Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Речени Марко убије Зеина, пак баци шоцу а узме Зеинову шешану, но од шешане не имајући фишека да напуни но празном се кијачки бранио, и сав кундак о Турке испребијо, док млого
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Турчина, Али мало прежесток бијаше, Иза кама здраво се помоли, Сагледа га једно Туре младо, Зашкргута, дохвати шешану, Па удари Милуна хајдука, Удари га у лијеву руку, Сакрха му руку у рамену, Вас задрхта Милун, проговори: „Јао
Он је гледа: од такова брава Слабачка је за јунака слава; Што не море да зубом науди, Зашто на то да шешану труди? Амо мечку, амо мрка вука, Њи он тражи, но му заман мука.
Па се лати те пусте пашњаче, Па припаши убојите маче, Тури плећим' шешану танану, Па приони коњу и колану!“... У то доба други сустигоше, Па се тако браћа састадоше, Упиташе за здравље
Куд пролази витешка дружина, Свуд је чека која десетина. „Здраво“ викне, шешану опали, Па с осталим унапред навали. Све сам соко, да му нема пара, Оће бити јада од шалвара.
Ускочише Турци већ у тора — Помоз' Србу, Боже, одозгора! Јуриш чини Усеин Стојану, Ал' га шчека Стојан на шешану, Сред прсију прозор му отвара, Уграби му срце из недара, Ал' и турска једна пушка кресну, Па Стојана те у сису
“ Глас тај оде, све на ноге ђипи, Цели око у часак ускипи: Тај приања коњу и колану, Тај огледа мача и шешану, Тај скраћује, тај попушта стремен, Онај гледа како стоји кремен Онај опет, је л' поуздан чанак, Види јунак, биће
Витез коњиц на земљицу паде, Ал' Милета пасти се не даде, Ногом лаком довати пољану, А докопа ту пусту шешану: „Ој, Турчине, сам си се проклео, У срце си љуто ме ујео!
“ Струже Турчин низ равну пољану, А гледа га Србин низ шешану, А шешана бржа је од ата, Погодила Туре посред врата; Зрно пусто Солимана закла, Рука српска са света га смакла.