Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нико из куће није отишао а да га не услуже једним или другим пићем. Јабуковача се пила вргом, чутуром — ко је шта имао — а ракија тиквицом, којој је грло тако тесно да једва кап прође.
Био је врло узрујан и немиран; није се могао стањити на једном месту... Ногић наже чутуром, устаде и скиде шару. — Ја идем. — И ја ћу с тобом!... — рече Станко. — Немој ти!
ономе лепом, црномањастом Турчину до њега. — Хајде! — вели Дева. — Е... ђаво их однео! — Нек носи! Нагну чутуром, па узме њих двојицу на око... Пушке плану, а они стрмоглавице с коња. — Добро је! — вели Дева.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Јер моћно вино? — Та није рђаво, код нас рђаво вино не роди, а ни сам рђаво не пијем. Ту је већ и Кречар са чутуром и пружа је армицијашу. Армицијаш натегне, маше главом. — Добро је.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Д’ови, Подигли се бели свати, Кум с невестом и девером, Младожења с старим сватом, А пред њима тај војвода Са чутуром накићеном; За њима су енђебуле Са везеним рукавима, И сватова ред дугачак; Подигли се бели свати Светој цркви
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
се рахат учинише у широку пољу покрај мора: ко имаше коња од мегдана, окреће га по пољу џилита; ко л’ бекрија, нагиње чутуром, те он пије оно рујно вино; ко имаше грло поуздано, попијева сватске поскочице.