Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син. Каква ли је и чија?... Али га нигде не виде.
Учитељ и стари Сремац!... Ту нешто има!... Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...
Кад су стигли до куће, пређоше преко одграђенога плота. Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје. Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља.