere! Knez se podnimi na jednu ruku, a drugi dlan položi na Jankovo koljeno.

Janko pogleda na časovnik: — Ura do ponoći! — Hajde, ženo, doma! — viknu pop. Na to Gojača prva ustade, pa sve za njom. Sve redom počeše pristupati i ljubiti kneza u ruku.

A sada da ti pokažem naše kuće. Ova prva je starog Mrguda Šutova; ona druga popa Marka Punišina; za njom je najbliža Steva Bajova; pa je Krcunova; pa Pura Perova; pa Stijepa Mrkova; pa Mirka Jokaševa; pa Markiše Stevova!

Svi su brastvenici zato da se vjeridba razvrgne, samo Krstinja ne popušta, a knez se povodi za njom. U daljem razgovoru doznade da se Mrgud tri puta ženio: prvu je ženu pustio, jer bješe nerotkinja; drugu ote od živa

do petnaest ljeta i suviše Belu Stanišića“: ako li sve to ne pošalje, kune mu se vjerom i imamom, skupiće silnu vojsku i njom razoriti Crnu Goru. Vladika skupi braću Crnogorce, pročita im knjigu i zapita ih što misle da se odgovori na to.

“; natpisi bjehu krupni, te se mogahu izdaleka čitati; nad njom višahu „estampe“, slike Napoleona, Aleksandra, Franca, velikog duke Karla, Kutuzova.

Znajući pak da se Crnogorci najviše boje kletve, završi njom ovako: — Tako vam ovog životvorjaščeg i časnoga krsta, tako vam on uvijek pomogao, tako ga se ne odrekli, tako vas ne

I govoraše idući na mene: „Sad ćeš zapamtiti, nikogovino! Sad ću te ovom brstetinom, kao nevaljalu ženu, i pred njom ćeš se vratiti u svoje pogano gnijezdo!

Nečujno, kao sijenke, momci zapadoše — polijegaše ničice. S druge strane puta bješe dosta prostrana utrina, a za njom gušća šuma.

Ej, luda, mlada glavo, što ne posluša! Krilo naše, lijepa mladosti, crna ti majka i mi s njom dovijeka, ne odolje srcu ognjenom!.. — A-nu sjedi malo, Markiša! Nama već nije prešno!

Haj’te! Krstinja, uvijek slabunjava, bješe u pošljednje vrijeme veoma ološala. Ona, uzdahnuvši, prva ustade, za njom Joke, za ovom se krenu Milica, ali je otac dohvati za mišicu i dade joj znak da ostane.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Tada, pri strogom pristupu i odmeravanju, najveći deo humorističke, a s njom i dečje poezije, pokazuje manjkavosti koje se ne mogu trpeti ni pod kakvim izgovorima.

ofucana maskota dečje književnosti, izrabljena figura koju su epigoni do te mere zloupotrebili, da se danas mnogi s njom izruguju.

). Sve je to postignuto u igri; sa malo više namere, nestalo bi ljupkosti, a s njom i poetske draži pričice. Pesnik zastaje kod bilo kojeg sazvučja koje ga privuče (izbor, svakako, nije slučajan, ali

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Karakteristično je da se pisac obraća ženi, Srpkinji, »srpskoj devi« i »rodoljubici« onoga vremena, sa njom uzdiše i suze proliva, hoće da joj neguje u isti mah i nežno osećanje i srpsku nacionalnu svest.

je njegov slobodan i smeo duh, gotovost da bez ustezanja i ograđivanja kaže celu svoju misao i do kraja dosledno ide za njom. On je bez obzira udario na mnoge velike reputacije i autoritete u srpskoj književnosti.

Milićević, Vuk - Bespuće

Topao vjetar digne pokatkad debelu prašinu, zavitla je u vazduh i s njom naglo projuri, u nekoliko mahova, ulicu; tresne vratima kavane, zadrma prozore; negdje u susjedstvu tresnu vjetar

očajnu ljubav prema zemlji, nad kojom seljak, ogrezao u teškom znoju, satire svoj život i svoju snagu; boči se i nosi s njom, - u borbi koja zamara, razdire ruke, otkida nokte i nabija žuljeve na dlanove, — da izvadi, otme, istrgne iz nje komad

On je dobro znao da ga mrze i da ga se boje; njemu je ta mržnja godila i on se njom ponosio, govoreći o njoj sa rijetkim zadovoljstvom, pri čemu se na njegovom licu javljao jedan čudnovat, zao osmijak.

prebio život u njoj), ostavivši mu jednu kćer koja se kasnije, iza očeve smrti, udala za nekakvog kancelistu u Bosni; s njom se Gavre Đaković nije viđao, bila je između njih neka raspra oko nasljedstva.

i ostavio školu i došao da živi u svojim poljima; da bi možda bolje bilo da se nije odvajao od svoje zemlje, da diše s njom zajedno, da s njom i njega biju kiše koje padaju u nevrijeme, da i njega satire mraz, da i njega boli udaranje ledenih

i došao da živi u svojim poljima; da bi možda bolje bilo da se nije odvajao od svoje zemlje, da diše s njom zajedno, da s njom i njega biju kiše koje padaju u nevrijeme, da i njega satire mraz, da i njega boli udaranje ledenih zrna, da i njega prži

k njima, kad u polje ponovo odjeknu njegov ljutit glas, kad zalupaše batovi i užurbaše se ljudi, Gavre Đaković oprosti se s njom. Njoj bi malo krivo što je ostavlja, ali ga ne zadržavaše. I on se uputi kući.

Ništa više nije bunilo njegove misli; on je često nije ni primjećavao. Pomalo je kadgod razgovarao s njom na hodniku: oboje naslonjeni na svoja vrata. U kući mu se bolje sviđala, gdje se jače, bez šešira, isticala njezina kosa.

On nije očekivao da će se s njom sresti i osjećaše malu, prijatnu zbunjenost i rumenilo na licu, bez imalo zlovolje; primio je njezinu ruku i promrmljao

njezina noga ide s kamena na kamen, kako se povijaju njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje zapinjaše za cipele, ni

i nesrećnu, i onda gdje lagano mahaše nogama nad vodom, i gdje korača preko kamenja unskom obalom, a on hita za njom, ne odvajajući pogled sa njezinog struka, ni sa pleća koja se provide.

Pa iako nije otišao da se s njom sastane, on mišljaše na nju cijelog dana. Možda nikad toliko do tada, kao ovih dana, Gavre Đaković nije osjećao da je u

Sremac, Stevan - PROZA

— veli Jova gladeći brke i ulazeći u kujnu. Tu je još neko vreme pomagao domaćici: nadevao sarme s njom zajedno i zametao šale koje gospoja Kaja nije ni slušala, a posle posvršavanih poslova legao je i dugo u krevetu

Da mi pomažeš, a ja ću započeti. Zapevaše. Najpre domaćin, za njim domaćica, da spase pevanje, a za njom polaženik, da izvede pevače na pravi put. Ali baš time upropastiše pesmu.

— A što? — zapita Jova. — Pa i ako sam. Što kažu, izvadio sam dijamanat iz blata. Jova je zadovoljan bio s njom, i uvek je hvalio.

Radičević, Branko - PESME

Dole ćemo jako sesti, Al' će da se sladi, Morô bi te, ribo, jesti I da nije gladi.“ Pa je uze, pa njom brže Da primakne k usti, Čun se ljuljnu, on se trže, Ode sanak pusti. (1843, 27. nov.

Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.

“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dovati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O da

Kako ga je raširila! O kako je lep!“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao!

Ništ' ne mogo do za njom gledati, Al' ko će se čuda nagledati!? Al' kad moma daleko odšeta Pa kad zađe za brsna drveta, Ja se prenu, duboko

Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta! Već se poče vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sv

Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta, O pomozi samo, silo sveta! Već se poče vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sve

Ja je smotri na belome danku, Ja s njom šeta, al' samo u sanku, Al' će biti, biće i na javi. Sutra dan je, sutra danak pravi, Prvi dan mi srce vrelo

Ona beži — za njom s' vini, Ljubni, brate, pipni, štini, Taka igra, šala taka Taman, brate, za junaka! Ajduk Veljko zna ljubiti, Al' i

se lati šume i litica, Kako dođe, na nj'ga uka, dreka Od jejina i od kukavica, Al' on ništa, već sekiru lati, Pa njom desno i levo dovati.

sve sama prašina, S njom se titra pod nebom vetrina. Sve već stene smrska i rasturi, Osim jedne, toj se sad požuri, — Grdna, brate, beše

Umr'o bi, moj premili druže, Da je tako potrajalo duže. Al' na sreću dođe jedna žena, Sa njom beše i ćerčica njena, Grešno dete, tek od osam leta, Spopala je ona rđa kleta, Vrućiščina, teška boljezana, I to Od

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Bog zna ko mu je ta Marijana za kojom on svakog proljeća tuguje. Pa da, s njom bi on da ode nekud u ovu provlaženu noć, kroz tamne šume gdje sablasno stražare u bijelo obučene nevjeste, divlje

nešto ...Podskakuje ti za njom srce kao šuto jare, a ti više ne znaš jesi li budan ili gledaš u snu, jesi li pri sebi ili si benast, da li si još

Rožljika brže-bolje grabi granatu iz njegovih ruku, kao da bi kupac mogao pobjeći s njom, i urla: — Rđo nad rđama, ovdje ima najmanje dvadeset kila čiste vage, a ti — sedam banki!

— Žujova, jadan ti sam zajedno s njom — otkuka seljak. Intendant se vrlo zamišljeno zagleda u bujnu travuljinu iza ograde i odnekle otud izvuče rješenje.

Pred njom, onako mršavom i crnom, pijanac bi odstupao korak po korak natraške, braneći se samo podignutom rukom, raširenih prstij

Tamo sam se ja s njom i u radosti i u žalosti, toliko puta sita narazgovarala. Tu mi neće biti žao ni umrijeti. — Pa pustiše li je u štalu?

— Kud bih sad s njom, bog je vidio? Vraća se natrag nabrana čela, ali već na pragu ošamućen zastane: na njegovom stolu miče se zamotuljak s

— Do mora, bako? — Tako je, kokice moja ćubasta. Pa ti tu, kraj mora, moju kukavnu bakicu spaponjaju drugovi, s njom u lađu, pa ljulj-tamo, ljulj-vamo, prevezu preko vode i sjave u jedan tor u nekakvoj fabrici. — Kakvoj fabrici?

i kokošiju, poklonim joj englesku bluzu i konzervu kave, pa ona ode svojoj kući, sinovima, a ja ostado plačući i za njom i za sobom. —A onda ćeš čuti da su te proglasili za mrtvu, a? — Proglasili, kućo moja.

— Moja, čija će druga biti. — Pa dobro, brate, zašto tako, a? Spomenicu na ovna! — Tako pa tako. Mogu s njom raditi šta hoću, moja je. Nije to prvi ovan sa Spomenicom. — Ne znam, Stevo, šta da ti odgovorim.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Prvenac, posle sedam godina... Samovoljnik, silnik, otero ženu... A otero je, da se pred njom ne stidim. (Tišina. Hasanaga naslanja čelo na mrtvu Hasanaginicu. Poljubi je u čelo.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Uzalud ga žene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom, on se nikako ne odvajaše. Tek kad se Toda okrenu i bono smešeći se manu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je

Odjednom se okrenu i brzo otrča Todi. Toda beše usred drugarica i rođaka. Sve se praštahu i plakahu zajedno s njom. Popadija je zagrlila pa je ljubi u njene sveže obraščiće, u vrela, vlažna ustašca. Dimitrija uđe i stade pred Todom.

Naročiti momak to odnese na groblje. Tvoja mati dođe, i, da ne bi izgledalo da ona hoće da ide u društvu s njom, traži od nje štogod da joj ponese. — Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa, Marijo.

— Na! Evo i tebe! U tom njenom razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom. Ona bežaše ispred mene, smejući mi se i navljaš zastajkujući da je stignem. — Drž’ je, drž’!

— Drž’ je, drž’! — viknuše ostale, i svi potrčasmo za njom. Šalvare joj šuštahu, prameni raspletene kose šibahu je po plećima, a ona se previja, beži, smeje slatko, silno,

Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije sigraše s njom. I zato je zaklanjaše od slugu, ne davaše joj težak rad, te se ona docnije razvi i prolepša.

Uguši sve što beše. Ali eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara. A ona ne može da ga gleda ni da sluša taj njegov mek, više ženski glas. No i on se nije usrećio.

Uvek je gledao da se nađu. Ako ona pođe na njivu, on bi izdaleka išao za njom, obilazio puteve, samo kako bi izgledalo da se slučajno sretaju.

Dimovi vatrâ koje su počele da se gase viju se gušće, lelujaju se, istežu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji. NUŠKA Već uveče i kojekako.

Kad samo razastre crne kose, razuzuri se i obujmi neku, a naročito onu koja se plaši od tmine i noćne vlage, pa se s njom vine u baštu.

Trči tamo, vitla se i peva pesmu: kako „kumita bulu grabi, beži s njom u planinu na konju, a bula se nećka, grli ga i muca: Ah, džan’m, džan’m!“ — ,,Ah, džan’m, džan’m!

(Nju je posle opština morala silom da uda, jer kad se s njom nađu, onda zaborave i ručak, večeru i noć. Do zore piju rakiju, kite je i oblažu novcem, svoje žene biju i teraju iz

Kostić, Laza - PESME

Pred popovi' će biti đačića koji red, da poju „svjati Bože!” da bude pogreb svet. Ti đačići su pesme što za njom uzdišu, što teše dušu njenu i Bogu uzdižu.

„So svjatimi” se ori ko pripev iz raja, naposletku još đaci otpoju „vječnaja”. Poskakala je za njom rodbina njena sva; i njojzi moji đaci otpoju „vječnaja”. Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”.

Pod otim žigom! — Slika mi živa tek sada srce spomenom steže, s njome mi sviće, s njom mi se leže, — noćas te sniva': Ne beše Pariz, ni svetsko glede, žena to beše golema, gola, u krilu čedo skorašnjeg

Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona Mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do ne prostire pute, Ѕanta Maria della Ѕalute.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odande je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!

šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odande je izagnaju, onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!

dlaku iz glave, baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci će će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

te se zamalo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim da stane i ona stade na onom mjestu na kojem

Kad ovi dođu i svoje sinove dovedu, onda car izvede svoju kćer i sa njom iznese džilit, pa onda po želji svoje kćeri zapovjedi, da koji misli i želi biti carev zet, baca džilit i bedeme grada

I kad se smrkne, on otide pod jabuku, pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.

Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati.

niz krevet, pa je odseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin, pa poviče: — Šta je to?

Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavog konja, on se onda s njom oprosti, pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna

Oni odmah pođoše za njom, a ona ih zatvori u jednu sobu. Neko vrijeme prođe Dok evo ti kralja, sjaha s konja i uđe unutra.

strelu i pogodi zmaja sedmoglava baš u srce, ovaj ispusti devojku ispod krila, te ova stane k zemlji padati, a za njom i zmaj sedmoglavi.

Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći: — Nipošto, sinko!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud. LEPOSAVA (odlazi) SOFIJA (za njom): I ono brašno da se pokupi. — Badava, čovek mora svuda sam da zaviri, jer inače gotova šteta.

Ajde, Leposava. MAKSIM (stane pred njom): Kuda ćeš? SOFIJA: Da kupim devojki aljinu. MAKSIM: To neće biti danas! SOFIJA: Pomagaj, čoveče, ta ja neću meni,

(VELIKA JEDNA BAŠTA.) KUZMAN (sam drži jednu kesu u ruci): Novac je kao žena. Dokle je ne dobiješ, uzdišeš za njom i prevrćeš se; a kad se oženiš, Bog zna šta bi dao, da se natrag povratiš.

STANIJA: Ne viči, boga ti, kjerko, da plašiš komšije. LjUBA: Predstavi, ah, miloj mojoj, Kako za njom tugujem, Sve što o njoj jednoj bjedan, Danju, noću čuvstvujem. stanija: Uha! Kako je to lepo.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Mužu je sunce ona, doma zvezda, a dečici Majka, S njome rajska sreća, s njom zadovoljstvo cveta. PREDGOVOR Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je

PELA: Taki, Stevo. (Uzme veliku maramu, Persida joj namesti, potom sa Stevanom za njom i maločas vrati se.) PERSIDA: Ovo ne može biti da je ona.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Imao je belu maramicu i njom je s vremena na vreme terao muve iz usta. Toliko je bio star, mislim. Kada je dovezao autobus do hotela koji se zvao

Mister Dži — otkud on u vagon Li? — naklonio se i uzeo pudlicu u ruke, a zatim se izgubio s njom kroz takođe crnu zavesu.

I evo je, stiže s najnovijom zbirkom pakosnih detalja o našoj daljnoj ožalošćenoj porodici. Za njom, u ogromnim količinama, stiže i lova. Matori otvara vrata nogama.

Skloni njega, kad evo ti poljana na Vaterlou, a za njom dnevna soba ponoćnih ljubavnika i okrugli sto na temu „Dezalijenizacija kao komplementarni faktor fenomenološke

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom... Pak kakve bi jošt nesrećne princese i heldove našla, kako su se zaljubili, kako su stradali, kako su se ubijali, —

JELICA: Ah, bože, kako je odgovorila Amalija kad je Mor pred njom klečao? ALEKSA: Nije Mor ono osjećao što ja čuvstvujem, nit je mogla Amalija tako ljubov pobuditi kao što ste vi meni.

MITA: Znaš li ti, bezobraznico, kom tako govoriš? MARIJA: Laži i paralaži. ALEKSA: Šta je toliko trpite? Napolje s njom! MITA (ščepa je za ruku): Napolje! MARKO: Stante malko, stante; eto i Batića. ALEKSA (na strani): Taj mi jošt treba!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Natisnu Lisac što može jače, suvoga granja sve stoji lom, na njemu torba ludački skače i Pijevac skače zajedno s njom. Preskače Lisac prepreku mnogu i bježi — brže od svojih nogu.

“ Priskoči Mjesec, bjegunac laki, poljubi ruku čestitoj baki i krenu s njom u srebren dvor ... Taman se zavi zeleni bor ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

“ POTERA Ostade lija, misli se: „Vraga, što mu je kuća toliko draga? Kad Ježić tako žudi za njom, biće to, bogme, bogati dom. Još ima, možda, od perja pod, pečene ševe krase mu svod.

“ VUK Požuri lija, nečujna sena, paperje meko noga je njena. Dok juri tako uz grobni muk, pred njom, na stazi, stvori se vuk. „Grrrr, kud žuriš, kaži-der lovcu; možda si, negde, pronašla ovcu?

Ovuda — evo — vidiš, jutros, u osvit dana, prošla je, važna i teška, grakćući, — gospođa vrana. A za njom, koraka laka i dugog repa — svraka.

Od Zmaja cvetnu obrsti leju, ponešto štrpnu i Dositeju. A jedne noći potera stiže, pred njom Dositej s Hopova, starinski poklič ori sve bliže: „Ljubezni deržite lopova!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite. — To sam i mislio.

Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje; žena me vodi. Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članaka. — Ovuda je krčma. Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute.

Deca pretrčavaju između njih Na jednoj kući piše: haza de huespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.

— Ne, hvala. Sasvim je izvrsna. Izabela baš čvrsto spava. — Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine?

— O, govorilo se da Kamposov duh sedi svake noći u barci. Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi.

Pustio sam je da siđe, ne dodirnuvši joj ni ruku Gledao sam lagano kako silazi. Mogao sam još potrčati za njom. Ona se nije osvrtala.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

sobom vidim ubogi i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom. A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažan valja dô...

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

neki praotac kleči dok jure njegovog sina Đorđa čuje se topot sve na istom nišanu to je taj vrat koji ljubim i odlazim s njom u šumu kažite mi kako se zove dok sviće ni pijan ni trezan zemlje ove žamor nešto leti na mene brže od ptice divan mi

I odziv stiže noćni se poklopac skida samo se na poslednjoj tački sluha sićušna buka javlja i za njom dugačke seni nekih bića inače malih i svi smo goli kao na lekarskom pregledu u osnovnoj školi opet su s nama žene

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

II DANICA, PREĐAŠNjI DANICA (pri njenoj pojavi svi zaćute, razmenjuju samo poglede i daju jedno drugom znak da se pred njom ne govori. Danica donosi na služavniku žito i služi ih).

Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati SIMKA (Agatonu): Što se ti, boga ti, mator, upuštaš u razgovor s njom? AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo. SIMKA: Šta imaš da je ispituješ?

(Ode.) POJAVA V MIĆA, AGATON, SIMKA MIĆA (gleda za njom, seda, pali cigaretu). AGATON (vraća se iz sobe, za njim Simka): Gle, i ti si tu?

SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom? SIMKA: Ama, sa onom devojkom?

Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom. SIMKA: Pa bolje, dabome! POJAVA VI ADVOKAT, PREĐAŠNjI ADVOKAT (dolazi spolja): A!

Ni po čemu vi niste mogli tako nešto zaključiti. SIMKA: E, pa pozna se to, gospodine. Eto malopre kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvani rak. ADVOKAT (zgranut): Kako, vi ste govorili s njom o tome?

Eto malopre kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvani rak. ADVOKAT (zgranut): Kako, vi ste govorili s njom o tome? AGATON: Razume se! ADVOKAT: Ali ko vas je ovlastio da vodite takve razgovore?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Zamakosmo preko vrha i pođosmo padinom, ka reci. Pokraj puta bila je koliba i pred njom je ležao mrtav dečak. Zaklali ga. Glava mu zabačena unazad i širok otvor zjapi iz grkljana.

Noć se lagano spušta, i sa njom i zlokobna slutnja na duše ludi. A tek kako je onima na suprotnoj strani. Oni su videli neprijatelja, znaju da su mu

Sami smo išli drumom. Ugledasmo i bateriju. Nad njom prašte neprijateljski šrapneli, ali baterija i dale dejstvuje... Komandir prekide paljbu, kada nas ugleda.

Čekala sam samo da te vidim, a sada ću ići u diviziju da te tužim“ — i uđe žurno u kuću. Za njom uđem i ja, i počnem da je umirujem. Mislim se, još mi samo to treba da dozna komandant divizije.

Osmatramo ravnicu kroz durbin i u daljini vi dimo pešadiju kako se lagano primiče, a sa njom zajedno seljačka kola sa decom i ženama. Pešaci idu sa strane puta, a sredinu ostrvili za nejač.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Trava se osušila, pa iz nje bije i treperi ona vrela izmaglica, što se viđa obično usred leta. Sav je vazduh njom ispunjen, i ona vas, ulazeći u pluća, davi i guši svojom vrelom nevidljivom prašinom.

I selo joj je u tim snovima izgledalo drukčije, svetlije, i ljudi su bili meki, dobri, poslušni... sve se to pred njom ugibalo, sve je smatralo za najveću sreću na koga se ona osmehne, sve se to radovalo, što ih je ona usrećila svojim

Laku noć! reče ona i klimnu glavom koketno, pa se obrte i uđe kroz vratnice u svoje dvorište. — Laku noć, reče on za njom, prihvatajući se šešira i gledajući kroz suton neobičnu siluetu, koja se udaljavaše od njega Ispod punih kitnjastih

— Dobro... Laku noć ! odgovori Gajko malo uvređenim glasom i ostade dugo na tom mestu, gledajući za njom. Prilazeći svojim vratnicama, Ljubica opazi čoveka, koji se držaše jednom rukom za plot.

Gojko ostade ozbiljan, večno namršten i povučen; izbegavaše svaku priliku da se ne sretne sa njom. Sad se već Ljubica odistine naljuti.

Pisar se pozdravi sa njom vrlo intimno, zadrža njenu ruku poduže u svojoj i gledaše je vatrenim, značajnim pogledom. I ona gledaše njega veselo i

i stade pregledati njihove radove, kao da nikoga drugog u školi nema Pisar se promeškolji, pogleda u Ljubicu, pa sa njom polako iziđe iz škole. Gojko ne diže glave za njima. Odoše oboje u praznu učionicu.

mnogobrojne, munjevite jurnuše joj po celom telu, u temenu opet stade udarati neobično, ona ne razumevaše šta se to sa njom zbiva, beše zanesena... I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko...

ne mogu, promrmlja Ljubica, i onako bunovna, ne dižući očiju, prođe u svoju sobu. — More, ti si bolesna ? otvori za njom vrata i proviri u sobu ova žena, gledajući je sa onim prostosrdačnim ženskim saučešćem. — Ništa... ostavi me !

pa onda Ljubica, na materin zahtev, stade pričati o sebi, o radu u školi, kako sve ide lepo, o »tom učitelju« što je sa njom reče da je malo onako... kao lud, a neki put je dobar čovek. Za sad ne govori sa njim.

Ja zle napasti, majko moja !... Pisar, kako se bio zaleteo za Gojkom, istrča u hodnik i videvši Ljubicu, stade pred njom, drhćući sav od ljutine.

XIII Ljubica je sad neprestano pravila takav inat Gojku, da se ovaj već nije smeo pojaviti pred njom. Čim ga opazi, ona se bajagi obrne Stojanu, i ako čiče tu nema: — Ju, kako lepo izgleda, kad se muškarac zakiti po

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ SPASOVSKE PESME 32. Rano rani đevojčica Na veseli Spasov danak; Nešto pred njom rosu trese, Boga moli đevojčica: “Daj, mi, Bože, da ja vidim Svako zv’jere s očicama, Razma zmaja planinskoga!

“ 152. Rasla jela da je veće nema, Pod njom Mara da je lepše nema, Car je prosi, Mara se ponosi: “Neću, care, života mi moga, Neću, care, za Lazara tvoga, U

“ 211. Tri se snega pod planinom bele, Jedan lanjski a drugi polanjski, Pod njim Kata sama bosa šeta, Za njom majka kondurice nosi: “Dete, Kato, zebu li ti noge?“ “Stara majko, ne zebu mi noge, No mi zebe srce za junakom!

“ 235. Višnjičica rod rodila, više od roda, Pod njom sedi mlad gospodar i s njim gospođa, Pred njima je rujno vino i ogledalo.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

SOFIJA: Ne pamtim kad sam se osećala tako divno, kao danas! (Uđe u kuću) JELISAVETA (idući za njom): Sad, kad si se iskupala, i isunčala, i kad se osećaš tako divno, mogla bi da se presvučeš i da mi pomogneš...

VASILIJE: Mišlju mudraca, koga je praporac s kape oglasio, iza zavese svetli svet koji se pred njom ugasio! (Svetlost na pozornici se gasi, a u gledalištu se pali. Spušta se glavna zavesa.

Netremica, i ne pomerajući se, gleda Sofiju. Ne zna se da li je vreba, ili je njom opčinjen. Sofija oseti njegov pogled, okrene se prema njemu, primeti ga, i krikne. Drobac joj polako priđe.

DROBAC: Ja i ova žila smo ti kao vjenčani! I pred ljudima, i pred ikonama! Ne vredi ni kad bi ruku sa njom osjeko! SOFIJA: Kakav je to mrak, gospode Bože! DROBAC: Spolja mjesečina, a unutra mrak i smrad.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

USPAVANKA Kad šuma svene ostaće nad njom zvezde rumene. Ponećeš svud, pošla ma kud, samo srce svoje gorko. Vetar studeni duše, ne stidi se mene, nema duše, ni

Taj dugajlija, iz Bašahida, imao je u istoj kući jednu Bečliku, učiteljicu klavira, pa je sa njom svirao Mondscheinsonate.

A u Segedinu, noću, uhapšena je, kao „špijunka“. Sa njom sam uhapšen i ja. Otkud tu i ja, to bi bila duga priča i ne tiče se nikoga.

veliki junak, koji je uzimao mitraljez na rame, pa trčao prema neprijatelju, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalje. Tu, i tutilo. Valjda zato, bio je prava zver u čoveku.

Posle te pijanke razilazimo se u pukove. Odlazim u Komoran dvadeset i devetoj. Očekujem da ću sa njom na ratište. Međutim, posle sedam dana dolazi moj ratni raspored.

Ja stojim uštogljen i salutiram kad prolazi četa u kojoj sam i ja do juče bio, i koja odlazi, bez mene, u vatru. Pred njom, na konju koji poigrava, moj drug iz detinjstva. On mi dovikuje, smešeći se, nešto. Odlazi preko mosta.

Srpskog književnog glasnika, Bogdan Popović, pozvao me je, pri štampanju Sumatre, da u obliku nekog dodatka izložim sa njom i svoje „Vjeruju“ o poeziji.

Odmah zatim, Tristan i Izolda. Prvo kraljevska opera iz Torina, za njom kraljevska opera iz Haga. Talijani su pevali talijanski, i tenor je sladio, Holanđani su pevali vagnerijanski i larmali.

Kroz zavese vidim rečicu brzicu, koja teče kroz grad. Nad njom pada uvelo lišće, koje, ovde, još svuda žuti, a preko nje prelaze nebrojeni, gvozdeni mostići.

Posle je došla u Italiju ona koju sam uzeo za ženu, pa sam se sa njom nastanio u onom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skoro celu, napisao ovu poemu.

A samo se, kao da lebdi nad njom, javlja, iz nje, taman miris jednog drveta, pod našim prozorom. Tako nam se javlja i ona zemlja koja nam je najprisnija,

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

njihovu igru, ali kada se krava zaglibila, pa začuđeno, sva zaduvana, pogledala oko sebe ne razumevajući šta to s njom bi — đavo prsne u grohotan smeh, razglavi vilice tako da više nije mogao da nastavi svirku.

Nemo sijaju zvezde božja oka I nemo nad njom palma stražu čuva — No što se buni tišina duboka I otkud vriska daleka i gluva?

S njom često beše dečko jedan mali S krupnim očima, pitomim pogledom — Čim oni dođu, društvo se razgali, Sve živne blagom vese

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Kako ne razumete?.. Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo, nema s njom dece. Razumete li? — Razumem.

U isti mah javi se jedan s gotovom rezolucijom i zamoli zbor za dozvolu da je pročita, pa, ako se zbor slaže s njom, da se primi.

— Gospođica svastika ima dara? — Ta ona dosad nije slikala ništa; ali, ko zna, može se očekivati uspeha. S njom će ići i njen muž, moj pašenog; i on je izabrat za državnog pitomca.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na njegovom pepeljavom deblu, pa ideš očima za njom, do rakalja; odatle pređeš na veliku granu, što je udarila čak do vodenjače, i među zelenim orahovim listovima ugledaš

Okrećeš glavu na drugu stranu. Na pet koraka od tebe opružila se jaružica, puna šljama i kamenja, a nad njom se nadvila stara vodenjača. Deblo joj već orapavilo, po negde nakljucnuto sekirom i tu počinje da truli.

Redara kupi sudove i meće na kola, pa, uzgred, baci i po neku suvu grančicu da sa njom vari mleko. Pevačice utanjiše i društvo se krenu.

— Samo zbog državnih potreba, inače, razume se, nisu nužne. Nasmejah se i pođoh za njom u školu. Uđosmo u jedan razred.

kako se vratio iz varoši; kapu držaše u jednoj ruci, a drugu, desnu, beše podigao u vis i šaku stegnuo u pesnicu, pa njom trese nad svojom razbarušenom kosom. — Ja sam gosa u ovoj kući!... ja, ja... razumeš !...

Najedared se obrte i potrča napred, prođe staničnu zgradu pa dohvati ravnu prugu pirotsku i pojuri njom ne znajući ništa za sebe, ne misleći ni o čemu.

LjUDSKA NESTALNOST Mala Kosa neobično voli svoju teticu. S njom jede, pije, spava, zabavlja se... provodi cele dane i noći.

Ta se navala morala odlevati, da je ne potopi kao povodanj, da je ne uguši... A »malo mače« pred njom. Eto zgode! I teta je volela iskreno. držala je da se nigda neće rastati od svoje ljubimice. Kad bi pomislila što tako.

: — Ne, ne! ... S njom se ne mogu rastati... nikad!... Prođe jedna godina. Odjednom dete opazi, posle nekoliko, često ponovljenih slučajeva,

Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode. — Neću kazati!... šapće, a lice joj se iskrivilo, prebledelo, ručicama čupka keceljicu...

I tako se svrši misija baba Sokina. Snaša Jula nasmeši se podrugljivo za njom, potom uđe u sobu i stade opet razmišljati; badava, kapetanica je najbolje biti...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Kako, nije ih malo, molim vas, i to... (Ulazi u sobu govoreći dalje.) PAVKA (ulazi za njom). XIII JEVREM, SRETA JEVREM (kad je gospa Marina pomenula glasače, trgne se iz rasejanosti, te, čim su žene ušle u

JEVREM (uzbuđeno hoda i govori nešto sam sebi, mlatarajući rukama). XIX SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI SPIRINICA (za njom Spira): E, e, e, e, pa, zete, svetlo ti oko! SPIRA: Ama, ostavi, boga ti, kakvo svetlo oko!

JEVREM: Daj bože, Spiro, brate! (Potresen grli ga.) XXII PAVKA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI PAVKA (dolazi iz sobe, za njom Marina i Spirinica. Marina odmah žurno odlazi na zadnja vrata.

PAVKA: Bože, pa dve radosti odjedanput! XXIII DANICA, MLADEN, PREĐAŠNjI DANICA (nailazi na vrata, za njom Mladen). PAVKA: 'Ajd' ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu.

PAVKA: 'Ajd' ovamo, pa poljubi ocu ruku! (Danica ljubi ruku Jevremu.) MARINA (iz zadnjih vrata, za njom Ivković): 'Ajde ovamo, pa poljubi majci ruku.

kojega izvesne propalice i beskućnici kandiduju i za narodnog poslanika, preoteo mi je venčanu ženu i javno se s njom sastaje... JEVREM (prestravljen maše rukom da prestane čitati): Čekaj!

) Čitaj lakše! SRETA (nastavlja):... i javno se s njom sastaje na očigled celog građanstva, a na porugu javnoga morala.

MLADEN: Jurio sam kao da me panduri vijaju. V PAVKA, SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI PAVKA (za njom Spira i Spirinica): Šta je, zaboga? SPIRA I SPIRINICA: Šta je? JEVREM: Ta govori šta je, uzbuni celu kuću?

(Ispraća ga i Jovica odlazi.) XII SPIRA, SPIRINICA, PREĐAŠNjI SPIRINICA (ulazi, za njom Spira i Danica): Gde si, dete, zaboga? Tražimo te po celoj kući... SPIRA: Imamo važan razgovor s tobom.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

kao takva dugo počastvovana bila da mesi poskurice za crkvu i da pere stihare, a i gospodin popa se osobito hvalio s njom. To je sve što se sme tvrditi.

S njom će biti što i sa onim cincarskim pečenjem: »Ako go ne jadiš pečeno, će go jadiš ku’ano!« Poslaće je u neke novine, u nov

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

je, u početku, bila usijana gomila Koja se na milion delova razlomila — Kamila gazi po pesku, a sunce naporedo sa njom Klizi i posrće vasionskom putanjom.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Pored toga, sa njom se ne može znati na kojoj je dubini u prolasku uhvatila svoj plen, što je za ispitivača važno znati.

Rakić, Milan - PESME

Svi Grci nazad! — Evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I tamnomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava...

Ah, zbogom, Gospo: evo veče pada, Sva raznobojna, mirno teče Sava, I sivomrka nad njom, Mala ada, Ko cvet vodeni nad talasom, spava... III Sinoć sam, Gospo, pio razna vina, A sve u čast i slatko ime vaše.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo no prćija mlade Teodore; zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata da zakopa Grke sa Srbima. Svoju misli Branković s Gertukom. Muhamede, to je za Gertuku!

sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka!

Rašta drýgê nema na svijetu! Da nijesam s Banom Milonjićem devetorostruko kumovao, bih mu mladu snahu ugrabio, pa s njom bježâ glavom po svijetu. KNEZ JANKO Ne đetinji, kukala ti majka! Zbilja ti je pamet svu popila.

Dok sidemo kâ na ovo polje, počinemo pod jednu jabuku, ispod koje i potočić vraše. Svi se u hlad pod njom sabijemo, uberemo zrelijeh jabukah, kao cukar svaka bješe slatka; pop očita pod njom evanđelje.

Svi se u hlad pod njom sabijemo, uberemo zrelijeh jabukah, kao cukar svaka bješe slatka; pop očita pod njom evanđelje. U to doba pet Martinovićah digoše se jedan za drugijem i za njima tri četiri druga.

Oni kažu: „Žena je čovjeku slatko voće al' pečeno jagnje. Dok je takva, neka je u kuću; nije l' takva, sa njom na ulicu!“ KNEZ ROGAN Hvala Bogu, pasjega mileta, kâ je opit sa zlom i nepravdom!

Sedam snahah što ošiša? njima prazno! Što ne čuva mladu glavu, ljudska vilo; što krvnika njom nasladi, bratska diko? Na vjeru te posjekoše, nevjernici! Divno l' Travnik okitiše, to platili!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

— Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava. On već ne bi mogao da izdrži. Cipelom ili čibukom bacio bi se za njom: — Ajd’, bar i tebe da ne gledam! — I od jeda zavaljivao bi se na jastuk.

među materom i međ ostalim ženama, bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grleći je, dolazio sa njom.

I onda bar nju ne treba da laže, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on beži iz straha od sirotinje, koja će, ako nije već, a ono sigurno doći, kao

I kad za njom i Magdom zatvori kapiju, ona se brzo, gotovo trčeći, ispe gore i kroz prozor otpoče ih odgledati. Vide kako mati joj

Čak bi se osećao I miris one zemlje grobljanske, sa samoga groba. Magda držeći široku siniju i nagnuta nad njom a nogama jednako gurajući ispred sebe na što je nailazila, da se ne bi spotakla, stavi je ispred Sofke.

Uza stepenice uznese i unese kod njih veliku srebrnu siniju sa jelima, i mećući je ispred njih, sagnuta nad njom, vide kako gost ne može oka da skine od nje, osobito kad joj, zbog toga što se beše mnogo sagla, padoše pletenice niz

Ova je pak, ništa ne sluteći, još manje o prodaji kuće, a sva srećna što je on, gazda joj, došao i čas sa njom govorio, jednako gunđala, sebe grdila i korila: kako to, luda ona, da se ne seti da će gazda doći, kad uoči subote ona

tamo u kujnu, razlivala u razne lonce i šerpe, da ko od njih, mati ili Sofka, ne primete, jer zna šta bi onda bilo sa njom. Silom bi je naterali da odnese i vrati u bačvu.

Osobito besnela je zbog uvrede: što, i ako je to hteo sa njom, da je uda, što onda ovako sa njom da postupa, što ovako brzo, odmah, kao da je ne može gledati.

Osobito besnela je zbog uvrede: što, i ako je to hteo sa njom, da je uda, što onda ovako sa njom da postupa, što ovako brzo, odmah, kao da je ne može gledati.

Posle, čim Magda siđe, nemo, nikome se ne javljajući, ode sa njom kod tetka-Katinih. Čisto se spoticala grabeći da što pre ode, kao da pobegne od svega toga, a opet, opet nikako još ne

Nije ona kao svaka: nije dete, šiparica, da ništa ne zna i ne sme da zna, pa tako, u tren, kako oni hoće, sa njom da čine...

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Donesite da s njom potrujem ove perčinaše. Ajte! Poveljanaja tvorite, a ovi će predlagaje maja piti, ne boj se!“ Tek je on izgovorio te

Oni se primicahu, strašni u licu, i grozeći se put mladića. Stari izvadio iza pasa nečesovu ključinu pa hoće njom da ga udari, pop zamahnjuje onijem bremenom knjiga i cilja ga pravo u čelo, žuteljavi momak omjera i onijem krstom da ga

Starac sluteći da će mu se kuća brzo istražiti a s njom i ta vještina, izuči svoga slugu, koji bješe bistar i dobroćudan momak. Kad starac umrije, on se povrnu doma u Crmnici.

“ reći će neki. „Bogami, zaista je bolja od mnogoga čovjeka!“ prihvati onaj prvi. „Radiji bih s njom i na junački česov posao pregnuti, no s mnogijema što oružje pašu!“ Svi se tome slatko nasmijaše i potvrdiše.

Ko drugi n’ako anatemnjak može opjaniti ljudsko srce, da mu bratske, rođene bratske krvi trebuje da se njom ublaži?“ Govoreći to starac se bješe postepeno zagrijao, a pri pošljednjim riječima, diže se i ponosito ispravi svoj

“ reče Joka poklonivši se da mu ruku celiva. Čovjek odiže obje ruke da joj ih izmakne, pa ižljubi s njom u lice. Dok se on sa sestrom grlio, Stana i Milica prihvate mu ruke, pa ih cjelivaju. Čovjek se poljubi i s njima.

strugati lulu i puniti je, pa kad mu „snaša“ privali žeravak te pošto odbi nekoliko dimova, poče se razgovarati s njom, o domaćijem rabotama. A bješe krupna ljudina taj pop. Manji nešto od serdara, a ni malo uži u plećima od njega.

Oba se prijatelja smijahu. Serdar pokaza na srce, mignu na Janka, pa izvrati šaku i stade treskati njom, hotijući tijem predočiti onome, kako je u Janka srce obilato, kako je srčan.

Ne od jednoga zla no od mnoštva zala. Oni će je udati za česova starkelju, ili će s njom u manastir, a ovako kad ti prispiješ, grof Pavle, naš drugi otac, zauzeće se odmah.

Dugo je do dana!“ I šćede da leže, no mu u taj mah sinu čudna misao. „Kako bi bilo“, pomisli on, „da se ja baš s njom porazgovorim? Da je onako iz daleka, ama iz daleka, da počnem! Postidjeće se, pa...i meni je muka... Onako, da pokušam.

„Aman! zaboga!“ jedva izgovori. „Čuješ ti babo!“ govoraše on kroza zube, jednako trzajući njom. „Čuješ li ti! Nije ona đevojčina, no moja šćer. A on je zar s toga skitač što je k nama uteka’ od viteške nevolje!

Od nje nam već nikakve vajde. A i bez toga, ti znaš kako mi se s njom rastati. Dakle, ostajemo mi s ovijem ludijem đetetom, da ni ga Bog poživi, (—serdaru poče glas drhtati—) ama...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

bilo da upotrebi onu staru, osveštanu tradicijom, bilo da iskuje novu, koja često ni po čemu ne zaostaje za njom. Poslovice su najmisaoniji deo naše čitave narodne književnosti.

Sunce ga ne grejalo, dok mene ne vidio! — (reči kojima devojka tajno zaklinje momka koji za nju ne mari, da bi se njom zaneo). Teška ga rđa spopanula! Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala!

“ (tj. da se mlijeko ukiseli dok ona bude do vrata), pa se obrne k vratima, a lonac i mlijeko za njom po zemlji, jer je nehotice bila zapela nogom za uprtu od torbe. Milutinu po polutinu.

Ovi što se okladio pođe za njom (poslije nekoliko vremena) i zapita je: „Babo, u koje si doba?“, a ona odgovori: „Osam mi manjka, a devetu ćeram“.

našao njezin lonac s masti, pa se njome namazao i, rekavši onako kao i ona, prometnuo se i on u nešto i odleteo za njom — i doletjevši na orah više Molovina, našao onđe mnogo vještica gdje se časte za zlatnijem stolom i piju iz zlatnijeh

i voda je tako isto pokvari i odnese, kaže neimaru neko u snu, kad ćupriju treći put sazida, da se prvo veče pod njom negđe namjesti sa sjekirom u ruci, pa kad voda dođe i ponese klade i jele i borove, da udari u nešto sjekirom, i tako

Kada to tako vreme nastane, oni će se moći vratiti u svoju zemlju i nad njom će kao i ranije i dalje vladati. Oslobođeni svojih počinjenih grehova i svojih uza, oni će se tek tada moći okrenuti

“ Na to doteraju tovar do vodenice i vodeničar veže kobilu, ali ga ona udari nogama i ugine, a njen vlasnik za njom kuka.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Pa to tvoja žena! i ti mogao s njom živiti! I opet došao da je izvadiš! Ta ja sam u tu rupu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo

A ja uzmem džban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem moju glavu, te njom probijem led, i zavatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava?

A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.

” I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.

Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati.

niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: „Šta je to?

” Baba ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna

” Onda se mati vrati kući ne obzirući se, i kako je išla od careva dvora, sve se za njom ćuprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu kuću.

Kad joj se sin opaše snagom, on zaište od matere onu pušku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govoreći: „Ni po što, sinko!

maštanija, prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže đevojačku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s đevojkom zdravo doma odbježe, đevojku pokrsti i vjenča je

dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta ime- | nom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na

Sveti Sava - SABRANA DELA

ona je deo vrline i od svega u telu savršenog najsavršenije kao neki deo ili ud, a ljubav je glava i savršenstvo i sa njom spregnutu smernost pokazuje, koja čini uzvišenim, i milostinju i čovekoljublje, a radi njih čak i Bog postade čovek, kao

je došao dvanaesti dan toga meseca, reče: „Čedo moje, donesi mi Presvetu Bogorodicu, jer takav imam zavet, da pred njom ispustim duh svoj.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Ja moram da sednem! SKITNICA: Gledam, pljunutā ona! Potrčim za njom, oborim neke kufere, nosači psuju, psuju putnici, vičem Vuko, Vuko, ona ništa! Stignem, a ona živa premrla!

IKONIJA: Svecu zapali jednu sveću, a đavolu zapali dve! I šta bi, na kraju? SKITNICA: Nisam pred njom stajo više od sekund. Al dok sam Stajo, sve se objasnilo! Gledam je, gledam, a u glavi sve dolazi na svoje mesto!

Druže! Vodi me odavde, nek mi sude, pa u zatvor — među prave ljude! (Izlazi. Islednik za njom. Prosjak korakne za njima, zbunjeno, ali se predomisli i vrati se natrag.) MILE: Skreso bi ja njozi, da nije žensko!

Stanković, Borisav - JOVČA

VASKA (jedva što pokazuje znake neke radoznalosti i radosti, odlazi i silazi nemarno, umorno). JOVČA (gleda za njom; sav trepti od groze sećajući se reči vladičinih, koje ponavlja): »Ne daš je drugom!

Neka to sada, posle. STOJNA A, nije gazda! Ništa lošo sa tom Cigankom ne čini. Što kažu da tobož s njom živi, nije, nije istina. Ja sam tu i cele ih noći dvorim. Samo, ona ne liči na Vasku ali, da ima njene oči — ima!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

i predrage matere, koja me je na isti način pri maternjim prsima držala i svojim mlekom [h]ranila, oživi želja moja za njom, koliko da je danas umrla, krv njezina koja u meni teče, počne s većim ustremljenjem teći, srce mi se smuštava, same suze

da vidi što je stoji vika i da viku s vikom | predusretne, no, nađe se u velikom rusvaju i tako se smete da nije pred njom ni pisnuti umeo. Takova je to Amazonka bila, da bi na sto Dionisija udarila.

Idi za naukom; s njom ćeš svud prestati i tvoje življenje pošteno zaslužiti. Moj sinko, prošla su ona glupa i slepa vremena kad se je među

Jedna je Jovanka, kći čiče Laze. Ova se uda za nekoga koji rodi s njom (ne pamtim dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode nekud i stepe se i za nekoliko godina nejma mu ni

Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za glavu ne bi[h] se rad prijateljiti ni pačati. Prvi korabalj gdi zapitamo kud ide, kažu nam - u Galac, u Moldaviju.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bija je kod krune na ručku i razgovara se s njom... Kada Francezi zabraniše naš s(veti), red, on osta sam u manastiru za 8 godina a redovnici se razbižahu po župah...

Jozov Jerković, Brzokus, Kušmelj, bješe štaponog, vrata kao u divokoze, glave okrugle i tvrde, da je mogao njom bukovu dasku razbiti. Riđi mu brci zatiskivahu nozdre i dopirahu do ušiju.

Taa-ko! A ti me, mali, izuj! Osinjača dopade i ižljubi obje ruke djeveru. Za njom pristupi Kušmelj. Oboje zavodnjelo očima. Ona se obrne ka sluzi, pa htjede i njega u ruku cjelivati. — Taa-ko!

Pa, valja da iđeš prid njima ovako (pokaza mu kako će se gegati), ako li koja uteče niz riku, moraćeš trčati za njom niz obalu dok je ne suzbiješ. Poslije tijeh uputstava uđoše za đakonima.

Tu se bješe načetala gomila slugu, među kojima poznade Stipana. Iza tijeh kuća pružila se livadica, a pod njom odmah tekla je rijeka, šira no na drugoj strani ostrvca.

On nagnu čašom, ali poslije jednoga gutljaja lice mu se zgrči i oči mu zasuziše, te zamanu čašom i udari njom po glavi varalicu. Ona dvojica skočiše na Bakonju, ali snažni Kušmeljić zalijepi šakom jednoga i drugoga u tinji čas.

Sva ta mješavina letijaše naviše, naviše, a za njom letijaše onaj bolešljivi đakon, vrlo tužan što ne može da ih stigne, i baš kad hoćahu da zađu za njeki rumeni oblak,

Jetrva pljunu za njom tri puta, gazeći pljuvačku i mrmoljeći nješto, pa nastade oko djeteta. Sutradan rano, Čmanjak izjede dva popržena jaja i

Sjednuvši nazva Isusa, pa snimi kapu, pa tresnu njom o koljeno, te strcnuše kapljice na sve strane... — O, bože... bože! — progovori jedva jedvice mati.

— A mogâ bi naokolo, ali je daleko... a nije daleko na dobru konju! — i otide. — Zbogom! — viknu Bakonja za njom i poteče u sav trk, pa se u trku obazrije, te vidje da se i ona okrenula.

Bakonja se s njom poznade u berbi, ali su malo govorili, nego se često kradom pogledali. Pa kad su jednom prstenjkali, Jela ga je

Sad se Bakonja sjeti svega toga i sam sebe prekori što nije bio slobodniji pred njom, i zareče se da će je šalom osloviti, onako kako čine drugi momci, čim je opet udesi.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu. Isplatilo bi se, sada, i baš ovde nad njom, razumeo bih nešto. A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom.

A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane.

Isto što i kokoška. Krtica. I sve će biti isto. Samo će u njegovom krevetu drugi s njom da spava. Druge šake gnječiće njene slabine. Vukašin će pojesti imanje.

Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga? — nemoćno podiže ruke. Zar pred njom ovo kažem? Okrenu glavu ka prozoru i uhvati se za drvene rešetke. — A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos!

Ona nije kriva. O tome neće s njom... — Onaj još spava? Ona samo uzdahnu i saže se da založi furunu. — Čim se razbudi, neka dođe do mene.

) Ne, ne! Ne treba lampa. Ja ću sad da se skinem i malo odmorim. Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu.

jače: on će smiriti Đorđa, da i ova noć ne bude kao prošla, iako je on ušao u dvorište kao da je tuđe i pozdravio se s njom kao da je ne poznaje.

Ništa sam ja, čuješ li? Ništa! — Nisi, nisi... — Nešto lupnu pod njom. Na nju ide šubara, crna, šiljata, ništa ne misli, ne misli ni da beži, a vidi — gunj se grči i lomi. — Jesam!

Stid joj se razgore u glavi i na licu. Prošlost, pogubljena i zaboravljena u poslovima, Visi sada sva pred njom, pohabana i u ritama, kao sirotinjsko odelo. Nikada do ovog trenutka nije pomislila da joj je život jadan i pust.

Dok je živa, paliće ti sveću na grobu. A ti znaš kakva je tvoja duša: ribica u krvi! Ne možeš da umreš s njom. Pomisli samo... — Napolje, stara kujo, napolje, kad naređujem!

Igrala sa knjazom Aleksandrom, trapavim... Narod — to je njoj nešto prljavo i lukavo. Prerovo — vučja jazbina! S njom, šta će biti moj život?

Može još više naljutiti oca, i on brzo pođe u kuhinju da se posavetuje sa Simkom. Pod njom, povijenom, u plitkom drvenom šafolju s toplom vodom njene ruke svađale su se s posuđem.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Bi joj obećano da će se za nekoliko dana vratiti kući. Ali, samo što je Zlatoprsta ušla u dvorac, za njom su se zalupila teška gvozdena vrata.

— u potragu za njom! — naredi svim vodama u planini, i veliko traganje poče, mada je kiša još rominjala. Gde je sve nisu tražili, gde sve

A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu. — Pa, ovde ima nekog? — uzviknu i strča se niza stepenice.

Gde sam? — začudi se, ali je cvrčak upozori da ništa ne pita. Nije ni imala vremena da pita — pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata.

A i čemu bi? Sva deca iz ulice, kao nekada njihovi očevi i dedovi, trčala su za njom, vičući: — Tataga! Tataga! Da li ih je primećivala? Ko zna.

Ko je Tataga i šta radi u šumi? Radoznalci su se za njom sve češće osvrtali. Na leđima joj je večito ista vreća, uvek puna.

— To što zveri idu za njom, ne znači zlo! Davno, još kad se grad zidao, živeo je pustinjak koji je drugovao sa zverima, ali i ljudima pomagao

Trže ga tek riba koja mu se na dlanu preobrazi u zlatoperku. On je pusti da padne u vodu i zagleda se za njom, zapanjen: iz belog, svetlucavog peska pružali su se ka njemu rumeni prsti korala između kojih su promicale zlatne ribe.

Da si me ubio, kao ludi vetar bi svetom hujao. Neka ti je srećan put! — ptica se vinu uvis, a dečak polete za njom. Ko zna koliko je tako leteo? Koliko planina, pustinja i mora preleteo dok nije stigao do rodnog grada?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Nad njom su se preplitale nesaznane svetlosti godina u nastajanju sa tminama minulih postojanja i, osvetljene, magle su drhtale.

Osim toga, plašio se jer je opažao kako ona njegova želja opet biva sve jača, kako se sve teže bori s njom i sve teže je savlađuje. Da bi je nekako potčinio, počeo je, sa strepnjom, da priprema njeno ostvarenje.

Učinilo joj se da se sve svetlosti potapaju u nekoj neverovatnoj magli. Pred njom kao da je iskrsavao crn prolaz koji se nije mogao mimoići. Buljila je u sebe i možda je sad njeno oko bilo žuto.

Ljubica je znala da je to poslednji oktobar koji promiče i nad njom. Umrla je devet meseci posle okršaja u Žabarima, u maju 1843. godine.

Iskušavala ga je a on je slutio da s njom neće moći brzo da izađe na kraj. I uplašio se, on, za koga se verovalo da ne zna za strah.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

I zaman hita naše slabo oko Kule tog mora da pozna i spazi; Istina mora da leži duboko Mi nad njom gremo po neznanoj stazi. Pitanja naša šum nejasni sreta, I žudnom duhu odgovora nije; Gdje je početak?

“ Onamo, 'namo! - sablji za stara Negova rebra da tupim rez Po turskim rebrim': da b'jednoj raji Njom istom s ruku ras jecam vez. Onamo, 'namo, za brda ona, Milošev, kažu, prebiva grob!... Onamo!...

„Dole ćemo jako sesti; Al' će da se sladi! Mor'o bih te, ribo, jesti I da nije gladi!“ Pa je uze, pa njom brže da primakne k usti Čun se ljuljnu - on se trže Ode sanak pusti! Br. Radičević VII ĐAČKI RASTANAK .......

„Ta da imaš krilo lako, da prneš oblaku, Ne bi mene čedo jako Utekla junaku!“ Pa se mlađan za njom stisnu, Dohvati je sade; „Jao mene!“ ona vrisnu, Pa pod lipu pade. O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi!

Pred njom, u ormaru Od ebanosa, ukoženi krasno, Taso i Platon... U kaminu staru Još živa vatra i crveni jasno... Budna je.

Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom; A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta pola, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...

V. Ilić CVII DRUGU Sto je pripremljen davno, i mirta, i majske ruže; Na stolu amfora blista, i skromna večera s njom. Na praznik svetloga Maja pohitaj, ljubazni druže, U ovaj mirni dom.

Strašću i slašću mirišu joj usta; Opija, pali njena pjesma pusta. Gomile jure, hude, pjane, plahe, Pomamno za njom, i ulice zvone Od pjesme, cike, i od strasti bone... Ah, - euhoe, Bacche, Bacche, Bacche! M.

Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen Beše joj prosut preko lepog čela. Pred njom se uz put spletahu stostruko Vinjaga, pavit, i bujad zelena; Kupina trnjem zadiraše grubo U njene skute tanušne k'o pena.

Slobodna je raja, ona duša čista, Nad kojom se, davno, zaplakala Vila: Car Dušana kruna u Skoplju se blista, Nad njom Beli Or'o raširio krila!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Od rubina hiljade mostovah u pravilne nad njom stali duge; svi redovi gordijeh fontanah, koji skaču u nebesna polja, od nje idu, u nju se povraću.

Za njom vreme sa velikom hukom na zefirna sljedovaše krila u široke svoje kolovrate, neće li je kako uhvatiti. Radimosti ove

Popa, Vasko - KORA

kapiji žutoj KOKOŠKA Veruje Samo veselom pijuku Svojih žutih sećanja Nestane Pred snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave glave Koja je u noć

pijuku Svojih žutih sećanja Nestane Pred snežnim granama Što se za njom pružaju Presahne Ispod gladnih jezera Što nad njom kruže Odskoči Od svoje krvave glave Koja je u noć gnjura Odskoči Na legalo da uzleti MASLAČAK Na ivici pločnika Na

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Naučih kako se sa njima računa, kako se oni sabiraju, kako raščlanjuju. Uvideh šta je to razmera dvaju brojeva, kako se njom mogu meriti uglovi.

“ To govoreći, pokaza rukom prema vrtu, raširi svih pet prstiju svoje desnice, stavi je pred svoje čelo i učini njom pokret koji u mimici označava šašavost.

Euristenes pruži redom svakom od njih pojedino zlatno i srebrno posuđe pravo u ruku da njom odmeri njegovu težinu. Njegovi pratioci rasprostreše pred prisutnim gospođama skupocena tkiva i baciše ih u lepe nabore

Arhimedes pregleda pažljivo krunu i zamoli od Hijerona njegov zlatan prsten, a od Erazistrata zatraži vunenu maramicu. Njom istrlja prsten da bi ga oslobodio njegovih spoljnih nečistoća; onda uporedi njegov zlatan sjaj sa sjajem krune.

Gramatika se učila zbog znanja crkvenog jezika, retorika da se njom Svevišnji hvali, astronomija da se sastavlja hrišćanski kalendar, muzika zbog pjenija Bogu.

Savlada postepeno celokupnu nauku Ptolemajevog sistema sveta, i to tim lakše što se sa njom upoznao već u Krakovu preko svog učitelja Brudževskog.

Ovom polugom može se klip mnogo lakše pokretati ovamo onamo“. On se nasmeši zadovoljno. „Sa njom sam postigao mnogo jače efekte, no još važniji bili su pogledi koje mi je ona stvorila o prirodi vazduha“.

On beše ispovednik izbornog kneza, pa mu ovaj pokloni celu zbirku mojih sprava. Sa njom se dobro upoznao, pa će, kako mi je ovih dana pisao, o mojim opitima izvestiti naučni svet u svome delu „Mehanika

Njutn održa svoje obećanje i posećivaše često porodicu apotekarevu. Tu bi često zatekao i gospođicu Storej i sa njom se zabavljao.

“ „Gospođica ne može čekati godinama na tebe, ona je prešla dvadesetu.“ „Eto uviđaš i sama!“ „No veri se sa njom, pa će da pričeka“. „A to tek ne ide; ne mogu činiti obećanja kad nisam siguran da ću ih moći ispuniti“.

Njutn je svom ujaku govorio kako bi voleo da dođe do jedne trostrane staklene prizme da njom pravi optičke eksperimente.

Iako se i dalje vodio beznačajan razgovor, Njutn je čas bledeo, čas se zarumenjavao i bio nablizu do toga da pred njom padne na kolena kao pokajnik. Jedan neočekivani nepozvani gost preseče tu duševnu dramu. Njutn se diže da pođe.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

„I takav ćeš umreti.“ „To ne znam. Ali sad takav sam. I to od zimus kad sam jedno veče po prvom snegu šetao sa njom pustim ulicama. Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao.

Ti mi se možeš smejati, jer se slabo u ovome razumeš, ali ja ti ne mogu iskazati sa kakvim sam ushićenjem, idući za njom, gledao u trag njene male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao zgrudvan, čist sneg i u kovrdžice njene crne kose

malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje. Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad.

pomenutog zanata, bila je veoma prosta: pratiti trupu dotičnog garnizona u svima njenim taktičkim kretanjima, ići za njom u stopu: na manevre, u ratnu službu, kao i na egzercirišta, strelišta, gađanje i kupanje.

Tek pri kraju sela ugledam jednu skoro okrečenu zgradu i pred njom mladu seljanku, sva se beli. Naslonila se bila uz razvaljen plot, a jedra i čista kao za smotru.

Naslonila se bila uz razvaljen plot, a jedra i čista kao za smotru. Ja zastanem, pozdravim se s njom i kažem joj šta tražim, a ona me rado i veselo uvede unutra i pokaza odaje. Razume se da su mi se dopale...

kažem joj šta ima da spremi, a sve je poglédam ispod oka onako narednički — bio sam onda narednik — i razgovaram s njom po seljački. — Pa kako, snajo, prođoste od Austrijanaca? — Ne pitaj.

Ko je gazda u ovoj kuću?“ Pa si ućutim, i mesec dana, nećeš mi veruješ, ne govorim s njom. Bre moli me, bre kumi, kleči, preklinje, pa ona, pa majka, pa svi redom, jok: ja samo ćutim (a plače mi se) i lečim

I Svilar oseti: kako s njom zajedno potonu dole negde u mračni bezdan, unepovrat, sve ono što se onako munjevito i kobno slomilo u njemu, sav onaj

U postelji, u peni iz čipaka, ležala je bolesna žena i disala brzo. Nad njom, sasvim mladom, lelujali su se laki oblaci zavesica od belog tila, a prema njoj, na zidu, visio je goblen sa motivom

Kad se postepeno savladao, a umirila ga tek neumoljiva odluka da umre zajedno s njom, on lagano, na prstima, priđe vratima da oslušne.

I čas prelazeći u susednu sobu da uzme njezinu sliku verenice, da je posmatra kad je zdrava bila, ljubi i nad njom plače najbolnijim plačem, a čas vraćajući se k njoj da gleda u njeno slabo, sjajno od vatre lice i kako se ubrzano

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

A pred njom mala čistina sa četiri kržljava bagrema, koja su se s proljeća razlistavala štedljivo i suzdržano. Stan je bio uzdužno

Moj „smrtno zaljubljeni” otac ostao je kratko vrijeme uz moju majku, s njom začeo mene, svog sina, pa opet odlutao morima.

Nadalje, garavuši s omota bila je sletjela na ramena rajska ptica, koja je skupa s njom tužila. Još i danas moram da izvršim svjesni napor kako bih iz predstave moje majke otjerao tu nametničku pticu što

izvor i svoj pravi osnov: njenim nestankom kao da je nestalo bez povratka i mnogošta drugo, prividno bez ikakve veze s njom.

A kad bih se na ulici sreo s njom, obarao sam pogled i nisam uspjevao da smognem čisto fizičku snagu koja bi mi podigla kapke do visine njenog pogleda.

u toj Egidijevoj pažljivosti prema baki ima kao neka klica otpora i neodobravanja prema djedu, i izvjesne solidarnosti s njom u nekakvom uobražavanom, prećutnom ali latentnom rasporu između nje i djeda.

Jedne večeri, podraškan radoznalošću, i možda podboden ko zna kakvom sumnjom, počekam iza ugla, pa krišom pođem za njom. Stanovali su u visokom prizemlju. Bio je početak ljeta, prozori otvoreni.

Izišla je, opet nečujno, i polako zatvorila vrata. Dugo sam gledao u ta bijela vrata koja su se za njom zaklopila. XVIII Kad je ovako lijep i vedar dan, on kao da me uzme za ruku i povede natrag na izvore mog djetinjstva.

I već se gubi nada. Ali onda se pojavi tačkica svijetla: trapamo, basamo, za njom, ne mareći što obijamo stopala i što udaramo čelom, o hridi; zaneseno, mjesečarski srljamo za njom.

trapamo, basamo, za njom, ne mareći što obijamo stopala i što udaramo čelom, o hridi; zaneseno, mjesečarski srljamo za njom. I, najzad, goli i praznoruki izbijamo na sunčanu čistinu u prisoju. To je starost. Lijepa je starost.

Licem u lice s njom. Iza stakla lijevale su beskonačne kiše, koje daju sliku jedne neutješne vječnosti, tištale nijeme mrkline niskih

Za školjku, zajedno s njom umire nebosklon njezine sedefne kore. Za marvinče, s njim umiru samo jasle; jasle i rudo. Do Kolumba, s čovjekom su

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kad dođe prema sudnici, ugleda nekoliko ljudi pred njom. Neka bespredmetna radoznalost povuče ga tamo, i on, ne razmišljajući, pođe kroz visok gust kukuruz, pretrča seoski put

Ona sama opažaše da nije sa njom sve u redu, ili bar da nije onako kako je dosad teklo, ali se još ne mogaše domisliti svojoj nezgodi.

Devojke, koje behu gotove, odvojiše se sa njom podalje od perila, u jednu gustu hladovinu u šiblju, pa se dadoše na razgovor i priču.

Najedared, žbun se pred njom zaniha, grane mu se razmakoše, i u onom osenčenom i urešenom otvoru ukaza se on — predmet njenih zanosnih misli...

— Poznao sam ja šta će biti sa njom, još kad je stala na noge... Stanci prekipe. Vrati joj se ona stara jogunasta samovolja, koju je vazda pokazivala

A Stanka mu zadavaše najveću brigu. Dok je bila slobodna, kod oca, dotle mu I sastanci sa njom izgledahu kao najsrećniji trenuci u životu.

— A ona... Stanka, šta ću s njom? — He, njoj neće biti lako, ali naposletku, i ona će se dovesti u red, sve će se dovesti u red...

Stanka ga samo pogleda, pa prođe napred i potrča tako brzo, da Pantovac, koji trčaše za njom, stade izostajati. — Lakše, ne mora baš tako brzo — progovori on. Ne ostade im više od stotine koraka do reke.

— Ona to i traži jednako — reče on. — Pa lepo, bolan. Eto, ja ću kidisavati na decu i ukućane, a ti sa njom drži i napadaj gazde. — To neću — odgovori Stanka. — Ja ću vas samo pratiti, a vi vršite vaš posao bez mene.

— Stale, tako ti svega što ti je najmilije na ovom svetu, je l’ istina što si mi pre kazala? — prošapta on nad njom, a u očima mu zasja velika neizmerna žudnja. — Šta? — reče ona začuđeno. — Znaš... da si teška...

kako je neobično prisela kod zavale ispod pročelja, digla ruke više glave i preplašeno gleda zlikovca, koji stoji pred njom s golim nožem. — Pare daj! — podviknu Đurica i zamahnu nožem. — Hoću, brate, hoću, molim te... evo na, evo sad...

stajao, kao da je skočio u vodu, i tako se prostre po zemlji, pruživši onu ruku s nožem ka pročelju, kao da je imao sa njom kakvu naročitu nameru.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar pristane i pođe s njom. Idući tako, devojka mu je pokazivala svoje pustare i marvu koja je na njima pasla. Naposletku dođu do jedne brazde, na

Nego nemoj se prevariti; što ti god uzdaje nemoj uzeti, nego mu išti prsten. Pa pođe pred njim. Mališa će te za njom, a ona ti ga uvede, pobratime si dragoviću, u nekakvu pećinu.

Najprije baciše babu u jamu — jala, dušo, drži se zubima za vjetar! — pa za njom zakoturaše stijenu. Leti baba, leti stijena, dok odjednom dolje u bezdan bub, osta zauvijek.

I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je čuva, ali kad jabuke već počnu zreti, on zaspi pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana.

Sad dođe red na najmlađega sina da i on čuva jabuku; on se opravi, dođe pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati.

niz krevet, pa je oseče, a devojka odmah đipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda đipi i carev sin pa poviče: — Šta je to? Kad tamo, ali baba pod krevetom.

Baba, ne imajući kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti, pa pođe vodeći konja na ularu. Kad ga odvede u jednu šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna

A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je treća đevojka biser nizala, i pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvočka s pilićima biser kljucala.

a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju; onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!

šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odandje je izagnaju; onda ona poleti u oblake pa počne bježati, a zmajevi za njom!

„A što ću se ja toliko mučiti? Uzeću ovu lopatu železnu, zamahnuću dva-tri puta njom, i trs će biti moj. Dok se straža probudi, ja ću dotle pobjeći.

Da sakate jabuke, bože! To čudo još nije svojim očima vidio. Pod njom zaboden štap, jedan drven, drugi gvozden. Onda reče lija: — Eno, pobratime, vidi, pod onom jabukom je jedan štap

Petković, Vladislav Dis - PESME

da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije, Znam da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.

Ona, bez života I mladosti, spava na krilima tuge; Mesto cevi — mrtvo cveće, mrtve duge Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Senku i s njom mene vodili ste sobom... Silna drskost beše ovladala mnome; Ja sam samo znao biti njenim robom — Da Vas pratim, gledam

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba, Jednu moćnu senku što lagano kruži Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba: Možda na taj način za umrlom tuži, Il' tu zato stoji da nejasno, tavno, Kaže šta je bilo

Povorka doba izumrlih sada Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili, Uvelo lišće šušti, tiho pada — Život nestaje, al' trag za njim mili.

Ja opet sanjam. Došla mi kći, I dan veliki: sunce je greje. Ali i s njom mati. Srećni smo svi. Nju igra odne. Al' se slatko smeje!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

I ne samo da sam je savladao već sam je iz svog srca iščupao tako da nije ostao ni trag od želje za njom. Otad sam prema svakoj kocki ravnodušan, kao prema čačkanju zuba.

Onda se inženjer zabrinuo i rekao da treba obavestiti inspektora Averdeka (Averdeck). Pozvali smo tu važnu osobu, sa njom razgovarali, ispitivali, raspravljali i odlučili da sijalica treba da se pomeri dva inča, odnosno da se vrati na mesto

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Sa njom se gubila i zemlja čije sam prve obrise tako nestrpljivo želeo da vidim onog sunčanog martovskog dana pre devet godina,

Nemačka ne bi opstala dugo vremena da nije bilo brzog razvoja čelične i druge industrije koja je ubrzo došla za njom. Organizovanje Nemačke kao ekonomske celine, obezbedilo je i njenu jedinstvenu političku organizaciju.

Poznavao sam istorijsku pozadinu Deklaracije nezavisnosti, a isto tako i ono što je za njom usledilo. Suviše mnogo sam znao o tome da bih mogao sebi dati potvrdan odgovor.

“ Jedna od Džeksonovih sestara otišla je tog leta u Italiju, a ja sam pošao za njom. Kada se vraćala tamo provede deo leta, a ja sam joj se opet pridružio.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci. Otimaju se ko će pre, kao da neće na svakoga doći red da izađe.

Kupljači jedva odolevaju pobirati ih. Lašnje ih je češljati: kud god staviš ruku, sijaset ih pod njom nađeš. Za jutrenju založiše se hlebom i napiše se siti nalevaša.

—Biljet amo! — zavika mornar i ustavi je. Žena se učini nevešta. —Odlazi! — ljutito će mornar i istera je napolje. Za njom iziđe i Marko. Svet se smijao tom neretkom slučaju. Daska je istegnuta. Parobrod pomalo natraške izmiče.

Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se. Cveta ide prva, a za njom Marko s naprćenom torbom na leđima.

Mali Marko turio je ruke u odelo da ih zagreje; ćuti i čeka. Odjednom Cveta, zabrinuvši se, diže se. Marko nagne za njom. Pođoše žurno komšijskoj kući. Te dve zakumljene kuće dobro se pazijahu, mada je njena siromašnija.

Već je zanoćilo. Mesec je istekao i u svoju bledu svetlost obavio jednu stranu kuće i koprivu što je pred njom rasla. I njenu glavu zahvati svetlost — rekao bi sviće. U zagonu brecnu na vođi zvonce.

Samotan i prazan prostor zevnu joj pred očima i užasom je potrese. Meka mesečeva svetlost prodre pred njom do na kraj kuće, sve do kreveta. Osvetli ga, spuštajući se na nj. Cveta poleti za tom svetlošću.

Ustavi se kod uvijek zelenoga bora samca što se u pučini zatona ogleda i vječito nad njom bruji, kao tajanstvena pjesma iz daljine.... A sunce joj polako u susret dolazi i zahvata svojim uvijek toplim zrakama.

Jednoga jutra, u jesen, pošla je ona s njime, nosila mu je jelo za više dana, — a on je pred njom gonio ovce što ih gospodar bijaše gore kod njih kupio. Duva južina.

Spasoje ide uvijek pred njom, ne čudeći se već ničemu; ohrabren je čestim viđenjem. Bio je s vojnicima i s njima govorio, i dolazio je do samih

Ide, a snatri o nečemu nejasnome. A pred njom dolje, po uskoj pučini, gone se bijeli valovi, kao ovce u trku, kad ih na so vabe.

Ali najednom iz toga stanja otrže je brzina parobroda, zaselci i pitome baštine što za njom zaostaju. Još jednom, na dogledu grada, brdina i zaostalih zaselaka, bude se osjećaji i drhte; još jednom misao

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Navešću samo tri primera. Kad lepa Todora zahvata vodu, voda momi kanda sama kreće u susret, a nad njom soko krilima maše ili, još lepše, veje: Lepa Toda na vodu doodi, Sama gu se voda zavaćaše.

Ali su one svejedno značajne. Za prvu ćemo kasnije videti da je sa njom slika ista kao u izvoru iz kog nam je došla, a druga samo pojačava to što se u proširenom opisu posle nebeskih tela

poistovetila se s njom). Iz prve rođenjem izlazimo u svet, da bi nas druga, mračna majka, na kraju progutala. Ulazak u ovu drugu pesnik je

Jer Ljeposavu sahranjuju „otkuda se jasno sunce rađa“, a svekrva za njom nariče „kada bude na istoku sunce“. Milića, nasuprot, sahranjuju „kuda jarko smiruje se sunce“, a majka za njim nariče

Tu pesnički govor postaje tautološki. Razume se da nije posredi puka metrička shema nego i sve što sa njom u prisnoj povezanosti ide: sečenje rečenice na stihove i njen prelazak iz stiha u stih, vođenje sintaksičkointonacionog

u poeziji, preovladavala pozitivistička linija, koju on vezuje za „kodeks patrijarhalne i građanske etike“, a s njom korelira i onaj malograđanskosentimetalni i u suštini konzervativni duh (drugo saznanje) koje je dotekao sve do lirike

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

MOMAK: Nije! ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga!

XV ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze.) DARA i RAKA (dolaze za njom). ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod minderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom?

DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš. ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati.

ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgovarati. III PREĐAŠNjI, ŽIVKA ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!

ŽIVKA (okrene se na sobnim vratima): Pa-pa! Papa! XIII ANKA, ČEDA ANKA (gleda za njom iznenađena. Zatim prilazi ogledalu i, kvaseći prste na usnama, doteruje obrve i udešava frizuru).

Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom. ANKA: Hoću, samo, je l' te pristaćete da vam ispričam san? ČEDA: Razume se!

ČEDA: Razume se! ANKA (polazeći): Verujte, vrlo je interesantan san. (Ode.) XIV ČEDA, DARA ČEDA (gleda za njom): Hm! DARA (dolazi). Gde si, boga ti? ČEDA: Ja? Kod advokata. DARA: Šta ćeš kod advokata?

od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizitkartu i moliti je da te primi – i samo zvanično da razgovaraš

doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizitkartu i moliti je da te primi – i samo zvanično da razgovaraš sa njom. ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazala treba li da metnem i cilinder? VASA: I cilinder, dabome.

ANKA: Lepo! A posle? ČEDA: A posle, sporazumećemo se. ANKA: Idem odmah! (Odlazi u sobu.) ČEDA (pogleda za njom, pa izlazi na zadnja vrata).

XI ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (dolazi iz sobe držeći vizitkartu u ruci, za njom Anka): A on vam ovo dao? ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju.

Odmah, razume se, vrlo hitno! Da! (Ostavlja slušalicu.) XXII DARA, ŽIVKA DARA (dolazi iz desnih vrata, za njom Raka). ŽIVKA: Daro, kćeri, zvala sam te da te pripremim. Budi hrabra, dete moje, da podneseš udarac koji te očekuje.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Rođak je i mlađi je da bi ga ona bez zazora mogla pustiti veoma blisko, čak toliko da telom uz telo s njom kovibrira.

33 Prva rečenica u Gazda-Mladenu još manje se preliva u tekst koji za njom sledi, još manje se za njega vezuje, nego se, naprotiv, sama za se odnosi na celinu radnje, sama raskriva pogled na sav

Budući da nije imao dovoljno (školovanjem sticane) kontrole nad njom, Stanković je rečenicu po pravilu sklapao pod pojačanim pritiskom prizora koji se tom rečenicom opisuje, pripoveda.

Stoga je svadbena i s njom uopšte folklorna podloga prilično jaka u Nečistoj krvi, mada na prvi pogled nije i dovoljno vidljiva.

rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i još više porumeneli, sa sastavljenim plećkama, sa nadnesenom celom gor njom polovinom, njihaj ući se polako i osećajući draž u toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupčenosti i razdvojenosti

Jednovremeno oseća ono što se zbiva u blizini i dole, pod njom: „A dole, iz kuće, iz kujne i one velike sobe, ništa se nije čulo; takođe ni iz dvorišta, ni iz bašte.

su se okretala i cvrčala čitava telad - sve joj se to učini kao neki logor, kao neko odmorište, gde se oni sad svi sa njom, svojim plenom, zaustavili da se odmore, pa opet nekud, daleko, neznano kud krenu se i pođu. . .

]” 134 Sklonjena u zasebno dozidanu sobicu, i posle svega što se s njom zbilo, naročito posle Markovog pokušaja da na treći dan svadbenog veselja mesto sina ode u njenu ložnicu, što i jeste

kaže autor, „ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom,138 već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće biva“.

Nevolja s njom nije u tome što ju je Stanković nejasno saopštio, nego, naprotiv, što ju je previše istakao. Ona je, prvo, dobila

A što taj život najviše usmerava i okuplja, u najprisnijem, najličnijem delu, to je ljubav i s njom erotski, polni nagoni.

Aranđelu „se učini kao da se pojavljuje visoko nebo”. I u tom magnovenju: „Kao i njegov brat, u snu, i on je nad njom video, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu”.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

A neki se krste. Sevne brza munja, Nečij’ prihod spravlja; Za njom nema groma, Čeka se, čeka se — Al’ Bog se ne javlja. Oblaci se tânje; Tišina je nema; Sva se grla stegla.

A bogat je onaj svako Kom’ preteče kora hleba. — A grešan je jako, ako Ne učini s njom što treba. 889. DOBAR MEĐU ZLIMA (Uz sliku) Ko je onaj što ga vuku, Podlom zlobom na nj kidišu? Oh, ne pitaj...

Šalna volja bršljala te s polja, Njom se krilo što je vrlo bilo. Vredan bio, siromaš pomagô, Svud prilagô što je Srbu drago.

Na njojzi je biser, zlato, drago kamenje, Pred njom kleče i uzdišu mnogi robovi, A ona ih grdi, psuje, pa i čupa ih.

“ I ja lebdim oko flaše, Jer mi za njom srce vene; Doć’ će vreme, pa gle nema Ni flaše mi, pa ni mene — Samo sume neplaćene. »Starmali« 1884.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Ali čekaj, bezobraznik! (Uzme lepezu, pa ga počne s njom turati.) Napolje iz moje kuće! VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč. FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.

POZORIJE 5. ANČA, PREĐAŠNjE ANČA: Majstorice! FEMA: Kakva je ovo svinjaruša! S njom nije vredno ni razgovarati. (Pređe k ogledalu, i počne nameštati kosu.) ANČA: Majstorice!

Miljković, Branko - PESME

savetuje plodovima ljubav n razum VATRA I NIŠTA PEPEO NIJE NASTAO IZ VATRE VEĆ IZ NAŠEG DODIRA SA NjOM I DELI NAŠU PRIRODU. PETRU DžADžIĆU SVEST O PESMI ALENU BOSKEU Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega.

ako su lepe Bestidno zvuče i lažu Na nekom mestu tuđem Preletajući dubine tuđe Mami me ptica sve luđe Da za njom u vatru uđem ORFIČKO ZAVEŠTANjE Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju Al pripitomite životinju Da vas propusti u

Petrović, Rastko - AFRIKA

Dok je utovarivao stvari neka kašičica, ili nož, upala je u vodu, i on se, uplašen od kazne, odmah svukao i bacio za njom.

Trava je meka, neugažena, a nevidljive ptice dozivaju se nad njom strasno. Milioni insekata koji udruženo istkivaju svoju pesmu.

sve dalje u svod, vezujući sebe sa zvezdama; ali se odjednom predomisli, prekinuvši svoju pesmu tu, baš kada je bio sa njom najviše.

Celoga dana ova mešavina vode i vina bila je moj san i moja uteha; sada, vidim da ni njom neću ugasiti žeđ, sedam na prag, na granici da zažalim što sam i došao u ovu zemlju.

na svojim ustima, svojim očima i u svom srcu kao i svi crnci što su je osećali oko mene; kao zemlja koja je natopljena njom, nebo koje je tako često mutno od nje.

(Ti ugoj sestru, a ja ću je platiti i doći da se oženim njom kroz tri godine.) — Palfe, musje, toa plandle „mus“ (žena) mon se', toa devenil mon flel ozuldui musje!

Silazak sa bregova ka Banfori neobično je živopisan. Na sedam kilometara pred njom, Samba zastaje da vidi svoju porodicu i da je pozove da mu dođe u Banforu.

Tako je strašna beda i nesreća i u ovome selu, da nema skoro nijedne kolibe od purpurnoga blata, a da se pred njom ne vide, čak i muskulozne devojke, vitke kao ratnici, čak i mladići snažni i svetli, tek namazani palmovim uljem, sa

je traži samo kad treba da je ponova načini teškom; ona je teška skoro bez prestanka, a za to vreme ni ne sme da ide s njom. Čovek se takođe sjedinjuje sa ženom i u fetišu, kada je naročiti tam–tam, misterija ili obred.

Čak ne pitam ni da li ima dece sa njom, pošto mi on to nije nikada rekao. Grob Sumangurua nalazi se pod istim džinovskim granama.

ih uveravam da je slikanje već gotovo i da neće ništa imati; još pola sata one ne skidaju maramu sa žene koja se pod njom guši. Odmah zatim prilazi mi neki starac i traži deset franaka. — 3ašto? — Da me slikaš!

To je bio isti setni osmeh žene koja docvetava, isti pokret starice koja je kaniše za svadbu. Mladić govori sa njom, nagovara je tiho, bez nagonjavanja bez nestrpljenja.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

“ Ne kidaj srce, dobar čoveče! Kad majka starim gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo... i mudra glava Krvlju će svojom bedem mastiti!

Tamo da vodiš ovu staricu. A kad se baka dobro uveri Da su je stare oči varale, A ti se vrati s njom... (Ćerim sa Stanom odlazi.) SULEJMAN (sam): Ja ne znam šta je to?

Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti! ĆERIM: Momci će njegovi za njom u potjeru, a mi ćemo ga sama u očajanju napasti... Manj da ga ne bije olovo, te da ostane!...

A nekaka baba, bog je ubio, ranjena, a jednako krešti za njom: „Udrite je, Turci! Vežite je! Tu kuju! Tu jaranicu hajdučku...

ISAK: Ubijte je! POBUNjENI NAROD: Ubijte je!... Posecite je!... Neka izgori!... Pod kamen s njom!... itd. STANA (kleči): Milost! O, smilujte se meni, grešnici!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Sutra dan Turci uđu u varoš i postupe s njom po turski. Od Zaječara vodi jedan drum najpre y južnom, a posle u jugo-istočnom pravcu preko Grljana, Planinice, pa

Naslon Hrvatovićevih položaja pred Banjom bio je Aleksinac, oko 30 kilometara udaljen od Banje i svezan s njom dosta dobrim putem.

sablju, a vi krst u ruku, pa kad ona vojska, što maršira za nama, stigne u Aleksinac i pođe u boj, mi da idemo pred njom i da je oduševljavamo našim primepom i besedama! Pristajete li? — He, he, he, šta vama pada na um! Našto je to?

Sva je konjica polako kasala, a poneki od Čerkeza utrkivali su se napred. Namera ove konjice i pešadije, što je za njom išla kao potpora, bila je očevidno ta, da obiđu naše levo krilo, da ga obzinu i time prinude celu liniju na povlačenje.

iznurena Fazlijina se kolona odmarala u Rsavcima, sačekavajući i druge turske kolone, koje su se polako kretale za njom iz Knjaževca.

— Šta je s onom baterijom? — reče Černjajev upirući dogled na kosu više sela Prugovca. — Ona poodavno ne puca, a pred njom se vidi dim od turskoga streljačkoga lanca i on joj se primiče. Da nije demontovana? T.........

Ali Turci su blizu pred njom; zašto baterijska zaštita ne puca?! Zašto baterija ne bije kartečom? T........., uzmite što više konjanika...

Ah, kad bi mesto suza krv iz ucveljenoga srca mogla prokapati na mutne oči, čini mi se otočio bi se s njom i ovaj bol i jad što me ovako davi svojom smrvljavajućom težinom. ...

! Sećate li se da pre 2—3 meseca Mak-Mahon umalo što nije učinio s njom ono što učini Napoleon 1851. Zar ste zaboravili da je republikanska stranka u skupštini pobedila samo sa jednim glasom.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

— Najpre kuša cpeća, da l’ će ga umorit’; Plahom silom jurne, da ga ognjem sprži, — Srce se održi. Za njom dođu boli, led i mraz ga skoli, — Srce im odoli.

Ako hoće da je shvati, Mora bola osećati. Srećan srećom za njom gine, — Al’ ostaje još praznine. Njena s’ međa tužnom krije, — Al’ bol ipak ispuni je.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Nesvesno sam podavio noge ispod sebe, ne bi li iščezla neprijatna vizija, a s njom i crne slutnje. Tada sam se najednom setio baš one zmije. Kao da me nešto smlati. To mora biti neko pred skazanje.

Tada mi iznenada padoše na pamet reči koje sam nekada slušao: „U ratu nastupa prvo pešadija. Za njom artiljerija. Onda se ređaju štabovi divizije, armije, Vrhovne komande. Najzad idu liferanti i zabušanti.

Ona pođe napred, mi za njom. Penjali smo se uz slabo osvetljene stepenice, gotovo do na vrh i, već zadihani, zastadosmo pred jednim vratima, gde ona

— Ona vam je sestra? — Moguće... kažu — govorila je rasejano. — Nju svi vole, mene mrze. Za njom trče ljudi, a od mene beže. — Ah, nije tako... — Jest, jest...

Opirala se, nećkala i sve se nešto izgovarala na Lulu. Uveravao sam je kako ćeš za to vreme ti šetati sa njom, da ćeš čuvati našu tajnu... A-ja! Lulu, pa Lulu...

Prošetao sam dva-tri koraka i zaustavio se pred njom. Obuhvatio sam joj glavu i gledao u ovlažene oči. Refleks od suza i pritajeni, čežnjivi sjaj plavih očiju davali su

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Mnogi njojzi šešir skida, al to ona i ne gleda. Frizur nosi holandijski, kada šeta, igra poljski. Za njom skupa svila šušti, oko grla sva se zlati.

vojska silna ljuta diže, Sablja seva, puška puca, četa četu stiže, A Drina se plačem guši, Mačva teško diše, Jadar sa njom i Pocerje i Šabac uzdiše. Oblak se vije, Sunce se krije Serbiji.

U to doba pred njom bilo Momče mlado golobrado Sa usnama rumenijem Od crvenih jagodica. Kad su klekli na jastučić, Usta ustma

Zašto da navek ona duša kuka Koja propade ni dužna ni kriva. Nit’ može svetlog ugledati danka Jer joj s njom rano mila umre majka! Zasluga deli po pravdi nagradu: Čim’ onaj starac dobi dane svoje?

vrata, Pokuljaše iz njih vile, One poju pesme gnjile, One nose mladog brata U hlad mlade trešnje rane, Da ga pod njom — ah! — sahrane. Na nosilam’ suva zlata Dvanajst vila njega nose. Za nosilam’ ko je ono? Vila kojoj suze teku!

Crna teška zemlja duhove ne gnječi: I tljeneni čovek samo pod njom ječi. Oj, putniče svaki, pred spomenom kleči! Obožavaj stalne Radivoja trude: On raskrči teške dovde tebi pute!

je Ostojić zabeležio na svome prepisu; 2) kod poslednjeg stiha pete strofe (Kako da ne plaču) ima zvezdica a u dnu pod njom primedba: Zri pri koncu knjižici, dok pri „koncu knjižici” stoji sledeće, nesumnjivo jasno upućivanje: „Obladajušči

5. st. 2. 20. 50. 70.”; i najzad, 3) kod poslednjega stiha desete strofe (O sebje pekut sja) opet ima zvezdica a pod njom u dnu beleška: Plač Jer. 2. 14. Jez. 34. 3. 5. 8.

(Orfelinova) najbolja pesma... U inspiraciji može se porediti s njom samo Dositejeva Vostani, Serbije, a u korektnosti forme i od njegove je bolja, tako da je to najbolja pesma što je dao

Orfelinovim, valjaće tek rešiti pažljivim proučavanjem ruske književnosti XVIII veka a sa stanovišta Orfelinovih veza s njom; jer u Sjetovaniju ima nešto podataka i aluzija (ili bi one to mogle biti) koje bi se mogle objašnjavati i Orfelinovim

Pored Trenodije, ali u nerazdvojnoj vezi s njom, Orfelin je, u istoj mletačkoj štampariji, istim slovima, u istome obliku a bezmalo i u istoj veličini, takođe i u

Ujedinjen š njom, hranim moju žalost, Jer serce već ne zna drugu radoѕt... Okol mene sav svet uživa veselje, Dok ja vapijem.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Tek nešto novo jest? Pa viđaš li je, ha? VUJO: Igram se s njome. BOGDAN: Šta? Šta, Vujo, Igraš se s njom?... KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje! I on se igra s njom!

KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine! Ta pristala bi i uz boginje! I on se igra s njom! — — VUJO: Znaš, mator je čovjek dijete — izbij zube, lezi u bešiku — do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu

VUJO: Žnam!... (Pri odlasku.) I napustiću ga baš!... Gospode, da nemilokrvne tuđinke, ne volim se s njom ni ražgovarat...

Nećeš mi bratu oči kljuvati. (Uzima sa zemlje jednu pušku.) Je l’ srpska puška to? Jeste, srpska je — e, njom ću gađati. (Puca, a gavran pada dole.

Moj danče sjajni! Sanče varljivi! Grehova mojih druže marljivi!... (Jelisaveta, podskakujući, a za njom Đuraško, izlazi.) VUJO: E Izjede me!... Opčini!... Prokleta bog dô... Mrak je izjeo!... O! o! o!... (Umire.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Kako bi bilo da mi tu nesretnu kravu preselimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „'Vala, velim ja, carevini koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma'!

Sudac: Zar ti je tako žena naopaka? David: E, moj gospodine, ne do ti Bog š njom živiti! Ništa ti nema gore, glavati gospodine, nego kad se udovica raspali, da Bog milostivi sačuva!

Bojić, Milutin - PESME

Zaspala sreća teško spava, A nad njom žudi jasmin snen, Licem joj bol se razigrava I strašću diše zreli klen. Pohotno šumi jasmin snen.

A pod njom sazreva Vera i ponos. No svemoć ne trube. Slave put što ga Večni Zakon dube I grme rođaj sahranjenih dneva, Kad

Zakrvaviše se stare rane. Ja vidim divlju, strasnu Krv pradedova. Peni, huče, Čeka, da kao lava šine, da njom se munje pakla sruče I, šinuv, sunce s nebesa skine.

I rekneš li ipak, da se mora stati, Učinjeno biće, jer sudija ti si; Poslednju kap krvi besno ćemo dati, Da se njom ispišu grozni letopisi. No tada i tvoje pogrepšće se ime; I tad zalud ploče slaćeš sa Sinaja.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Odmah zatim pojavljuje se uzbuđena). ANĐA (dolazi za njom): Što da razbiješ šerpenju? MARICA: Pa šta bih drugo mogla razbiti kad mi je šerpenja bila u ruci?

ANĆA: Pa šta? MARICA: To što sam ti kazala — Đoka! (Odjuri veselo u sobu, iz koje je došla Anđa.) ANĐA (gleda za njom i krsti se).

ANĐA i MARICA (povlače se u sobu). JEROTIJE (šeta uzbuđeno govoreći sam sa sobom). ANĐA (i za njom Marica dolaze noseći jedna kačket, a druga pištolj): Ama, kaži, čoveče, šta će ti pištolj?

Nad klupom slika kneza Milana Obrenovića, pod njom neka proklamacija i sa strane nekolike pisane naredbe izlepljene na zid. Dužinom levog zida rafovi i u njima fascikule.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Model za tu opširnu ratničku naraciju nađen je u Srpskoj Aleksandridi, srpskoj verziji slavnog romana, a s njom i lik idealnog srpskog vladara prerasta u lik ratnika i viteza, koji je, kako se prema nedovršenom životopisu

književna delatnost, u prvom redu obredna poezija, koja je čitavo vreme pratila uspostavljanje svetačkih kultova, a s njom i njen sastavni deo, kratko žitije. U drugoj polovini 14. veka ona dostiže svoj vrhunac.

godine, oko koje se koncentrišu "male teme" i sklopovi motiva u korelaciji s njom ali i u međusobnoj, uzajamnoj vezi.

Pred njom ne može da odoli. Kada se pojavi "Hajkuna đevojka", on prestaje a se pravi mrtav, zaboravlja jedinu mogućnost svoga izba

Iako je termin uzet iz nemačke književnosti, upravo u ovo vreme kontakti s njom i njen uticaj osetno slabe. Samo u srpskim zemljama koje su se tada nalazile pod vlašću Austro-Ugarske (Vojvodina,

Nastasijević, Momčilo - PESME

Grdno li je neko nakazanje, Zlo skolilo na krštenu dušu, Opačina neka udarila: Ponese nam letina za priču Nu s njom eto i morije crne, Pa zacrni kud prokleta prođe, Nema koga da blaguje blago.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

njoj da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao iščekujući da ga baba, ako ima za šta, pošalje, a on je posluša, usluži.

Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega. Sve se bojala da možda on u potaji ne pati, ne tuži za njom, i da kad je još vidi, onda da mu nije još teže. Da mu nije teško viđenje, govor s njom.

Da mu nije teško viđenje, govor s njom. I zato gotovo uvek, kad god bi došlo vreme ručku, večeri, kad se znalo da će on doći, ona bi odlazila od njih.

nijedan nije se obraćao njemu lično, kao stid ih bilo, a i bojali se da ih ne odbije, već bi uvek prvo molili babu, s njom ugovarali o ceni, o interesu i kao uvek, iz straha da ne budu odbijeni, da ne bi morali od drugog nepoznatog da

Dokle će ona njega tako, i dokle će on sa njom da ima posla! Ali, ipak, trže se. Produžio je dalje, poslavši č̓a Marka da ide kući i umirivši ga da će on danas doći i

Ali, ipak, trže se. Produžio je dalje, poslavši č̓a Marka da ide kući i umirivši ga da će on danas doći i svršiti sa njom. Č̓a Marko ode. Ali ne umiren.

I majka, ne kazujući nikome, dozva nju, Jovanku i, čisto pred njom optužujući ga i izdajući, tužeći se na nj, plačući, reče joj da ona sama, nasamo, u četiri oka, kaže mu, traži, da

Baba Stana siđe i priđe kući. Za njom je nosio sluga bošču. Pred nju iziđe čak i sama gledarica. Omanja, suva, u suroj, prostoj odeći seljanke.

ona da on vidi, zna što ona hoće s tim dovođenjem u službu mladih žena i devojaka) — već što neće kao da i on greši s njom u tome.

I da bi to ugušio, tu njenu poniznost izravnao, uvek, dolazeći, s njom se zdravio: — Kako si mi, nane? Ona, od poniznosti nije ni odgovarala. Užurbano vikala bi u kujnu: — Sveće!

Naročito je to bilo za majku Mladenovu. Svesrdno ju je oplakivala, plakala za njom, odlazila na grob, ne propuštala nijedan praznik, nijednu subotu a da joj ne ode i uvek ponese ponude da razdaje.

— Šta joj je? I ne hte da siđe, ni da vidi. Samo čuo kako ona iz kuće izlete. Za njom brat mu sa svećom, da ona gde u mraku ne natrapa, spotakne se. Ona je bila čisto luda, bez svesti.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Dafina. U jednoj mitološkoj pesmi »plemenita« d. raste sred raja: grane su joj od zlata, a lišće od srebra; pod njom je postelja posuta svakovrsnim cvećem, najviše bosiljkom i ružom, i na postelji se odmara sveti otac Nikola (Vuk, Pjesme,

sa četiri lista, dodirne njom onu ogradu, a ograda se raspadne; sad čovek treba da joj pritrči i otme d. (jer bi je ona inače odmah posle upotrebe

neka je posle izvadi i obnese oko sebe tri puta, i metne pod prsten: koga momka tim prstenom dotakne, on će se za njom okrenuti (Begović, 219). Takođe ima magičnu snagu i d.

(ZNŽOJS, 7, 1902, 195). Inače se o ž. v. veruje da pod njom stanuju nečastivi. Stoga, kad grmi, ne valja ići pod nju, jer je sveti Ilija udara gromom, gađajući đavole pod njom (GZM,

Stoga, kad grmi, ne valja ići pod nju, jer je sveti Ilija udara gromom, gađajući đavole pod njom (GZM, 6, 1894, 371). Ime jadika nosi u sebi rđavo znamenje, i to je pravi razlog što se njeno drvo upotrebljuje u

Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu j., koju čuvaju »kao oči u glavi«; nju zimi ližu, a leti se njom igraju. Ako ko pokuša da im je uzme, jure ga dok ga ne ubiju i j. ne povrate (ZNŽOJS, 19, 119).

u crkvu (ZNŽOJS, 7, 1902, 185). O demonskoj snazi k. svedoče i različite zabrane s njom u vezi. K. ne valja sejati Velike (ni Bele) nedelje, jer ko bi od nje poneo košulju, taj bi se razboleo od »velike

Trojanović, Vatra, 75; 79; 81; 105; 152; 237). Slovenci veruju da u l. ne udara grom, »jer se pod njom odmarala Bogorodica kad je bežala s Isusom« (Rad, 1. s., 156). Obratno, Srbi kažu da pod l.

N. je vrlo popularan u [etimološkoj] ljubavnoj magiji. Nevesta donosi svome mužu u kiti cveća nevena, da bi venuo za njom (narodna pesma, Vuk, 1, 645; Vrčević, Pomanje, 32). Ako devojci nikne n.

U kultu i verovanjima, p. je uglavnom došao na mesto pšenice, ili se javlja s njom zajedno. U zapadnoj Slavoniji, kad se o Božiću vrate domaći iz crkve, posipaju ih p. ili pšenicom (Begović, 86).

i u tri maha zakunu suđenika da im dođe na san (SEZ, 40, 43). Uoči Đurđevdana devojke ukradu p. od koga suseda, i s njom prespavaju; koji mladić od te p. posle okusi, osetiće ljubav prema dotičnoj devojci i isprosiće je (SEZ, 40, 65).

U ljubavnim narodnim pesmama spominje se često; sa njom se često identifikuje mlada devojka (upor. Sofrić, 192 id). Ljubavna gatanja s pomoću nje vrše se na Đurđevdan.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Božica se sleže, srebreni đerdan s nje zvekće, a Rade, ulazeći za njom, veli joj: — Pod mojom novom kabanicom biće nam, vala, noćas ljepše i prostranije nego u kući... ...

I jednoga dana, ne rekavši nikome ni riječi, odbjegne ga. Ilija toga jutra opazi da je nestade i pohita za njom. Stigavši je u polju, veli joj: — Vrati se, Mašo! Udaraš u obraz meni i Radi .... Kud si nakastila? — Svojoj kući...

Pa, premišljajući, kao da se kaje što se ne koristi ovom lijepom zgodom! Sada ga mori želja za njom, taman kao neko vrijeme što ga morijaše kad bi se, ojačao, u noći sjetio nje — nemirne, najarene, kakova bijaše dok je

Pa gle čuda! Kod svoje žene bijaše je kao zaboravio, a sada opet probudila se snažna želja za njom i, kao negda, mori ga... I žao mu što je dosada osjećao njenu silu nad sobom; curio se pred njom kao pred popom Vranom.

I žao mu što je dosada osjećao njenu silu nad sobom; curio se pred njom kao pred popom Vranom. A vele ljudi, dođe mu sada na pamet: da je pop Vrane drži za se.

Rade, napojivši kobilu, satjera je uzbrdicom; gleda časom za njom, pa, okrenuvši se Maši, veli joj da sjedne. Maša posluša, a i on do nje sjedne na cvijetnu travu.

— I za sobom povuče vrata od kolibe. Uporedo upute se planinom. Rade nije sprtio torbe, pa ga Maša pita što će s njom. — Neka je na meni— odgovori on zamišljen.

Gdje je to? Bog s tobom! Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!... Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja. Rade ućuta.

— Idem, — veli u suzama. Majka je isprati do na ulicu i gleda za njom. Radivoj ide prvi, a njeno dijete uzastopce za njim. ...

Pop Vrane, otkada čobani proniješe glas da su Radu vidjeli sa Mašom u jari noću, strasnije čezne za njom. Sili se da je iz sebe istisne; čak drugu ženu traži da je njome zamijeni, ali sve zaludu: ona mu se uvriježila u

Oprosti mi! — Bog da nam prosti! — reče u plaču Maša k krene niz crkvu. Popa—Vrana, gledajući za njom, suze obliše prekrsti se i još dugo, klečeći i moleći se bogu, ostade u ispovjednici. ...

Ali što ga ima s njime? Maša rijetko kada mu i treba”. Pogdjekad, istina, ponese ga um za njom, zanese se; ali, ako mu nije na dohvatu, prođe mu...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

ali ono što sam video, a valjda i ostali, bilo je ono treperenje na licu, ono zadovoljstvo u izrazu kad se vratio s njom. Monah sam i greh je što se razumem u te stvari. Ne bih se hvalisao tim da ne moram ovde izreći istinu.

Danima smo uz vino prepričavali svoje zgode. Svaki od nas je s njom imao nezaboravni doživljaj, neko u žitnom polju u dolini, neko na sitnom moravskom pesku u danima ilinskih žega, neko u

Hvalili smo se svojom istrajnošću u okršajima s njom, preterivali naravno u svojim pripovestima, grgoljali smo, prdeli, hripali od smeha, pričajući zgode sa tih sastanaka,

Čim je počela pupiti i nadolaziti kao hlebno testo kad se u njega stavi pena od šljivove džibre, odjednom se s njom nešto neobično dogodilo.

Čovek izgubi volju da s njom ima posla. Dok je oslobodi one ljuske, žela ga ostavi. Hteo sam da kažem: Pa, zaboga, Kirča, danas je barem bila lako

svetu bije moju bitku, a najmanje taj matori kuštrin koji ionako jedva gmiže po zemlji i bez trnove postelje, a kamoli s njom. Jelena Lauš je najzad izlečen. Tako je rekao Dorotej.

Onaj skromni mladić se gotovo sapleo preko praga kad ga je Jelena presrela na ulazu u gornje dvorište. Šta se to s njom dešava? Je li ta žena pri čistoj svesti?

Ne daš Prohoru da se vine u tvoje visine, ostavljaš ga dole u blatu s krastavom žabom da se nateže, s njom da druguje, veliš, Prohor i nije za bolje društvo.

Smrt se ceri, tajnovita i okrutna, omamljiva kao dubok san. Gledam ove ljude kako se prestravljeno i panično s njom suočavaju.

No tada su u Vratimlje doveli neku Janju, vojničku kurvicu. Kirča je, kao i svi ostali, s vremena na vreme zamicao s njom po ćoškovima. U prvo vreme se ništa nije primećivalo, ili barem, niko na to nije obraćao pažnju.

Šapelja za njom kao usopljeni tovljenik, razmeće noge levo-desno kao da se oguzo. Nešto mumla. Znoj mu se cedi niz debelo lice u

„Gađao si ga?“ Samo to je pitala. Nije vredelo da se pravim kako ne shvatam o čemu je reč. Da, bio sam tu pred njom ono što jesam — prokleti nikogović, sebar. Bio sam ništak koji se zaboravio. Usudio se i prešao granicu svoga porekla.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I stokratno je srećan svak Te pesme ko je plen; Života u njoj trepti zrak, I bol je sladak njen! O, pusti da njom pevam ja I sreću, bol i jad: Jer teško tebi ako ta Izumre pesma kad! 1881.

sanja vedri dragin lik; I duh se s pesmom stapa, Pa burno, strasno stari dom Oblazi željom živom, i samac gorom bludi s njom, Pokriven maglom sivom. Ah, mili druzi!

To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala bleda Tatijana I romantični Lenski s njom. Kad sam po svu kraj Puškina Lepota ženskih snevô čar, I plašio se Anjegina, I negovao srca žar.

Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887. FANTAZIJA U NOĆI Dvorogi mesec nad nama se sija, Jezero plavo pred nama se nija.

Visoka trska uznela se gore, I sitni vali među njom žubore. Šumori trska i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali...

sobom vidim ubog i stari dom: Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni vala dô...

1889. DRUGU Sto je pripremljen davno, i mirta, i majske ruže, Na stolu amfora blista i skromna večera s njom; Na praznik svetloga maja pohitaj, ljubazni druže, U mirni ovaj dom.

Pod njom je kalifa nežni, umoran od dnevna rada, Sanjao zavičaj mili i svoja vremena mlada: U jednolikome šumu širokih palmovih

1891. REALISTA Poznavô sam stihotvorca u sećanju mom dalekom, I ta bedna amfibija volela se s praljom nekom. S njom je suvi hlebac jeo, a subotom šomu pio, A tajno je za komšikom neutešne suze lio.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Pa kako sam od Vas, ne učeći, mnogo naučila, ja Vas molim da nastavu produžite, i dozvolite da se i drugi njom koriste.“ Vi očekujete, dakle, lako razumljivu Astronomiju u pismima. Zrelu za javnost!

Zaista, u polutami hrama treperi džinovska statua egipatske boginje, prekrivena zlatom, biserom i dragim kamenjem. Pred njom stoji veliki mramorni žrtvenik, a ispred ovoga urezan je u kamenom patosu veliki krug sa dvanaest znakova zodijaka.

neko Baš pred Egiptom samim, a Faros zovu ga ljudi, Tako daleko od Nila, koliko za dan preplovi Prostrana lađa, kad za njom zuji i duva vetar; Ima i zgodna luka, iz koje potiskuju plovci Širokih bokova lađe, kad sveže zgrabe vode.

pobeći u Siriju, ali se onde nije smirila nego je, blagodareći svojoj lepoti i veštini, skupila veliku vojsku da sa njom udari na Egipat.

Malo po malo moglo se iz njene rike razabrati šta ta rulja hoće. Ona je zahtevala da se Meletius IV, odmah tu pred njom, odreče svoje časti i položaja i otstupi sa patrijaršiske stolice.

i odlučnim rečima izjavi on tada da odbija da tu rulju prizna za legalnog predstavnika svoje pastve i da neće pred njom odreći se svoga položaja, pa ma šta bilo.

Sad ću da se spustim u duboku dolinu koju Austrijanci, skromni kakvi su, zovu jarak. Njom ću se otšetati do starog zamka Klam, čije zidine živo pričaju o starim vitezovima i o jednoj njihovoj plavokosoj ćerci,

Obuze me želja da sa njom nadopunim svoj harem nauka. Moje bekstvo u dalj bilo je, u neku ruku, naše svadbeno putovanje.

Poslednja njegova slika bila je beogradska železnička stanica. Pred njom se opraštaju svi ratnici sa svojim milima, a ja ni sa kime. Ne ostavljam nikog iza sebe, samo jedan nerešeni problem.

Ružičasta svetlost ovlađuje celom Zemljinom površinom, a i donji slojevi atmosfere obojeni su njom kao kakvom bengalskom vatrom.

Zemljodelac će orati, sejati, kositi i vršiti mašinom, intelektualac će njom obavljati svoje poslove, a glumac i pevač izvodiće svoju umetnost, ne pred odabranom publikom, nego pred aparatima,

No one ne menjaju činjenicu da svaki čovek može da proživi samo jednu mladost; ja sam svoju proživeo i srdačno se sa njom oprostio. Vaš ljubazni poziv da božićni raspust provedem u Vašem domu, primam rado i zahvalno.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Dole ćemo jako sesti, al' će da se sladi! Mor'o bi te, ribo, jesti i da nije gladi!“ Pa je uze, pa njom brže da primakne k usti… Čun se ljuljnu… On se trže Ode sanak pusti!

Pa da t' onda dočnem sreću: Da ti glavu srubim pseću, Da ti kulu njom okitim, Ispod kule meso itim, Nek ti vrane glavu kljuju, Psi se psine nablaguju.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Vidiš kolika si i kakva, Tašana? Oh, vidiš? (Pristupa joj, nadnosi se nad njom): Evo ne drhtim, ne klecam od strasti za tvojim telom, već samo osećam kako bi mi tu, kod tebe, bilo sve moje: i

(Seda, oko njega hadžije i ostali.) HADžI RISTA (tapše rukama). Ulazi Stana. HADžI RISTA (se podboči pred njom): A ti, kučko selska, ti beše provodadžisala da se opogani ova naša sveta kuća?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Tamo na obronku, u jevtinijoj i tešnjoj grobnici, leži sestra gospa Nolina, lepa Julica, i s njom njen „Markiz”, njen srednji muž, drugi od trojice.

Ja sam je prozvala zlatnom ribicom; i šalila sam se s njom, kad ne sluša, da će je mačka pojesti. Nešto zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su ipak obe sestre: suze,

Uzeo je ženu s kojom se upoznao na brodu putujući za Trst. Doveo ju je, i venčao se s njom. Čudna beše ta žena. Govorilo se po varošici da je Turkinja; pa Jevrejka.

od one skrivene tuberkuloze koju, tipično, dobijaju lepi, vitki brđani, još je držao svoju divnu glavu, i očarao njom advokata.

Gos-Toša je sad pravi čovek, ima ženu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i išao za njom kao kuče. Salaš Moj mir sav se preobražio. Dozidali su još jednu terasu. Gvožđa su bila prepuna cveća.

Tu će sad da leži dok je vetar i sunce ne dignu, ili dok se ovo malo kaldrme pod njom ne ugnjili... A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!... Aoh, kud mene sudbina zanese...

— Prema njoj silu ne smem upotrebiti; s njom ne mogu dugo raspravljati; ne smem zaboraviti da je ona u ovoj porodici doživela težak slučaj i ponela posledice; ako

Gospa Nola sedi u jednom ćošku i računa. Na svoj način. Dečja tablica od škriljca pred njom, po njoj piše i briše, i naposletku ono što je tačno izračunato prepisuje u dosta malu svesku, prilično iskrhanu, i

I jeste grob i nije grob. Humke nema. Mramorna ploča kvadratna, ne veća od onih kojima se popločavaju crkve, a nad njom zdepast kameni krst. Tamo gde se zakrštavaju dva kraka, čita se još pomalo vidljivo početak i kraj natpisa...

Jova se tad setio jednog od onih podataka na rabošu, odgovori Rozi opširno i svojski, oženio se njom, i spasao dušu svoju.

Nos Pavlov je bio malo odviše krepak majčin nos. Brada opet ko zna čija, nežna, večito drhtava detinja brada. A nad njom jaka vilica. Tu neobičnu glavu kvarila je kosa, kosa Pavlove majke, bledocrvenkasta i očajno slaba kosa.

Te uloge igraju ne uvek simpatično, ali žilavo. Žilavost uopšte nije simpatična, ali se s njom traje i bez nje nestaje. Jevreji igraju svoje uloge i sa zanosom, ludački! Zar ti to ne vidiš! pobogu brate!

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Slučajno opazi Roksandu i sasvim se voshiti lepotom njenom. On pođe za njom, u nadeždi iskusiti ko je i gdi sedi, no kako se udivi kad primeti da je Roksanda put iza sela upravila!

Mider kao gadnu i vredonosnu stvar preziraše, i smejaše se kad se koja frajlica pred njom sa svojim suptilnim strukom ponosila.

i jedna misao da je može biti ona, kao što smo rekli, volšebnica (nadežda je od svitaka jelo) prinudi ga da za njom iz tamnice iziđe.

ali Roman, kome miris nesnosni nešto malo dosađivaše, morao se na drugu stranu okrenuti, i počne kopati nos šta će s njom raditi. Jer nju ovaku, u ovoj formi uzeti, volio bi smrt. Da je života liši? — no ja tragedije više ne pišem.

Mladoženja A dolazi; devojka mu se dopala, i on ovako s njom govori: Momak: Gospodična, ja imam kuću, kao što vam je poznato, imam dva vinograda i zemlju, imam drugog pokućstva.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

uhvatio sam takav strah da ni docnije u životu, kad god bih sreo žensku koja se zove Magdalena, ja ne bih smeo pred njom da svlačim pantalone. Bilo je i lekcija koje mi nisu pravile teškoće.

osećao izvesnu građansku obavezu prema ovome predmetu, ipak nisam nikako uspeo podesiti da budem na dobroj nozi sa njom.

— Šta biva sa zagradom kad se pred njom stavi plus? — pita profesor. Đak odmah prošapće u sebi stih: „Kad je pred zagradom znak više, zagrada se i izvrši tu

Po njemu, ako kornjača sa jednoga mesta pođe a zec, recimo, na sto metara za njom potegne u istom pravcu, onda dok zec učini polovinu puta od sto metara, dotle je kornjača izmakla dve-tri stope i time

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru!

To nije bila žalost slavoljubivog komandira koji je izgubio svoju jedinicu i sa njom komandu, već iskren bol za izgubljenim drugovima svojim. Saosećao sam sa njim, te nisam ni pokušavao da ga tešim.

Prva haubica naiđe na strmi odsek i kao otkinuta sa opruge polete, gurajući, gužvajući volove i vozare. Za njom druga, treća, četvrta.

Kuda ćemo s njom? — U albanske planine... a posle videćemo. 3aćutasmo... Pred očima imamo viziju onih krševa koje smo gledali u

A otadžbinu su sada izgubili, sa njom i ognjište svoje. Zemlja se brani sa kućnog praga. U Drugoj liniji potiču oni od hajdučkoga kolena i nose duboko

Dosad njihova kolona bila je teška i glomazna i pred njom su se sa strahopoštovanjem sklanjali rodovi oružja. Vojnici su se ponosili. Sada im je tako pusto i prazno.

Prođoh i pored kujne jedne baterije: vatra, nad njom gvozdeni tronožac, na kojem se puši kazan. Iznad kazana na četiri uzane motke razapeli šatorsko krilo.

Malo podalje ležala je na vodi još jedna siva i ogromna, sa dva odžaka, bezbroj prozora i više spratova... I baš pred njom zaustavi se naš mali brodić. Iskakali su sada vojnici, vešto i hitro se peli uza stepenice.

Bolovi su postajali sve jači. Ruka ljudi bivala je sva drvena i kao da je paralizovana, nisu se mogli njom služiti. U toku noći kod mnogih je skočila i temperatura. Neki su dobili i nesvesticu. Sutradan bilo je najteže.

Ona kao da opazi, jer poznaje dobro ljude. Onda skoči hitro sa kreveta i dohvati haljinu. Ja za njom, ali ona istrča iz sobe. Ostao sam sâm, pa me, ljudi, spopade neki bes. Sav sam ceptao.

Uto ulete „tetkica“ i poče nešto da viče. Za njom uđoše još dva Grka, apaša, stisla usta i nakostrešili se. Ali, i meni je već bilo došlo do guše.

— i pokazah mu rukom. Vojnik odjuri... Otuda je u najžešćem trku jurila jedna zaprega. Za njom odmah druga. Prikupio sam dizgine. Imao sam utisak kao da će naleteti na mene i sav se naježih.

Petrović, Rastko - PESME

Kao hranu, Proždire tuberkulozu. Pod njom pustoš krša, Rovitih stena. Ili je jedini grozd okačen o lozu, Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.

Kad lokomotiva odjuri srce mi se bedno steže, Železne pruge za njom spajaju se u poljubac i beže; I srce mi se steže, usamljenost mosta je duboka, Prohujala lokomotiva, zaškripala kola

da se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji budimo hajka! Budimo hajka!

se stremlje kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio; nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka: za njom, o za njom, stihovi moji budimo hajka! Budimo hajka!

Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva. Da prihvatimo se njom vreline sunca, O vi pleća gola sad u odmicanju begunca Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva: Više go, no mržnja

Meni i nije toliko baš stalo do supe moga detinjstva, koliko do divote da o njoj pevam i na jedan nov način se nahranim njom.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće, Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće, I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

je Nerazdvojna skrije ih svojim rukama I strepi da li će moći da zlobu svoju zbrišem svojim noćima, Ili ću otrovati njom još jedini spas mira u nebesima.

Suzama vrelim tako zbrišem joj osoben lik, Pa, da poznati je više neću, obuzme nad njom me strah: Očajnim, jedinim, bolom ispustim iz sebe krik.

Prihvativ najzad joj ruku, kao da svoju ne znam sklopiti nad njom, Već pun jecaj gledam iz mira njenog meni taj zrak. Katkad jedrima sna doplovim u nju kao u dom.

Kao ogledalo ja bih se bavio samo njom, Ali neka me ne ostavi samog u trenutku užasnom; O prisna, prisna, sve moje mane i moje zlo zaboravlja: Osmehom, celim

Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu? Možda zna put k njemu?

Toliko je o tome mislila da se jednoga dana otkinula od dna i s talasima krenula u visinu. Šta je s njom dalje bilo ni rak-samac ne zna da kaže, iako svake večeri izlazi na obalu. Koralna grana nestrpljivo odmahnu glavom.

»Mogla bih ih poneti sobom!«, pomisli i kao krilata polete s makovim čahurama u naručju. Nad njom je bilo nebo, pod njom zanjihano polje maka, crveno i beskrajno. Nije se pitala kako to, odjednom, leti; kuda leti.

»Mogla bih ih poneti sobom!«, pomisli i kao krilata polete s makovim čahurama u naručju. Nad njom je bilo nebo, pod njom zanjihano polje maka, crveno i beskrajno. Nije se pitala kako to, odjednom, leti; kuda leti.

OGLEDALO Koračala mlada žena ulicom, a za njom se i veliko i malo osvrtalo. Takav je sjaj i takva radost iz nje izbijala da se činilo — sunčana se zraka u Lepoticu

Jesu li godine prolazile?... U sobu koju je presecao zrak Meseca, uđe mlada žena, za njom dečakov otac. — Gle! — uzviknu mlada žena. — Večeras kao da je neko ovde bio?

— Šta? — osmehnu se dečak. Bila je tako mala, tako stara, jedva se njom mogao počistiti prag ili otirač ispred vrata. Ali, bila je ustrajna. — Da počnemo, da počnemo! — ponavljala je.

— ponavljala je. — Važno je početi, dalje ide i samo... — navaljivala je metlica, sve dok dečak nije s njom izašao na ulicu i počeo da čisti. Oj, kako su mu se smejali, kako su mu se rugali stanovnici ulice, stanovnici grada.

Uzalud je za njom jurio, uzalud psovao. Metlica mu je stalno izmicala i odlazila onima koji su mislili i na druge. Trčao je i trčao,

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio.

Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati. TOMA Pa što se ne uda? Što ti to... Silom! Zašto si vlast? ARSA (pravdajući se): Pa to i radim. Gledam.

ARSA (odgurne je, ponova policaji): U zatvor! I kada Koštanu svatovi povedu, samo tad je pusti, da se s njom oprosti. A do tada ni vode, ni hleba, ništa! (Odlazi.) SALČE (kriči vijući se): Ne, gazdo! Šta učini?

Oh! (Ulazi u kolibu.) POLICAJA (ide za njom i staje na vrata od kolibe): Samo brzo! Dolazi Mitka. MITKA (peva): Mehandži, more, mehandži, Donesi vino, rakiju,

Šantić, Aleksa - PESME

Ja za njom ginem! Njoj me duša vodi! O, daj mi ruku, ja ću s tobom poći U goru, u tvoj zavičaj! O, hodi, S tobom ću biti i dane

— Nikad! 1901. POŠLjE MNOGO LjETA... Pošlje mnogo leta ovdje opet stojim; Lepenica teče isto kao prije, Nad njom stara vrba još jednako bdije I Visoko šumi vrhovima svojim. Gdje si?

Pred njom sviću jutra žetvena, i ona Sve stubove kutnje, mlade kô kap rose, I dične i svetle kô kraljevi s trona, Gleda među

Jedan leptir, što je bio Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila, Dok je srebrn veo titrajući krio Purpur njenog t'jela.

Jedan krupan labud čekô je i bdjeo; Lako, kô dah tihi što IZ palma vije, Na ustremljena mu ona sjede krila, I s njom labud krenu što je mogô prije... Planu more, posta kô crvena svila. Pogorješe jedra, sve zasja!

Od onog časa njezin korak mio Ja svuda čujem, i sve mislim na nju, I s njom u srcu nosim svijet cio... Noću, kad mjesec topi se po granju, Ona mi dođe na doksat kô neki Šum tajni.

41 Snevah o čedu kraljevskom, Lice joj je suzno i svelo; Pod granjem lipe seđah s njom, I mi se grljasmo vrelo. ''Ja neću presto oca tvog, Niti mu krunu jasnu, Ja neću skiptra kraljevskog, Ja hoću tebe

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

pomislih, stara moja majko, bolje mi je poginuti ovđe no sramotno doma dolaziti; pa potegoh darovnicu đordu, njom udarih Belil-agu straga po ramenu i po desnoj ruci, a zažmurih oči obadvije, da ne viđu kad ću poginuti.

prsta zavlači; što Momčilu taman sablja bila, Vukašinu s' aršin zemljom vuče; što Momčilu taman džeba bila, kralj se pod njom ni dignut ne može.

) u zamkove, junačka pjesma je, s njom, prešla u dvorce i zamkove“; 3) „na dvorovima vladara i najviših velikodostojnika ona, očito, nije dugo ostala“, nego

i najviših velikodostojnika ona, očito, nije dugo ostala“, nego je „ostala da živi kao poezija mjesne vlastele i s njom povezanog naroda, dolazeći, prelivajući se od jednih drugima“.

prsta zavlači; što Momčilu taman sablja bila, Vukašinu s' aršin zemljom vuče; što Momčilu taman džeba bila, kralj se pod njom ni dignut ne može! Tad govori krale Vukašine: „Avaj meni do boga miloga! Nuto kurve mlade Vidosave!

S njom lijepi porod izrodio, porodio Marka i Andriju, a Marko se turi na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila. 3 ZIDANjE SKADRA

“ Pusti Marko svojega sokola, on odleće nebu pod oblake, i uvati utvu zlatokrilu, pak s njom pade pod zelenu jelu. Kad to soko ugleda vezirev, vrlo mu se teško učinilo, a navadu lošu naučio: otimati lovak od

“ Izišla su dva nejaka brata, izišla su na tavnička vrata: kosa im je — njom bi se pokrili, nokti su im — ukopali bi se.

Tad pobježe Hasanaginica — da vrat lomi kule niz pendžere. Za njom trče dv’je ćere djevojke: „Vrati nam se, mila majko naša! Nije ovo babo Hasan-aga, već daidža Pintorović beže“.

“ Prevari se Ture na košulju, te Vuksanu popustilo ruke; ne šće Vuksan svlačit odijela, od dželata sablju ugrabio, njom mu rusu osiječe glavu, pa pobježe preko Skadra grada.

protiv pseudoliterature uopšte, i romantičari i realisti, oslanjali su se često i mnogo na narodnu književnost. Njom su se inspirisali, uzimali građu iz nje i učili se na njoj tako veliki pisci kao što su Eshil, Sofokle, Euripid,

: kojih žešćih u Primorju nema), zadržavanje prve imenice u nominativu dok se iduća koja je s njom u vezi upotrebljava nekom drugom padežu (npr.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Doći ću ja ovamo. Okrenula se, odlučna i ljutita, i bez riječi se uputila kroz Gaj. Dječaci su začuđeno gledali za njom. Ko bi se to od Lunje nadao, od one tihe ćutljive Lunje. Jedini Nikolica napući usne. — Ih, da mi žensko dođe u logor!

— Šta je ono? — promuca Đoko. — Pa to je Žuja! — dosjeti se Nikolica. — Zove mene. — Umiri je, vrag s njom! — prošišta Stric. Nikolica se spusti na najdonju granu i proviri.

Lunja je sjedila uz jednu bukvu, plela čarapu i pratila ih pogledom. Da bi se pred njom pokazao vještiji od ostalih, dugonogi Stric, izmičući od svog progonioca, trčao je natraške.

— Djeco, počeo je rat! Jutros je Beograd bombardovan. Svi se zbiše u gomilu pred njom, a ona ih još jednom sviju redom pogleda i ponovi im još jednom, opširno i razgovijetno, kao da im objašnjava najnoviju

Nek me i ustaše ukebaju, samo nek nijesam s njom. Lunja šmrcnu gotova da zaplače, a onda naglo zagladi kosu i u očima joj sinu povrijeđen ponos.

Zemlja se ponovo strese, zatim još jednom, a onda zaređa da se đipa i podrhtava kao da pod njom vrije i tutnji sam pakleni kotao. Odjek bombi slijevao se u jednu neprekidnu hučnu i moćnu grmljavinu.

Tiha i blijeda, Lunja je ćutke gledala za kolonom. S njom su, možda zauvijek, odlazili oni koje je najviše voljela u životu.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A kade se on već vide da je nevolje dopao i zla, pade pred bogorodičinu ikonu i poče se pred njom moliti da bi ga ona od one sveze oslobodila. Ama ona ikona odvrnula se svojim naličem od njega.

Vide kroz svoj pendžer mladu belu ženu u tuđoj bašći jer pere svoje noge. I srdce mu zadrhta za njom. Dotle nije od svoje želje odstao se dogod je nije k sebi dobavio i bio je šnjome. Prorok božiji i to uposlova!

A kad je smotre njegov sin Sihem Horeos, knez one zemlje, što je i grad na njegovo ime sazidat, kakva je lepa, vrlo za njom zaželi, uze je za ruku, odvede i uvede je nastranu u potaju, te je silom obleža. I više ne pusti je iz dama od sebe.

Dođoh k nome mestu gde stajaše ona ikona presvete Bogorodice, kleknuh na kolena pred njom, ove reči uzeh govoriti: »...od sad kuda ti je volja upravi sa mnom i uputi me.

A onaj, gine za njom! Niti je pak nazivljem belorumenu, crnih veđa i očiju! Nego ju je video bledu i sasma ružnu. I poželi za njom.

Niti je pak nazivljem belorumenu, crnih veđa i očiju! Nego ju je video bledu i sasma ružnu. I poželi za njom. Ama on je ne ostavi taku naruženu, nego je napre izleči i opra je i omi, te je učini mladom, hubavom devojkom, i

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Ko je nije znao i ko se nije za njom okrenuo kad, ponosito kao paun, promine čaršijom?! Od pukovnika pa do narednika, od starog načelnika pa do ćosavog

Sva čaršija gleda za njom, i mimoprolazeći i oni što sede po ćepencima i šiju fustane i pamuklije; samo je pogledaju, mahnu glavom i grunu se u

posao, primakao bi svoju tabakeru, napravio cigaru i puštao guste dimove i dugo i dugo zanet u misli gledao bi za njom čaršijom.

Blenuo za njom i činilo mu se kao da je ostalo traga od nje, kao da vidi trag njen, — dugu zelenu prugu od bundice i žutu od suknje i

A ako se Zona ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te još kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija!

A ako se Zona ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te još kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija! jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine.

Mane je najčešće vodio kolo. Samo pozove po jednu devojku da s njom povede kolo. A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku

razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden, nosio je ćata tri nedelje od istog prstena čvorugu na čelu, pa izgledao s njom na čelu kao inorog.

i zaludila, nego je interesovalo i dražilo ono što ravnodušno kraj nje prolazi, što je ne gleda i ne osvrće se za njom.

I mala Zona nije znala šta je to; nije ni slutila šta je to što se s njom zbiva, ali je i ona pošla za gomilom, za starijima njenoga pôla.

Uostalom, i ukućani je ne smatraju već više za dete; to se vidi i po tome što sad mnogo štošta i ne govore pred njom, nego kad hoće tako nešto da govore i da se kao stariji izraze, a oni je pošlju po nešto gde će se morati zadržati

Crna Tašano! Idi si pa se besi o onu krivu dafinu!... — viknu i udari u plač, a za njom odmah udari u plač i Tašana, majka Zonina, i sve ostale tetke, ujne i strine, koje se desile na okupu...