Ne postoji primer upotrebe reči skrgutnu
Radičević, Branko - PESME
Neten-bega spopade ljutina, E on vidi posečena sina; Ta kako će da se vrati ljubi? („Ala!“... viknu, pa škrgutnu zubi.) Pa potrže dimiškiju kletu, Pa poteče sinu na osvetu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
i ona se seti nekih trenutaka, kad mu je izjavljivala nešto nalik milošte... Škrgutnu zubima, sevnu očima i dohvati se obema rukama za glavu, pa kao mahnita stade juriti po školi, čupajući sebi kose i
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— veli Rdalo. — Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam šta oćete najposli? Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro.
Ona babetina pretur i ona koza rkaćka likar smijali su se gledajući onakažene svece. — O! ona rkaćina — reče i škrgutnu zubma Bakonja polazeći u crkvu. Šest sporednijeh oltara bijahu zastrti crnijem zavjesama.
ja sam grišnik, ali, ali... — Šta je... št’! — dreknu Brne klisivši sa stolice, jer Pivalica silno škrgutnu zubma i izvrati očima, a ruka mu pođe k jataganu. Dokle se Pivalica okrenu, Brne je već bio na trijemu.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Braćo, ubijen je Čakaranac! — ljutito reče da bi smrskao muk, i klonu uza sama vrata. U glavi mu zveknu reza, škrgutnu katanac i po mozgu zasekoše reči: — Eh, doboga! Sad smo, ljudi, načisto svršili. ...
Na trulo meso bazde njegove reči. Čeka da zaplače. Tako ih je izgovorio. — Nego od koga je? — škrgutnu. Đorđe promuca: — Ja znam. Hoću da mi ti kažeš. Između njih uglavila se mesečina. — Sad odmah mogu da odem.
— Laže, nikad te nije pomenula — reče Nikola. — Ti lažeš! — škrgutnu Tola i iskosi se na Nikolu. — Iziđi napolje! Đorđe gleda u pod. — Nisam mogao ranije da dođem — reče.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
crnu svoju koščatu i žuljevitu pesnicu tamo prema njoj i, sav zasenjen onim krvavim požarom sunca, grozno preteći, škrgutnu zubima. I nebo je bilo svo krvavo i mir crvenog sutona vladao je.
sam se ja topio u zadovoljstvu svoga neočekivanog uticaja na čoveka čija me je sudbina toliko kosnula, on strahovito škrgutnu ostacima onih svojih pokvarenih zuba, pa zgrabi kočijaša za leđa i grmnu nekim tuđim, užasnim glasom: — Okreći,
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Na! Je li ti sada dosta? — povika, i osjeti kako ledeno gvožđe utisnu se duboko u meso, i zakrenuvši nožem škrgutnu... Gazda u odbranu diže ruke prama njemu i iz nutrine pusti jezivi krik...