Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хајдуци уздахнуше дубоко и оборише главе. — Као да ми рођени одоше! — рече Ногић... Остало је ћутало као немо... Само је ветрић немирно шушкао по зеленом лишћу... Сунце је пекло и кроз густо лишће.
Нагоне није, и коме се живи нека иде!... Све је ћутало. — Остајете сви? — упита. — Сви! Зекин глас поста наједанпут нежнији. — Онда, браћо... — рече — да се опростимо!...
Па уздиже гласом и викну: — Још једанпут велим: коме је живот мио, ко има за кога живети, нека иде!... Све је ћутало. Заврзан се окрете И смотри Деву, наслоњена на зид од шанца. — Мањ Дева да иде, други нико неће!...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Малом детету из истог разлога не ваља давати да једе рибе, тј. да не би ћутало као риба, а у Црној Гори не дају му јаје, „јер ће доцније проговорити“.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
—Девет — одговори мајка. —Кога више волиш — упита нервозно — маму или тату? Дете је неповерљиво ћутало. —Кажи: обоје! — рече отац. —У који разред идеш? —У трећи — рече поносно мајка.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— гласно упита зачуђен старац, али њезино царско и краљевско апостолско величанство и даље је постојано ћутало. Дјед онда викну стрица Ниџу. — Никола, одидер види шта је ово. Нема бритве, нема ништа. Стриц се одмах досјети јаду.
Под том смиреном разливеном водом ћутало је његово дјетињство са свим својим тајнама, несташлуцима и непоновљивим чарима.
том смиреном разливеном водом ћутало је његово дјетињство са свим својим тајнама, несташлуцима и непоновљивим чарима. Ћутало је, добро чувано у родној колијевци завичаја, кроз који више неће мести гласне олује, рушилачки вјетрови, нити ће га
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Да скувам кафу, настави она да се не би ћутало. Гојко се изненади, управо уплаши се. Отвори очи, чудећи се овом позиву, па одједном, као да му поскакаше много мрави
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Затим се ућутасмо и кашљуцнусмо сви по неколико пута, па да се не би и даље ћутало, чича Ђорђе каже: — Е ја. Други одмах то прихвати, па дода: — А ја...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И дубоко у ноћ звонио је тамо, Као глас из гроба промук'о од бола; А далеко небо ћутало је само, И капала вода са дрвећа гола. О памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Онда приђе детету: — Како се зовеш, мали? Дете је ћутало и држало мајку за хаљину. Један од војника обриса рукавом очи, па ће рећи: — Звали су га Мића. — Хајде, понесите га!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Одзвониће увече.« Али, звоно је и увече ћутало. Ни наредног јутра није се јавило и неколицина сељака одлучи да оде и види шта је са старцем.